Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.
Ne mogu ovde da prećutim jednu činjenicu, jednu rečenicu koja je ovde izgovorena, a tiče se toga da je izgovoreno da jedino Nacionalni savet Mađara nema problema i jedini nacionalni savet od svih 19 radi dobro. To nije istina i hoću ovo da kažem iz tog razloga što ne bi volela da ovo uđe i ostane jedino zapisano u stenogramu koji će jednog dana neko čitati i proučavati.
Nacionalni saveti imaju svojih problema. Po nekima je već treći mandat na neki način, ali u neposrednim izborima je prvi. Znači, ne funkcionišu svi kako bi trebalo, ali mislim da ono što im je zakonom i Ustavom određeno, a to je ispunjavanje te četiri oblasti, znači, obrazovanje, kultura, službena upotreba jezika i pisma i informisanje, ispunjavaju i rade kako je u njihovim mogućnostima.
Problemi koji postoje i prate nacionalne savete tiču se možda i tog odnosa države, ministarstva. Znamo ne postoji ministarstvo za ljudska i manjinska prava, a čuli smo koji je procenat nacionalnih zajednica u Republici Srbiji. Po mom mišljenju, ministarstvo za ljudska i manjinska prava, posebno u ovim osetljivim vremenima, kada smo devedesetih godina preživljavali to što smo preživljavali, kada se poneke nacionalne zajednice još uvek boje da se upišu u posebne biračke spiskove, da izostanak ministarstva za ljudska i manjinska prava, treba da postoji. Jednostavno, vidim taj razlog da država na nacionalnim manjinama nekako i štedi.
Problemi koji postoje, a tiču se isto nacionalnih saveta, to da se nacionalni saveti za neka svoja prava stvarno ne mogu izboriti i da možda velike nacionalne zajednice imaju matične države koje za njima stoje. Ja sam pripadnica nacionalne zajednice koja nema matičnu državu, kao i moj prethodni kolega koji je govorio o Bunjevcima. Mi živimo ovde 270 godina, nama je ovo jedina država. Znači, mi nemamo od koga da dobijemo udžbenike, ali mojoj nacionalnoj zajednici, na primer fali 37 udžbenika, koji su tretirani kao niskotiražni udžbenici, koje može da izdaje samo Zavod za izdavanje udžbenika, koji postoji u Beogradu, a znamo da tih problema nije bilo dok je Vojvodina imala punu autonomiju. Postojao je Zavod za izdavanje udžbenika u Novom Sadu koji je imao stručnu službu koja je izdavala te udžbenike. Znači, ne postoji dobar odnos države i tih nacionalnih saveta.
Po mom mišljenju, taj Savet za nacionalne zajednice, koji je osnovan, ali nikada nije proradio, koordinacija nacionalnih saveta nikada nije zaživela, kao institucija Savet za nacionalne zajednice, koji bi stvarno trebao da bude ta kopča i koji bi trebao da bude kontakt između države, ministarstva, kancelarije, ne znam kako to da nazovem o izostanku ministarstva, ne funkcioniše.
Tako da pričati o tome da je Savet nacionalne zajednice Mađara jedini koji dobro funkcioniše, u kome se niko ne svađa, gde sve dobro ide, to nije istina. Možda treba gledati i sagledati to iz drugih uglova. Nacionalni savet rusinske zajednice ne čine, da kažem, možda nije toliko stranački obojen, kao što su neki drugi nacionalni saveti, ali zbog toga, zbog te šarolikosti što tu učestvuju razna udruženja, razna kulturno-umetnička društva koja su ušla u nacionalni savet, mogu vam reći da dobro funkcioniše, kao i svi drugi nacionalni saveti koji su u Vojvodini.
Mogu da prikažem i tu jednu dobru stranu u vezi sredstava finansiranja, da sredstva koja dolaze iz budžeta Republike Srbije kasne, umanjuju se, a sredstva koja dolaze iz pokrajinskog budžeta, znači iz Pokrajinskog sekretarijata za Upravu i manjine dolaze redovno. Možda probleme u nacionalnim savetima treba drugačije sagledati, a ne reći da ne funkcionišu, da jedino jedan nacionalni savet dobro funkcioniše, a svi oni drugi se svađaju.