Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, prvo da vam čestitam, celog dana od 10 jutros radite, ne napuštate klupu. Vidi se da ste premoreni.
Moj predlog izmene i dopune po ovom amandmanu odnosi se na pravljenje razlike. Mi znamo da u Srbiji danas radi preko 140.000 preduzetnika koji uglavnom sami rade, nemaju pravnika, nemaju pravne službe, nemaju sredstava da izdvoje za eventualna angažovanja advokata itd, a hteli ili ne da se složimo sa jednom istinom, to je da bez malog deteta nema velikog čoveka, odnosno danas je realno zapošljavati jedino u toj maloj privredi, odnosno u privatnom preduzetništvu koje danas zapošljava preko 140.000. Ako bi stvorili neke povoljnije uslove u odnosu na ostalu privredu, veliku privredu, oronulu, propalu, pogotovo firme, znamo koliko ih ima u restrukturiranju, giganti koji sedam, osam godina grcaju, u restrukturiranju, kažem to češće puta – pacijent je doživeo kliničku smrt, ne ustaje, leži na stolu, a pored njega prolaze na stotine pacijenata čekajući na uslugu, a on niti ustaje niti umire.
Dobro je da će već na jesen morati da dođe na temu i rešavanje firmi u restrukturiranju koje su na neki način po meni ljudi spretnog režima, donoseći takve odluke, kršili ustavno pravo ravnopravnosti. Niko nema pravo da bude izuzet iz plaćanja obaveza i iz nepoštovanja zakona, kao što su to do sada činili. Hoću da kažem – firme u restrukturiranju. To ima svugde u svetu, termin restrukturiranje se primenjuje i postoji pravilo i u razvijenim zemljama Evrope gde sam živeo, radio i vodio svoju firmu do 1985. godine, ali to je uslov da radi tri do pet meseci maksimum.
Šta je to restrukturiranje? Da se sabere saldo minus-plus, da se sabere kojim resursima raspolaže, kojim sirovinama, koja su potraživanja, onda se sabere minus-plus, saldo plus ide dalje, minusni saldo ide u stečaj, kraj. Međutim, kršen je i Ustav koji garantuje jednaka prava i obaveze i te firme su punih sedam, osam godina, neka više, neka manje u restrukturiranju. Neka nam je Bog u pomoći kako ćemo rešiti taj problem.
Normalno je tada sindikati koji su danas došli da nas ometaju ovde u radu, ne znam gde su bili tih sedam-osam kada su se raspadale „Zastava“, „MIN“, „Elektronska industrija“ itd.
Da se vratim na temu, na predlog mog amandmana. Ovim amandmanom sam želeo kao iskusan industrijalac, punih 39 devet godina i poslodavac, da pomognem malim privrednicima, preduzetnicima da im se stvore eventualno povoljniji uslovi da se usude da zaposle nekoga ko je završio 55, 57, 58 godina itd. i na taj način da ih rasteretimo, za razliku od srednjih i velikih preduzeća, gde ja pripadam i gde moja kompanija pripada. Zašto? Zato što ako treba on da plati od 960.000 1/3 za svaku godinu, za pet godina to je negde oko 1,5 miliona dinara. Teško će se bojim se usuditi da prihvati da zaposli starijeg radnika, odnosno stariju generaciju koja čeka na posao ili čeka na penziju dve, tri, pet godina.
Na ovaj način bi omogućili ili stvorili neke beneficije tim maloprivrednicima i preduzetnicima koji u 99% slučajeva ne koriste nikakve beneficije, nikakve povlastice za zapošljavanje, za razliku od velikih giganata i firmi, pogotovo ako je strana firma. Znamo kako je to do sada bilo, 10.000 evra po zaposlenom itd. On nikakve šanse nikada nije imao da to uradi, jer treba da zaposli preko 10 radnika i više.
Molio bih da još jednom razmotrite kao nadležni ministar, kao predstavnik Vlade, to je vaša nadležnost, odnosno Vlada da eventualno, ako ne sada, u najkraćem roku nađete neka stimulativna rešenja za zapošljavanje. Realno, upravo u tom sektoru koji zapošljava 140.000, kamo sreće kada bi zaposlili svaki po 0,5 radnika, mi bi imali 70.000 i nešto zaposlenih u narednih šest meseci, godinu dana. Hvala.