Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić.

Bez želje da se demonstrira maštovitost, vrlo konkretno, razlozi za odbijanje odbijanje ovog amandmana.
Lično smatram da je dovoljno dobar razlog u predloženom procentu za umanjenje u slučaju jednokratne upotrebe. Predloženi procenat od strane predlagača amandmana ovde iznosi 45%, originalni predlog glasi 30%. Smatram da je potrebno ostaviti šire granice za procenu mogućeg umanjenja koje svakako upućujem na tekst zakona kako je predložen, donosi se u skladu sa odlukom jedinice lokalne samouprave. Pogledajmo poslednju rečenicu ovog paragrafa, u iznosu od najmanje 30%, a u skladu sa odlukom lokalne samouprave.
Da li se ovakvim predlogom dovodi u opasnost neka mera stimulacije koje su, kako smo bili u prilici da čujemo, već usvojile određene jedinice lokalne samouprave? Ne. Ovim amandmanom se predlaže 45%, moguće, a najmanje 30%, znači da može i 45, ako se donese takva odluka, 50% kako su bila neka od postojećih rešenja o kojima smo bili u prilici da čujemo malo pre, opet nije bilo dovedeno u pitanje. Znači, 30% najmanje, a može i 50%, zavisi od konkretne odluke.
Smatram da je potrebno ostaviti dovoljno širok prostor jedinicama lokalne samouprave za odlučivanje o ovom pitanju. Da, nekada 50% zvuči primamljivo, a onda se u praksi pokaže da možda ipak i nije dovoljno interesantno. Nekada će 30% tamo gde, bože zdravlja, kako se to kaže kolokvijalno, bude bilo dovoljno interesovanja opet biti dovoljno da to interesovanje pobudi, da ga dodatno razgrana, a da se opet i zaradi kroz ove mere naknade.
Odgovor na sva pitanja zašto određena rešenja iz ovog amandmana koji je vrlo kompleksan i vrlo sveobuhvatan nisu usvojena treba potražiti u poslednjoj rečenici koju smo dobili u mišljenju Vlade. Upućujem predlagača da dobro pogleda poslednju rečenicu. Ona eksplicitno kaže: „Amandman se ne može delimično prihvatiti a predlaže više stvari jednovremeno“. Dakle, i one stvari koje su zaslužile pažnju, nisu mogle da budu prihvaćene samim tim što je izabrana ovakva metodologija, odnosno da se sve da u jednom paketu, kroz jedan amandman.
Inače, još jedna napomena. Pronađena su rešenja da neke dobre stvari ipak budu usvojene. Pre svega mislim na poslednji predlog iz ovog amandmana, koji jeste usvojen kroz predlog u okviru odborskog amandmana. Hvala vam najlepše.

Po amandmanu, reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam malo iznenađen, s obzirom da je predsednik stranke gospodina Bradića bio izuzetan pravnik i ministar pravde, pa sam iznenađen zato što amandman ne može da bude prihvaćen zbog tehničkih nedostataka, odnosno zato što predlaže izmenu više članova. Ja sam očekivao precizniji amandman i mislim da nije kriv gospodin Bradić, ali ću glasati za amandman iz moralnih razloga.
Predlagač amandmana je u pravu što se tiče poljoprivrednog zemljišta. Meni je žao što je amandman neprecizan i što zadire u više članova i kao takav ne može da bude prihvaćen, jer ne može da bude delimično prihvaćen jedan amandman. Može u celosti ili se ne prihvata. Zato kažem, s obzirom da je delimično usvajanje amandmana neprihvatljivo, iz moralnih razloga ću glasati za amandman.
Kao predsednik Narodne seljačke stranke, slažem se sa obrazloženjem predlagača, posebno iz razloga što postoje opštine lokalne samouprave koje su na stotine pa i hiljade hektara poljoprivrednog zemljišta samo fiktivno preveli u građevinsko, sa ciljem da, pre svega, ubiraju porez na imovinu koji se na građevinsko zemljište plaća u daleko većem iznosu nego na poljoprivredno.
Dakle, postoje sela i naseljena mesta gde su gotovo čitavi atari predviđeni kao radne i industrijske zone, a da se već desetinama godinama ništa na tom građevinskom zemljištu ne gradi. Bilo bi u redu da se tek posle promene namene uvede porez na imovinu na građevinsko zemljište, a da se dotle to zemljište, koje se i koristi za poljoprivrednu proizvodnju, tretira barem po pitanju poreza na imovinu.
Gospodinu Dinkiću sam ja takav amandman i predlagao pre godinu i nešto dana, kada smo ovde utvrđivali poreze na imovinu. Bilo bi dobro da, kad se već ne gradi, kad čovek više ne može da plaća porez na imovinu koji može po hektaru da dođe i do nekoliko stotina evra, jer je to 0,4%, koliko se sećam, od vrednosti, pa neko zemljište koje je poljoprivredno vredi 5.000 evra, a kad ga prebace u građevinsko vredi 100 ili 200 hiljada, pa onda neko ko se nađe u građevinskoj zoni sa 10 hektara, može vrlo lako, a poljoprivreda je teška oblast, da dođe u situaciju da po hektaru mora da plati 200, 300, 400 evra, što na pet ili 10 hektara može da bude i više hiljada evra. On nije u mogućnosti to da plati, a lokalne samouprave nemaju obavezu. Bilo bi dobro da imaju.
U svakom slučaju, ne bih imao ništa protiv da se naplaćuje porez na imovinu, da onaj koji ne može više da plaća porez na imovinu, da to poljoprivredno zemljište koje je proglašeno građevinskim od strane lokalnih samouprava ima pravo da ustupi za procenjeni iznos građevinskog zemljišta lokalnoj samoupravi, a da ova opet ima obavezu da to zemljište koje je proglasila građevinskim otkupi po ceni koju je proglasila prilikom naplate poreza na imovinu, odnosno po zonama ide utvrđivanje tog poreza.
Dakle, u takvoj situaciji bih ja imao potpuno razumevanja za lokalne samouprave koje žele nekoliko stotina pa i hiljade hektara da proglase građevinskim zonama, industrijskim zonama, bez obzira što su i same uverene da nikada ne mogu da naprave tolike građevinske i industrijske zone. U takvim situacijama mi ne bi imali jedan Beograd, već bi po tolikim količinama građevinskog zemljišta imali najmanje 20 gradova sa više od milion stanovnika, koliko je poljoprivrednog zemljišta proglašeno za građevinsko.
To su razlozi zbog čega ću iz moralnih razloga glasati za ovaj amandman.
Drugi razlog je – posle reči: „proizvodne i skladišne objekte“ dodaju se reči: „i ekonomske objekte“, zato što je predlagač amandmana predložio olakšice po pitanju ekonomskih objekata, posebno na selu. S obzirom da imamo problema da za jedan svinjac, kokošinjac, obor, staju, treba nam građevinskih dozvola mali milion, kao da zidamo hotel a ne neki ekonomski objekat na selu koji treba da posluži poljoprivrednoj proizvodnji a kasnije kao sirovina prerađivačkoj industriji, na takav način što jeftinije napravimo jedan poljoprivredno-prehrambeni proizvod sa kojim možemo izaći na tržište i na takav način napraviti neku dodatnu vrednost. Pošto je roba novac, proizvodnjom te robe na određeni način bi svi došli do raspodele nekog viška i ne bi više živeli od raspodele manja.
S tim u vezi, ja sam i prošli put u načelu govorio da bi bilo dobro da Ministarstvo za građevinu, zajedno sa Ministarstvom poljoprivrede, napravi varijantu da se poljoprivredni objekti, pre svega farme, mogu dizati na poljoprivrednom zemljištu, jer imamo nonsens da u nekim lokalnim samoupravama imamo poljoprivredno zemljište koje se proglašava građevinskim na stotine hektara, a u nekim drugim lokalnim samoupravama, tamo gde bi trebale da budu farme, to je poljoprivredno zemljište i onda nam treba izmena regulacionog plana, brdo papira komisije za planove, nekoliko sednica lokalne skupštine, da bi dobili pravo da se bavite stočarstvom i da zidate farme.
S obzirom da smo u poslednje vreme žrtve sukoba i sankcija između Rusije i Evrope, na zemlje CEFTA tržišta i na naše tržište koje je izloženo poljoprivrednim proizvodima spolja, dakle, padom carina, mi smo postali meta damping uvoza odnosno uvoza poljoprivrednih proizvoda po damping cenama. S tim u vezi, mi moramo da učinimo sve da pojeftinimo našu poljoprivrednu proizvodnju.
Mislim da je predlagač imao dobru nameru kad je predložio da se za ekonomske objekte naprave olakšice. Ja predlažem da se tim tipskim farmama omogući da kao nekad što su građeni salaši, da se na poljoprivrednom zemljištu mogu praviti farme, naravno, po standardima koje propiše ministarstvo građevine i poljoprivrede, da se u potpunosti poštuje zaštita životne sredine i drugi standardi koji su predviđeni, zbog eventualnog ulaska u EU. Dakle, da takva vrsta tipskih farmi, gde se ne bi proizvodilo samo meso, mleko, vuna itd, već i električna energija, da na takav način pokušamo da pojeftinimo našu poljoprivrednu proizvodnju, jer je pamet koja se plaća sopstvenim iskustvom veoma skupa.
Ako ovako nastavimo, trenutno smo u situaciji da zbog već pomenutih okolnosti koje se događaju zbog damping uvoza po damping cenama, u situaciji smo da nemamo kome da prodamo svinju, da nemamo kome da prodamo pile, da se zbog toga što Evropa visoko subvencionisane poljoprivredne proizvode ubacuje na naše tržište, trenutno je uveženo preko 350 hiljada komada svinja u prvih 11 meseci ove godine, a ako se ovako nastavi, mi smo u obavezi da na svaki način pokušavamo da pojeftinimo našu poljoprivrednu proizvodnju, pa i ovim predlogom zakona, jer, ako ovako nastavimo, budućnost poljoprivrede i sela će biti propast.
Sve su to moralni razlozi, bez obzira što amandman nije tehnički sprovodiv, zbog kojih ću ja glasati za predlog ovog amandmana. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik dr Blagoje Bradić.

Zahvaljujem se gospođo predsedavajuća.
Zahvaljujem na podršci kolege Rističevića.
Čitam materijale koje dobijam i ono što sam dao sa mojom poslaničkom grupom kao predlog izmene Predloga zakona ministarstva je po nama smisleno. Duboko sam ubeđen da 45% treba da bude donja granica kod oslobađanja onih koji plaćaju u gotovom, to je jedno.
Drugo, mislim da je ministarstvo trebalo da prepozna sve ono što je dobro u ovim predlozima i izmenama njihovih predloga, jer mislim da je potrebno da ljude oslobodimo plaćanja poreza na imovinu tamo gde je ta vrednost imovine fiktivna, a ne realna, jer ako neko sadi kukuruz i pšenicu, on nema benefite od te zemlje kao da je parcela, plac ili kako god da nazovete, on ne može da napravi taj dohodak da bi mogao da plati taj porez. S druge strane, mislim da je potrebno omogućiti našim sugrađanima na seoskom području da imaju iste benefite kod izgradnje proizvodnih objekata iz svoje delatnosti kao oni koji to rade u gradovima i obodu gradova. U krajnjoj liniji, poštovane kolege, to mi plaćamo iz gradskih budžeta, opremanje tih industrijskih zona, kako ih sada popularno zovemo, a neko će to opremanje da dobije besplatno. Sada ja pitam – zbog čega to neko ne bi dobio na selu?
Ovaj koji je došao tu da zida pored grada, on će imati enormni profit, zato i pravi fabriku da bi imao profit, a ne za lepe oči, a, s druge strane, onaj ko to radi na selu je da njegova porodica ostane na seoskom gazdinstvu i da imaju od čega da žive.
Vrlo rado bih prihvatio da deo mog novca koji odvajam u gradski budžet ode za tu namenu, te mislim da bi ministarstvo, da je imalo dobru volju, moglo da iznađe način da izvrši korekciju ovih članova zakona. Uopšte ne mislim da je zakon savršen, ako neki zakon ima 230 i kusur članova i ima 200 amandmana, od toga sigurno tridesetak vaših, skupštinske većine, onda možete da mislite kakav je taj zakon. Ne znam šta se desilo u zadnja tri dana, da sama Vlada da 15 ili 13 amandmana, ne znam šta se desilo. Zahvaljujem.

Na član 55. amandman je podneo narodni poslanik Ivan Karić.
Vlada i Odbor za prostorno planiranje, saobraćaj, infrastrukturu i telekomunikacije nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 55. amandman je podneo narodni poslanik Ivan Jovanović.
Vlada i Odbor za prostorno planiranje, saobraćaj, infrastrukturu i telekomunikacije nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Ivan Jovanović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, moj amandman govori o korišćenju sredstava doprinosa za uređenje građevinskog zemljišta.
Mislim da zakon nije na dovoljno precizan način utvrdio kako se ova sredstva koriste i kako ih troše lokalne samouprave. Mislim da amandman doprinosi predlogom da se donese poseban program u skladu sa kojim će se trošiti ova sredstva, a taj program usvajati na skupštini jedinice lokalne samouprave, da taj novi stav doprinosi transparentnom trošenju ovih sredstava.
Obrazloženjem koje sam dobio da se amandman ne prihvata, jer se njime neopravdano zadire u izvorne nadležnosti jedinica lokalne samouprave nema nekog velikog smisla. Mislim da ga vi niste ni pisali, gospođo Mihajlović, zato što je potpuno jasno da zakonodavac treba da utvrdi proceduru kojom će se trošiti ova sredstva. Kao što se recimo Zakon o poljoprivrednom zemljištu bavi i govori o tome da se usvaja program za uređenje poljoprivrednog zemljišta, treba na isti način da se reši i ovo pitanje u Zakonu o planiranju i izgradnji.
Takođe iz vaše nadležnosti, Zakon o bezbednosti u saobraćaju kaže na koji način se usvaja program za korišćenje sredstava koja su namenski opredeljena za svrhu bezbednosti saobraćaja. Isto tako treba urediti proceduru koja se tiče korišćenja sredstava za uređenje gradsko-građevinskog zemljišta, jer na taj način ćemo potpuno ispoštovati i Zakon o budžetskom sistemu, potpuno ispoštovati i strategiju za borbu protiv korupcije, jer ćemo potpuno transparentno imati u vidu način na koji se troše ova sredstva i biće potpuno dostupan i lokalnim odbornicima i stanovnicima i građanima koji odvajaju sredstva za ove namene. Hvala.

Na član 55. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Živković i Vladimir Pavićević.
Vlada i Odbor za prostorno planiranje, saobraćaj, infrastrukturu i telekomunikacije nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Pavićević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice Narodne skupštine, gospođo Gojković, poštovana gospođo Mihajlović i poštovani gosti iz ministarstva, mi smo podneli amandman na član 55. kojim se menjaju članovi od 82. do 106. i naš predlog se tiče jednog stava izmenjenog člana 97.
Za ovaj amandman zapazio sam jednu stvar, možda sam laički posmatrao, pa vas molim da mi kažete ako sam pogrešio, ali u jednom stavu u članu 97. izmenjenom, to je stav 5. piše – jedinica lokalne samouprave najkasnije do 30. novembra tekuće godine utvrđuje koeficijente iz stava 2. ovog člana. Ovako sam razmišljao, pošto je već prošao 30. novembar, moguće da grešim negde, vi ćete mi reći, onda sam mislio da ne može da ostane to 30. novembra, pa smo mi predložili da treba da piše do 30. decembra.
Naravno, onda sam prelistao Predlog zakona do kraja, pa sam na kraju pronašao odredbu u članu 133. gde piše – jedinice lokalne samouprave dužne su da u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona utvrde koeficijente iz člana 97. stav 2. ovog zakona i donesu opšti akt iz člana 97. stav 7. ovog zakona. Onda sam pretpostavio da se to tiče ove godine, dakle, da svi ti koeficijenti iz stava 2. člana 97. koji nisu mogli da budu doneseni do 30. novembra, jer smo u decembru, da je onda ostavljeno 30 dana. Onda sam razmišljao dalje ovako, nije u redu možda na dva mesta da imamo tu odrednicu u zakonu kada nešto treba da se uredi, nego hajde da se dogovorimo da stoji samo jedna.
Pošto smo sada već u decembru, zašto onda da ne stoji do 30. decembra, pa i ove godine, tekuće, do 30. decembra da jedinice lokalne samouprave mogu da utvrde ove koeficijente koje je trebalo da utvrde?
Pročitao sam i vaše obrazloženje, nisam se uverio da sam negde pogrešio, ali ako jesam, evo prilike da me uverite sada. Hvala vam.