Zahvaljujem.

Reč ima dr Nebojša Stefanović.

Hoću da se nadovežem na sve ovo što je rekao kolega Vulin. Suštinsko pitanje je - kako su ove firme došle u položaj da danas bez subvencija i dotacija ne mogu da isplate ni plate? Kako su došle do toga? Kako se desilo to da „Železnica“ danas ne može da isplati plate za svoje zaposlene? Koja je to Vlada uradila? Koje su vlade odgovorne za to? Ova sada, u ovih poslednjih osam meseci, ili ona prethodna u dve godine? Vi znate da to nije tačno. Događalo se, nažalost, u prethodnom periodu, od 2000. do 2014. godine, odnosno od 2012. godine, imali ste ozbiljnu priliku da reformišemo javni sektor na ozbiljan način, pogotovo u javnim preduzećima. Ta prilika je tada drastično promašena. To danas na neki način umanjuje snagu argumenata kada tražite da se to uradi. Mogli ste, a prosto niste. To jeste problem.

Znači, Vlada Republike Srbije sada na ozbiljan način hoće da reformiše javni sektor i pokušavamo da zaštitimo i radna mesta. Ono što je dobro, to je da već osmi mesec za redom imamo, i drago mi je da su to ljudi počeli da primećuju, smanjenje nezaposlenosti u Srbiji. Ono je bilo na 25,6% u aprilu 2012. godine, a danas je na 17,5%, posle samo dve godine i nešto rada. To je ozbiljan rezultat ove Vlade. Isto hoćemo da uradimo i sa javnim sektorom. Hoćemo da pomognemo da ova preduzeća nađu strateške partnere, da ovi ljudi nastave da primaju plate, jer naš cilj je da ljudi ostanu na poslu, da se ljudi zapošljavaju. Ovih osam meseci to nepobitno i dokazuje.

Zahvaljujem.

(Balša Božović, s mesta: Replika!)

Nemate pravo na repliku, gospodine Božoviću.

(Balša Božović, s mesta: Zašto?)

Niste pomenuti. Može samo gospođa Čomić.

(Balša Božović, s mesta: Gospodin Stefanović je rekao – vi niste uradili, pretpostavljam da je mislio na mene.)

Nije, verujte da nije.

Gospođo Čomić ima reč kao ovlašćeni predstavnik. Izvolite.

Predstavnica poslaničke grupe Demokratske stranke.

Preduzeća u restrukturiranju postoje po propisima od decembra 2007. godine. Ako od 2007. do 2014. godine ima 14 godina, onda je to uverljivost kojom inače ministar Vulin nas snabdeva podacima. Hvala vam.

Gospodine Aleksandar Vulin ima reč, replika.

Ta preduzeća se sistematski i planski uništavaju od 2000. godine. Na to sam mislio, ako vam je lakše.

To što ste ih nazvali preduzećima u restrukturiranju, gle čuda, iz političkih razloga, da biste skupili još neki glas, kao što ste dizali plate i penzije, e to već govori o vama, i zato ste izgubili izbore. Zato što je došlo vreme da se računi plate, i ni za šta drugo.

Tako da, nemojte uopšte oko toga. To vam je kao kad vi kažete kako smo mi smanjili subvencije, a od 2005. do 2013. godine subvencije su bile 100 evra po godini. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Vulin.

(Balša Božović, s mesta: Replika!)

Gospodine Božoviću, stvarno nemate mogućnost za repliku, imate ovlašćenog predstavnika, ima vreme.

Reč ima Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Dakle, dodatno, ja sam sumnjala da li ministar Vulin kada deli podatke zna o čemu priča, s nadom da zna. Međutim, sada on van svake sumnje stavlja u priličnu sumnju svaki podatak koji deli sa nama, jer preduzeća u restrukturiranju postoje od decembra 2007. godine. Svaki naknadni pokušaj da se o tome napravi folklor ili komentar na bilo koji drugi proces je neubedljiv i nedostojan ministra koji ovde sedi, zato da bi javnosti i narodnim poslanicima dao podatke koji su od poverenja, validni i koje možemo da koristimo kasnije.

Ako je ministra ponelo, ja to razumem, to biva, ali nije u skladu sa obavezama kojima se član Vlade obraća narodnim poslanicima. Dostupni su propisi o odluci o preduzećima u restrukturiranju, dostupni su propisi o produžavanju, nažalost, tu se slažem i sa ministrom Sertićem, a tek sa ministrom Vujovićem, rokova predviđenih prvim propisima za preduzeća u restrukturiranju, ima spisak i ima nažalost preko 95 hiljada ljudi koji se nalaze u tim preduzećima u restrukturiranju. Veselje s kojim ministar ovde deli podatke bez ikakvog osnova nije dobro ni po ministra, ni po Narodnu skupštinu, ali svakom svoje. Čovek je stil. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Reč ima dr Nebojša Stefanović, ministar u Vladi. Izvolite.

Ne ulazeći u semantiku, ne ulazeći kako je nešto izrečeno, ostaju činjenice koje nepobitno govore o jednom, a to je da smo nekada imali železnicu koja je bila dobra, ne možda najsjajnija u Evorpi, a danas imamo železnicu koja je došla dotle da u poslednjih godinu ili dve dana jedva, ne jedva, nego ne preživljava bez državnih subvencija.

Samo se postavlja pitanje – kako smo, čijom tom velikom mudrošću, čijom velikom zaslugom dođosmo dotle? Da li će se nazvati neko preduzeće preduzećem u restrukturiranju, da li neće, ali suština je da je neko to preduzeće upropastio. Neko ga je uništio. Neko ga je doveo dotle da ono više ne može samo da opstane. To je suština zbog čega su ljudi ostali na ulici, zbog čega danas povlačimo teške mere, zbog čega to niko pre nas nije imao hrabrosti da uradi. To je suština ovog budžeta. To je lajt motiv koji se provlači kroz sve ovo.

Suviše je lako reći, napisati amandman i kazati – dajte još para. Mnogo je to lako reći. Nema ih. Nema ih zato što su se neki ljudi u prošlosti neodgovorno ponašali, ne samo prema budžetu, ne samo prema javnim preduzećima, nego prema svemu što su dotakli. To je problem u Srbiji.

Danas treba da skupimo svu moguću snagu pošto nijedna Vlada ne misli da je bogom dane, gde će trajati večno. Trebamo da skupimo svu moguću snagu da ovu zemlju pokrenemo da napravimo potrebne uštede, da pokušamo da pronađemo strateške partnere, ali da ekonomiju postavimo na zdrave osnove. Kao što je rekao i predsednik Vlade, kao što je rekao i moj kolega ministar Vulin, ono što zaradimo to možemo da potrošimo, što nismo zaradili, žao mi je, ne možemo potrošiti.