Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, ne želim da ponavljam ono što sam malo pre rekao da zaista pomno pratim rasprave i da ne retko uživam u njima, baš kao što je bilo u jednoj od prethodnih. Kao što je rekoh, koliko je bitno ono što se govori, bitno je i ono ko govori, da odaberem od čega da krenem.
Prva stvar, mogli smo da čujemo u jednom izlaganju uvažene koleginice narodne poslanice kako je zaboga njena poslanička grupa u septembru, a nije u septembru, ako se ne varam u oktobru mesecu 2014. godine podnela jedan predlog za izmene i dopune Zakona o javnom beležništvu i Zakona o prometu nepokretnosti. A kako je Skupštini Vlada podnela nešto u novembru, a nije u novembru, već u oktobru. Iako se ne varam ta poslanička grupa koja je podnela te izmene, te predloge izmena koji su 98% identični izmenama Zakona usvojenim početkom novembara meseca, nije htela da učestvuje ni u skupštinskoj raspravi.
Dakle, 98% je bilo podudaranje sa onim što je na predlog Vlade Narodna skupština ovde usvojila. Reče moja uvažena prethodnica – e tako dakle, utvrdili smo da su advokati štrajkovali protiv izmena zakona iz 2013. godine. To nije tačno uopšte. Advokati su otvoreno tokom protesta rekli – mi mislim da je zakon iz 2011. godine loš i hoćemo da se menjaju ta rešenja.
Upravo to jeste ishod sporazuma koji smo postigli sa Advokatskom komorom Srbije, gde su oni rekli – ne. Hoćete da vam citiram gospodina Đorđevića koji je nekoliko puta rekao - advokatura je godinama ćutala. Je li to što malopre jedan govornik reče ironija.
Danas kažemo, dakle, oni su štrajkovali zbog izmena iz 2013. godine. Ma nije uopšte tačno. Dakle, apsolutno nije tačno. Ako pogledate inicijative koje su advokatske komore pisale Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti, u njima se tvrdi da je neustavno ono što je uspostavljeno, temeljno, Zakonom iz 2011. godine.Dakle, to se tvrdi.
Gde je još ironija dame i gospodo narodni poslanici? Ja ne znam da li moja uvažena prethodnica govori kao narodni poslanik ili kao tužilački pomoćnik iz Tužilaštva za ratne zločine, u koji nije vraćena iz poslaničkih klupa, kada je dala ostavku, nego iz stranke u kojoj je nekada se vodila kao zaposleno lice. Ja stojim iza reči koje ovde kažem.
Pa, pošto smo se bavili citiranjem, hoćemo li da citiramo dnevnu štampu, a u dnevnoj štampi je izašlo upravo to da je neko usred predizborne kampanje vraćen u Tužilaštvo za ratne zločine, iz političke stranke, a ne iz poslaničkih klupa. Je li to nezavisno pravosuđe?
Reče malopre neko, kaže – što nismo čuli vapaje advokata? Pa što ih ne čuste kada ste supružnike advokata ostavljali 2009. godine na ulici i bez posla, kao sudije ili zamenike javnih tužilaca. Koliko je takvih slučajeva bilo? Što onda ne čuste vapaje advokata. A gde su bili, glas iz Ministarstva kada su vođene ne rasprave, nego maltene fizički obračuni među advokatima Beograda, koji su na kraju dobili epilog Odlukom Ustavnog suda.
Hajde budite makar toliko korektni pa nekada priznajte grešku. Ja nemam problema i kada napravim grešku da je priznam. Da je vođena javna rasprava i razgovori sa advokaturom kada je donošen Zakon o javnom beležništvu 2011. godine, ne bismo bili u ovakvoj situaciji. Da je tada uvažavan interes advokature i da je tada vođeno računa o položaju advokature u jednom pravnom sistemu u koje će svoj položaj legitimno imati javni beležnici, onda ne bismo imali ovakav problem.
Neprincipijelan stav u procesuiranju za ratne zločine, pa hoćete li da vam citiram gospodina Vukčevića koji je rekao da poslednje radnje kada su u pitanju sankcionisana lica za koja postoji osnovana sumnja da su izvršili krivično delo ratnog zločina u Štrpcima, da je rekao da on to nije mogao da radi pod nekom bivšom vlašću. Da je rekao da je bio izložen pritiscima. Je li to neprincipijelan stav, ili je neprincipijelan stav vratiti se na rad u pravosuđu iz političke stranke.
Naravno, može se reći – takav je zakon. Zakon o radu kaže da može da miruje nekome rad ukoliko je izabran na javnu funkciju ili radi u političkoj organizaciji, a onda više taj koji to uradi i taj koji se na takav način vrati u pravosuđe, nema trunčicu kredibiliteta da priča o nezavisnosti tog istog pravosuđa.
Koliko je puta otišao na posao i evidentirao se na tom istom poslu taj koji se vratio iz političke stranke na rad u Javno tužilaštvo, ko god taj bio.
Vas dame i gospodo uvaženi narodni poslanici ovde ima 250, to znači da svako od vas sutra iz organa svoje stranke po toj logici može pravo da ode u sud ili u tužilaštvo i sutra da bude kandidat za zamenika tužioca, za javnog tužioca, za sudiju i odjednom puj pike ne važi, on je sad nepristrasan.
To što je bio funkcioner neke političke stranke, to što je radio u nekoj političkoj stranci, to nikoga i ništa ne obavezuje. Sudije, sudije i tužioci, tužioci, oni ne smeju da budu članovi političkih stranaka, a ovde su birani po političkoj podobnosti i na osnovu članstva, kao što malopre gospodin Babić reče i budžet Republike Srbije višemilionske iznose isplaćuje tim sudijama i tim zamenicima tužilaca zato što ih je neko protivustavno najurio na ulicu.
Šta je ustavno, a šta nije, u ovome i o čemu mi raspravljamo, odluku će dat i ocenu će dati Ustavni sud i svi smo dužni da je poštujemo.
Upravo je o tome reč. Dakle, koliko je važno šta se govori, važno je i ko govori. Budite iskreni pa recite da se sedelo sa advokatima 2011. godine i razgovaralo o Zakonu o javnom beležništvu i da je to dobilo podršku i advokatskih komora, problema ne bi bilo. Budite iskreni, pa to recite.
Da ne pričam o tome koliko mi je visokih pravosudnih ili javnih funkcionera, koji su obavljali svoje funkcije još u vreme Vlade koja je bila na vlasti do 2012. godine govorilo, ljudi koje je birala Narodna skupština, da im je nuđeno da postanu javni beležnici. Ne znam kako, čak su govorili…
(Dušan Petrović, s mesta: Pa ko je govorio, neka kaže ko je govorio?)
