Gospodine predsedavajući, uvažene koleginice i kolege, uvaženi roditelji bez čije humanosti ne bi dobili ovakav zakon kakav imamo danas.
Zaista je činjenica da retke bolesti dece nisu toliko retke koliko mi danas na njih mislimo. Na to nam ukazuje podatak da se u Srbiji pretpostavlja da od ovih bolesti boluje oko pola miliona ljudi, odnosno građana, ali činjenica je da je u svetu oko 350 miliona ljudi koji boluju od ovih bolesti pokazuje njihovu rasprostranjenost i direktno nam sugeriše na značaj i delovanje u njihovom lečenju.
Reč je zaista o jednoj veoma heterogenoj grupi oboljenja. Neke su otkrivene veoma davno kao što je recimo nasledna malokrvnost otkrivena još u antičkom svetu u oblasti Mediterana i koja se i naziva talasemija, nastalo od kovanice dve grčke reči talasi, što znači more i anemija što znači malokrvnost.
Druge su dobile nazive po organima i tkivima koji su zahvaćeni, neke po simptomima, a neke po naučnicima koji su ih otkrili. Oko 80% su genetski uslovljene, mada postoje i retke infektivne kao i retke autoimuine bolesti, ali postoje kao što smo malo pre čuli retki kanceri koji se mogu podvesti pod ovu grupu.
Prvi simptomi se javljaju već na rođenju i u ranom detinjstvu kod skoro polovine obolelih. U 75% obolelih su deca, a 35% umire do treće godine. Ono što je porazno je jeste da 40% obolelih dobije pogrešnu dijagnozu. Najčešća posledica ovih oboljenja je trajni invaliditet.
Skorašnji veliki pomak u medicini i farmakologiji, pre svega na polju etiopatogeneze je shvatanje retkih bolesti i uvođenje i definisanje novih terapijskih ishema i lekova koji mogu u velikoj meri popraviti kvalitet i očekivanu dužinu života ovih pacijenata. Postavljaju novi zahtev pred nas medicinske radnike, ali i na kompletnu zajednicu u celini ne bi li se ovim pacijentima pružila nova šansa.
Od izuzetne važnosti je po meni debata koja se upravo vodila u našoj javnosti zadnjih meseci i koja je verujem doprinela podizanju svesti o retkim bolestima. Kao što znamo osnovan je Fond za lečenje retkih bolesti, sačinjena je i Nacionalna strategija za lečenje retkih bolesti što je od izuzetne važnosti.
Pred nama je danas Predlog zakona koji je društveno koristan i važan i koji je nastavak ovog kontinuma u borbi za kvalitetniju i dostupniju zdravstvenu uslugu u našoj državi. Pred nama je jedan od zakona gde predlagač nije u prvom planu koliko je imperativ da svi jednoglasno stanemo iza ovakvog današnjeg zakonskog rešenja.
Činjenica je da jedna verzija ovog zakona već bila predložena da se stavi na dnevni red po hitnom postupku, kao što je i činjenica da taj predlog nije prošao analizu resornog odbora i da većina poslanika, a pogotovo nas lekara nije imala pravovremenu mogućnost da da doprinos kroz odgovarajuća skupštinska tela. Današnji predlog to ispravlja i ubeđen sam da će svi poslanici glasati za njegovo usvajanje.
Rešenja koja ovaj zakon nudi moraju biti deo šire reforme našeg zdravstvenog sistema koju Ministarstvo zdravlja upravo sprovodi. Ne smemo ostati na nivou parcijalnih ad hok rešenja, jer moramo se složiti svi da briga za zdravlje obolelih na nivou društva treba podjednako da se odnosi na sve pacijente bez obzira da li su njihove dijagnoze retke ili ne.
Zato je bilo neophodno određeno vreme za pravnu pripremu i usaglašavanje sa drugim zakonima iz ove oblasti. Današnji Predlog zakona je celishodan i posebno dopunjuje Zakon o pravima pacijenata koji u tom pogledu nije dovoljan, jer ne sadrži odredbe o posebnim zdravstvenim uslugama.
Ovaj zakon definiše pravo da oboleli od retkih bolesti pre svega znaju od čega boluju, da odlučuju o sebi, da pomognu sebi i da se pitaju o svemu, a da im zdravstveni sistem stvori primerene uslove i pruži šansu za njihovo izlečenje. Zakon posebno tretira prediktivnu dijagnostiku, odnosno genetičko savetovanje, kao i prenatalnu, postnatalnu dijagnostiku, te ciljanu dijagnostiku kod dece i kod odraslih. To je po meni centar problema.
Moramo se prevashodno osloniti na naše kapacitete. Ono što sam danas čuo na odboru i ono što čujem i sada od predlagača jeste da će se formirati i da to ovaj zakon ustanovljava tercijalni centri u kliničkim centrima koji će se specijalno baviti ovim stanjima i to je od velikog značaja. Stavlja naše kapacitete u funkciju rešavanja ovih problema, što je izuzetno bitno ne samo iz pogleda medicinskog pristupa, već i zato što jača našu obrazovnu komponentu i mogućnosti da pratimo, usavršavamo, učimo nove metodologije u laboratorijskim istraživanjima, što je osnov i baza naših naučnoistraživačkih centara.
Rekao sam da moramo prevashodno da se oslonimo na naše kapacitete. Klinički centar Srbije mora da razvija svoju laboratoriju radi dijagnostike. Na Klinici za endokrinologiju postoji laboratorija za molekularnu genetiku i od 1996. godine radi genetski skrining za različite deformacije genoma.
Kada se postavi genetska dijagnoza bolesti u prilici ste da radite genetsku dijagnozu i pretrage u porodici da predvidite da li će neko dete da oboli u okviru te porodice. To otvara mogućnost prenatalne dijagnostike kojom možete za vreme trudnoće utvrditi ili isključiti postojanje neke genetske bolesti. Ako uzmete da jedan čovek ima 25.000 gena, a da postoji između pet i osam hiljada genetskih bolesti, onda vam je jasno da ova jedna ili dve ili tri istraživačke jedinice su više nego nedovoljne. Ona se svakako mora osnažiti, ali je neophodno osnovati još nekoliko sličnih punktova koji će se baviti genetičkim skriningom retkih, ali i čestih oboljenja.
Ne postoji realniji put nego ulaganje u svoje istraživačke kapacitete i sopstvene ljudske resurse. Slanje biološkog materijala u inostranstvo, odnosno upućivanje pacijenata sa sumnjom na retku bolest na lečenje u inostranstvo može biti samo privremeno rešenje i može biti predviđeno, kao što sam čuo od predlagača da će i biti predloženo za specijalne slučajeve kojima se zaista ne može u našim uslovima, pregalaštvom naših stručnjaka postaviti dijagnoza.
Takođe, ono što je dobro kod ovog zakona jeste što se njime naglašava značaj ulaganja u sopstvene dijagnostičke potencijale. Danas sam čuo ono što sam i znao, a to je da u našoj javnosti, pa i u stručnoj preovlađuje pogrešno mišljenje da su ove procedure ekstremno skupe. Većina laboratorijskih pretraga nije skupa i koliko sam čuo one koje su najbitnije ne prelaze granicu od 500 do 2.000 evra i mi svakako to moramo učiniti dostupnim i pokriti to budžetskim sredstvima. Ipak, ove cene bi bile jeftinije u našim laboratorijama i drago mi je što ovaj zakon i predlagač ovog zakona je mislio na to i prevashodno dao prednost razvijanju naših sopstvenih potencijala.
Od velikog značaja je formiranje jednog zajedničkog registra obolelih od retkih bolesti na čemu sam čuo da se u Institutu za javno zdravlje „Batut“ radi i okončanje tog zadatka je izuzetno važno za sagledavanje kako obimnosti problema, tako i planiranje rešenja tog problema.
Ono što je odlično u ovom zakonu jeste član 44, kojim se predlaže obaveza Komisije za retke bolesti Ministarstva zdravlja da podrži rad Centra za kliničku genetiku i retke bolesti i da se uspostavi registar retkih bolesti u roku od šest meseci od stupanja na snagu zakona.
Postoji u delu koji se odnosi na odgovornost za štetu, koji usled dijagnoze može da pretrpi pacijent, dosta nepreciznosti, koje bi mogle da budu zloupotrebljene. Ali, na resornom Odboru za zdravstvo smo dobili i čuli obrazloženje da će amandmanima Vlade i amandmanima biti preciznije uređena ova problematika, što će preduprediti mogućnost da lekari nepravedno budu optuženi za ono što nisu učinili, a što se, što je tužno, dešavalo nekoliko puta.
Prenatalna dijagnostika je, po meni, izuzetno bitna i, kao što rekoh, to je najbolji vid kontrole i praćenja i smanjenja mogućnosti za nastanak ovih oboljenja. Stoga, naravno, mnogo je bitno edukovati i zdravstveni kadar da prepozna ova stanja i da uputi pacijenta na prenatalnu dijagnostiku. Ali, moram da kažem da je to izuzetno težak zadatak. Sam postupak je izuzetno težak i tome treba posvetiti posebnu pažnju.
Svakako da je i negovateljima ove dece neophodna šira podrška, ali i zakonske olakšice, pogotovo u okviru prava za negu deteta. Po sadašnjem Zakonu, roditelj bolesnog deteta ima pravo na odsustvo sa posla samo do detetove pete godine. U slučajevima kasnijeg nastanka ili progresije bolesti dece koja imaju više od pet godina, roditelji ostaju bez posla i mogućnosti da brinu o deci.
Takođe, ima manjkavosti Zakon o socijalnoj zaštiti i Pravilnik o telesnom oštećenju. Nisu odgovarajući i ne obuhvataju definiciju minimaliteta nekih od slučajeva koji se javljaju kod obolelih sa retkim bolestima. Primera radi, osobe sa buloznom epidermolizom često ostaju invalidi zbog prirode bolesti, ali ih Pravilnik ne računa za invalide, samo zbog toga što nemaju oštećenje mišićnog ili koštanog tkiva, a oni u svakom slučaju jesu invalidi rada i treba im zaista pružiti kompletnu podršku i pažnju.
Ove nelogičnosti se svakako moraju otkloniti i na njima verujem da ćemo raditi i da ćemo ih brzo otkloniti, kao parlament i kao odgovorni ljudi.
Ministarstvo zdravlja, a pre svega ministar, pokazuju veliki trud i napor da se zdravstveni sistem što pre reformiše i osnaži, što je prvi i osnovni zadatak svih nas, pogotovo lekara koji su u ovom sazivu poslanici.
Postoji i odlična komunikacija, koliko sam video, između resornog odbora i Ministarstva, što omogućava zaista kvalitetan uticaj poslanika odnosno članova tog Odbora, odnosno lekara na delovanje odnosno aktivnosti samog Ministarstva u kreiranju reforme u koju ulazimo i koja nam predstoji. To je nešto čime se treba pohvaliti.
Trebaju se pohvaliti i pojedinačni poslanici, kao na primer doktora, mog profesora, Milisavljevića, koji je zaista pokazao da je pre svega lekar, a manje političar, i to je za nas veliki ponos. Verujem da je predlog današnjeg zakona deo ozbiljnog plana i sveobuhvatnije reforme zdravstvenog sistema.
Obzirom da mi kao Socijaldemokrate zaista težimo da svi ljudi, svi građani u našoj državi imaju dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, a da centralno mesto ovog zakona jeste dostupnost dijagnoze, mi ćemo stoga zdušno podržati ovaj zakon i glasaćemo za njega u Danu za glasanje. Hvala vam.