Zahvaljujem dr Atlagiću.
Reč ima dr Blagoje Bradić, replika, na pominjanje vašeg imena i prezimena. Izvolite.

Zahvaljujem, kolega Atlagiću što ste me pomenuli. Ne vidim da sam ja učinio nešto mnogo veliko zato što sam ja u sali, to je moja poslanička obaveza.

A što se tiče glasanja o zakonu, mi smo ovaj zakon, tj. ova Skupština je glasala za ovaj zakon 12. maja 2014. godine. Mi danas, a pročitaću vam član 6. da bi znali šta danas mi treba da pričamo u načelu, a prekosutra da glasamo – privatizacija je obaveza za subjekte privatizacije sa društvenim kapitalom. Društveni kapital subjekta privatizacije se mora privatizovati najkasnije do 31. decembra 2015. godine.

I, ono što mi, tj. vi ćete izglasati, odredba stava 2. ovog člana ne odnosi se na subjekte privatizacije koji su aktom Vlade određeni za subjekte privatizacije od strateškog značaja, kao i na subjekte privatizacije čije se sedište nalazi, ili pretežno delatnost obavlja na teritoriji AP KiM, ili čija imovina se nalazi na teritoriji AP KiM.

Mi smo o tome glasali prošle godine, kao Narodna skupština, kažem 12. maja, ovo pomeramo rok.

I ovde je jedna mala redakcija, ovde se kaže – vi ste gospodine ministre rekli da će se odluka Vlade desiti posle zasedanja, a ovde kaže – koji su aktom Vlade određeni za subjekte privatizacije.

Treba da piše – koji će biti određeni. Tako da bi mogli to amandmanom da korigujete.

Dakle, gospodine Atlagiću, ja ne vidim razlog da glasam za ovu izmenu, a razlog je bio u mojoj načelnoj raspravi, kada sam se obratio gospodinu ministru. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Bradiću.
Reč ima narodna poslanica Ljiljana Malušić. Izvolite.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Gospodine ministre, sa saradnicima, poštovana gospodo poslanici, danas ću govoriti o predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. Izvrstan zakon, zahvaljujući Vladi i ministru, evo, došli smo do fantastičnih zaključaka.
Ja sam bila šokirana kada sam čula da Svetska banka je izračunala da Srbija za firme koje bi trebalo da se privatizuju, koje su polumrtve izdvaja 750 miliona evra. Šta reći.
Šta je radila bivša vlast 20 godina, ljudi moji, 526 preduzeća je u privatizaciji. Koliko su uspešnih firmi privatizovali, ja bih volela to da čujem od ljudi koji, evo trenutno, opet nisu tu, ali to je njihovo poslaničko pravo.
Ono što je bitno, ono što je Vlada odradila na maestralan način, napokon završavamo, Zakon o privatizaciji je pre svega, da društveni kapital, subjekti privatizacije se mora privatizovati najkasnije do 31. decembra 2015. godine.
Međutim, Vlada smatra da postoje firme, preduzeća, koja su od strateškog značaja, i to je izvanredno, i to je 17 firmi koje neće biti sada u procesu privatizacije, njima je produžen rok još za godinu dana.
Evo zašto. To su firme od kapitalnog značaja i zaista imaju strateški značaj za Republiku Srbiju, a drugo sve ove firme od tih 17 firmi koje ću ja taksativno nabrojati su već u procesu da nađu dokapitalizaciju, odnosno da nađu izvore prihoda, tj. investitore. To su dobre firme.
Upravo smo spomenuli JUMKO, koji trenutno zapošljava 1700 radnika i ima boljitak, ti ljudi plaćaju porez, ti ljudi imaju dohodak. Bravo. Znači, odrađujemo sve kako treba da se odradi. Zahvaljujući Vladi i Ministarstvu napravili smo 40 firmi za privatizaciju po kodeksima EU, po standardima, standardizacija, ljudi moji.
Mi pričamo o 526, firmi, pa šta je ova vlada uradila za 20 godina? Mi smo napravili od godinu dana 40 firmi, samo je pitanje dana kada će da se odradi na način kao to treba.
A što se tiče firmi koje su pod zaštitom Vlade trenutno, odnosno izuzete su od ovog zakona, samo godinu dana. Naravno da su izuzete, evo zašto. Tu radi 25 hiljada ljudi.
To znači, sa porodima, to je otprilike 100 hiljada ljudi. napravili smo socijalni program za njih. Zato smo dali još jednu godinu. O čemu se radi? Za tu godinu će jedna većina, možda otići u penziju. Sledeće godine takođe, a za ostatak smo obezbedili 16 milijardi dinara. Šesnaest milijardi dinara za tranziciju. Fantastično. To niko nikada nije uradio i treba pohvaliti Vladu i Ministarstvo. Ovo je izvrsno. Sve pohvale.
Što se tiče firmi, da naši gledaoci znaju, to su pre svega firma „FAM“ AD Kruševac, FAP Priboj, HIP Petrohemija, PKB, Galenika, „Trajal-Galenika“, „Politika“, „Ikarbus“, RTB Bor, Holding-Kablovi Jagodina, „Prva petoletka“, znači firme od strateškog značaja.
Takođe, Vlada je rekla da i firme koje se nalaze na KiM, koje su pod velikom uzurpacijom Agencije za privatizaciju, a to znamo iz mnogih pređašnjih privatizacija ovakvih firmi, imaju dodatno godinu dana da bi se odradila prava privatizacija, odnosno da bi se spremila dokumentacija bez uzurpacije Agencije za privatizaciju. To je odlično.
Ono što se meni jako dopada to su kazne koje Vlada, Ministarstvo propisalo. Kazne su blage, ja bih to malo drastičnije i gore, da napokon ljudi koji se bave manipulacijom i proneverama budu kažnjeni. Ja mislim da će doći vreme i za to.
Pričali smo i o sudijama koje možda rade, možda ne rade, svoj posao, o tome ne bih ja da dužim, ali je poenta da su sada kazne od tri meseca do pet godina, i svi ljudi koji su napravili krivično delo će odgovarati i kazneno. Kazne su od 100 hiljada dinara do 10 hiljada eura. Po meni malo, ja bih to drugačije ali, dobro.
Znači, fantastičan boljitak. Sve što radite, radite dobro. Niko neće da ostane na ulici, rekla sam kako će se to završiti.
Ono što još treba reći je šta smo to mi uradili a da mnogo valja? Pre svega, prestali smo sa finansiranjem firmi gubitaša. Ako je nešto mrtvo-mrtvo je. Bolje da napravimo nešto novo pa da zaposlimo silne ljude, a već smo zaposlili za vrlo kratak period, 22.000. To je statistika, to nisam ja izmislila iako ovde čujem od kolega koji su nažalost otišli kući, neće da čuju nas koji možda nešto znamo, već smo zaposlili masu ljudi.
Otvorili smo pre dva-tri dana u Rumi „Kalcedoniju“, drugu fabriku, prva je bila u Subotici, pa smo otvorili „Svarovski“, pa smo otvorili u Krupnju, pa smo otvorili u Velikoj Pazovi, pa smo otvorili svuda, po čitavoj Srbiji.
Bravo za ministarstvo i za Vladu Srbije, samo tako nastavite. Imate podršku svih nas ispred SNS, naravno i moju. Mogla bih da pričam još dva sata, ali vreme mi odmiče, pa ću se zahvaliti vama na pažnji.
U danu za glasanje SNS će, naravno glasati za ovako izvanredan zakon. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Milena Turk. Izvolite.

Hvala vam.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su izmene i dopune Zakona o privatizaciji, kojima se predlaže izuzimanje strateški važnih firmi iz ranije predviđenih rokova.
Ovde se ubrajaju firme koje su od strateškog značaja, ali i one čije je sedište, odnosno delatnost koju obavljaju na teritoriji Kosova i Metohije.
Cilj koji se želi postići je jasan. To je pronalaženje najboljih mogućih rešenja za preduzeća, za one subjekte privatizacije za koje postoje realne mogućnosti za prodaju. U suprotnom, bez ovakvih izmena privatizacija bi bila onemogućena jer bi se skinula zaštita od prinudne naplate.
U ovih 17 firmi se ubraja i „Prva Petoletka“ iz Trstenika koja je zadovoljila kriterijum Vlade i pod oročenom je zaštitom. O ovome govorim i kao poslanik i kao stanovnik opštine Trstenik, ali i kao radnik fabrike „Prva Petoletka“. Mislim da u Trsteniku i ne postoji porodica koju sudbina „Petoletke“ ne dotiče.
Ovo je nekada bio gigant, danas je to fabrika sa 3.000 radnika, ali i dalje od strateškog značaja i za Rasinski okrug i za čitavu Srbiju, budući da je u oblasti mašinske industrije preduzeće vodeće na Balkanu.
Nažalost, u prethodnim godinama usled ratova, sankcija, ali i lošeg poslovanja, dovedena je u situaciju u kojoj je. Subvencije koje su dodeljivane su trošene bez ikakve kontrole, nije bilo nikakve strategije niti plana za investiranje za razvoj, nije bilo političke volje da se promeni upravljačka struktura, da se završi privatizacija, ali je zato bilo dosta stranačkog zapošljavanja.
Sada je sve to ostavljeno da se reši u ovom trenutku, a moglo je mnogo, mnogo ranije da se reši. Međutim, bez obzira na sve ove poteškoće „Petoletka“ je uspela da u prethodnom periodu sa 500 radnika manje, sa 500 radnika koji su otišli kroz socijalni program, realizuje 500.000 evra više i to bez subvencija.
Ovo samo govori o tome da je i te kako moguće dobro raditi uz samo mali podstrek države. Ovo govori o tome da smo priliku iskoristili, da ovo nije uzalud pružena šansa, da smo voljni da radimo i da postignemo to održivo poslovanje.
Nekada fabrike „Petoletke“ su i postigle ovaj cilj, one redovno isplaćuju plate i samodoprinose. Ja bih navela samo jedan primer, to je privredno društvo „Namenska industrija“ koje je oslonac odbrambene industrije.
Namenska industrija u okviru „Prve Petoletke“ ima kooperante, to su cilindri, kočna tehnika i TMO. Ovo je preduzeće koje zaista ima perspektivu i u prethodnom periodu imalo odličnu saradnju sa Ministarstvom odbrane, ali i sa čitavom Vladom.
Ja zaista imam poverenje da će se ova saradnja nastaviti. Imam poverenje u Vladu, u Ministarstvo privrede, da će se za ove subjekte privatizacije pronaći najbolje moguće rešenje i u danu za glasanje ja ću podržati ove izmene i dopune zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milinko Živković. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege, građani Srbije, pred nama je vrlo bitan Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. Bitan je za državu, bitan za subjekte privatizacije, bitan za zaposlene u subjektima privatizacije, za učesnike u postupku privatizacije, znači za kupce i za strateške partnere.
Predlog zakona sadrži 18 članova koji ispravljaju nedostatke prethodnog zakona. Član 6. Zakona propisuje da je privatizacija obavezna za subjekte sa društvenim kapitalom do 31.12.2015. godine. Izmenama i dopunama predlaže se izuzetak za subjekte koji su aktom Vlade Republike Srbije određeni kao subjekti od strateškog značaja, kao i za subjekte čije se sedište, imovina i pretežna delatnost nalaze na teritoriji AP Kosova i Metohije.
Član 94. dopunjuje se odredbom da ako je agencija aktom objavila javni poziv za privatizaciju ili prodaju, postupci prinudnog izvršenja i prinudne naplate se ne mogu nastaviti do proglašavanje prodaje kapitala ili imovine, a najkasnije do 31.10.2015. godine. To isto važi i za strateške partnere i to do istog datuma.
Sprovođenje prinudnog izvršenja bi se odložilo do 31.10.2015. godine za 37 subjekta privatizacije i blizu šest hiljada zaposlenih i za godinu dana od donošenja izmena zakona za 17 preduzeća i 22 hiljade zaposlenih od strateškog značaja, a spasila bi se i od uzurpacije imovina na Kosovu i Metohiji.
Osim toga, cilj izmene je i da se stanje kapitala, imovina i obaveza privatizacija u propisanoj dokumentaciji, odnosno u prodajnoj dokumentaciji usaglasi sa faktičkim stanjem i to po fer tržišnoj vrednosti, normalno uz krivičnu odgovornost onih koji bi to davali.
Jedno od 17 preduzeća od strateškog značaja koje se našlo na ovom spisku i koje je po kriterijumima Vlade zaslužilo da na tom spisku bude je i RTB Bor, odnosno Rudarsko-topioničarski basen Bor.
Strateško je preduzeće zato što se 120 godina bavi proizvodnjom obojenih i plemenitih metala i što je svim vladama do sada davalo pomoć, odnosno učestvovalo u velikoj meri u BDP.
U svojoj 112 godišnjoj istoriji rudarenja RTB Bor je prevrnuo dve milijarde 463 miliona tona iskopina, od toga dve trećine je jalovina, jedna trećina ruda. Dao je pet miliona i 400 hiljada tona bakra, 168 hiljada 850 kilograma zlata i milion kilograma srebra.
Posrnuće RTB počinje od 2000. godine sa dekomponovanjem. Tada je RTB imao 19 preduzeća u svom sastavu i 22,5 hiljada radnika. Od 2004. do 2008. godine iz sastava RTB izašlo je 15 preduzeća i 17 hiljada radnika. RTB je u ta preduzeća uložio 371 milion dolara, a od toga je dobio samo 12 miliona dolara, 17 hiljada nezaposlenih i zatvorene fabrike.
Godine 2007. je bio prvi pokušaj privatizacije, neuspešni. Godine 2008. takođe bezuspešni pokušaj privatizacije, Kuprum je trebalo da privatizuje preduzeće koje je za samo 250 miliona dolara, a ono danas poseduje imovinu gotovo milijardu.
Od 2009. godine, do 2009. godine sredstva od Fonda za razvoj za RTB su dobijana samo za socijalni mir i za plate i u tom periodu je dato 100 miliona evra. Tadašnja vlast je RTB držala na stend baju na prodaji, obezvrednjivala imovinu i kapital i jednostavno htela da proda u bescenje RTB.
Na sreću i države Srbije i zaposlenih u RTB i cele Timočke krajine, RTB nije prodat.
Današnja guvernerka prilikom jedne posete Boru, Jorgovanka Tabaković je rekla – Kamo lepe sreće da je više preduzeća privatizovano kao RTB, tj. da nije privatizovano, gde bi nam danas bio kraj.
Nasuprot tome, kada su pare davane za socijalni mir i za plate, ova vlast daje pare za investicije i jednostavno, daje novac isključivo za investicije uz ograničenje da se taj novac može koristiti samo za to i da se tako mora i pravdati. Date su pare za obnovu mehanizacije, date su pare za otvaranje novog rudnika i date su pare za osavremenjivanje flotacija. Date su pare i za metalurgiju, 251 milion evra, za otvaranje nove topionice i nove fabrike sumporne kiseline i od proizvodnje koju sada imamo, 230.000 tona koncentrata, kapacitet će biti povećan na 400.000 tona koncentrata.
Čime danas RTB raspolaže i zbog čega je još od strateškog značaja? Rudarsko topioničarski basen Bor raspolaže sa 1.350.000.000 tona overenih rezervi rude, dovoljno za 40 godina pod istim uslovima eksploatacije u proseku, kao što je to do sada bilo. Vrše se i dalja geološka istraživanja na potezima od Paraćina do Dunava.
Zbog čega je još RTB strateški bitan? Do sada, odnosno prošle godine, RTB je ostvario prihod od 300 miliona dolara. Ima 5.000 radnika koji primaju redovno svoje plate u proseku 70.000 dinara neto. Ima dobit iz tekućeg poslovanja. Redovno servisira svoje kupce i dobavljače i redovno izmiruje svoje obaveze. Mesečno izdvaja 400 miliona za struju, 300 miliona za naftu i oko 550 miliona za plate. Sa novom topionicom i našim koncentratom za dve i po godine, sa otvaranjem još jednog rudnika, dobit RTB će biti od 50 do 80 miliona godišnje.
Ovo pričam iz razloga da bi napravili paralelu jedne i druge vlasti, jedna vlast koja je uzurpirala, koja je davala samo za plate i pripremala za prodaju i sadašnja vlast sa ministarstvom, na čelu sa premijerom Aleksandrom Vučićem, kome radnici RTB duguju veliku zahvalnost zato što je prepoznao da sa investiranjem može da se i u rudarstvu ostari dobit i da jednostavno preduzeće koje je trebalo da bude prodato samo za 280 miliona, danas vredi čitavu milijardu.
To može da bude i koncept za ostalih 17, odnosno 16 preduzeća u restrukturiranju, kako se iz restrukturiranja za narednu godinu može da izađe.
Pošto vreme ističe, reći ću samo da ću u Danu za glasanje glasati sa zadovoljstvom za izmene i dopune ovog zakona. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Živkoviću.
Reč ima narodna poslanica Velinka Tošić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, poštovane kolege, poštovani građani Srbije, Loznica je samo jedan grad od mnogih gradova u Srbiji koji trpi posledice loših privatizacija. Danas grad ima oko 87.000 stanovnika.
Osamdesetih godina u Loznici je radilo oko 24.000 lica. Danas je taj broj upola manji, od čega u privredi radi samo oko 6.000-7.000 lica. Preduzeća koja su od prvih privatizacija pa do danas prestala da postoje, ili ona koja postoje, primer su loših privatizacija sa ograničenim problemima u poslovanju, koji su se po pravilu završavali likvidacijom ili stečajem. To su nekada bila na daleko poznata preduzeća poput nekadašnjeg hemijskog kompleksa „Viskoza“, koja je zapošljavala oko 12.000 ljudi, a danas u njenim fabrikama rade samo stečajni upravnici i šačica zaposlenih.
Sledeća propala firma jeste Građevinsko preduzeće „Zidar“, prodato iz stečaja i prestalo sa delatnošću, imalo je preko 1.000 zaposlenih. Trgovinsko preduzeće „Drina“ sa preko 1.000 zaposlenih, zatim, Autoprevoz „Loznica“, Konfekcija „Moda“, „1. maj Lešnica“, Fabrika auto traktorskih kočnica „Lofolen“, kao i firme sa ogromnim problemima, Vodoprivredno preduzeće „Loznica“, rudnici „Zajača“. Poslednje preduzeće koje je otišlo u stečaj jeste hotelsko-turističko preduzeće „Banja Koviljača“.
Deo te tužne priče su i neke male firme. Loznički kraj je bio poznat po uspešnim zemljoradničkim zadrugama. Bilo ih je petnaestak. Nijedna danas ne radi, a zapošljavale su preko 500 lica. Za 12 godina tranzicije i privatizacije u Loznici bez posla je ostalo oko 18.000 lica. Loznica očekuje od države pomoć.
Da li je baš ovoliki broj ljudi morao da ostane bez posla, a da nikome ni dlaka sa glave nije falila? Ima primera da su ljudi iz menadžmenta ovih firmi u periodu od 2000. godine postali nosioci javnih funkcija na lokalnom i republičkom nivou.
Iz svega proizilazi da u Loznici nema primera uspešne privatizacije i gotovo po pravilu sve se završilo stečajem ili likvidacijom. Godinama smo svedoci pritužbi građana na sprovedene privatizacije i molim da se istražni organi uključe, jer sigurno je neko odgovoran što je na hiljade radnika u Loznici ostalo bez posla.
Sve privatizacije su rađene bez organa lokalne samouprave. Sistemski bi trebalo rešiti da organi lokalne samouprave učestvuju u tom postupku ili da bar budu obavešteni o njegovom toku, jer informacije koje sam iznela morala sam da prikupljam, improvizujem, umesto da postoji zakonska obaveza na nivou lokalne samouprave da se ova oblast prati.
Šta reći posle svega ovoga? Da je svakako nužno da dođe do promene zakona, jer nijedan zakon nije idealan, podložan je promenama, pa stoga i ovaj zakon mora da se modifikuje i prilagodi novonastaloj situaciji.
Zbog svega ovoga iznetog, molim sve kolege narodne poslanike da u danu za glasanje podrže predlog ovog zakona. zahvaljujem.