Vreme, zahvaljujem.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 10, protiv – niko, uzdržanih – nema, nije glasao 149 od ukupno prisutnih 159 narodnih poslanika.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila ovaj predlog.
Narodni poslanik Borislav Stefanović predložio je da se dnevni red sednice dopuni tačkom Predlog zakona o slobodi od straha, koji je podnela grupa od 19 narodnih poslanika 20. novembra 2014. godine.
Borislav Stefanović nije tu.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – devet, protiv – niko, uzdržanih – nema, nije glasao 150 od ukupno prisutnih 159 narodnih poslanika.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila ovaj predlog.
Narodni poslanik Gordana Čomić predložila je da se dnevni red sednice dopuni tačkom Predlog odluke o obrazovanju anketnog odbora radi utvrđivanja činjenica i okolnosti koje su dovele do helikopterske nesreće u kojoj je život izgubilo sedam osoba, koji je Narodnoj skupštini podnela grupa od 16 narodnih poslanika poslaničke grupe Demokratska stranka 9. aprila 2015. godine.
Reč ima Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Predlažem Narodnoj skupštini da većinom glasova usvoji Predlog o osnivanju anketnog odbora koji bi po sastavu činio po jedan narodni poslanik iz svake poslaničke grupe i spremna sam da u ime narodnih poslanika prihvatim i amandman da u grupu bude uključen i jedna predstavnik grupe nezavisnih poslanika, da predsednica Narodne skupštine zakazuje prvu sednicu grupe, da njome predsedava najstariji narodni poslanik i da između sebe biraju i zamenika predsednika anketnog odbora. Cilj rada anketnog odbora je da utvrdi okolnosti i činjenice koje ne postoje u izveštajima koji su dostupni javnosti, a urađeni sedam, odnosno 14 dana nakon tragedije u kojoj je sedam ljudi izgubilo život.
Dva osnovna pitanja nemaju odgovora, a to je - ko je i na osnovu čega i kako informisao ministra odbrane o potrebi da se pokrene spasilačka misija helikopter? Na osnovu čega je ministar doneo takvu odluku koju je usmeno tada prosledio mimo načelnika Generalštaba nadležnom licu po subordinaciji? To je vrlo važno pitanje i ključno za razumevanje čija je sve politička odgovornost u pitanju. Drugo, ko je menjao plan leta jednom kada je spasilačka misija pokrenuta i kada su svi nalazi u subordinaciji dati, pošto ni tog odgovora nema.
Reakcije koje smo dobili predstavljaju svojevrsno ruganje vladavini prava jer nam se kaže da je anketni odbor politička predstava. Verujem svima koji tako komentarišu zbog toga što tako izgleda anketni odbor iz ugla nekoga ko ima iskreno neznanje o vladavini prava. Zbog toga smatram da je dobro po sve da glasanjem danas stavimo na dnevni red tačku u kojoj ćemo odlučivati o osnivanju anketnog odbora.
Ovo je poslednja sednica u redovnom prolećnom zasedanju na kojoj imamo priliku da predlažemo. Tokom vanrednih zasedanja nema menjanja dnevnog reda i ukoliko danas se ne dogodi razum i usvojimo ovakvu odluku, mi ćemo nastaviti tokom jesenjeg zasedanja da tražimo anketni odbor jer je to odbrana vladavine prava, jer je to dug prema ljudima koji su poginuli. Hvala vam.

Hvala.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Molim da se izjasnimo.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 15, protiv – niko, uzdržanih – nema, nije glasalo 144 od 159 narodnih poslanika.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila ovaj predlog.
Narodni poslanik mr Aleksandra Jerkov predložila je da se dnevni red sednice dopuni tačkom Predlog zakona o izmeni Krivičnog zakonika, koji je podnela Narodnoj skupštini 30. septembra 2014. godine.
Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Ovo je sedmi ili osmi put da predlažem isti predlog zakona.
Moj predlog zakona se sastoji samo iz jednog člana, odnosno predloga da se u listu krivičnih dela koja ne zastarevaju uvrsti i krađa beba. Priča i za njega je veoma jednostavna.
Evropski sud za ljudska prava je 5. marta doneo, a 26. marta 2013. godine objavio svoju odluka da je Republika Srbija povredila pravo na privatnost i porodični život naše sugrađanke Zorice Jovanović koja je ukradeno dete 1983. godine i tom istom odlukom je obavezao Republiku Srbiju da do septembra 2014. godine usvoji zakonodavstvo kojim bi se sprečilo da se ovakve stvari dalje dešavaju, ali i da ostanu nerešene.
S obzirom na to da ja nikada do sada nisam čula nijednu jedinu reč o tome zašto narodni poslanici odbijaju da se ovakav predlog zakona usvoji a da novih argumenata nemam, ja ću pokušati da vas ubedim ovako.
Zbog čega narodni poslanik Dragan Aleksić ne želi da se u listu krivičnih dela koja ne zastarevaju uvrsti krađa beba?
Zbog čega narodni poslanik Aleksić Irena ne želi da se u listu krivičnih dela koja ne zastarevaju uvrsti krađa beba?
Zbog čega narodni poslanik Anastasov Adrijana ne želi da se u listu krivičnih dela koja ne zastarevaju uvrsti krađa beba?
Zbog čega narodni poslanik Antić Zoran ne želi da se u listu krivičnih dela koja ne zastarevaju uvrsti krađa beba?
Zbog čega narodni poslanik Arsić Veroljub, potpredsednik Narodne skupštine, ne želi da se u listu krivičnih dela koja ne zastarevaju uvrsti krađa beba?
Zbog čega narodni poslanik Atlagić Marko ne želi da se u listu krivičnih dela koja ne zastarevaju uvrsti krađa beba?
Zbog čega narodni poslanik Babić Vlado ne želi da se u listu krivičnih dela koja ne zastarevaju uvrsti krađa beba?
Zbog čega narodni poslanik Babić Zoran ne želi da se u listu krivičnih dela koja ne zastarevaju uvrsti krađa beba?
Zbog čega narodni poslanik Barišić Dragana ne želi da se u listu krivičnih dela koja ne zastarevaju uvrsti krađa beba?
Zbog čega narodni poslanik Berić Nebojša ne želi da se u listu krivičnih dela koja ne zastarevaju uvrsti krađa beba?
Zbog čega narodni poslanik Beronja Ljiljana ne želi da se u listu krivičnih dela koja ne zastarevaju uvrsti krađa beba?
Zbog čega narodni poslanik Bečić Igor, potpredsednik Skupštine, ne želi da se u listu krivičnih dela koja ne zastarevaju uvrsti krađa beba?
Zbog čega narodni poslanik Birmančević Boban ne želi da se u listu krivičnih dela koja ne zastarevaju uvrsti krađa beba?

Hvala. Zahvaljujem.
Stavljam na glasanje ovaj predlog zakona.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 18, protiv – jedan, uzdržanih – nema, nije glasalo 142 od ukupno prisutnog 161 narodnog poslanika.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila ovaj predlog.
Narodni poslanik Zoran Babić predložio je da se obavi zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o standardizaciji.
Da li narodni poslanik Zoran Babić želi reč? (Ne.) Zahvaljujem.
Stavljam na glasanje ovaj predlog zakona.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 127, protiv – 14, uzdržanih – nema, nije glasalo 20 od ukupno prisutnog 161 narodnog poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština, većinom glasova, prihvatila ovaj predlog.
Stavljam na glasanje predlog dnevnog reda u celini.
Zaključujem glasanje: za je glasalo – 130, protiv – pet, uzdržan –niko, nije glasalo 28 od ukupno 163 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova utvrdila dnevni red Devete sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2015. godini.
D n e v n i r e d
1. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji,
2. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o standardizaciji,
3. Predlog odluke o izboru Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.
Prelazimo na rad po utvrđenom dnevnom redu.
Molim ministra da uđe u salu sa svojim saradnicima.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine obaveštavam vas da sam pozvala da današnjoj sednici prisustvuje ministar privrede Željko Sertić, pomoćnik ministra privrede Jelena Popović, vršilac dužnosti pomoćnika ministra privrede Milan Trivunac, Ljubomir Šubara, direktor Agencije za privatizaciju, Dragan Ugričić, direktor Centra za privatizaciju, Jelena Arsić i Andrijana Stojković, viši pravni savetnici u Agenciji za privatizaciju, Marko Obradović, posebni savetnik ministra privrede, Stanka Vučković, rukovodilac Odeljenja u Agenciji za privatizaciju i Jovan Petrović, rukovodilac grupe u Ministarstvu privrede.
Molim poslaničke grupe ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika, u skladu sa članom 96. stav 4. Poslovnika.
Saglasno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o standardizaciji.
Da li predstavnik predlagača ministar privrede Željko Sertić, želi reč?
Reč ima ministar Željko Sertić.

Poštovana predsednice, dame i gospodo poslanici, danas sam ovde sa mojim kolegama ispred vas sa Predlogom izmena i dopuna Zakona o privatizaciji i Zakona o standardizaciji, kako bismo u jednom delu pre svega, ovog prvog zakona napokon već rešili problem dug više od dve decenije, a to je proces privatizacije.
Prvo želim da se zahvalim svim poslaničkim grupama i koalicija na vlasti, ali isto tako i poslaničkim grupama iz opozicije, koji su prihvatili poziv da u petak razgovaramo o Zakonu o privatizaciji i Zakonu o standardizaciji.
Zašto nam je to bilo važno? Baš zato što je ovaj zakon unet po hitnom postupku, zbog rokova koje imamo želeli smo da obavimo razgovore i da razgovaramo sa svima vama o posledicama, o trenutnim rešenjima i o onome šta se dešavalo i šta su uzroci toga da danas moramo da se vama obratimo i da tražimo vašu podršku.
Na jednom od tih sastanaka neko me je pitao – ministre, kako ćete da rešite vruć krompir koji ste dobili? Da, upravo tako, pitanje je upravo vrućeg krompira koji smo mi dobili kao Vlada prošle godine kada je 28. avgusta izglasana u ovoj Skupštini, nova Vlada Republike Srbije. Jedan od najvećih problema, jedan od najvećih vrućih krompira koji smo dobili u ruke, je upravo bilo pitanje 500 preduzeća i procesa privatizacija.
Moj odgovor na to je, a citiraću jednog velikog čoveka, jer sam pročitao sjajnu izjavu njegovu koju je dao u nekom tekstu, bivši predsednik Abraham Linkoln, koji je rekao – ne možete pobeći od sutrašnjice izbegavajući je danas. Moj odgovor na to je, da u potpunosti prihvatam odgovornost za svaki potez koji ova Vlada radi.
Ja kao ministar prihvatam svaki čin koji smo uradili u ovom procesu privatizacije u prethodnom periodu i prihvatam punu odgovornost za ovo što govorim u ime budućih generacija i u ime svih onih koji će jednog dana se baviti biznisom ili biti rukovodioci, imati svoje kompanije ili sedeti ovde u ovoj Skupštini, a nikada više neće pričati o problemima o kojima mi danas pričamo, jer ja danas moram nažalost da prihvatim odgovornost i nekih mojih prethodnika kojima je politika bila iznad ekonomije.
Nažalost, mi danas pričamo o preko 500 preduzeća koja su u potpunom haosu. Pet stotina preduzeća koja niko ili nije hteo da privatizuje od 2000. godine do danas ili su nažalost, a kako nam statistika kaže, veliki deo njih bili nekada prodati, a zatim očerupani, uništeni, devastirani, vraćeni državi na staranje. Imamo 526 preduzeća od kojih malo koja od njih može da izdrži tržišnu utakmicu, jer je tehnologija u njima stara preko 35 godina. Kako oni da igraju istu utakmicu sa kompanijama koje su već danas u 21. veku? Najveći broj stručnjaka, visokokvalifikovanih obrazovanih radnika, menadžera, inženjera su davno napustila te fabrike, te kompanije.
Ukupan iznos dugova ovih kompanija daleko prevazilazi svu imovinu koju imaju i pokretnu i nepokretnu. Dakle, i magacinske prostore i ono što se nalazi u njima i objekte i prava koja imaju. Samo 50 kompanija sa tog spiska duguje državi i komercijalnim poveriocima četiri milijarde evra. Zamislite da imamo taj novac danas u opticaju u ekonomskom životu Srbije. Dakle, to su problemi sa kojima smo se suočili. To su stvari i nasleđe koje smo ostavili.
Znate li šta je najpogubnija stvar u svemu tome i šta je najveća činjenica protiv priče o procesu privatizacije? Pa, za šest poslednjih godina, dakle, od 2009. godine do danas nijedna jedina privatizacija nije obavljena. Preko 3.000 preduzeća je prodato u periodu od 2000. do 2009. godine. Nijedna privatizacija nije urađena u poslednjih šest godina. Nekome to nije bio interes ili nešto drugo.
Ja vas sada otvoreno pitam – možemo li mi uopšte da govorimo o ovom delu procesa danas kao privatizaciji? Privatizacija je davno urađena. Mi danas pričamo o jednom drugom modelu kako da sagledamo probleme 526 preduzeća, kako da ih segmentiramo i kako da uradimo proces najbolje i najčistije za budućnost naših generacija. A problemi u njima kako sam već rekao su ozbiljni. Šta je politika uradila u prethodnim godinama? Najlakše je bilo zavući ruku u državni budžet, uzeti pare i proslediti. Kako se koje preduzeće pobuni, kako koji štrajk krene, vi samo date pare. Milijarde su iz državnog budžeta otišle za pomoć preduzećima pre svega u restrukturiranju ali o nima drugima.
Jedna dobra ideja koja je napravljena 2005. godine da se za neka samo preduzeća, za velike gigante koji su nekada predstavljali ekonomsku kičmu i razvoj srpske ekonomije, u nekom periodu izvrši zaštita, veoma kratkom i da se učini restrukturiranje za samo, ponavljam, za nekoliko preduzeća i za neko kratko vreme. Mi smo danas posle deset godina došli u situaciju da imamo na osnovu političkih dogovora, čelnika opština, molbi, dogovora, ko zna čega, da imamo nekoliko desetina preduzeća zaštićenih.
Kada smo prošle godine i mi i vi ovde izglasali Zakon o privatizaciji u avgustu mesecu, na spisku Agencije za privatizaciju je bilo 144 preduzeća koja su imala poseban režim. Da li je moguće da smo zaista imali 144 giganta i da li je zaista bilo moguće da deset godina ne možemo da uradimo, a nijedno preduzeće nije promenjeno, nijedno nije restrukturirano na način kako je to zamišljeno u početku i na način kako je to trebalo da se uradi. Onda govorimo o ekonomiji ili govorimo o politici.
E, pa, ova Vlada i ja kao ministar privrede i premijer Srbije Aleksandar Vučić prekidamo sa procesom ekonomske utopije. Ne može više da se radi, da se izvlače pare iz preduzeća, a da pri tom to nije na ekonomskoj osnovi. Ne mogu više pare iz budžeta da se daju ako nije ekonomski opravdano. Umesto da se bavimo razvojnim programima od ovih milion ljudi koji već rade u realnom sektoru dajemo njima podršku da ih bude što više, da mladi otvaraju kompanije, da bude što više preduzetnika, mi našu energiju i nažalost najveći broj para dajemo upravo u preduzeća koja su davno, davno izgubila svoju suštinu.
Znate za podatak Svetske banke koja je izračunala da je svake godine Srbija 750 miliona evra davala za ta preduzeća. Nije taj podatak tačan u smislu da je iz budžeta svake godine dato toliko para, ali jeste podatak da ta preduzeća nisu plaćala svoje obaveze, ni „Elektroprivredi“, ni „Putevima Srbije“, ni „Železnicama“, niti „Elektrodistribuciji“, ta preduzeća nisu plaćala svoje poreze i doprinose lokalnim samoupravama, a da ne govorim o porezima i doprinosima od radnika, a gde su porezi na zarade i sve ono što je trebalo da bude.
To nije održiva ekonomija. To nije ekonomija sa kojom možemo da se suočavamo. Ja neću da budem političar koji će da drži mrak i dalje u tom delu i da se pravimo ludi, kao da se ništa ne dešava. Ne, baš zato što se bavim ekonomijom, baš zato što sam 25 godina proveo u privatnom sektoru, hoću da privatni sektor ima budućnost u ovoj zemlji. Ne može imati ukoliko nemamo strukturne reforme urađene do kraja.
Ovo što smo počeli je tek početak ozbiljnih reformi koje moraju da se sprovedu da bismo za pet ili 10 godina mogli da kažemo da smo nešto kvalitetno i dobro uradili u ovoj zemlji. Način na koji je to do sada rađeno nije ni na kakav način prosperitetan.
Šta se desilo? Šta se desilo onog momenta kada smo u avgustu mesecu doneli zakon i kada je politička odluka definisana da ovaj proces mora da bude završen. Ja vas neću lagati. Ja nisam znao u kakav haos ulazim kada sam 3. septembra ovde pred vama položio zakletvu. Ja nisam znao sa kakvom opstrukcijom se mi suočavamo. Nisam znao za sve slabosti sistema koje imamo, a pogotovo interesnih grupa kojima nije bio interes da se proces privatizacije završi.
Šta je bilo pitanje? Na koji način? Ja, kao neko ko je ceo život proveo u privredi, nisam se time bavio, nisam bio tu da vidim te procese. Siguran sam da niko od vas, ili većina od vas, takođe nema tu informaciju i da ne zna kakve probleme imamo. Nažalost, oni koji su trebali to da znaju, oni koji su 15 godina vodili ovu državu i vodili ekonomiju, očigledno nisu znali ili možda jesu.
Ostalo je pitanje, to je bilo postavljeno pre neki dan u našem razgovoru, a šta ste vi uradili za vaših sedam meseci, gospodine ministre? Sad ću vama da iznesem, ne šta je urađeno za sedam meseci, već šta je urađeno od momenta kada je Zakon primenjen i onog momenta kada je nova Vlada u ovoj skupštini položila svoju zakletvu.
Dakle, kao prva stvar, prestali smo sa finansiranjem kompanija koje nemaju ekonomski održiv rast i koji ne mogu da predstavljaju budućnost ove države. Počeli smo da hapsimo sve prevarante koji su se u njima nalazili i biće hapšenja još. Treba ljudi da znaju da smo zatekli u kompanijama haos. Firme koje nisu plaćale svoje obaveze državi kroz akcize, poreze i doprinose. Direktori su imali najskuplje limuzine u državi, najveće plate po nekoliko stotina hiljada dinara, a da ne pričam o drugim prevarama koje su rađene. Konsultantski ugovori za razvoj firme, pa nigde papira jednog nemate, a kamoli da vidite po rezultatima rada da je nešto ostalo iza njih i da je nešto napravljeno u tom periodu.
Počeli smo da menjamo ljude. Pogledajte danas, mnogo podataka je objavljeno za „Železaru“. Iako nismo uspeli da završimo uspešno proces privatizacije, napravili smo menadžment ugovor kojima je „Železara“ u ovom momentu skoro na onoj tački prelaza, bar na pozitivnoj nuli. Dvanaest miliona dolara je svakog meseca bila u minusu. Zašto? Sposobni ljudi znaju kako se to radi, imaju drugačije uslove. Potrebna nam je pomoć i stranaca i svih koji su dobronamerni u ovoj zemlji.
Za mesec ili dva kada „Železara“ otvori drugu peć imaćemo profitabilnu „Železaru“. Što je najvažnije, „Železara“ je od prvog momenta, kada je novi menadžment stupio na snagu, počela da plaća svoje obaveze i prema EPS i prema „Srbijagasu“ i prema „Železnicama Srbije“, prema svima onima koji čine ekonomski život ovde u Srbiji živ i zdrav.
Pogledajte „Galeniku“ i šta je novi menadžment uradio za kratko vreme. Mislim da je jedina farmaceutska kuća u Evropi koja ima minus, koja ima gubitke. Evo, „Galenika“ se vraća na svoje noge.
„Petrohemija“, uz sve probleme koje imamo sa cenom gasa, u aprilu mesecu beleži po prvi put, posle niza godina, pozitivan rezultat, ne računajući kamate i ostala fiskalna opterećenja. Ekonomski znaju šta to znači.
Pogledajte druga preduzeća. „Simpo“ je dobio dva i po miliona ugovor da oprema hotel „Hilton“. Napravili smo socijalni program, uveli novi menadžment, skinuti su svi nepotrebni troškovi. „Simpo“ je imao na stotine zaposlenih radnika po objektima koji nisu funkcionisali. Ne možemo, ljudi, živeti u prošlosti. Ako nešto režemo, ne moramo da ugasimo sve, ne treba da sve ono što može da da rezultat da napravimo lošim, ali ne može se ni na starim principima rukovođenja i rada činiti korak u budućnosti.
Mogao bih da nabrajam ovde satima, za svaku kompaniju u prethodnom periodu, na desetine kompanija gde smo uspeli da uđemo da napravimo pozitivan rezultat i da preokrenemo, pripremimo kompanije, ne da bi država ostala vlasnik, nego da bi te kompanije pretvorili u profitabilne centre ili barem da budu negde oko nule, kako bi bilo zainteresovanih privrednika i investitora da uđu.
Zar mislite stvarno da će u 2015. godini, gde ceo svet nešto nudi, doći neko u našu firmu, koja je propala, koja duguje desetine miliona evra, i da kaže – sjajno, evo mi ćemo da kupimo, da pokrijemo sve te troškove, 20, 30, 50 miliona, dajte nam sve radnike i mi ćemo da napravimo novi program. Ljudi, to je utopija, to ne postoji. Za 10, 20 miliona evra vi na livadi napravite najbolju fabriku, bez dugova, bez ikakvog pitanja na koji način da se radi i na koji način možete da napravite korak u budućnost.
Ono što je još važnije, vrlo jasno su za svih 526 preduzeća segmentirani delovi na koji način i šta, u kojem pravcu koje preduzeće može da ide.
Održali smo na stotine sastanaka, ne sa čelnicima sindikata, Orbovićem, Čankom i ostalima koji su na vrhu te piramide, nego sa predstavnicima radnika gotovo svih najvećih fabrika koje se spominju u državi, pa sa granskim sindikatima, pa su formirane radne grupe na kojima smo pričali šta da radimo. Niko nije hteo da preuzme odgovornost na sebe i da kaže – pa to je nemoguće. Svi imaju neke ideje. Mi smo zemlja puna ideja, a nigde realizacije. Kada kažete, onima što imaju velike ideje, dajte mi, evo vam zakon, evo vam pravilnici, vi znate kakvi su vaši statusi unutar vaših firmi, predlog kako da izvršimo tu privatizaciju, svi beže od toga, a prvi izađu na televiziju, radio, mediji i kažu – mi imamo sjajne ideje kako bismo neku firmu rešili.
Otvorio sam za svakoga od zainteresovanih strana, svaki dan je mogao da uđe kod mojih saradnika ili kod mene lično i da razgovaramo o konkretnim potezima na koji način da se funkcioniše.
Druga stvar, postavlja se pitanje – šta ste vi uradili? Uradili ste 12 objava i dve privatizacije. S obzirom da šest godina ništa nije urađeno, da smo posle šest godina u Agenciji za privatizaciju zatekli potpuni haos, da nije bilo dokumentacije, papira, ugovora, predloga pravilnika kako se radi privatizacija, gospodin Šubara je postavljen za Novu godinu za direktora. Faktički ozbiljan rad je počeo u tom momentu kada su ljudi shvatili da će zaista proces da bude završen do kraja. Kao da su ljudi spavali, kao da ne želimo da se to uradi, kao da ovu zemlju treba da ostavimo nekom drugom, a ne našoj deci i generacijama koje dolaze. Gde je tu lična odgovornost u odnosu na sve te procese u kojima živimo i u kojima radimo?
Pet stotina dvadeset i šest preduzeća je trenutno u spisku Agencije za privatizaciju. Tri stotine trideset i osam preduzeća, njihov proces plana, rada, objave rešavanja je 1. jula završen. Tri stotine trideset i osam preduzeća je 1. jula… Završena priča. Ostaje nam 188 preduzeća. Jedan deo je u restrukturiranju, jedan deo je van toga. Vi ste imali ove velike kompanije. „Lasta“ i „Simpo“ nisu bila zaštićena preduzeća. Poverioci su mogli da naplate sve od njih, ali smo velikim trudom razgovarali sa bankama, sa privatnim poveriocima i sa svim onim javnim preduzećima kojima te kompanije duguju - dajte da vratimo u funkcionisanje, dajte da vratimo u život ta preduzeća, pre ćete da dobijete svoje dugove, nego da gurnemo sve u stečaj i da završimo taj deo. Kod nekih velikih sistema je tako.
Imali smo u onom akcionom planu, u januaru mesecu, 188 preduzeća koja smo stavili da idu u stečaj. Od toga 75 preduzeća nije imalo ni jednog zaposlenog. To nije bilo urađeno.
Nešto što je bila samo papirologija, ni to nije bilo urađeno u prethodnih šest godina. I onda se postavlja pitanje – a zašto vi za sedam meseci niste spakovali svih 500 firmi i dali na prodaju? Uspeh je i ovih 12 što je objavljeno. Dve smo završili. Do kraja ove nedelje će biti još 25, 26 objava. Dakle, imaćemo 40 preduzeća za koja je spakovana dokumentacija na legalan način, po svim pravilima kako je trebalo da se uradi. I biće objavljeno.
Sve ovo što smo uradili u prethodnih sedam meseci, molim vas, nemojte da bacimo pod vodu, nemojte da nam pravni sistem i zakon koji nam stoji ispred nas kao prepreka onemoguće da procese koje smo pokrenuli dovršimo. Suština je samo u jednom. Ni za jedan sekund vas ne molim da produžimo proces privatizacije, da nekome produžimo agoniju ili da damo lažnu nadu, samo vas molim da proces donesemo. Jer, mi nismo krivi za ovo što se dešavalo prethodnih godina.
Molimo vas za sitne izmene zakona. Prvo, da svim preduzećima koja zaključno sa ovom nedeljom, odnosno 31. majem, objavimo pozive, da nam dozvolite do trećeg poziva da ta preduzeća budu zaštićena, da nam se ne desi upadanje nekog poverioca, jer tog momenta ta privatizacija pada u vodu. Tog momenta moramo da povučemo i FAP i sve one koji su se već prijavili. Treba nam još neko vreme, da možemo da vidimo da za sva ta preduzeća se spremi sve što je potrebno zakonski.
Ono što vam piše u Predlogu zakona, a što je veoma važno, ne tražimo neograničeno. Nećemo da se igramo sa vama, sa objavom poziva, sa dodatnim stvarima. Tražimo egzaktno do 31. oktobra zaštitu za preduzeća. Ta preduzeća će 31. oktobra biti, ovih 40 koje sam nabrojao, ili definisana i prodata, dakle, znaće se ko je strateški partner, ili ko je kupio imovinu ili kapital, ili će otići u stečaj, bankrotstvo, likvidaciju ili na neki drugi način, kako je definisano.
Treba nam od vas saglasnost da kao Vlada možemo odgovorno da donesemo za mali broj preduzeća do godinu dana zaštite od prinudne naplate. Dakle, govorim o malom broju preduzeća, koji je usaglašen i sa Svetskom bankom i Međunarodnim monetarnim fondom, zbog kojih neće pasti aranžman, jer smo njima objasnili do detalja šta smo zatekli, šta se dešavalo u ovih sedam meseci, koliko posla je urađeno i šta nam treba još da uradimo da bismo taj proces doveli do kraja.
Treba nam samo još malo. Poljoprivredni kombinat Beograd, naš najveći proizvođač mleka, jedno od najvećih stvari, treba nam još mesec ili dva da se završe pravni poslovi. Ko će da se javi, kakvi će biti uslovi konkursa, ja sam prvi ministar koji neću dozvoliti nijednu privatizaciju u kome će neki tajkun ili bilo ko drugi da kupi kompaniju, samo zbog toga da bi za dve ili tri godine rasparčao i sazidao zgrade. A toga imamo do sada neviđen broj slučajeva. Imamo IMT na Novom Beogradu, imate BIP koji se nalazi pored Gazele, imate mnoge kompanije koje imaju ogromnu vrednost zemljišta.
Država je najveći poverilac. Milijarde smo dali. Ima li pravo država da vrati nešto za sebe, da bi mogla kroz novac koji prihoduje da uloži u realni sektor, da omogući sutra i manje poreze i doprinose i da relaksira one koji sami rade da dobiju nešto? To je politika odgovornosti koju vodi i premijer Vučić i mi kao ministri, svaki od nas. I svi koji se bave biznisom, i u opoziciji i na svim drugim mestima. Svi poslanici koji imaju bilo kakav kontakt sa poslovnom zajednicom znaju da nema poslovne organizacije, asocijacije, komore, stranog investitora koji je došao u Srbiju a da ga lično premijer nije primio.
To se nikada u Srbiji nije dešavalo. Nikada nije bio nijedan premijer toliko zainteresovan da podigne ekonomiju zemlje. Nikada nije bio niko zainteresovan da otvoreno kaže istinu ljudima u oči. Dokle ćemo da se krijemo? Ja to neću da radim na mestu ministra. Premijer ima svoj politički put i čovek je isto tako preuzeo svu odgovornost, za sve poslove koji se danas rade.
Ja vas molim da nam dozvolite ovim izmenama zakona da na ovaj proces jednom stavimo tačku. Previše dugo traje, preko dve decenije i to nam je rak-rana društva. Ima kompanija koje mogu da prežive, ima kompanije koje smo osposobili i vratili u život, ima kompanija koje su do juče bile u strašnim dugovima, bez i jednog jedinog posla. Danas imate kompaniju „Jumko“ sa 1700 zaposlenih, sa 12 miliona evra ugovorenih poslova. Neće niko da kupi „Jumko“ zbog tri hale, ali će da kupi zbog ugovora.
Zato nam treba vreme. Ne može preko noći. Ne možete papirološki, pravno, administrativno, da završite sve te poslove, jer mi smo krenuli jako kasno. Zašto? Rekao sam vam zbog čega – šest godina ništa nije urađeno, ni jedan propis, ni jedan dokument, nijedna privatizacija nije ni objavljena, ni pripremljena, niti je nekome bio interes da se to sprovede. Još jednom vas molim za podršku da na zakon o privatizaciji na ovaj način stavimo realnu tačku i da se okrenemo budućnosti.
Kada pričamo o budućnosti, kada razgovaramo o tome šta je budućnost ove zemlje, u ekonomskom smislu je to sektor malih i srednjih preduzeća. Preko 99% sektor NSP-a čini srpsku ekonomiju. Danas imamo jedan veoma važan zakon prede vama, odnosno izmene i dopune Zakona o standardizaciji, koji će nam omogućiti upravo podršku sektoru malih i srednjih preduzeća.
Ne znam da li znate, 22 hiljade standarda postoji definisanih u EU. Mi smo se obavezali da ćemo ih slediti i da ćemo naše zakonodavstvo i naše standarde upodobiti sa njima. Mi moramo da se uskladimo sa Uredbom 1025 EU. Moja koleginica, koja sedi pored mene, i ceo njen tim su ogroman posao uradili u prethodnom periodu, 95% svih standarda EU je implementirano u Srbiju.
Ali, postoje još neke stvari koje moramo da uradimo, upravo da bismo pružili šansu sektoru malih i srednjih preduzeća da može da utiče na donošenje standarda i kod nas, a preko nas u Evropi. Treba nam, kao prva stvar, da Institut za standardizaciju postane punopravni član svih međunarodnih organizacija, pre svega u članstvu u Briselu, koje nam je veoma važno. Da bismo to postavili, potrebne su nam izmene i dopune zakona, gde ćemo omogućiti Institutu da ima svoje autohtone prihode, jer je intencija u celoj EU, gde je inače, takođe slična stvar, da najveći deo troškova pokrivaju države članice u svojim institutima koje se bave time, ali je želja i namera da što više sredstava obezbeđuju iz konsalting usluga i drugih usluga koje moraju da budu prisutne u tom delu.
Primenjeno je 95% svih standarda, ali je mali broj standarda preveden na srpski jezik. Moramo da dodatna sredstva koja obezbedimo usmerimo na podizanje kapaciteta malih preduzeća, koje ne mogu sama to samostalno da rade, moramo da uložimo u obuke, moramo da im damo standarde na srpskom jeziku, da bi ljudi najbolje razumeli. Jer, svi ljudi koji rade u Institutu, kada su radne grupe, rade direktno na engleskom jeziku i nažalost, zbog nemanja dovoljno sredstava, tako se stvari odvijaju. Ali je važno da smo posao uradili, da će standardi od sada biti javno dostupni, ne samo preko „Službenog glasnika“, nego će biti dostupni na internet sajtu Instituta, da će transparentnost svih procesa, i odlučivanja i rada i razvoja budućnosti, može da bude prisutan. Zato je to važno i zato nam je to jedna od ključnih stvari zbog koje vas molimo za promenu Zakona o standardizaciji.
Na kraju, predlažem, s obzirom da imamo ovaj lepi sinonim za standarde, predlažem da danas uvedemo neke standarde ovde u Skupštinu, koje će nam omogućiti da se borimo argumentima, da se borimo činjenicama a ne lažnim optužbama ko je, gde, zašto i zbog čega šta uradio.
Molim vas, ekonomija je zajednički interes svih građana Srbije. Mislim da je više nego jasno, više nego ikada jasno da ukoliko ne budemo imali ekonomiju dugoročnu na zdravim osnovama, sa perspektivnim kompanijama koje slede međunarodna pravila, pitanje je na koji način neko vidi budućnost i državnost naše zemlje.
Ja vas zato molim u to ime da budemo okrenuti budućnosti, da gledamo buduće događaje i ako ja kao ministar mogu da preuzmem odgovornost na sebe, da razgovaram sa svim štrajkačima, sa svim radnicima, sa svim direktorima, gde razgovori ni malo nisu prijatni, jer treba nekome da srušite neke želje. Oni su živeli u nadi da će država da dođe čarobnim štapićem nešto da promeni. Neće.
Kao odgovorna država, to želim da vam napomenem, van svih realnih mogućnosti naše zemlje, obezbedili smo tranzicioni fond u iznosu od 16 milijardi dinara, kako bismo svima onima koji, nažalost, ostanu bez posla, pomogli da imaju jedan deo barem u nekom momentu, sigurnost da mogu one osnovne svoje porodične obaveze da ispune.
Neću vas slagati, kao i malo pre kada sam rekao kakav smo problem zatekli, tako vas i sad ne lažem. Da, biće i otpuštanja, biće i radnika koji će ostajati bez posla, biće preduzeća koja moraju da odu u stečaj, ali stečaj nije bauk. Stečaj je način da preduzeće nađe da živi.
Siguran sam, vi svi dolazite iz različitih gradova i opština Srbije, siguran sam da svako od vas može da nabroji kompanije koje su bile u stečaju, koje su danas privatizovane, gde su vraćeni radnici, gde su počeli da rade, gde je počela obnovljiva proizvodnja, ali ta preduzeća su danas potpuno zdrava, sa potpuno novom perspektivom.
Nemojte da predstavljamo ljudima stvari onakve kakve nisu. Od onoga što treba da bude pozitivnije, da pravimo loše, a od onoga što je loše, da veličamo, jer to nije u interesu građana Srbije, to nije u interesu niti naše dece, niti budućnosti.
Molim vas još jedanput za podršku izmenama i dopunama Zakona o privatizacija, izmenama i dopunama Zakona o standardizaciji, kako bismo lepše živeli i kako se ne bi kajali na osnovu ove Linkolnove rečenice da u budućnosti ne možemo odgoditi ni na koji način stvari u budućnosti ako ih danas pomeramo u nedogled. Hvala.

Hvala.
Da li neko od izvestilaca nadležnih odbora želi reč? (Ne.)
Reč ima narodni poslanik Dragan Jovanović.

Gospođo predsednice, uvaženi ministre Sertiću, uvaženi gosti iz Ministarstva privrede, imali ste dobro uvodno izlaganje i manje – više ste sve pomenuli ono što je bitno i zbog čega će i poslanički klub Nove Srbije u danu za glasanje podržati izmene kako Zakona o privatizaciji, tako i izmene i dopune Zakona o standardizaciji.
Ono što je važno, ono što treba da donesu ove izmene, pre svega ću se osvrnuti na izmene Zakona o privatizaciji, jeste da se zaustavi jedno permanentno krvarenje srpskog budžeta. Vi ste pomenuli studiju Svetske banke, koja je istakla da se nekih 750 miliona dolara godišnje iz srpskog budžeta izdvaja za različite vidove podsticaja i subvencija firmama u restrukturiranju, a njih imamo preko 500. Ali, ono što bih posebno istakao jeste taj jedan detalj koji ste i vi napomenuli, a to je da su godine prolazile, problemi su se gomilali, a niko te probleme nije rešavao.
Imali smo uvaženog jednog od vašeg prethodnika ministra Dinkića koji je na velika vrata uveo politiku u to ministarstvo i napravio taj broj firmi u restrukturiranju koji je napravio, ali nažalost, mi ovde nismo u situaciji da vidimo stenograme, nešto što smo ranije govorili. Ja sam u avgustu mesecu, kada smo donosili izmene i dopune Zakona o privatizaciji i kada je na vašem mestu bio uvaženi ministar Vujović, koji je sa puno entuzijazma izlagao te promene, i tada sam rekao da će novine koje su te promene donosile, a to je model privatizacije putem preuzimanja imovine i kapitala firmi u praksi doneti stagnaciju i doneti probleme.
Nažalost, verovatno je tada i ministar Vujović, a i svi mi narodni poslanici smo bili u tom trenutku željni pravde, pre svega, jer smo bili svesni do tog trenutka kako je tekla privatizacija u Srbiji, koja se sprovodila ili aukcijski ili tenderski. Svi smo bili svedoci da je, moram i grubu reč da kažem, dosta bila i lopovska, ali s druge strane, mi imamo jednu trećinu raskinutih kupoprodajnih ugovora firmi koje su nekada prodavane i dva puta.
Tako da, sada pričamo o firmama u restrukturiranju kojih ima 526, ali sve te firme su već jednom bile prodavane i već se jednom država namirivala, a neke od njih, nažalost, i dva puta.
Ono što moram posebno da napomenem, uvaženi gospodine ministre, pored vas sedi i direktor Agencije za privatizaciju, jeste odgovornost rukovodećih ljudi u Agenciji za privatizaciju za sve prethodne godine. To mora ovde posebno da se istakne. Kao član Odbora za privredu, više puta sam bio inicijator da se javno obznane primanja, odnosno plate tih tzv. menadžera ili zastupnika državnog kapitala u firmama u restrukturiranju. Ta primanja su bila više stotina hiljada dinara, a negde i pet puta veća nego što su primanja narodnih poslanika, a apsolutno to niko nije znao, niti se ko na to osvrtao.
Mi smo tu došli dokle smo došli, a to je bila jedna od glavnih opstrukcija da se ovaj proces privatizacije što pre završi, jer zašto bi neko išao u privatizaciju i skupljao mukotrpno papire ako može da sedi u firmi, gomila gubitke, nikome ništa ne plaća, niti struju, niti gas, niti bilo kakve obaveze, država mu daje subvencije, isplaćuje platu i tako ste vi mogli, što bi rekli neki, da giškamo iz godine u godinu, ali dobro je što se ipak došlo i do zaključaka i, da kažem, do jednoga kraja gde će morati stvari da se pogledaju na pravi način.
Kada kažem da se pogledaju na pravi način, vi ste ovde pomenuli dve grupe firmi. Jedna je grupa firmi koju je država prepoznala da su firme od nacionalnog interesa. Ja bih zbog građana koji prate ovaj prenos i ova naša izlaganja rekao da su među njima vrlo bitna preduzeća za državu Srbiju, kao što su Rudarski basen Bor, Azotara itd. U tim firmama ima oko 20.000 zaposlenih i dobro je što je država i za taj vremenski period jasno i glasno ograničili da najduže do godinu dana će se štititi računi tih preduzeća, da neće moći doći do prinudnih blokada, a da će najduže za godinu dana i njihov status biti rešen.
Druga grupa preduzeća su upravo firme koje će Agenciji za privatizaciju do kraja maja meseca, a da podsetim sve nas da postojeći zakon predviđa da se firme, te posebne firme u restrukturiranju, štite od poverilaca do kraja maja meseca. Ako imamo tih nekih trideset i nešto firmi koje će se pojaviti na prodaji i koje će objaviti Agencija za privatizaciju u narednih par dana, normalno je da sačekamo da se taj proces završi i da ne dođe, jer ko će kupiti ako krenemo sa prvom, drugom ili trećom objavom, a to sve može trajati najduže do 31. oktobra 2015. godine. Normalno je da ih zaštitimo i da pokušamo da bar tih 30 ili 35 firmi koje će se pojaviti na prodaju, još jednom da napomenem, putem preuzimanja imovine i kapitala, pre svega, da se taj proces završi.
Sam taj proces, mnoge kolege poslanici će ovde pitati – zašto to tako dugo traje? Moram da kažem da postoji i nekoliko objektivnih razloga, pre svega procena tih firmi. Vi ste već napomenuli u uvodnom izlaganju da mi, nažalost, ekonomisti, imamo inženjere iz istih škola, istih fakulteta, ali ti inženjeri, ti ekonomisti daju procene koje su i do deset puta za istu firmu drugačije zavisno od kuće do kuće. To je jedan problem, kada vi dobijete procenu, ne znam, livnice ili bilo koje druge firme, koja je neprirodno velika, to automatski odbija potencijalnog kupca.
S druge strane, imamo, nažalost, problem da su isti ti menadžeri koji su opstruisali čitavu ovu priču trebali da urade projekat poslovanja te firme koju sutra budući kupac treba da preuzme. To je bio dodatni problem u zakonu. Ja sam o tome govorio i u avgustu 2015. godine, ali nažalost, on je tada prihvaćen. Kao pozicioni poslanik i sam sam glasao za to, nadajući se da će se ta situacija vremenom rešiti. Ali, nažalost, videli smo da se ona nije rešila.
Šta je dodatni problem? Vi da biste sada jedno preduzeće objavili na prodaju, morate da dobijete i saglasnost svih privatnih poverilaca. U praksi je to izuzetno teško i ovo što smo uspeli da tih nekih tridesetak firme budu objavljene do kraja ovog meseca, iskreno smatram velikim uspehom, jer jedna od tih firmi je i firma iz opštine Topola, odakle ja dolazim, „Livnica“ Topola, a znam iz prakse koliko je to teško.
S druge strane, ono što mi moramo sve da razumemo, i za firme, a tih će biti oko 400 i nešto firmi koje će nakon ovog procesa otići u stečaj, stečaj jeste kada kažete, pre svega, zaposlenima u tim firmama da je teška stvar, ali on može biti lek. Jeste to nekada gorak lek, ali evo, vi ste napomenuli dosta opština u Srbiji. Vodim opštinu Topola već nekih deset godina i mogao sam i da vidim šta znači kada vi podižete firme koje su otišle u stečaj. Imamo primere firmi koje su dva puta prodavane, ali koje su iz stečaja dobile novi život i dobile mogućnost da normalno posluju i da dalje zapošljavaju ljude.
Ali, uvaženi ministre, ono što vi morate nama poslanicima jasno kazati jeste da ovo što mi danas donosimo i što građani treba da znaju je samo da kažem prvi korak koji moraju pratiti koraci drugih ministarstava, da bismo mi sutra imali brz i efikasan način privatizacije firmi koje će sutra otići u stečaj nakon donošenja ovih izmena i dopuna Zakona o privatizaciji. Ove zakone moraju da prate zakoni o konverziji zemljišta.
Kada pominjemo firme koje su prodate iz stečaja i koje uspešno rade, moram da pomenem i Poljoprivredni kombinat „Oplenac“ iz Topole, gde je došao ruski kapital. Za tri meseca je podigao firmu koja je dva puta neuspešno privatizovano putem aukcije ili tendera. Ali, šta je problem? Rusi kažu – gospodo, rešite vi problem konverzije ili mi više nećemo da ulažemo, a za tri meseca su uložili skoro tri miliona evra.
Mi smo u problemu čekajući jedan zakon, drugi zakon i sada, prosto, svi stojimo. Vi morate, da iako to nije u vašem resoru da zajedno sa drugim ministrima pre svega predupredite da se ovde na vreme pojavljuju zakoni, da dođemo već do septembra meseca sa novim zakonom o stečaju koji mora da bude brz i efikasan.
Mi imamo stečene upravnike, imali smo i nažalost loš primer u praksi, da jedan stečajni upravnik vodi 18 stečaja, da taj stečajni upravnik uzima hiljade evra mesečno i kada lokalne samouprave nađu potencijalne investitore vi imate, nažalost slučaj da gro novca koji se dobije ode na nekakve troškove tih stečajnih upravnika i oni naplate po 20, 30, a imam primer iz Topole, iz jednog Trgovinskog preduzeća „Partizan“ koji je protiv stečaja, gde je stečajni upravnik uzeo 120 hiljada evra, a radnici dobijaju mrvice. I zbog toga je potrebno da se ove stvari promene.
Dobro je što ste napomenuli da će svi zaposleni i to posebno hoću da naglasim u svoje ime i u ime poslaničkog kluba kojem pripadam Nove Srbije, da će svi zaposleni u firmama koje odu u stečaj moći da dobiju socijalni program, znači moći će da dobiju socijalni program i da će Ministarstvo rada pratiti sve ove odluke koje danas predlaže i koji će usvojiti parlament, koji predlaže Ministarstvo privrede da radnici u tim preduzećima koji se prijave mogu dobiti 200 evra po godini staža i na taj način biti sigurni da neće otići, ako njihove firme se sutra ne prodaju neće otići, da kažemo, na ulicu bez ičega.
Još jedna stvar je vrlo važna i to moramo da napomenemo. Vi imate radnike u firmama u restrukturiranju koje imaju između pet i deset godina nepovezani radni staž i sada je takođe prilika da li ćete preko određenih radnih grupi, opet sa Ministarstvom za rad, boračka i socijalna pitanja, ali ovaj problem se mora rešiti. Ti ljudi moraju imati sigurnost da sutra i kada se budu prijavili, budu dobili socijalni program, da taj socijalni program prati i povezivanje radnog staža, jer ćemo imati u ovim firmama veliki broj radnika, više hiljada njih koji će steći i mogućnost da idu u penziju da mogu da idu napred na biro, a zatim u penziju, a da kažem ne sekiraju da će imati problema sa nepovezanim radnim stažom i sa svim što to prati. Ove su stvari ključne da bi mi sutra imali mogućnosti da na pravi način i lokalne samouprave i ministarstvo i Vlada mogu da razgovaraju, mogu da dovode potencijalne investitore.
Ono što je takođe vrlo važno uvaženi ministre, ono što ste pomenuli kod firmi da se prepoznaju i delovi firmi koje sutra mogu imati potencijalna tržišta. Ja moram da napomenem jednu od njih a to je konfekcija „Rudnik“ iz Gornjeg Milanovca koja ima nekih sedam sastavnih delova, ali ta firma ima samo dva dela, a to je Gornji Milanovac i Topola koji rade, a imate pet delova gde samo radi administracija i crpi novac od onih firmi koje rade. Vi imate onda ne smućeni prostor za manipulacije tih direktora, menadžera. Šta je njima interes da se sutra firma privatizuje, oni će prvi sutra da dobiju šut kartu od novih vlasnika i naravno da će uvek gledati da kažem sisaju krv onim delovima firmi koje rade.
Zbog toga je važno da se ovaj proces na jasan i transparentan način završi. Znači, da se kaže – firme koje će izaći do kraja maja meseca na prodaju putem javnog objavljivanja Agencije za privatizaciju, imaju zaštitu do 31. oktobra kada je krajnji rok da se privatizuju, osim firmi koje su od strane Vlade Republike Srbije prepoznate kao firme od posebnog nacionalnog interesa. I sa time, sa obezbeđenim socijalnim programom s jedne strane, sa pratećim zakonima koji što pre treba da dođu pred narodne poslanike od strane Vlade Srbije, da se omogući brz i efikasan način da se nađu novi partneri, da se nađu novi investitori da se pokrenu firme koje će ulaziti u stečaj, da imamo sutra mogućnost, to ste vi sami pominjali da već u narednoj godini za mesec ili dva imamo rešeno pitanje stečaja, da se ti stečaji na vuku godinama, da se tamo ne razvlači imovina preduzećima i na taj način svi gubimo i svi propadamo.
Uvaženi ministre pomenuli ste u samom početku vašeg izlaganja vruć krompir koji ste dobili, dobili smo ga svi mi sa vama zajedno, ali na kraju krajeva i svi mi zajedno moramo reći istinu građanima Srbije. Ta istina je takva kakva jeste, ovaj proces se više ne može odlagati i kažem to je jedno krvarenje koje imamo iz budžeta se više ne može odlagati. Iskreno želim vam svaku sreću i još jednom vas molim da ovi prateći zakoni što pre dođu pred narodne poslanike je samo u tom jedinstvenom paketu mi možemo izgurati ove stvari do kraja.
Još jednu stvar koju želim da napomenem, tiče se tzv. društvenih preduzeća. Ona u ovom zakonu nisu pobrojana, ali je vrlo važno, mi u tim društvenim preduzećima širom Srbije imamo više hiljada zaposlenih. Trebamo zbog tih ljudi jasno i glasno reći da će ona i nakon 31.12. nastaviti da rade, samo što će se struktura kapitala promeniti. Više neće biti društvena, već će preko akcijskog fonda postati državna preduzeća, ali je suština da ti zaposleni u firmama ako posluju uspešno nemaju čega da se pribojavaju.
Toliko od mene i od poslaničkog kluba kome pripadam. Kažem još jednom, želim vam svaku sreću, podržaćemo ove izmene, ali vas držimo za reč da će nov paket zakona biti vrlo brzo pred poslanicima. Hvala.

Reč ima ministar Sertić.

Zahvaljujem se poslaniku što me je podsetio za jednu veoma važnu temu. Samo da kratko u jednoj minuti dam obrazloženje.
Mi smo upravo završili i u proceduri je izmena i dopuna Zakona o sporazumnom finansijskom restrukturiranju koji treba da bude uvod za sva preduzeća koja se nađu u datom momentu i početnoj fazi finansijskih problema, da ne čekaju bankrotstvo, da ne čekaju stečaj, da ne čekaju nešto što je prirodi proces tržišne ekonomije. Dakle, stečaj nije vezan za ovu našu prošlost o kojoj pričamo, sve zemlje sveta koje imaju tržišnu ekonomiju imaju agencije za stečaj, imaju utvrđene procedure itd.
Problem je što ga mi nismo sistemski uredili na pravi način, problem je i obrazovanje naših sudija, stečajnih upravnika, koji je mnogo bolji i veći nego što je bio ranije, ali moramo da radimo u tom pravcu i dalje.
Pre nedelju dana sam kao ministar privrede i gospodin Selaković kao ministar pravde, smo potpisali sa Svetskom bankom jedan veliki program podrške našim stečajnim procesima koji trebaju da čine ovaj celokupni mozaik svih zakona i pravilnika kojim ćemo relaksirati situaciju, ali staviti i nove obaveze i stečajnim upravnicima i stečajnim sudijama i napraviti pre svega proces stečaja bržim i snažnijim. Mislim da ćemo sam zakon imati u toku leta pripremljen. Dakle, zakon o sporazumnom finansijskom restrukturiranju će biti veoma brzo pred vama, a samo Zakon o stečaju, već je formirana radna grupa i počeli smo da radimo.
Samo još jednu situaciju da vam kažem, koju ste spomenuli, veoma važnu, a to je po pitanju otpremnina. Da, omogućili smo preduzećima da uzmu otpremnine, da se radnici prijave i svakog dana je sve više, svako želi da iskoristi ta sredstva, bilo za pokretanje nekog svog posla ili za pokrivanje osnovnih troškova koje imaju u svojoj kući, ali nam je veoma važno da napomenemo da nam se desio jedan proces i da znate da i o tome mislimo. Imamo preduzeća u kojima su se ljudi javili, radnici su se javili za prihvatanje otpremnina i onda vidite na tim spiskovima da se najviše radnika javilo za, a administrativno osoblje hoće da ostane u tim fabrikama. Kako nama, ako radnici odu, kako će te fabrike nastaviti da žive, bez obzira u kom modelu?
Zato smo preko direktora urgirali i razgovarali sa predstavnicima sindikata, ne mogu funkcionalne celine i proizvodni procesi koji postoje, da budu ugroženi. Taj odnos mora da bude izbalansiran. Malopre ste spomenuli koliko imamo administrativnih radnika u samim preduzećima, koliko oni nekada čine veliki balans tim firmama, dakle, mora se sveobuhvatno svako preduzeće restrukturirati, na svakom preduzeću se mora naći optimalan broj ljudi, najmanji mogući.
Nije isto danas raditi neku vrstu finansijske ili bilo kakve druge operative i pre 20 godina. Danas imate kompjutere, jeftine računovodstvene programe ili bilo kakvi drugi operativni i menadžerski poslovi. To je nekada treba da bude mnogo više ljudi. Naša preduzeća se nisu spremala za to. Svi su ostajali, šta više, administrativni aparat se uvećavao, a tamo gde nam radnici trebaju, tamo ih čak nekad nemamo dovoljno.
Tako da vodimo računa o svim aspektima i o svim elementima koji čine ukupnu slagalicu i ukupan mozaik svih poslova koje moramo da uradimo. Radimo paralelno, veoma posvećeni tom poslu. Hvala za primedbe koje ste dali.