Reč ima narodni poslanik Petar Petrović.

Gospođo predsednice, gospodine ministre sa saradnicima, što se tiče poslaničke grupe JS mogu odmah na početku izlaganja da kažem da ćemo mi podržati i jedan i drugi zakon, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji i izmene i dopune Zakona o standardizaciji.
Svoje izlaganje ću više bazirati na prvom zakonu ne idući za tim da je ovo mnogo važniji zakon nego što je Zakon o standardizaciji, ali sigurno je da je u ovom trenutku za građane Srbije i za radnike u preduzećima kojih se dotiču ove izmene Zakona o privatizaciji mnogo značajniji nego ovaj drugi zakon.
Ono što na početku želim da vam kažem, gospodine ministre, to je da ste me veoma prijatno iznenadili u svom izlaganju ne onim što ste govorili kao uvodno izlaganje, o tome smo već slušali na raznim konsultacijama, nego vaše emotivno izlaganje ovih predloga izmena i dopuna zakona, a to znači, po meni, da stvarno imate želju zajedno sa svojim saradnicima da posle usvajanja ovog zakona konačno rešimo u najvećem broju ova preduzeća koja godinama tapkaju u mestu ili idu u nazad i da na kraju krajeva, vidimo neko svetlo, da tako kažem, na kraju tunela, da ti radnici koji rade u tim preduzećima mogu zajedno sa svojim najbližim, sa svojom porodicom da očekuju da sutra mogu redovno da primaju platu, da imaju neku sigurnost itd. U tom smislu Jedinstvena Srbija vam daje punu podršku.
Već ste govorili, i to mi znamo, samo ste još jednom naznačili, da u Srbiji trenutno 526 preduzeća se nalaze, da tako kažem, da ne upotrebim neki drugi izraz, u lošoj situaciji, odnosno loše stoje, kako bi rekli ekonomisti. Govorili ste o tome da je Vlada učinila i da će učiniti da 16 preduzeća, čini mi se, u ovom trenutku, koja su od strateškog značaja za Republiku Srbiju, imaju poseban tretman i da imaju mogućnost da još godinu dana da se nađe neko rešenje da oni izađu iz postupka restrukturiranja krize i da jednostavno radnici koji se nalaze u tim preduzećima imaju bolje sutra.
Vi ste upotrebili izraz da u tim preduzećima danas ima 25.000 radnika koji rade. Ja bih vas ispravio i rekao bih ima 25.000 radnika koji su u radnom odnosu u tim preduzećima, ali pitanje da li svi rade. Sada neću da nabrajam sva ta preduzeća, ali ako kažemo da u tih 16 preduzeća je nekada radilo pola miliona radnika, možda neću baš pogoditi cifru, ali reći ću vam da recimo, u mojoj fabrici kablova gde sam ja proveo 20 godina, i recimo „Prvoj petoljetki“ u Trsteniku u komšiluku je nekada bilo 25.000 radnika, samo u te dve firme. Sada u 16 firmi ima, kako ste rekli, oko 25.000 radnika.
Pomenuli ste i dugove svih ovih 526 preduzeća, odnosno da kažem, njihove obaveze prema dobavljačima, prema javnim preduzećima, prema državi, i oni se kreću oko četiri milijarde evra. Prema mojim saznanjima, verovatno vi imate bolje podatke, tih četiri milijarde evra sigurno da najvećim delom, da ne licitiram sa procentima, ali sigurno je da je preko 80% odlazi na dugove prema državi, prema javnim preduzećima, ili je pola pola. Ali, dobro. Rekao sam, neću da licitiram. Ali, verovatno da ima i mnogo obaveza prema nekim privatnim preduzećima koja su isporučila robu tim preduzećima ne mogu u ovom trenutku to nikako da naplate. To vezujem zato što smo sada u Predlogu izmena i dopuna zakona predložili, odnosno vi ste predložili, a mi ćemo to podržati, da mogućnost prinudne naplate odložimo do 31. oktobra ove godine.
To je još jedan pomak ka boljitku, odnosno da omogućimo svim tim preduzećima da iznađu rešenja kako će da izmire neke svoje obaveze, jer treba imati u vidu da mnogi dobavljači, naročito govorim o malim firmama koje imaju potraživanja prema ovim velikim gigantima, pod navodnicima, nekad gigantima, da oni danas vrlo teško rade, proizvode, vuku bankarske kredite, a imaju potraživanja koja u ovom trenutku nisu naplativa bez obzira što imaju presude i sve ono na osnovu čega mogu da traže prinudno izvršenje. Ova preduzeća bi to morala da shvate najozbiljnije i da pokušaju da nađu rešenje.
Međutim, ono što bih vam ja u ime Jedinstvene Srbije predložio, a to je da još jednom sagledate te tzv. menadžere ili direktore u tim preduzećima koji su vodili ili vode još uvek ta preduzeća koja su od tzv. strateškog značaja, moja neka saznanja idu sa tim da u nekim od tih preduzeća plate tog menadžera ili direktora su basnoslovne za naše prilike. Čuo sam, imam saznanja da u nekim preduzećima su se te plate kretale i po 400, 500 hiljada dinara, a preduzeće je u restrukturiranju. Pitam sada, kao za sebe, mislim da sam normalan čovek, kako je moguće da direktor jednog preduzeća koji nije obezbedio ni repromaterijal, ni proizvodnju, itd. kako ga nije sramota da nosi kući pola miliona dinara, a njegovi radnici primaju 20 ili 25 hiljada dinara iz dva puta?
Tu mora da se vidi šta je tu i kakva je odgovornost tih ljudi, a ne samo, i ja bih voleo, iskren da budem, direktor i primam pola miliona dinara i da nemam nikakvu odgovornost. Tako da je to predlog da se na tu temu malo povede računa za sledećih godinu dana. Ne optužujemo nikoga, da se razumemo, mi iz Jedinstvene Srbije, samo kažemo da nije logično da se to tako dešava u preduzećima koja se nalaze u restrukturiranju.
Sa druge strane, za mnoga ova velika preduzeća koja imaju više delova u svom sastavu treba ići za tim, i to je takođe predlog Jedinstvene Srbije, da se prodaju delovi nekih preduzeća od tih velikih sistema koja imaju, da kažem, prođu na tržištu. Ima nekih delova u nekim preduzećima, namerno neću da pominjem nijedno preduzeća, a mogao bih u ovom trenutku da naznačim pet, šest. Ti delovi preduzeća koji mogu sutra da imaju kupca dobro i da imaju dobru zapošljenost radnika i da imaju prodaju svojih proizvoda, treba da budu prodati. Ono što nije dobro treba staviti u stranu i jednostavno otići u stečaj, likvidirati itd.
Da parafraziram, znate, kada čovek, daleko bilo, se razboli od nečega, od teške bolesti, bolje mu je odseći nogu nego da izgubi život. Prema tome, i u tim preduzećima bolje je neke delove odstraniti, a zato da ono što je zdravo, ono što može da radi, da dobije podršku i od Vlade Republike Srbije i od svih nas u parlamentu u krajnjem slučaju.
Sa druge strane, zamolio bih vas u ime ove poslaničke grupe da malo se više povede računa sada kada se objavljuju jedan, drugi, treći tender za prodaju ovih drugih preduzeća o nekoj tradiciji koju imaju neka preduzeća. Sticajem okolnosti moraću da pomenem, dolazim iz grada u kome se nalazi jedna fabrika koja ima skoro 200 godina tradiciju, „Jagodinska pivara“ i bilo bi stvarno ružno i za Srbiju i za istoriju Srbije da ta fabrika doživi gašenje. Mislim da se tu može naći strateški partner, da se može naći neko ko će uložiti novac jer tamo ima danas, čini mi se, oko 200 radnika. Nije to veliko opterećenje za nekog novog poslodavca, a jagodinsko pivo bilo je nekada najkvalitetnije u staroj Jugoslaviji, onoj nekadašnjoj u kojoj smo živeli i mislim da se tu može naći neko rešenje bez obzira na teškoće u kojima se ovo preduzeća sada nalazi.
Kada se govori o mogućnosti pomoći ovim preduzećima, mislim da je i predsednik Jedinstvene Srbije, gospodin Marković jednom govorio o tome, treba kao Ministarstvo privrede zajedno sa drugim ministarstvima da omogućite da ova preduzeća koja imaju mogućnost i da proizvode neke proizvode, kada se sutra jave na tender da dobiju posao kod javnih preduzeća u Srbiji, a ne da poslove dobijaju neke firme tzv. „tašna i mašna“ zato što oni nemaju gubitke u prošloj godini, nemaju blokiran žiro račun itd. i dobijaju poslove, a moja fabrika kablova ne može da dobije posao iako ima recimo mogućnosti da neke kablove proizvede najbolje u Evropi, ali ne ispunjava neke druge uslove. Mislim da tu treba naći rešenje da takva preduzeća na tenderima dobijaju poslove bez obzira na tvrda ograničenja u zakonu o raspisivanju javnog poziva ili tendera, nazovite to kako hoćete.
Ja vas molim da tu nađete neko rešenje i mogućnost da takva preduzeća imaju prednost pri dobijanju poslova kada se ti poslovi izvode u Srbiji i kada se poslovi finansiraju iz Vlade Republike Srbije, odnosno iz budžeta javnih preduzeća od republičkog značaja itd. Mislim da tu možemo da budemo saglasni u tome i da je to jedna vrsta pomoći, da nam pare ne odlaze iz Srbije.
Podsetili ste me, gospodine ministre, kada ste govorili o odlasku ljudi iz određenih preduzeća putem socijalnog programa itd. Znate šta je interesantno, u većini preduzeća se dešava da najstručniji, najbolji, ne 100%, ali u većini slučajeva, radnici koji mogu sebe da nađu u drugim firmama privatnim itd, prijavljuju se za odlazak iz tih preduzeća i dobijaju te takozvane otpremnine, a u tim preduzećima ostaje manje stručan kadar, kadar koji nije u mogućnosti da iznese neki složen posao koji su dobija u tom preduzeću. To jeste pojava u Srbiji i o toj pojavi treba voditi računa, treba naći mogućnost, ali to je opet zadatak direktora i menadžera, da tim radnicima na neki način kroz sistematizaciju poveća zaradu, da ih ostavi da rade u tim preduzećima, jer ako nema dobrog stručnjaka u preduzeću, džaba mu posao. Ko će da mu završi posao? On će da dobije posao na tenderu, ali neće imati ko da mu odradi taj posao. Dakle, i o tome treba voditi računa.
Još nešto. Šta ćemo sa radnicima u ovim preduzećima koji će sutra ostati bez posla, a imaju 25, 30 ili još neku godinu radnog staža? Vi znate da obično danas svi poslodavci traže mlađe radnike, stručne radnike itd. Ti ljudi ne mogu da se zaposle u nekim drugim preduzećima, a sa druge strane nemaju dovoljno finansijskih sredstava da mogu da krenu samostalno u neki posao. Moramo reći da i svi nisu ni spremni da uđu u neki privatni biznis. I o tim ljudima treba voditi računa, da nam se ne javlja sve više tih takozvanih socijalni slučajevi i da se obraćaju opet na državna jasla, da kažem tako, da im se pomogne da prežive.
Sve su to problemi sa kojima se i vaše ministarstvo, kao što se i Vlada Republike Srbije i do sada susretala. Imali ste svakako veoma dobre rezultate u tom delu. Da vam kažem iskreno, ja sam iznenađen kada ste izneli ovde podatak, nisam pratio to dovoljno, da u zadnjih šest godina nijedna privatizacija nije urađena. Verujte da ne mogu da verujem u taj podatak. Verujem, ali jednostavno sam zatečen, najblaže rečeno.
I da ne bi mnogo duže, ovo je vrlo složena problematika, privatizacija od 2000. godine pa na ovamo je bila takva kakva je bila, ali ja kao čovek koji je 20 godina proveo u privredi, da kažem najlepše godine života sam proveo u privredi, moram da kažem da je od 90-ih godina i od sankcija srpska privreda bila u teškoćama. Moram ovde da kažem da sa setom čuvam platu iz januara meseca 1993. godine, kada sam u Fabrici kablova primio tri dolara. Još uvek ih čuvam. Tri puta po jedan dolar, to je bila plata za sve radnike. Dakle, bilo je mnogo teškoća i pre 2000. godine i pre privatizacije itd.
Na kraju da kažem još jednom, poslanička grupa JS daje punu podršku i Vladi i vašem ministarstvu u nastojanjima da srpska privreda, sa svim svojim resursima, krene napred, da stane na zdrave noge, da stvaramo uslove za zapošljavanje mladih školovanih ljudi, da nam ne odlaze stručnjaci u inostranstvo.
U krajnjem slučaju, pozivam i sve lokalne samouprave u Srbiji da se malo ugledaju na moju Jagodinu, da trče i da dovode investitore, a ne samo da čekamo da dođemo na vrata Ministarstva privrede ili predsednika Vlade i da kažemo – pomagaj. Moramo svi da uložimo sve snage da zapošljavamo mlade ljude. U ovom trenutku u Jagodini ima oko 4000 radnih mesta koje smo mi svojim radom i svojom željom da zaposlimo mlade ljude, dovodeći investitore uradili.
Još jednom, poslanička grupa JS će glasati za oba predložena zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Milorad Mijatović. Izvolite.

Hvala, gospođo predsednice.
Gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, tema privatizacije je mnogo prisutna u ovom domu i to već mnogo godina. Drugim rečima, prvi zakoni su doneti 1979. godine. Mnogo zakona je doneto posle 2000. godine. Ja sam nabrojao negde osam izmena i dopuna zakona, ovo je deveti, što znači da se dugo bavimo jednom temom.
Kada se bude pisala ekonomska istorija Srbije, mislim da će to biti istorija lopovluka, istorija beščašća, da će imati mnogo Tomova, a da će generacije moći da proučavaju kako se jedno bogatstvo, koje su stvarale generacije, pretočilo u privatne džepove, na volšebne načine, na načine koje čak mašta pojedinca ne može ni da zamisli.
Upravo zbog toga bih želeo da se prvi osvrnem na jednu reč koju je rekao ministar, a koja se odnosi na reč odgovornost. Hrabro kažete da ste vi odgovorni. Da, ali ste vi odgovorni od 03. septembra 2014. godine. Ne možete prihvatiti odgovornost za druge. To bi za mene bila formalna odgovornost, ali ja želim stvarnu odgovornost za sve one privatizacije svih onih ministara koji su to radili, a posebno od 2000. godine.
Dobro se sećam tog vremena, bio sam na jednom radnom mestu koje se zove sindikat. Išao sam u te fabrike, slušao sam te ministre i slušao sam stručnjake, a posebno one koji su došli iz belog sveta, koji su samo govorili – privatizacija. Spavali su na tetkinom kauču, a odjednom postali enormno bogati. Govorili su – kad privatizujemo biće izvanredno, imaćemo mala i srednja preduzeća, živeće se bolje. Kad ono, mi 2015. godine živimo gore i imamo BDP koji je negde 60 i nešto procenata od onog BDP-a iz 1979. godine. Imamo jednu veliku armiju, koju mi sada kolokvijalno zovemo gubitnika tranzicije, a imamo jedan mali broj ljudi koji su se enormno obogatili, koji su upravo uzeli to veliko bogatstvo koje su generacije stvarale. Nisu oni to uzeli svojom pameću, svojom sposobnošću, niti svojim parama.
Mogu da vam nabrojim sijaset firmi, tačno kako su pljačkane tzv. koncentričnim krugovima. Prvo se u firmu primi neko ko od svog znanja ima neku osnovnu školu, a najviše je naučio na ulicama i u ratnim dejstvima, čiji je zadatak bio da firmu ogoli, upropasti i izvuče kapital. Kada je dovede do stečaja, javi se pravi, onaj koji je bio u pozadini, koji kupuje tu firmu iz stečaja i onda prodaje imovinu, prodaje zemljište. To je posebno bilo karakteristično za poljoprivredne kombinate. Praktično ti ljudi koji su sada veliki kraljevi svega i svačega, veliki tajkuni, oni su se sada obogatili na taj način, govoreći svojim znanjem, svojim sposobnostima. Ne, već su bili blizu nečeg što se zove krčmenje bogatstva, bili blizu nečega što im je određena vlast, određeni političari omogućili da dođu do toga. Nisu unapredili proizvodnju, već kupe hektar zemlje za dve i po hiljade evra, a posle prodaju za osam hiljada evra i na taj način su sposobni.
No, ta privatizacija je iza nas. Ja se nadam, kada govorimo o odgovornosti, da ćemo upravo dočekati vreme da imamo zakonsku odgovornost tih ljudi koji su ovu zemlju doveli gde jeste. Zbog toga i vama to govorim. Neću da vi formalno prihvatite odgovornost za njih, a vas ću pitati od 03. septembra 2014. godine šta ste uradili, gde ste došli i da vidimo koje su to nezakonitosti. Naravno, ima tu instrumenata. Očekujem da ćemo brzo doneti zakon o poreklu imovine. O njemu ćemo raspravljati i o tima koji su došli do nekoliko stotina miliona evra upravo uzimajući ono što su generacije stvarale na način na koji su stvarale.
Znate, oni su se služili već poznatom stvari - naše ideje a vaš benzin. To znači, nije to ništa novo, bilo je toga i ranije, upravo su oni davali ideje, ali su uzeli naše pare. Ja se nadam da će kad-tad vratiti. Zašto ovo kažem? Zato što sada idemo u završetak privatizacije. Ova država je mnogo dala, ali za održavanje u životu tih preduzeća davali su građani Srbije, upravo oni koji najmanje imaju. Putem poreza smo davali da bi sačuvali radna mesta.
Socijaldemokratska partija Srbije, da odmah naglasim, podržaće ove izmene zakona i ovog drugog zakona o standardizaciji, iz prostog razloga što moramo završiti ovu priču. Moramo je završiti jer se nalazimo u situaciji da ne možemo beskonačno nešto raditi. Ali, očekujem i ono vreme da samo posledice loših politika neće snositi građani Srbije, već i ovi koji su se obogatili, kako ih mi kolokvijalno nazivamo tajkuni, da će neko početi da pita otkud vam tolika imovina, kako ste do nje stigli i morate ono što ste uzeli od naroda vratiti narodu, ne dobrovoljno, već zakonskim regulativama, raznoraznim porezima, što su druge zemlje već uradile i rade. To će u Zakonu o imovini biti vrlo jednostavno, pogledajte imovinu koju su imali 2000. godine i pogledajte imovinu koju imaju 2015. godine i tačno ćete znati gde su i šta su.
Ja podržavam sledeće stvari. Vi ste ovde izabrali 17 preduzeća koja su od strateškog značaja za Srbiju. Ja mislim da su ta preduzeća dobro odabrana. Meni je jako drago što ste o njima razgovarali na Socijalno-ekonomskom savetu i što ste dobili podršku sindikata za ta preduzeća. Njima dajemo šansu još godinu dana. Mislim da ta preduzeća imaju dobru prođu i imaće dobru prođu. Vi ste sami govorili o PKB. PKB jeste bitno preduzeće, jeste važno za Beograd i za Srbiju i mislim da će upravo posle ovih godinu dana naći adekvatnog strateškog partnera.
Govorili ste i o Galenici. Postavljam pitanje – kako to da smo imali manju firmu koja se zvala Hemofarm, koja je dobro privatizovana, koja donosi profit a imali smo veliku firmu Galeniku, koja je došla na ovako niske grane gde se nalazi. Svi mi koji koristimo lekove jako dobro znamo šta znači lek domaće proizvodnje. Njegova cena je znatno niža od one koju imamo kada kupujemo lekove od onih koji se uvoze iz inostranstva. Nekome je odgovaralo da se veliki kapital izvuče iz Galenike, nadam se da će se i tu postaviti pitanje odgovornosti, zakonske odgovornosti, sudski procesi traju, a oko njih neću govoriti.
Govorili ste o Petrohemiji. Nekoliko puta sam bio u njoj. Znam kako radi, znam kako diše. Dobro je, mislim da će ona moći da se izvuče, pa čak iz te činjenice da je čitava proizvodnja zasnovana na energentima koji nisu skupi, ali mislim da će ta firma moći da opstane i da radi.
Posebno mi teško pada Azotara iz Pančeva. Azotara iz Pančeva, koja je bila veliki proizvođač đubriva, koja je privatizovana i, gle čuda, čim je privatizovana neko se setio da najvitalniji deo odseče koji je srce te Azotare i proda za 30 miliona dolara i niko nije kriv. Mi onda uvozimo đubrivo iz drugih zemalja, skupo plaćamo, a neko je uzeo 30 miliona dolara iz te Azotare, a bio sam i u njoj toliko puta i znam kako dišu i kako rade.
Znate, mogao bih pričati o mnogo firmi. Ovde ću citirati Tolstoja, koji je rekao – sve srećne porodice liče jedna na druge, a svaka nesrećna porodica je nesrećna na svoj način. Svaka od ovih firmi je drugačije postavljena. Ne možemo tu naći nešto zajedničko, ali uz veliki trud Ministarstva privrede ali i drugih faktora, moramo naći rešenja za njih, jer to su firme koje su i razvoj, da ne govorim o „Prvoj Petoletci“, da ne govorim o FAP-u, o njima je bilo mnogo razgovora. Vi ste govorili o „Jumku“, znamo šta znači „Jumko“ na jugu Srbije. Znamo šta znači, kada ga i pozitivno diskriminišemo. To znači da mu damo mogućnost da šije uniforme i za vojsku i za policiju jer na taj način mi hiljadu i nešto ljudi zapošljavamo na jednom siromašnom jugu koji mogu da zarade svoju platu.
Socijaldemokratska partija Srbije će uvek insistirati da svako radno mesto se zadrži koliko god je moguće, koje ima perspektivu i koje može da ima održivi opstanak, toliko da radnih radi, zaradi i da izdržava sebe i svoju porodicu jer lako je ukinuti radno mesto, teško je stvoriti novo radno mesto. Zbog toga se mi zalažemo, znamo da to košta. Ova Vlada je socijalno odgovorna vlada. Spremna je da plati tu cenu. Svi građani Srbije moraju platiti tu cenu da bi sačuvali radna mesta jer smo mnogo firmi uništili koje su čak imale i perspektivu, a nismo ih sačuvali. Mogli smo, uz malo dobre volje.
Meni nikako ne ide u glavu i to sebi neću nikad moći da objasnim kako smo mogli da uništimo poljoprivredne kombinate, a sad tajkuni kažu – da, budućnost Srbije je u poljoprivrednim kombinatima. Kako smo mogli? Bar smo hranu znali da proizvodimo, imamo kvalitetnu zemlju, imamo ljude koji znaju svoj posao. Isto tako, nije mi jasno kako smo uspeli da uništimo putarska preduzeća. Gradimo puteve, gradimo autoputeve, a putarska preduzeća su nam uništena. Dovodimo ljude sa strane koji dobijaju tendere, koji upravo ta uništena putarska preduzeća angažuju da bi završili posao. Postavlja se pitanje – zašto smo to uradili, kada smo tu mogli zaposliti naše ljude, a gradićemo puteve i 400 miliona evra ćemo samo ove godine dati u puteve? Zašto to naši ljudi da ne zarade?
Govoriću o jednoj maloj firmi. Ta mala firma se zove Poljostroj, iz Odžaka. Jedan biznismen, kralj puteva, ne znam čega sve nije bio, je tu firmu uništio. Firma koja radi za izvoz, firma gde trenutno radi 50 ljudi, zarađuju, izvoze i mogu sebe da izdrže. Da, ali je ona opterećena sa deset miliona evra. Postavlja se pitanje – ko će, kad odgovarati zašto je neko opteretio tu firmu za deset miliona evra?
Dakle, dobićete punu podršku za ovih 17 firmi za godinu dana i mislim da je tu kraj. Ne možemo, tih godinu dana, sledeće godine 1. juna tačno znamo gde jeste. Biće teško. Znamo da će biti teško, iz prostog razloga što će neke od firmi morati ići u stečaj. Imamo socijalni program, jeste 200 evra po godini, nije to dovoljno, da se ne lažemo. S tim neki veći biznis početi teško da se može. To su pare da bi se preživelo. To su mogućnosti ove Srbije i ona ih daje. Uostalom, znamo i sami, kada je NIS privatizovan, ljudi su dobijali po 700 evra pa opet su, eno, sad socijalni slučajevi.
Dakle, suština nove ekonomske politike reformi jeste otvaranje novih radnih mesta, i to otvaranje novih radnih mesta, udruživanje, ali tu država mora imati jasne programe, znati šta želi. Nema malih i srednjih preduzeća ako nema velikih preduzeća. Ta mala i srednja preduzeća moraju da rade za velika preduzeća. Zbog toga, moraju imati prioritet, šta su to velika preduzeća i kako će ići.
Još neke stvari želim da kažem. Imamo preduzeća čija je imovina na Kosovu i Metohiji i čija je pretežna delatnost na Kosovu i Metohiji. Mislim da tih 18 preduzeća da je dobro da i za njih damo mogućnost da vidimo kako će se sprovoditi Briselski sporazum. Kao što znate, Vlada Republike Srbije poštuje i sprovodi Briselski sporazum, međutim, kosovska Agencija za privatizaciju prodaje imovinu nezakonito. Kad-tad to će biti ništavno. Ako ništa drugo, Evropska unija kojoj strateški težimo će sigurno poštovati imovinu. Sama ta imovina kaže da je to ono što mi moramo poštovati.
Govoreći o svemu ovome, kada ste 3. septembra 2014. godine, polagali zakletvu, u svom izlaganju sam rekao da sedate u užarenu fotelju. Imaćete podršku od SDP za posao koji ste pokrenuli. Želimo što pre da se završi ova privatizacija koja zaista, predugo traje, a kada se završi privatizacija, pitaćemo vas za nove programe, pitaćemo vas za ono šta znače mala i srednja preduzeća, povezivanje, šta je to novo što nudite i koliko ćete dovesti i stranih investitora, odnosno kakve ćete uslove kao ministar privrede stvoriti da Srbija bude primamljiva za strane investitore. Pri tome, da nudimo znanje i kvalitet, a ne samo jeftinu radnu snagu, jer Srbija ima šanse u mnogim oblastima i nadam se da ćemo te šanse iskoristiti.
Naravno, ima još mnogo stvari koje bi želeo da pričam ali su kolege već rekle. Na samom kraju želim da vam kažem i sledeće, zaista ćemo dati podršku, budno ćemo pratiti dešavanja. Svako radno mesto koje sačuvate mi ćemo posebno naglasiti, posebno vrednovati, a još više ćemo vrednovati i ona radna mesta koja budete otvarali. Zbog toga i SDPS zajedno sa svojim koalicionim partnerima u ovoj vladi, sa željom da Srbija konačno stane na zdrave noge, da krene pravim putem koji će značiti da građani žive, rade i žive od svog rada. To je osnovna politika SDPS. Hvala.

Zahvaljujem.
Da li se još neko javlja od ovlašćenih?
Reč ima dr Janko Veselinović.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani ministre Sertiću sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, pa gospodine Sertiću, vama se nije otvorio padobran.
Vi ste gospodine Sertiću, u vašem izlaganju u ovoj Narodnoj skupštini, u avgustu mesecu prošle godine rekli, obrazlažući ovaj isti zakon koji sada menjate, prema tome, taj skok, to je skok kao skok padobranom. Postoji jedan momenat da li će se padobran otvoriti. Nažalost, vaš se nije otvorio. I, onda ste vi rekli, ja kažem, mi nudimo neke zakone koji će vam pomoći da otvorimo taj padobran i cilj nam je da minimiziramo trošak ali i da postignemo nešto. Još ste rekli, verujte mi, ovo sam radio od Tajlanda 1979. godine, pa do čitavog niza drugih zemalja. To funkcioniše, ali moramo svi da budemo na istom poslu i da radimo istu stvar.
Gospodine Sertiću, moguće da ste vi taj padobran, da vam se otvorio i u Tajlandu i u nekim drugim zemljama, ali ovde niste imali sreće. Ne samo vi, nego 50-60.000 ljudi na koje se ovaj zakon odnosi. Sa tim padobranom koji se nije otvorio propale su šanse ljudi u preduzećima u restrukturiranju za koji ste vi obećavali novu nadu. Od avgusta meseca prošle godine, na ovom planu se ništa nije desilo, odnosno ništa što bi pomoglo ovim ljudima, ljudima koji rade u ovim preduzećima, niti da im sačuvate posao, niti da im pružite neku drugu šansu.
Vi ste tada, gospodine Sertiću, najavili još nešto. Ja prosto ne verujem da je to vaš manir da govorite neistinu, prosto ne verujem. Ali, vi ste obećali tada da ćete vrlo uskoro predložiti dva zakona koji će omogućiti strukturalne reforme dva zakona koja će omogućiti da se situacija u javnim preduzećima promeni i da se promeni ambijent u kojem bi ljudi dobili posao. Vi ste najavili novi zakon o javnim preduzećima u avgustu mesecu, vi ste najavili zakon o podsticajima koji bi se praktično, kojim bi se omogućavalo da ljudi koji žele da započnu biznis ili ga imaju, taj biznis i održe. Dakle, zakon o javnim preduzećima i zakon o stimulisanju investicija su zakoni koje ste vi obećali u avgustu mesecu, gospodine Sertiću.
Da danas niste došli sa ovim izmenama zakona Srbija bi, od silnih obećanja koje dobija svakog dana, zaboravila i na to jedno vaše obećanje koje je olako dato. Ne mislim ja da ste samo vi krivi gospodine Sertiću, kriva je cela Vlada Srbije. Kriv je predsednik Vlade i kompletna posada u tom vašem padobranu koji se nije otvorio.
Gospodine Sertiću, vi ste se na početku ove sednice zahvalili poslaničkim grupama na razumevanju što su vas saslušali pre nekoliko dana kada ste došli u Skupštinu da im nešto kažete o ovom zakonu. Moram da vas ispravim gospodine Sertiću, gospodin Marko Đurišić je bio na tom sastanku. Iskazao negodovanje i rekao da je ne primereno to što radite. Vi ste o tom zakonu sa šefovima poslaničkih grupa, sa poslanicima, trebali razgovarati pre nego što ste ga stavili u proceduru. Vi ste u stvari, tim sastankom hteli da sprečite raspravu kako bi ovaj zakon tiho prošao i kako ne bi mi rekli ono što smo mislili o ovom zakonu i radu vašeg ministarstva i radu vaše Vlade u ovih proteklih godinu i nešto dana. A nju karakteriše pad proizvodnje, drastičan pad stranih ulaganja, očajan položaj preduzetnika kojim ste najavili zakon, a niste ga doneli. Nikakve podsticajne mere gospodine Sertiću za ove ljude koji treba da ostanu bez posla. Dakle, nemamo nikakvog osnova da se nešto promeni u ovoj zemlji.
Mislim da ste vi gospodine Sertiću častan čovek, ja sam verujte očekivao da ćete vi posle svega ovoga podneti ostavku i da ćete se zahvaliti premijeru. Možda je to vama smešno gospodine Sertiću, ja sam malo pre ostavku podneo na mesto zamenika predsednika Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo zato što nisam hteo da učestvujem u nečemu što smatram da nije korisno za ovu državu. Dakle, kao odgovoran čovek za predloženi zakon koji se ne sprovodi, koji ste vi sami nazvali „leks specijalis“, gospodine Sertiću, ako hoćete mogu vas i citirati. Dakle, kada ste došli da obrazlažete ovaj zakon rekli ste – karakter ovoga zakona je takav da ima ponovo status specijalnog zakona, posebnog zakona „leks specijalis“. Vi ste praktično bili pionir u „leks specijalisima“ u ovoj Skupštini Srbije. Dakle, posle toga su tek došli „Beograd na vodi“ i tako dalje i drugi „leks specijalisi“, ali ovo gospodine Sertiću nije „leks specijalis“ što danas predlažete. Ovo je „leks specijalis“ specijalis.
Dakle, vi ste na zakon o „leks specijalisu“ dali izmene i dopune kojim, ne samo formalno pravno mu daje karakter leks specijalis specijalisa, već je on suštinski leks specijalis specijalisa.
Vi određenu grupu privrednih subjekata koji ste ovim zakonom tretirali, sada imate izmene tog zakona koji daje pravo Vladi Srbije da izdvoji subjekte na bazi, pretpostavljam, kako ova Vlada radi, stranačkih afiniteta, ko je u određenom regionu na vlasti, kakav će biti tok raznih predizbornih kampanja od mesnih zajednica, lokala koji pravite itd.
Dakle, daje vam mogućnost ovaj zakon da vi sami kreirate politiku vezanu za preduzeća, nad kojima treba da se sprovede postupak privatizacije. Vi ste tada bili u jednoj nezgodnoj situaciji kada ste u avgustu bili ovde, jer vas je tada napustio mlađani Krstić, pa ste vi tada bili i ministar privrede i ministar finansija.
Međutim, to je kratko trajalo gospodine Sertiću. Mogli ste u međuvremenu da se u vašem ministarstvu, da kažem, konstituišete i da nešto uradite. Ne, vi niste to uradili gospodine Sertiću. Evo vam jedan primer.
Za današnju sednicu u sazivu stoji ko će predstavljati Vladu po ovom pitanju. Kaže – za predstavnika Vlade u Narodnoj skupštini određen je Željko Sertić ministar privrede, a za poverenike Milutin Trivunac, vršilac dužnosti pomoćnica ministra privrede.
Vi ste prosek Vlade Srbije. Znači, vi nemate pomoćnika imate vršioca dužnosti pomoćnika ministra u ovako jednom važnom ministarstvu. Kao što nemamo ambasadora u Nemačkoj godinu i po dana, kao što nemamo ambasadore u nekim zemljama koje su nam jako važne i zbog privrednih aktivnosti gospodine Sertiću. Onda ste vi rekli da će predmet ovog zakona biti preduzeća od strateškog značaja. Ja bih dodao, gospodine Sertiću, vi to niste napisali, od partijskog značaja, kako vi budete procenjivali da vam je preduzeće od strateškog značaja za vašu izbornu kampanju.
Gospodine Sertiću, dakle, vi dajete nove rokove. Recimo, u članu 14. u stvari na implicitan način predviđate da vi ni ovaj zakon nećete realizovati u roku koji ste predvideli.
Vi ovde imate jedan, dva, tri, četiri, pet izuzetaka šta će se desiti u koliko država u ovom periodu ne uradi ono što je trebala da uradi već do roka koji je prethodno zadat.
Pa, se kaže – ako se privredno društvo čiji društveni kapital čini manje od 50% ukupnog kapitala društva ne privatizuje u roku propisanim zakonom, danom isteka tog roka ne privatizovanog dela društvenog kapitala prenosi se na Akcionarski fond.
Dakle, vi ste već predvideli šta će se desiti sa tim preduzećima. Vi znate da vi ni u ovom naknadnom roku nećete pronaći strateškog partnera i da će ova preduzeća samo promeniti formu strukture tog kapitala, da će kapital sada postati deo vlasništva Akcionarskog fonda.
Dakle, vi ste već ovde napisali otprilike šta će se dešavati u narednom periodu.
Gde su vam gospodine Sertiću ti strani ulagači? Kako gospoda iz Emirata nisu došla da privatizuju neko od ovih preduzeća? Kako nisu uložili kapital u proizvodnju, nego su došli u Savski amfiteatar gde ste im vi dali, poklonili zemljište i dali još 300 miliona evra onako da im se nađe? Kako neko od njih nije privatizovao neko od ovih preduzeća koja su kako vi kažete posrnuli? Kažete – to posrtanje je zadnjih šest, sedam godina.
Vi ste tri godine, gospodine Sertiću, ne vi lično, nego vaša stranka koja vas je predložila, tri godine već na vlasti. Da li vi to shvatate? Tri godine su prošle.
Vlada Mirka Cvetkovića je vladala četiri godine. vi ste već blizu da ostvarite taj njegov period od četiri godine. Vlada Mirka Cvetkovića je imala mnogo više stranih ulaganja gospodine Sertiću. I pored toga što nije otvorila liniju prema Emiratima i prema nekim drugim prijateljima koji, sem nekoliko mercedesa koji sada stoje u garažama zato što su ih vozači porazbijali, nemate nikakvih drugih efekata.
Tačno, privatizovali ste neka preduzeća u Vojvodini od tih stranih investitora iz Emirata, ali nažalost privatizovano je 4 hiljade hektara zemlje od kojih 2 hiljade hektara, vi to verovatno gospodine Sertiću znate, pošto živimo u istom kraju, da tako kažem, nije uzorano.
Dakle, 2 hiljade hektara je zaparloženo zemlje, koje su kupili ti naši prijatelji iz Emirata. Zašto su kupili? Pa, verovatno da bi jednog dana preprodali, odnosno dobili su u zakup, čekajući da postanu vlasnici jednog dana nekim „leks specijalisom“ i da to zemljište preprodaju. Zašto bi oni orali zemlju kada su oni u taj posao ušli iz nekih sasvim, sasvim drugih razloga.
Dakle, gospodine Sertiću, govorite jedno, radite drugo. Opet kažem, ne ličite vi meni na takvog čoveka. Međutim, vas je okruženje u kome funkcionišete navelo na to. Dakle, neistine, neistine, neistine, svakog dana, svakog dana, svakog dana. Evo, kažem, ne bi se setili ovih vaših obećanja da danas nije bio na dnevnom redu ovaj zakon, pa da nismo morali o njemu da govorimo.
Dakle, vi predlažete sada da se nešto što je kažete reči „2013. godine“ zamenjuju se rečima „poslednje polovine godine“ ili neki drugi datumi sa ovog datuma na ovaj datum.
To je ono što vi radite obično pred kraj godine kada stignu ovde zakonu o produžavanju rokova. Samo odlažete, odlažete i odlažete. Nemate aktivne mere gospodine Sertiću, nemate mere kako da spasite, pre svega, male preduzetnike da nastave da funkcionišu, a tek da ne govorim o ovim velikim sistemima. Nemate vi gospodine Sertiću, kao Vlada, kapaciteta. Nije došao ni Guzen Bauer, ni ovaj, ni onaj, nema ništa od tih savetnika.
Došao je jedan naš, ne bih ga mogao nazvati prijatelj, verovatno je prijatelj vaše stranke, da nas savetuje, odnosno savetuje vašu stranku ali nema ništa od stranih investicija. Mislim na Blera. Dakle, nema ništa od investicija. I šta će se desiti sa ovim preduzećima? Čekaćemo rok da istekne.
Vi ćete u međuvremenu na nekim sednicama gde će biti „tišina tamo“, doneti neke odluke vezano za ova javna preduzeća po nekom partijskom sistemu kao što radite zapošljavanja u javna preduzeća. Nećete verovatno ni u međuvremenu doneti zakone kojim bi se stanje popravili i šta? Srbija će tonuti sve dublje i dublje. Na žalost radnici koji primaju male plate, primaće još manje ili ih neće primati.
Vi ćete praviti neke dimne zavese, odnosno vaše kolege kako bi pričali o nekim drugim temama koje ne interesuju građane. Njih interesuje šta će se desiti da ovim preduzećima gospodine Sertiću? Nemate nikakvih ideja. Nemate nikakvih realizacija. Nemate pomoćnike u nekom stanju da rade.
Vi nikada ne znate kada će vas predsednik Vlade pozvati i zahvaliti vam se. Verovatno ni vi niste, ono, stalno imate torbu zapakovanu da možete da napustite. Tako da, gospodine Sertiću, ja vam predlažem, evo dao sam vam jedan drugarski savet šta bih ja na vašem mestu uradio, a vi kako hoćete. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Željko Sertić.

Poštovani gospodine Veselinoviću, ja mogu da razumem, iako nisam čovek iz politike i zaista sam, ovo mi je, ne znam, tek drugi, treći, četvrti put, da se nalazim u Skupštini i da slušam ovako politički napisane govore i mogu to kao čovek da razumem, da imate neku koncepciju vi za vašu stranku, za vaše birače i potrebu da iskažete.
Mogu da razumem da izvučete stvari iz konteksta i da stavite u neki drugi kontekst. Mogu da razumem kada kažete da smo, kako ste rekli, neprimereno je to što sam ja kao ministar privrede došao sa svojim kolegama na sastanak sa svim poslaničkim grupama da pričamo, da objašnjavamo, da razgovaramo o predlozima zakona i vi to nazovete primerenim i to mogu da razumem. Vaše je pravo da to tako kažete.
Mogu da razumem da kažete da je neko nešto obećao, zakon jedan, drugi, treći, a znate da je Zakon o ulaganju prošao kompletnu javnu raspravu i da će se za par dana naći ovde na raspravi pred vama.
Znate jako dobro šta je otvoreno, pa evo samo sveže, pre dva dana „Kalcedonija“, novi pogon u Rumi.
Dakle, sve možete da istrgnete iz konteksta i kažete kako nije istina i kako je to pogrešno. Ali, ako vi, poslaniče, ne znate ko je pred vama stajao pre manje od godinu dana i predlagao zakone, ako vi meni kažete da mi se moj padobran nije otvorio, a ja sam zakletvu u ovoj Skupštini položio 3. septembra, dakle, mnogo kasnije, mnogo dana nakon onoga o čemu vi pričate, onda ja postavljam logično pitanje, sve što ste rekli - koliko ima smisla i o čemu se radi?
Ne znam odakle ste izvukli papire, odakle ste izvukli dokumentaciju, imate službu Skupštine, možete da izvučete tačno ko je predlagao zakon, ko je šta rekao, na koji način obrazlagao. Ja stojim iza svake svoje reči, stojim iza svega što sam rekao za ovom govornicom i kada sam došao ovde i kada sam polagao zakletvu, a pogotovo danas u ovom uvodnom izlaganju, kada sam rekao da upravo za važnost razvoja NSP sektora u Srbiji jeste važno da ove procese završimo, kada smo hrabro doneli odluke, one koje vi niste uradili mnogo, mnogo godina unazad, i vi sada postavljate pitanje koje meni nije jasno. Jeste li vi za to da završimo proces privatizacije i da odmah sve firme završimo sa njima i da ne pokušamo ništa da uradimo, jer ja nisam imao vreme pre toga, evo kažem šest i po, sedam meseci sam ministar, ili podržavate ovo da neke firme ostavimo naredna dva tri meseca da vidimo kako će se proces završiti, a za neke strateški važna preduzeća u kojima radi 21 i po hiljada radnika, kako neko reče, da li su zaposleni, većina jeste, neki su samo u radnom odnosu, ali ipak se radi o 21.000 porodica?
Meni nije jasno kao ministru privrede da li vi to podržavate ili ne podržavate? Da li hoćete da kažemo - treba sve da ih gurnemo na ulicu, da bez ikakvog pokušaja dodatnog rešimo i da nastavimo tu politiku koju ste vi vodili?
Ja neću da budem taj ministar koji će to da uradi. Rekao sam zato, odgovorno stojim iza odluke da se proces završi, ali tražim od vas jedan kratak period, jedno malo dopunsko vreme da ono što smo započeli u ovih prethodnih šest ili sedam meseci završimo i da sa najmanjom štetom po naše sugrađane i po naše radnike zaposlene u tim firmama dobijemo rešenje. O ostalim vašim komentarima zaista posle ovoga da ne znate ko je stajao ovde, ko je govorio, ko je branio zakon, a rekli ste mi i da sam lažov i da obećavam svašta i mnogo, mnogo toga, mislim da to nije korektno.

Zahvaljujem.
Reč ima Zoran Babić, replika.

Teško je polemisati kada neko pokušava da zloupotrebljava i da krivotvori, pa čak i da krivotvori i ljude i da krivotvori funkcije, jer gospodin Željko Sertić nije nikada bio u jednom trenutku i ministar privrede i ministar finansija. Toliko o istinitosti.
Sa druge strane, ja znam da je Socijaldemokratska stranka mlada stranka, ali ne sa tako mladim liderom u političkom smislu. Znam da se pokušava da se profiliše na političkom nebu Srbije, ali bih ja voleo da taj ne mladi lider u političkom smislu kaže šta želi. Rečenica – niti da im sačuvate posao, niti da im date drugu šansu. Da li država treba da daje nekome posao? Da li ste vi za podržavljenje? Da li je gospodin Tadić za neko drugo društveno i državno uređenje? Da li je za neko samoupravljanje? Da li je za neki povratak unazad?
Sa druge strane, rekao je gospodin Veselinović – sve je u cilju kako bi se Vladi dalo ovlašćenje, diskreciono pravo ministrima Vlade da upravljaju shodno svojim stranačkim interesima, da li oni u tom gradu žive i rade?
Ova Vlada je tražila za 17, a sa kojim diskrecionim pravom je Tadić opredelio i uveo u proces restrukturiranja preko 200 firmi u Srbiji? Radili ste to na krajnje populistički način. Pevali ste uspavanku koja je koštala milijarde i milijarde dolara i evra građane Srbije. Uzimali ste od onog zdravog da bi pevali uspavanku onom bolesnom i sada je neko drugi odgovoran. Za 17 kompanija, za 17 kompanija koje same žive, koje i dan danas plaćaju dugove koje ste im vi napravili. Sada vam ni to ne odgovara.
Ne odgovara vam ni dogovor koji imamo i saglasnost koju imamo i sa Međunarodnim monetarnim fondom i sa Svetskom bankom za ovakav zakon.
A šta predlažete? Da li predlažete model privatizacije kao sa Aleksom Šantićem? Da li predlažete sve ono što ste uradili u Sivcu, Bački Sivac? Da li hoćete kao u „Mladom borcu“ u Senti, šta ste uradili i koliko ste uveli Mileta Jerkovića da zaduži te firme, da otuđi kombajne, da uzme kredite, da izađe, a da krediti i obaveze ostanu državi i ostanu svim građanima. Da li je to model privatizacije gospodina Tadića?