Član 2. govori o sredstvima. Odnosi se na član 96. zakona i član 96. kaže – visina naknade zarade koja se obezbeđuje iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, kao i iz sredstava poslodavaca u slučajevima iz člana 74. stav 1. tačke 1, 4, 5. i 7. ovog zakona iznosi 65% od osnove za naknadu zarade, a to su bolovanja i to je sasvim u redu. Visina naknade zarade koja se obezbeđuje iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja kao i sredstava poslodavaca u slučajevima iz člana 74. stav 1. tačka 2. i 6. ovog zakona iznosi 100% od osnovne naknade zarade. Sledeći stav kaže – u slučaju privremene sprečenosti za rad zbog bolesti ili komplikacija u vezi sa održavanjem trudnoće za prvih 30 dana privremene sprečenosti za rad koje isplaćuje poslodavac iz svojih sredstava, visina naknade zarade obezbeđuje se u iznosu od 100% od osnove za naknadu zarade. To je u redu.
Problem je nastao, šta se dešava sa tom isplatom posle tih 30 dana, jer to pada na teret Republičkog fonda i budžeta Republike Srbije. Podsetiću građane da 65% za bolovanje isplaćuje RFZO, a 35% odlukom Vlade i Skupštine isplaćuje se iz budžeta Republike Srbije.
To ide preko Republičkog fonda i to je išlo do danas tako što je Republički fond radio obračun zarade na 35% za svaku osiguranicu koja je imala ova prava i direktno njoj isplaćivao tih 35%, a 65% je isplaćivao na osnovu obračuna, bruto i neto obračuna, na 65% od poslodavca koji svakog meseca daje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, a on onda refundira te troškove. Kažem – bruto, jer je poslodavac dužan da svakog meseca za svog zaposlenog uplati doprinos, a to mu posle Republički fond refundira kada mu vraća sredstva.
Problem je u tome što se javljalo duplo administriranje. Poslodavac je pravio obračun i slao Republičkom fondu, a Republički fond je bio u obavezi da vrši obračun za onih 35% za svaku pacijentkinju koja je imala ova prava i to je bio veliki problem za Republički fond u proteklom periodu, jer Republički fond nema kapaciteta i nema mogućnosti da to kvalitetno odradi, jer to, u krajnjoj liniji, i nije njegov opis posla.
Mi smo ovde predložili da kompletno finansiranje ide preko poslodavca, da Republički fond uplaćuje poslodavcu a poslodavac će isplaćivati osiguranici koja ima ta prava, a ujedno će poslodavac onda to administrirati kompletno, i 65% i 35% i takve liste slati Fondu. Mi smo predložili da poslodavac obrađuje, taj prvi deo se slažemo, i da šalje te obračune, a da Fond umesto poslodavcu to uplaćuje i dalje osiguranici, ali ceo iznos, tih 100%. Mislimo da je to bolje, da je brže, da je efikasnije i da neće dovesti do eventualnog zastoja, jer tu mnogo zavisi od toga da li je poslodavac likvidan, nije likvidan, da li na vreme uplaćuje doprinose, da li ima da uplati ili nema da uplati. Ovako je jedno sigurno – on može da obračuna, a Fond da odradi sve ono što sledi – prijem tih dokumenata, obračun doprinosa, ostavljanje jednog dela doprinosa sebi, a ostatak da uplati osiguranici koja ima ta prava.
Nije nam ovo prihvaćeno, uz obrazloženje da je bolji vaš predlog, to je rekla gospođa koja je bila iz Republičkog fonda. Ja mislim da bi trebali da razmislite da prihvatite naš predlog, jer je ipak svima nama u interesu da osiguranica, tj. žena koja ima pravo na ove nadoknade, to dobija iz meseca u mesec, kvalitetno, sukcesivno, bez mogućnosti da to zastane. Jer, sigurno da Republički fond u isplati, kad ima urednu dokumentaciju, neće da gubi nijedan trenutak i nema mogućnosti kumuliranja tog novca i da dođemo do ovog što je Vlada rešila, kako reče ministar, da se solidarni porez ne naplaćuje ženama koje su ne svojom krivicom, te njihove zarade koje su kasne, kad im isplate, pređu 60 hiljada pa im naplate solidarni porez. To je u redu što je sprečeno i što će da se taj novac vrati ženama, ali, kažem da je ovo jedan od načina kako možemo da sprečimo da u budućnosti ne razgovaramo ponovo na istu temu. Hvala.