Dame i gospodo narodni poslanici, ima nas koji imamo malo duže pamćenje, pa da se setimo privatizacije „Sartida“ 2003. godine, na koji način je izvršena i u koje vreme, beše li to mart 2003. godine?
Beše li to za vreme „Sablje“, beše li to potpuno netransparentno, beše li to za neku cenu, od 21,3 miliona i nešto, sa još šest ili sedam zavisnih preduzeća, ukupno 23 miliona dolara, a pri tome, čini mi se da je dug koji je država preuzela, dosta netransparentno, bio negde oko 500 dolara. Tu su i razne procene, kreće se možda taj dug koji je država preuzela na sebe i možda preko jedne milijarde tadašnjih maraka, a ja govorim da je bilo 500 miliona dolara, što je ekvivalentno bilo negde blizu milijardi maraka, pošto je onda bila jedna marka, a sada je to jedan evro, što bi značilo, kada bi sada Vlada uzela i preuzela u takvim netransparentnim uslovima jednu milijardu evra duga, prodala to, trange – frange, ruka – ruci, i mi znamo da je to bio predmet spornih privatizacija, jedna od najspornijih.
Ono što je mene još više pogodilo, to je što su paralelno sa tim, znači, ko ima rudu koks, taj može da kupi Železaru, a mi teško sa njom možemo da izađemo na kraj, a ja verujem da je ona značajna za Smederevo, za okolinu, za radnu snagu, ali ono što me je još više pogodilo i građane Smedereva i zaposlene je uništavanje metalske industrije.
Ona je u potpunosti od 2000. godine devastirana, nije bilo više proizvodnje vagona, traktora, prikolica, mehanizacije i kombajna.
Mi smo imali Železaru koja kada se vratila državi, potpuno, kada su je Amerikanci vratili, bez ikakve metalske industrije, koja bi mogla da nadoknadi gubitke tako što bi radila, proizvodila opremu za farme, mehanizaciju, vagone itd, koristila deo čelika i na takav način sanirala gubitke zaradom, profitom, porezom na plate, PDV, mogla da nosi i eventualne gubitke Železare.
Dakle, oni koji su na najgori mogući način privatizovali „Sartid“, oni koji su eliminisali metalsku industriju, a time i desetine hiljada zaposlenih, danas nam ovde drže prave tirade.
Hvala.
