Zahvaljujem gospodine Božoviću.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Komlenski.

Zahvaljujem predsedavajući.
Dame i gospodo, drugarice i drugovi, uvaženi ministre sa saradnicima, poslanička grupa PS-NSS-USS podržaće Predlog ovog zakona, jer smo potpuno svesni razloga bitnosti i hitnosti donošenja ovih propisa. O tome ne bih posebno govorio dalje, jer mislim da ste kroz obrazloženje i uvodni deo dali jasne i iskrene razloge i motive za predlaganje ovih zakonskih izmena.
Ono što želim da kažem jeste da mi je jako žao što kao bitan za nacionalni interes nije svrstana i rasprava o obrazovanju. Evo iz kog razloga, čak bih zaista i iskreno predložio da se iza ovakve sednice kada je obrazovanje u pitanju, zabrane TV prenosi da bi se izbeglo politikanstvo koje očigledno nikako da se zaobiđe ni kod ovih najvažnijih tema koje su nam navodno svima izuzetno važne i izuzetno bitne i svi želimo da doprinesemo da bude što bolje kada je u pitanju obrazovanje.
Obrazovni deo je jedan segment, a ono što mene posebno brine i što očekujem od ovog ministarstva u budućem periodu jeste da obrazovnom sistemu vrati i vaspitnu ulogu. Mislim da je to srž koja je jako važna kada je u pitanju obrazovanje, nekada smo znali da je škola vaspitno-obrazovna ustanova, danas smo to pretvorili samo u tržište rada, fikcije, o mogućim radnim mestima, neispunjene želje ili ispunjene želje, najkraćim putem ili prečicom.
Jasno treba razgraničiti šta je potreba tržišta rada i to je težak posao vašeg Ministarstva, a šta je to što održava kroz državne fakultete, kroz programe koje oni imaju mora da obezbedi za neki budući period predviđajući unapred šta je sve to i u kojoj meri ovoj državi neophodno. Ne samo što je neophodno, nego mora se pružiti mogućnost svakome ko želi da studira, da studira pod istim uslovima i da stekne znanje određenog standarda.
Pitanje standardizacije očigledno je nešto što je loše urađeno sa zakonom iz 2005. godine bez namere da bilo kome šta spočitava. Očigledno je da je bilo na pojedinim visokoškolskim ustanovama ogromnog otpora, tihog ili javnog, uvođenju Bolonje, a neki fakulteti su Bolonju vrlo brzo i efikasno primenili. Na vama je zadatak da procenite šta je to za prethodnih 11 godina bio ključni problem. Zakon ili primena zakona?
Ono što se ne sme dopustiti ni sa novim Zakonom o visokom školstvu i svim novim zakonima kada je obrazovanje u pitanju jeste da ostane bilo šta nedefinisano, nerazjašnjeno i da onda, uslovno rečeno, iznuđeno ovakvim potezima pojedine stvari koriguju. Znam da je to gotovo nemoguća misija, ali se mora tome posvetiti ozbiljna pažnja kako bi se slični metodi korekcije uočenih grešaka u budućnosti izbegli.
Jako je važno da svako ko danas upisuje prvi razred osnovne škole, upisuje srednju školu, želi da upiše ili upisuje fakultet, državni ili privatni, svejedno, ima apsolutnu izvesnost pod kojim uslovima može da studira i da ti uslovi budu vrlo jasni i precizni za svo vreme koje mu se garantuje u tom nekom periodu gde će biti nepromenjeno. To je jako važno, jer onda ne bismo došli u situaciju da sada procenjujemo šta je veća šteta za državu da li to što pojedini studenti koji su studirali na državnim fakultetima iz raznoraznih razloga nisu uspeli da završe u rokovima koji su ranije postavljeni, da li je to veća šteta ili je veća šteta po obrazovni sistem beskonačno produžavanje rokova.
Jako je teško naći tu pravu meru, jer svaki slučaj je jako specifičan za sebe i tu možda i nećete biti pravični prema svakome u predlogu, ili mi nećemo biti pravični prema svakome u tom predlogu nekih novih budućih zakona, ali zakoni moraju biti vrlo jasni i pravični do one more prema svakom koliko je to moguće.
U ovom trenutku mislim da mi nemamo izbora, jer jednostavno, takve stvari su postavljene 2005. godine kako su postavljene, išle su nekim svojim tokovima, nego da ove zakonske izmene usvojimo. Šta ćemo sa amandmanima i kako ćemo se postaviti u odnosu na njih, čućemo nakon rasprave o istima.
Vaspitanje je nešto što podvlačim da nam je nužno. U vreme kada roditelji sve manje imaju vremena za svoju decu, jer smo pomerili radno vreme od devet do pet, nismo kod kuće, nismo u stanju da ih pratimo, škola mora, ne da vrati nekadašnji, pređašnji nivo vaspitne uloge, nego da ga i prevaziđe u pozitivnom smislu. Treba razmisliti i o praktičnim stvarima, kao što su đačke uniforme, uvođenje striktne discipline i reda u školama. Možda nekome izgleda i banalno, ali čak i sa obavezom da se svaka smena u školi započinje postrojavanjem dece, sa intoniranjem himne, ulaskom sa određenim redom i redosledom u školske učionice. O tome neka neko drugi da krajnju ocenu i procenu koliko to ima pozitivnog uticaja kod mladih na jednostavno usađivanje poštovanja prema radu, prema disciplini, a samim tim i prema pravilnom usvajanju onog znanja koje im se nudi.
Upravo iz tog razloga, iako traje tv prenos, molim svoje kolege da danas izbegnu slanje jako ružnih poruka mladima. Znate, ako je već tako, neka budu vrlo u jasni u svojim komentarima. Malopre smo čuli komentar da nam je visoko školstvo nekonkurentno, a onda u sledećoj rečenici da se otimaju za naše visokoškolce, za naše fakultetski obrazovane mlade ljude i nije to ništa novo da su oni koji su moćniji i bogatiji od nas to radili i u davna, davna vremena.
Kompleksno je stanje u zemlji Srbiji i ne možete ga vi rešiti kad je u pitanju stvaranje želje mladih ljudi i podsticanja želje da ostane, osim kroz vaspitni deo, što je takođe jedan od bitnih elemenata koji će uticati sutra na odluku mladog čoveka da li će ostati u svojoj zemlji ili ne, osim onog ekonomskog dela. O tome neko drugi treba da vodi računa. Ali, Vlada kao tim treba da vodi jednu kompaktnu politiku, koja će biti sistematična i stvoriti takve uslove.
Mi od vas očekujemo ozbiljne i korenite promene u obrazovnom sistemu u budućem periodu. Meni su poznata vaša iskustva u praksi, gde ste sve radili i to podvlačim s punim pravom i sa razlogom očekujem da se u Srbiji napokon, kada je obrazovanje u pitanju, nešto ozbiljno pomeri na bolje.
Molim vas uvažene kolege da danas ne šaljemo ružne poruke mladima koji se odlučuju da li će upisati fakultete ili neće neodmerenim izjavama o navodno lažnim diplomama, o navodno lažnim doktoratitima. Pitam se samo da li ste svesni koliko to može uticati na vaspitanje mladih? Ministre, vi možete uticati na vaspitanje omladine za budući period uvođenjem jasnih standarda u škole. Nas ne možete vaspitati. Ja samo mogu da zamolim kolege da povedu računa o tome. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas je pred nama predlog veoma suženih izmena i dopuna već postojećeg Zakona o visokom obrazovanju. Naravno, i ovu priliku koristimo da kažemo nešto šire o samom zakonu i o načinu njegove realizacije, jer kad bismo sve sveli na ono što sadrži predloženi zakon o izmenama i dopunama, onda rasprave ne bi ni bilo. Nije loše što to radimo.
Mene iznenađuje što ministar nije izašao pred Narodnu skupštinu sa predlogom rešenja za studente koji su se upisali po ranijim zakonima, a još nisu okončali školovanje. Rok im je bio do septembra ove godine. Mislim da bi tu trebalo jedno radikalnije rešenje uvesti da položeni ispit bude položeni ispit za sva vremena i da važi 40, 50 godina, jedan ispit koji je položen i da se to ne dovodi u pitanje i da ne može niko da poništi ako je neko završio dve trećine, tri četvrtine studija, pa nije stigao da diplomira.
Ono što je završeno, završeno je, ono što je potpisano, potpisano je. Ono što nama nedostaje je nedostatak volje ove naprednjačke vlasti da se zaista stvari suštinski menjaju u sferi visokog obrazovanja.
Vi ste sada kao novi ministar u situaciji da dokažete da to nije tako. Ja bih se obradovao. Ali, zašto tvrdim da ova vlast nije pokazala? Pre godinu dana biran je sastav Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Izabran je predsednik. Znate li ko je izabran, jeste li čuli, ministre? Dejan Popović. Nemoralnijeg profesora na Beogradskom univerzitetu nema. On je prvi počeo da zastupa taj koncept Bolonje, koji nas je zapravo upropastio. Ali, na stranu to, nisu razlike u konceptu. O Dejanu Popoviću akademik Kosta Čavoški je napisao knjigu pod naslovom „Kameleon“. Mogao je i kamenolom, pošto otprilike tako deluje. Dejan Popović je bio pomoćnik ministra finansija Božidara Đelića, zamislite, redovni profesor univerziteta. Pristao je da bude pomoćnik ministra. Dejan Popović je izradio onaj čuveni koncept poreza na ekstra profit koji se naplaćuje retroaktivno. Nema države na svetu gde se retroaktivno naplaćuje porez. To su nam Božidar Đelić i njegov pomoćnik Dejan Popović uveli. Sada Dejan Popović da bude ličnost od najvišeg autoriteta u sferi visokog obrazovanja. Onda je njemu dat veći autoritet nego što imaju rektori univerziteta. To je nepodnošljivo.
Sećamo se tog Dejana Popovića još dok je bio član predsedništva Centralnog komiteta Saveza Komunista Srbije. Lično sam proučavao njegove govore, apologetske tirade Slobodanu Miloševiću na tim sednicama je objavio u svojoj knjizi „Dosmanlijski sejmeni“ na pravnom fakultetu, a onda se on pretvorio u najoštrijeg kritičara Miloševića i krenuo na suprotnu izdajničku stranu, dosmanlijsku, i bio pomoćnik jednog od najpokvarenijih dosmanlijskih ministara koje smo imali, koji pukim čudom još nije u zatvoru.
To mora da se promeni. Inače, koncept Nacionalnog saveta po mom mišljenju nije dobar. Ima previše velika ovlašćenja. Onoliko koliko su njegova ovlašćenja prevelika, utoliko je Ministarstvo uskraćeno za svoja normalna ovlašćenja koja bi trebalo da ima.
Ne može Vlada da daje nekom paradržavnom savetu ovlašćenja koja su primarno ovlašćenja ministra.
Treće, imamo dosta razloga da govorimo o profilisanju naših studija. Imamo veliki broj državnih univerziteta, još veći broj, izgleda, privatnih univerziteta, ali nemamo jasno profilisane studije. Na primer, pravni studiji razlikuju se od fakulteta do fakulteta, od grada do grada. Nemamo opšti profil pravnika, koji mora da se školuje na svim pravnim fakultetima. Tako za ekonomistu, tako za politikologa, tako za filozofa, istoričara i sve ostale.
Fakultet treba da da opšte i osnovno obrazovanje, a sve ostalo treba da bude stvar specijalističkih kurseva, postdiplomskih studija itd. Kod nas je svaki fakultet vlastan da sam određuje predmete u nastavnom planu i onda se izmišljaju predmeti prema strukturi profesora na fakultetu i ti novo izmišljeni predmeti obično nikada ne postanu ozbiljni predmeti, najlakše se polažu ispiti iz tih predmeta, oni su proforme uvedeni, a pravnik završi pravni studij nekad, a da uopšte nije imao predmet filozofija prava, da nije imao predmet pravnu sociologiju, da nije imao predmet socijalnu psihologiju, itd. Dakle, moralo bi Ministarstvo da izradi profil svih studija na visokoškolskim ustanovama, a da se onda visokoškolske ustanove tome prilagode.
Ovde se traži, u ovom zakonu, od svih profesora da imaju napisan udžbenik, a toliko imamo profesora na univerzitetu kojima bi trebalo dekretom zabraniti da pišu udžbenik. Udžbenik mogu da pišu samo najbolji i da se obnavljaju periodično konkursi za najbolje udžbenike iz svih predmeta, pa onda da veličamo onoga ko je zadovoljio kriterije i čiji je udžbenik prihvaćen onda za sve fakultete iz određene oblasti. Dakle, mora da bude slobodna konkurencija, a ne zadatak da na jednom fakultetu imate tri, četiri udžbenika i onda student bira po kom će udžbeniku. Imate kvalitetan udžbenik koji je napisao akademik i imate sklepani udžbenik. Ja znam na Pravnom fakultetu, na primer iz istorije političkih pravnih teorija, nastavnik nije stigao da napiše nešto o svim teoretičarima prava, pa je pojedine delove uzimao iz tuđih udžbenika, označio doduše da je to preuzeto odatle i odatle. Šta će onda njemu udžbenik? Mogao je celi taj udžbenik, koji je preuzimao delimično da propiše kao glavni udžbenik za taj predmet. Bolje je da i dalje važi udžbenik Radomira Lukića, nego da se neko muči da sklepa nešto što ne liči na udžbenik.
Mi moramo što pre da stvorimo uslove da se ujednači značaj privatnih i državnih univerziteta. Još uvek privatni univerziteti ulivaju nepoverenje. Jedan od razloga za to je nedostatak profilisanosti studija, jer ko formira razne fakultete, daje im samostalne nazive, i samostalno određuje koji će se predmeti na njima predavati. Tamo treba intervenisati, napraviti popis studija koji su potrebni Srbiji, šta sadrže nastavni planovi tih studija i naterati sve fakultete da to striktno poštuju.
Propast je za fakultete otvaranje opcionih grupa, smerova i sličnih izuma, i to je način da se uvode novi predmeti, koji suštinski nisu potrebni i na kojima se ozbiljna nastava uopšte ne izvodi, ali imamo na broju ogroman broj predmeta.
Što se tiče studenata, svake godine mi imamo ogromne probleme oko upisa, upisnih rokova, polaganja prijemnih ispita, itd. Prijemne ispite treba sasvim ukinuti. Čemu prijemni ispit, ako je neko završio gimnaziju ili drugu neku srednju školu? Onda nam gimnazije ne valjaju, onda nam srednje škole ne valjaju, pa ukinimo srednje škole i da idemo odmah na prijemne ispite. To logika nalaže.
Ja znam da sve srednje škole nisu istog kvaliteta. Znam da i tamo ima korupcije, da se nekada te škole završavaju bez adekvatnog znanja, ali zato ima rešenja. Na svim fakultetima, na prvoj godini, da se dozvoli upis svima koji žele da studiraju na tom fakultetu, i na medicinskom, i onda im na prvoj godini dati osam predmeta opšte-teorijskih i ko to položi u roku ide dalje, a ko ne položi nek se snalazi. Onda svi imaju šansu, i onaj ko je morao da završava srednju školu za koju se kaže da je teška, da ima stroge kriterijume, da ima stroge profesore, itd, i za onoga koji je plaćao neki ceh mladosti. Znamo kakvo je srednjoškolsko doba, sa kakvim se sve problemima susreću mladi ljudi i kada dođu pameti ne mogu da nadoknade ono što su izgubili. Hajde da im damo to, da sednu, zagreju stolicu i nadoknade.
Kada su čisto teorijski predmeti na prvim godinama svih studija, onda tu nema dodatnih troškova, onda samo profesori imaju ogromnih problema oko ispita, ali može se povećati broj profesora, a i lakše im je bar da izvode nastavu iz teorijskih predmeta, pa to što im je lakše u nastavi, nek im bude teže na ispitima. Time bismo dosta stvari promenili.
Ima fakulteta koji su uveli jednosemestralne predmete. Svi su im predmeti jednosemestralni. To je najlakše na fakultetima društvenih nauka i dosledno treba sprovesti. Na nekim fakultetima to nije moguće, kao na medicinskom, na nekim fakultetima tehničkih nauka, itd, nije bitno, ali na svim fakultetima je moguće da prva godina bude eliminatorna. Ono što se radi na prijemnim ispitima, zapravo, da se uradi na prvoj godini studija. Mnogo kvalitetnije. Osam predmeta, ko položi, svaka mu čast. Osam opšte-teorijskih predmeta, i tu je već selekcija bar 30%, a možda i više. Na medicini bi bila i više.
Mi imamo situaciju da se povećava cena školovanja, da studenti nisu u mogućnosti da plaćaju školovanje ako se samostalno finansiraju, da nekada nisu u mogućnosti iz raznoraznih razloga da dobiju pravo na budžetsko finansiranje. Sve bismo te probleme rešili sa konceptom ovakve prve godine i onda jednostavno obavezu da se fakultet završava godina za godinom.
Mogu se preneti npr. dva ispita, ali na kraju ako je propisano da studije traju četiri godine, može se dodati još jedna godina apsolventskog staža ili pola godina i dovoljno je. To država da pruži besplatno. Onaj koji nije u stanju da iskoristi šansu koju mu pruža država taj neka plaća sve. To je pravedno. Zašto bi ovo trebalo uraditi? Da bi se opet povratila prirodna selekcija unutar naše omladine.
Selekcija je potrebna, nije svakoga bog stvorio jednako sposobnog za sve poslove. Nekoga je stvorio za intelektualni rad, nekoga za zanat, nekoga za umetnost itd. Svako mora da nađe sebe u društvu, ali ne smeju se ispunjavati želje i prohtevi onih koji bi na silu da postignu nešto za šta ih bog nije dao. Postoje oni koji mogu sto godina da uče a da ne savladaju određenu materiju. Kada uvedemo prirodnu selekciju, kada uvedemo konkurenciju i kada ta selekcija bude na prvoj godini, kada se konkurencija realizuje na prvoj godini, onda je posle sve lakše.
Dalje, imamo probleme sa ocenjivanjem. Uvek sam bio protiv pismenog ocenjivanja ukoliko to nisu oni blic testovi koji se završavaju 15-20 minuta najviše pola sata, kao pomoćni deo ispitivanja. Ispitivanje mora biti usmeno, naravno na fakultetima tehničkih i prirodnih nauka, uz to da bude obogaćeno još nekim drugim vidom ispitivanja, da ne govorim napamet, rukovanje nekim spravama, da se učestvuje u eksperimentima i slično.
Ne smemo doći u situaciju sećam se bilo je to davno, ideja nekih mojih kolega da se na Fakultet političkih nauka uvede daktilografija na smeru žurnalistike. Kao, novinar ne može ako ne poznaje daktilografiju. Tačno je da ne može, ali to je nešto što mora sam da savlada, da upiše kurs i da naporno trenira. Ne na fakultetu da uči nešto što nije fakultetska materija. Na fakultetu da budu samo predmeti koji su striktno naučni i tome da se dodaju strani jezici itd.
Kod stranih jezika opet postoje razni problemi. U vreme komunizma kod nas je proterivan sistematski ruski jezik. To je nastavljeno i pod dosmanlijskom vlašću. Ruski jezik mora da se vrati kroz širom otvorena vrata, zatim mora se ići na propagiranje učenja kineskog jezika, arapskog jezika, španskog, uz nemački i francuski koji su i te kako prisutni.
Dakle, ne sme da se nameće ni jednom visokoškolcu koji će jezik da uči, ali da mora dva da savlada u toku studija, po njegovom izboru. Ko uči arapski ili kineski njemu će biti teže, biće slabiji kriterijum, a ko uči engleski ili ruski, moraće da zadovolji neke više kriterijume jer je te jezike mogao da uči u osnovnoj i srednjoj školi itd. Još uvek imamo fakultete bez obaveznog stranog jezika, ili imamo fakultete gde se to pro forme izučava.

Izvinjavam se gospodine Šešelj, vreme, morate da privedete kraju.

Priveo.

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi posle 18,00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akta iz dnevnog reda ove sednice.
Nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik Boško Obradović.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani ministre sa vašim uvaženim saradnicima, poštovani narodni poslanici, meni je izuzetno drago da smo čuli ovde neke nove kreativne ideje u Narodnoj skupštini Republike Srbije koje su došle iz redova poslanika vlasti, da se razmišlja i o ukidanju ovih televizijskih prenosa skupštinskih zasedanja, jer očito treba zabraniti i ovaj poslednji glas opozicije koji još u Srbiji može da se čuje. Naravno, nadamo se, niti ćemo dozvoliti da do tako nečega dođe.
Ono što sigurno brine ogroman broj građana Srbije jeste stanje u kome se danas nalazi srpsko obrazovanje i ne samo danas, nego godinama i decenijama unazad. Posebno je dramatičan materijalni status prosvetnih radnika u Srbiji koji je zaista ponižavajući, najobrazovaniji sloj našeg stanovništva ima plate koje su ispod republičkog proseka. To samo govori o tome kako se ceni obrazovanje u ovoj državi, odnosno koliko se ne ceni prosveta i prosvetni rad onih koji provode maltene više vremena sa našom decom nego što to mi kao roditelji činimo.
Veliki je problem i narušen je autoritet naših učitelja, nastavnika i profesora koji su pod ovom poplavom tzv. dečijih prava ili ne znam, prava roditelja došli u situaciju da se više ništa ne pitaju i da se praktično plaše roditelja i dece u nastavnom procesu. Od svega toga što je zaista ponižavajuće i uvredljivo i za decu i za nastavno osoblje najveći problem predstavlja odnos prema prosveti koji je decenijama unazad takav da je prosveta predmet eksperimentisanja uživo i eksperimentisanja u kome nema kraja.
Još od čuvene škole igrice Gaše Kneževića, do danas traju pokušaji da se reformiše naše obrazovanje koji su najčešće pod udarom zapadnih reformističkih ideja i koji zapravo niti su u duhu naše prosvetne tradicije, niti imaju smisla za naše nacionalno obrazovanje i vaspitanje.
Prošli smo veliki put od Gaše Kneževića do ukidanja imena škole „Svetog Save“ za sedam miliona arapskih dolara, prolazimo veliki put od svih pedagoških i psiholoških reformi koje je naše obrazovanje trpelo od vremena DOS do vaše ideje gospodine ministre, koja mi definitivno nije jasna, da roditelji treba da ocenjuju nastavnike.
Zaista ne vidim kako će roditelji da znaju šta se to i kako radi na nekom času i otkud njima pravo da ocenjuju ljude koji su prošli neku metodiku nastave i položili neke ispite i magistrirali i doktorirali negde da bi bili prosvetni radnici. Da li je to na osnovu nekih informacija koje će im đaci davati, pa treba roditelji da ocenjuju njihove učitelje, nastavnike i profesore?
To nema smisla, reforma obrazovanja u Srbiji je krahirala i ono o čemu mi danas govorimo je jedan izuzetno dobar primer. Deset godina je Bolonje u Srbiji, možemo da konstatujemo da je bolonjski proces reforme visokog obrazovanja u Srbiji doživeo svoj kraj i krah i da je hitno potrebno menjati postojeći Zakon o visokom obrazovanju i temeljno preispitati vrednost i ciljeve i rezultate bolonjskog procesa u visokom obrazovanju.
Mi ovde treba da obratimo pažnju upravo na te efekte. Treba da obratimo pažnju na rezultate te bolonjske reforme koja je definitivno ostavila negativne posledice po srpsko školstvo. Razlozi su različiti i ta generalna kritika Bolonje može da krene od uvođenja ocenjivanja izradom tekstova preko svake mere, prevelikog značaja seminarskih radova i kolokvijuma, raznih nametnutih suvišnih i nepotrebnih izbornih predmeta, ukidanjem diplomskog rada ili magistarskih studija, uvođenja master strukovnih studija i generalne degradacije, posebno doktorskih zvanja i ovog bujanja nekakvih doktora nauka, plagijatora i svega drugoga, što nije toliko čudno kada vam je predsednik države kupio diplomu ili kada su vam ministri plagirali doktorske radove, onda ne treba da čudi ni što je čitava nacija u transu kupovine diploma i izmišljenih, kupljenih i plagiranih doktorata.
Ovim se kompletnim bolonjskim procesom definitivno snižava nivo znanja u Srbiji, dovodi do jedne ozbiljne degradacije i zvanja i znanja i danas smo u toj situaciji da više ne znamo zapravo kuda ide naše obrazovanje. Najbolji dokaz tome je što smo za ovih 15 godina velikih zapadnih reformi našeg obrazovanja promenili verovatno i 15 ministara prosvete.
Ja ne znam, gospodine ministre, vi biste trebali znati taj podatak, koji ste vi po redu ministar u poslednjih 15 godina? Da li ministre prosvete menjamo na svakih šest meseci, na godinu dana? Kakva je tu reforma moguća sa takvim smenama ministara? Da li svaki ministar kreće iz početka? Ko se tu na koga nadovezuje? Ima li tu ikakvog kontinuiteta i smisla? Evo, i vi ste, već ne znam da li drugi, treći, peti ministar u ovih pet godina vlasti SNS, što je dobar dokaz da SNS nema pojma šta će sa srpskim obrazovanjem. Jer, da su oni imali bilo kakvu ideju iz one famozne bele knjige koju su zaboravili da su ikada napisali, oni bi stavili jednog ozbiljnog ministra i taj ozbiljan ministar bi za ovih pet godina već sproveo reformu obrazovanja. Ovako, vi sada morate iz početka. Ili, možda vi nećete iz početka? Možda vi uvažavate vašeg prethodnika Srđana Verbića, koji ne znam zašto je smenjen ako je bio dobar? I ne znam zašto nastavlja da radi u vašem ministarstvu ako je bio dobar? Znači, nije imalo razloga smenjivati dobrog ministra. Niti ima razloga ostavljati u ministarstvu lošeg ministra koga ste smenili. Ali, to je sada već kadrovska politika SNS, da ne ulazim u to.
Govorim vam o nečemu potpuno drugom. Govorim vam o jednom diskontinuitetu srpske prosvete u odsustvu jasnog plana, u odsustvu stručnjaka koji su ozbiljno uključeni u reformu obrazovanja i nametanju zapadnog modela obrazovanja koji se Srbiji nameće već 15 godina.
Evo, recimo, da bismo mi doneli ove izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, mi moramo, kao što ovde Vlada nama predlaže, da imamo tzv. izjavu o usklađenosti Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju sa propisima EU. Za mene je to najobičnija nebuloza. Ne vidim zašto bismo mi naš Zakon o visokom obrazovanju usklađivali sa bilo čijim propisima van ove države? Jel ovo „banana država“? Jel ovo neka kolonijalna država? Jel ova država nema pravo da donese svoje zakone, da svaki zakon u republičkoj Skupštini mora da ima izjavu usklađenosti sa propisima EU. Ja protestujem protiv toga.
Protestujem protiv nametanja zakona sa strane, protestujem protiv prepisivanja zakona sa zapada koji se nameću ovome društvu i državi, protestujem protiv neusklađivanja tih zapadnih i evropskih zakona sa našom pravnom tradicijom, sa našom istorijom, sa našom kulturom, sa našim identitetom, sa našim nacionalnim interesima i svim drugim, što zapravo treba da bude u prvom planu, a ne Evropska unija. To je naš problem ovih 16 godina, što je Evropska unija u prvom planu, a naši nacionalni i državni interesi, naš identitet, naše nasleđe, naše tekovine, su jednostavno gurnute u drugi plan.
Imamo mi ozbiljne prosvetne sindikate, gospodine ministre. Naši prosvetni sindikati ne brinu samo o materijalnom statusu, što jeste jedna od važnih obaveza sindikalnih aktivnosti, nego izuzetno brinu o ozbiljnosti reforme obrazovanja u Srbiji.
Ja bih vam preporučio da pogledate niz ozbiljnih dokumenata koje je uradila Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije, koji su veoma ozbiljno, u nizu okruglih stolova, se posvetili temi reforme obrazovanja. To su ljudi koji su svaki dan u klupama, ljudi koji svaki dan drže dnevnike, ljudi koji svaki dan rade sa decom i oni bolje znaju obrazovanje od teoretičara iz EU, od nevladinih organizacija, od pedagoga i psihologa koji reformišu naše obrazovanje.
U konkretnom prevodu na ove izmene i dopune Zakona, to znači da mi ovde, recimo, kao prvi problem s kojim se suočavamo, imamo situaciju da ova zakonska izmena dolazi kasno. Fakulteti su već, ako sam u pravu, a voleo bih da me u tome demantujete, ovo je najveća zanimljivost ove naše današnje rasprave, dobili dopis da rade kao da su izmene Zakona usvojene. Vi me demantujte ako nisam u pravu.
Šta to znači? Upis u novu školsku godinu je počeo 1. oktobra. Danas je 18. oktobar i biće završen, ili je završen, do usvajanja ovog zakona, po preporuci da se radi po predlogu zakona. Ovo je jedna genijalna zakonodavna novost u istoriji srpskog parlamentarizma i zakonodavstva. Od sada, gospodine Martinoviću, SNS će ući u istoriju prava kao jedan genijalni pronalazač jednog novog pravnog instituta koji se zove – raditi po predlogu zakona koji će tek da uđe u skupštinsku proceduru.

Molim vas, gospodine Obradoviću, nema potrebe da se obraćate narodnim poslanicima.

Zar nisam pohvalio ove pravne iskorake SNS? Nije dobro kad ih kritikujem, nije dobro kad ih hvalim, stvarno ne znam kako da se ponašam?