Hvala.
Na početku ove rasprave, u ime Poslaničkog kluba DS, sam rekao da ćemo podržati, pošto se večeras, čini mi se, najviše pričalo o formiranju fonda za zapadni Balkan, da ćemo podržati ovaj sporazum iz više razloga. Navodio sam i te razloge, važna regionalna saradnja i ne bih to ponavljao, ali mislim da je sugestija vama, koji ovde branite taj Predlog sporazuma, i većini, koja je branila taj Predlog sporazuma, da više pažnje obratite i slušate one ljude koji misle i drugačije.
Zbog čega to kažem? Ključni argumenti večeras su bili pozivanje na CEFTA i optužbe prema tadašnjoj Vladi premijera Koštunice, da je u to vreme potpisana CEFTA devet zemalja slobodne trgovine i tada UNMIKA u ime Kosova.
Pre neki dan je premijer, predsednik Vlade priznao javno da je bio strahovito protiv potpisivanja CEFTA, i svi smo to čuli i bili ovde u ovoj sali, i priznao da je pogrešio. To je odličan korak, to je odličan korak koji treba i ministre da ohrabri u tome da priznaju nekada da i neistomišljenici iznose dobre predloge.
Evo, posle 2006. godine, prošlo je 10 godina, premijer priznaje da je izuzetno bilo dobro potpisati CEFTA, iako je tada bio protiv toga, iako su verovatno tada i većina poslanika tadašnje SRS bila protiv toga, ali da to daje izuzetne efekte u ekonomskom smislu i da je to korisno za Republiku Srbiju, to smo jasno čuli.
Kamo sreće da je bilo ranijeg prepoznavanja potrebe i o tome da Srbija treba drugačije da reaguje i vodi politiku posle rušenja Berlinskog zida. I to priznanje smo čuli, da se nije na vreme razumelo šta znači rušenje Berlinskog zida.
Mislim da su to važne poruke za sve nas, da takvu vrstu dijaloga imamo po svim temama, ne samo spoljnopolitičkim, nego i ekonomskim.
Mi sada ovde slušamo, i zaista imamo problem, argumentacije u kojoj se objašnjava da dug iz 2012. godine, javni dug Republike Srbije, koji je iznosio 14,8 milijardi ili, hajde da kažemo, 15 milijardi evra je nešto što je jednako ili možda veće od 25 milijardi ili 24,2 milijarde u ovom trenutku.
I vi ste se, gospodine ministre, pozivali na period od kada vi nosite tu odgovornost. Razumem vašu odgovornost i zaista mislim da dobro radite svoj posao. Evo, to ću vam reći sada ovako javno, mislim da dobro radite taj posao, ali vi branite onaj period u kome niste bili u toj Vladi, a mi govorimo samo o toj potrebi da se prihvati da ova aktuelna većina nosi najveću odgovornost za zaduživanje Srbije od maja 2012. godine, posle tih izbora, do danas, a to je 10 milijardi evra više i, upravo onako kako je i premijer govorio, zaduženja budućih generacija u Republici Srbiji. To je ono što je potrebno razumeti i mislim da na takav način, otvoreno razgovarajući, možemo da doprinesemo boljim rešenjima u našoj Skupštini.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da smo u ova dva radna dana mogli da utvrdimo da stranka bivšeg režima neće da oprosti ni svoje greške. Mi jedan zajam dižemo sa kamatom 2,25 da bi vratili dugove koji su oni zadužili po kamatnoj stopi 7,25. Jedna milijarda donosi razliku 50 miliona godišnje. Za 10 godina to je 500 miliona. Toliko je nova Vlada efikasnija i bolja od ranijih vlada koje je formirala stranka bivšeg režima.
Ja se bavim poljoprivredom. Seljaci su i u najtežim okolnostima ovaj smeh ovako, najverovatnije da se kolega iz Stečajevaca razume u poljoprivredu kao i u ekonomiju, ali nema problema.
Ja dolazim iz poljoprivrede i seljaci teško idu u stečaj. Neće da dozvole da 14 njihovih gazdinstava vodi isti čovek. Svako od njih se bori. Na selu postoje dobra i loša gazdinstva. Dobra su ona koja posluju sa dobiti. Dobra su i ona koja povlače kredite, zajmove, ali za te zajmove kupuju zemlju, mehanizaciju, opremu, kupuju stoku, gledaju da kroz investicije imaju izvor za vraćanje duga. To rade dobra poljoprivredna gazdinstva. Iskoriste mehanizaciju, dogodine više rodi, prodaju stoku, servisiraju zajmove i dugove i sebi i svojima bližnjima više podele. I poljoprivrednici imaju javnu potrošnju. Moraju da školuju, da izdržavaju stare, moraju da prave infrastrukturu, kroz dvorišta, itd. Moraju da prave i ćuprije, ali kad premoštavaju neku reku ili potok, gledaju da ga premoste tamo gde je najjeftinije i najuže, a ne tamo gde je četiri puta šire, kao što je to radila stranka bivšeg režima. Imaju poljoprivredna gazdinstva i javnu potrošnju, imaju i prihode. Gledaju da posluju sa profitom.
Na selu postoje i loša poljoprivredna gazdinstva. To su ona koja prodaju komad po komad zemlje, kao privatizacija, recimo, što je bila. Pa, kad prodaju to, onda prodaju i donatorsku podršku, odnosno ono što im komšije pomognu i to potroše. Kad dignu kredite, odu na more. Kupe automobil, slupaju. Ne naprave izvor za vraćanje duga i tako poljoprivredno gazdinstvo propada. Stanovnici, odnosno ukućani na tom poljoprivrednom gazdinstvu žive onda u nemaštini i naravno da oni koji su poslovali dobro pokušavaju da se domognu njihove zemlje i kapitala i da se domognu tim pre što jeftinije.
Kada u lošem poljoprivrednom gazdinstvu dođe do promena i promeni se gazda, dođe mladi naslednik, komšije gledaju da pomognu. Gledaju da daju zajmove sa nižom kamatom, ukoliko primete da to loše poljoprivredno gazdinstvo želi da se oporavi, da želi da kupi traktor, da želi da obrađuje zemlju, da želi da investira, da želi da i ono bude uvaženo i da se druži sa uspešnima u selu. Tako je isto i sa državama u svetu.
Ja verujem, ministar je tu, da je Vlada, čiji je predsednik – predsednik stranke sa kojom je Narodna seljačka stranka bila u koaliciji i 2012. i 2014. i 2016. godine, napravila državu koja može da živi od svojih prihoda. To je nedvosmisleno. Ona bi mogla komotno da digne plate i penzije daleko više, da ne mora da vraća ono što su ona loša poljoprivredna gazdinstva zadužila, ono što je stranka bivšeg režima potrošila – 17,6 milijardi do kraja 2012. godine, toliki je bio dug, potrošila donatorsku podršku od 4,1 milijardu, potrošila prihode od privatizacije 6,7 milijardi, potrošila 4,7 milijardi oprosta dugova Londonskog i Pariskog kluba, jedna milijarda Agrobanka i Razvojna banka Vojvodine. Sve ukupno dug nije 17,6, nego 34,1 milijardu, kad sve to uračunamo. Privreda je do kraja 2012. godine dugovala 22 milijarde. Onda nije bilo za očekivati da privreda koja duguje 22 milijarde servisira državni dug od 17,6 plus ono što su proćerdali u privatizaciji, u donatorskoj podršci, u onome što je Pariski i Londonski klub oprostio. Dakle, sve su potrošili i sada kada su nagomilane probleme ostavili nama, sad se bune zašto mi to istom brzinom po kojoj su oni to nagomilali ne rešimo na brzinu. Zato kažem da oni ne žele više ni da nam oproste svoje greške.
Verujem da je ova država konačno stala na noge i da nije onih 170 milijardi iz budžeta koji se daju za dug i kamatu od 130 milijardi i deo glavnice, ukoliko se ne varam, to smo budžet usvajali, da je to bilo 170 milijardi, ja verujem da bi mogli komotno da dignemo penzije i plate. Veće zlo od svega onog što sam nabrojao za stranku bivšeg režima je sledeći. Da su otpustili 400 hiljada ljudi, zadužili, dugom sve pokrivali, za tuđi novac kupovali tuđu robu, glavni proizvodi su im bile državne obveznice. Veće zlo od svega toga je bila filozofija – bolje uvesti, nego proizvesti. Takođe, veće zlo je bilo 400 hiljada otpuštenih koji su sa prihodovne strane otišli na rashodovnu stranu i postali još jedan trošak koji je obavezivao sledeće vlade koje su posle 2012. godine došle. Mislim da smo ih prekasno smenili i da danas dobri ljudi pate u Srbiji zato što nisu na vreme svojim glasovima srušili lošu vlast koja je vladala od 2012. godine u Vojvodini do 2016. godine.
Zemlja Srbija može da zadovolji svačije potrebe. To je bogata i plodna zemlja na kojoj su zatečeni siromašni i gladni ljudi, koje je stranka bivšeg režima dovela u taj položaj. Zemlja daje dovoljno da se zadovolje svačije potrebe, ali ne i svačija pohlepa, posebno njihova. I da zaključim moj govor, „Pink Panter“ je mala beba u odnosu na stranku bivšeg režima, odnosno žuta vlast je bila daleko jača od „Pink Pantera“, koji je poznat u svetu kao najveći pljačkaš. Hvala.

Pre nego što vam dam reč, zbog zapisnika, hoću da uđe u zapisnik, da povlačim opomenu koju sam danas izrekla poslaniku Srđanu Nogu. Ima razloga.
Izvolite, poslanice, Sonja Pavlović ima reč.

Da li hoćemo zajedno? Povreda Poslovnika, član 106. Hoćemo li zajedno? Govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.
(Aleksandar Martinović, s mesta: To je već bilo.)
Poštovana predsedavajuća, ali ne na ovu temu, ne na ovom pitanju.
Ja mogu da razumem da imate i vi razumevanje za taj agrarno-pastoralni pristup prethodnog govornika, to je u redu, Ali, ipak molim vas da imate u vidu da ovo nije analiza rada prethodnih vlada. Imamo vrlo određene teme danas o kojima treba da završimo ovu raspravu. Najlepše vas molim da vodite red na ovoj raspravi kako vam Poslovnik i određuje. Hvala vam najlepše.

Šta kažete? Ne, ja najviše volim kad neko govori lepim seljačkim jezikom. Ne morate da umotavate, agrarno, ruralno i šta god već, ljudi, pastoralno, ili ne znam ni ja šta, lepo recite – narodnim seljačkim jezikom. Ja ovog poslanika razumem i ne mogu da ga prekinem. On je bio skroz u temi.

Ali ja govorim jezikom koji ja znam, ne znam za taj ruralni.

Da, to je to sad novo, ruralno, ovako, onako. Meni je to lepo, seljački. Potpuno razumem i apsolutno nije prekršen Poslovnik, jer ovog poslanika…

Tema nije analiza rada prethodnih vlada, molim vas. U tom smislu, ja smatram, imam razumevanje.

Nije, nije.