Poštovani ministre, pred nama su tri zakona kojim sa kantom ovde gasimo požar u ovom trenutku. Znamo zašto ih usvajate i o tome ćemo verovatno u pojedinostima posebno da pričamo.
Moje pitanje jeste upućeno ka vama, a to je šta mi želimo od poljoprivrede u Srbiji? Da li mi želimo i dalje da koristimo u dnevnopolitičke svrhe kao pitanje Kosova, malopre sam to rekao, u demagoškim raspravama, u predizbornim kampanjama, da pričamo o tome kako je to najveći potencijal razvoja, kako od toga možemo da živimo, ili ćemo ozbiljno da se bavimo ovim poslom?
Vi ste veoma kratko ovde. Podsetiću vas da su osnovni postulati evropske agrarne politike kojoj težimo izvesnost i predvidljivost. Predvidljivost znači da imate jasnu agrarnu politiku šta želite da uradite kroz neki dugoročni cilj, izvesnost znači da imate direktne mere kojima ćete taj cilj postići. Naravno da nije dobro kada, hajde sada da se ne okrenemo samo na proteklih pet godina Vlade Aleksandra Vučića, nego od 2000. godine, promenimo, ne znam, 11 ili 12 ministara, tu nema ni predvidljivosti ni izvesnosti. Ne možemo da se ne osvrnemo na ekspoze premijera Vučića, koji je rekao nekoliko čak dobrih stvari u tom ekspozeu, apropo onoga što želi od poljoprivrede, a nije završio te rečenice. On misli, a nadam se i Vlada, da to treba da bude privredna delatnost koja pravi dobit za ovu državu i nešto što je razvojna šansa, ali morao je da završi rečenicu – onda u takvoj industriji primarne proizvodnje ne može da radi 25% ovih građana ove zemlje. Prosto, morate biti konačno pošteni, jasni i odgovorni i reći – ako imate 25% zaposlenih u primarnoj proizvodnji, vi niste dovoljno ekonomski razvijena zemlja u 21. veku, čak niste ni krajem 21. veka. To su prvi postulati, ako se dogovorimo da je ovo industrija i biznis, onda moramo da se ponašamo tako.
Na naše pitanje da li vi treba da se bavite prerađivačkom industrijom, odgovor je – da. To je primarni cilj vašeg bavljenja. Ja očekujem da onih 11 milijardi pred kojih smo bili, koje treba da se daju po posebnim merama za direktne investicije, 90% bude uloženo u prerađivačku industriju. Nikola Knezić, predsednik Izvršnog veća Vojvodine, tamo negde u junu 1974. godine preuzeo je dužnost i tada je rekao na tom inauguracionom sastanku u Skupštini rekao sledeću stvar, to se tada odnosilo na Vojvodinu, a danas se odnosi na Srbiju – ako nastavimo i dalje da se bavimo primarnom proizvodnjom, Vojvodina će biti najnerazvijeniji region u SFRJ. Ta ista rečenica važi danas za Srbiju. Ukoliko se ne pozabavimo, profit po hektaru, a on može doći samo tako što ćemo pokušati ponovo da vratimo prerađivačku industriju u Vojvodinu, to je čovek završio za devet godina, okončanjem poslednjeg projekta, a to je šećerana u Pećincima, i tada dostigao bruto proizvod Vojvodine na nivo Slovenije, pokazao kako možemo da se bavimo poljoprivredom kao razvojnom šansom, a ne kao primarnom proizvodnjom, gde ćemo da merkantilne proizvode izvozimo a uvozimo finalne proizvode. To je kao u Bosni što se žale – izvoze balvan, a uvoze nameštaj. Mi smo to imali i treba da pokušamo da napravimo strategiju kako do toga da dođemo.
Kažete da smo mi odlučili da budemo otvoreno tržište. Nažalost, nismo sami odlučili. Mi smo imali predsednika Republike 1989. godine koji je posle nekoliko nedelja zakašnjenja u svojim memoarima napisao da je pao Berlinski zid, radi se o Borisavu Joviću. Nismo sami, nažalost, doneli odluku. Da smo znali šta se dešava, o ovome bi pričali 1994, 1995. ili 1996. godine, a ne 2016. godine, i tu smo gde jesmo.
Šta su to resursi u poljoprivredi? Prvi i osnovni resurs, kao u svakom poslu, jesu ljudi. Ne možemo mi administrativnim poslovima da nateramo i da menjamo demografsku politiku u radnoj snazi u poljoprivredi. Ne možete vi sada administrativnim merama da naterate nekog da se bavi poljoprivredom, ukoliko on nema svoj interes i profit. Na kraju, nije to takva situacija na celoj teritoriji ove zemlje. Imamo dva različita koncepta. Imamo prosečnog poljoprivrednika u Vojvodini koji je 33, 34, 35 godina i koji je prepoznao svoj interes onog trenutka kada je zakonom Ivana Dulić zemljište državno oduzeto privatizovanim kompanijama i dato na licitaciju. Tada nam se javlja fenomen da tek tada, 2007. godine, mi imamo višak vrednosti sa kojom možemo da izađemo na treća tržišta. Znači, nije svuda ista situacija. To je prvi problem.
Drugi problem jeste taj da ta izvesnost i predvidljivost mora biti jasno oličena u agrarnim politikama i ne možemo svake dve ili tri godine da menjamo strategiju poljoprivrede. Strategija ko strategija, ova i prošla su katastrofalne. Ne tiču se glavnih pitanja i tema koje treba da donese rezultat ovome o čemu razgovaramo. Ali, pre toga moramo reći šta hoćemo, da li hoćemo poljoprivredu sa 25% ukupne populacije, koja na ovaj ili onakav način radi, pa imamo taksiste koji su prijavljeni kao poljoprivredni proizvođači, da bi ostvarili prava na zdravstveno i socijalno ili imamo ozbiljne poljoprivrednike kojima ćemo da se bavimo.
Naravno, u tranziciji ne smemo da zaboravimo one o kojima ste vi pričali i o kojima pričamo stalno, a to su nekomercijalna poljoprivredna gazdinstva. To su uglavnom staračka domaćinstva, to su ti koji imaju od jedne do četiri muzne krave, koji imaju katastrofalno niske prihode, iz nekoliko razloga. Prvo, nedostatak znanja, iskustva u smislu novih tehnologija, a s druge strane imamo katastrofalnu genetiku, uslove držanja, loš kvalitet finalnog proizvoda koji proizvode. Kada pogledate kvalitet mleka, ustanovićete da u najvećem broju takvih domaćinstava je najlošiji kvalitet, naravno da se oni onda najmanje i plaćaju, prema cenovniku onih otkupljivača koji kontrolišu to na čemu se radi.
Mi imamo problem i sa korupcijom velikom u poljoprivredi, odnosno vaš posao koji bez para možete da razrešite. Imate problem korupcije u Upravi za veterinu, ozbiljan problem, ozbiljan problem imate tu, mogu da vam i privatno pričam o tim temama, ali ne treba. Na kraju, imate poziciju u budžetu gde ćemo plaćati kazne zahvaljujući neodgovornom ponašanju. To nije vaša odgovornost ili odgovornost administracije koju danas vodite.
Mi imamo problem i malopre ste govorili o Upravi za zaštitu bilja. Da, nemojte se čvrsto vezati da nemamo zloupotrebe o reeksportu, neko je pominjao ovde reeksport, imamo ga još uvek, i ta situacija šteti domaćoj poljoprivredi. Prvo je neodgovornost tih ljudi koji rade jer se oni bazično bave tim poslom, ako dozvole da uvezu makedonsku jabuku, bez ikakvog kvaliteta, u čuvenim trapovima i da je izvezu u Rusiju, sami sebi seku granu na kojoj sede, a isto tako moramo pojačati kontrolu.
Niste vi krivi za 11 hektara GMO-a, to se džačić od dva kilograma prošvercuje u kolima, ali moramo pojačati kontrolu zato što ćemo sutra imati drugačije okolnosti, to će biti vaš najveći izazov i zadatak, kada budemo morali da usaglasimo naše propise sa VTO, tada morate imati potpunu kontrolu i tada moramo znate koja soja potiče iz GMO soje, a koja ne potiče i moramo znati šta se dešava na tržištu i pre svega u onome što mi svi jedemo, a to je u tom slučaju svinjsko meso.
Mi imamo priču oko vrlo komplikovanih stvari, sa vašeg ugla. Imamo jednu industriju koja u Vojvodini drugačije funkcioniše, imamo drugu industriju koja funkcioniše u centralnoj Srbiji, koja je opet vrlo različita i tu treba biti sposoban i naći te instrumente koji će to raditi. Apsolutno se slažem sa tim da moramo ići u komasaciju, ne samo u centralnoj Srbiji, nego čak i u Vojvodini. Moramo da povećamo površinu, ali površina koja nije krucijalna.
Ja se slažem sa vama da su kapitalna davanja u poljoprivredi ono što će povećati dodatnu vrednost u poljoprivredi i to negde u Zakonu o podsticajima čini mi se imate, uvodite mere koje će omogućiti malim primarnim proizvođačima da proizvode mleko i sir, a nisu oslonjeni na velike otkupljivače gde varira cena iz godine u godinu, iz meseca u mesec, iz kvaliteta u kvalitet, zavisno od bilansa cena tržišta i količine mleka na tržištu i to je jako dobro. Imate ograničavajuću meru da mogu da proizvode samo 40 kilometara od mesta proizvodnje, što je suludo. Kako će iz Pirota da prodaju najbolji kačkavalj i pirotsku peglanu kobasicu, osim na pijaci u Pirotu? Taj zakon se mora izmeniti. Taj koji je registrovan, koji ispunjava uslove mora da može da prodaje i u Beogradu. Na kraju, obiđite beogradske restorane, svaki domaći proizvod je na divlje u njima. Putuje autobusom, u bunkeru autobusa putuje, zato što nije dozvoljeno da primarni proizvođač proda svoj primarni proizvod u restoran u Beogradu. Može da se pojavi na zelenoj pijaci, isključivo na 40 kilometara daleko od mesta proizvodnje.
Pričamo o zaštićenom tržištu. Mi smo sada na pola puta, i to je najveći problem. Najveći problem je zato što ne možemo da privučemo strane investicije u prerađivačku industriju i domaće investicije u prerađivačku industriju, 150 namirnica za ljudsku ishranu i još toliko za medicinu se proizvodi od prerade kukuruza. Čuli smo malopre od kolege Jovanovića šta je to radio „Servo Mihalj“. Danas imamo preradu ne više od 15 takvih proizvoda. To nije samo problem što mi prodajemo merkantilni kukuruz, koji je, naravno, podložan berzanskim cenama, nego je problem i u tome što mi imamo fluktuiranje cene gotovo 80% svake godine.
Da bi sprečili da jedne godine, cena kukuruza koja ne zavisi, naravno od nas iako smo osmi proizvođač na svetu, nego zavisi od puno većih proizvođača, ne bude 24 dinara, a sledeće godine 12, morate imati prerađivačke kapaciteta ovde. Tada imate fjučerse, tada vam se pojavljuju ljudi koji se bave otkupom i za ta preduzeća i koji otkupljuju proizvodnju automatski dižu cenu.
Ostalo je ogromno pitanje robnih rezervi. Mi nismo intervenciju robnih rezervi od 2012. godine, imamo velike suše. Šta se dešava sa robnim rezervama? To mora vas, iako nije vaš resor da vrlo interesuje. Nemoguće da intervenišemo na tržištu barem sa nekim količinama iz robne rezerve. Kakve su zloupotrebe u sistemu robnih rezervi? Ko je zloupotrebio robne rezerve? Nemojte da čitamo po tabloidima i da slušamo priče po kuloarima.
Mi moramo da stvorim uslove i da ne štitimo samo tajkune u ovom slučaju. Imali smo situaciju i vi to dobro znate da kada Osečka šećerana i Županja ugovore Srem i Bačku za proizvodnju šećerne repe po 48 dinara, isplate to proizvođačima u Sremu i Bačkoj, a njih baš briga da li će prodati nekom Todoriću ili Kostiću, imamo administrativnu zabranu, tako što ne može seljak da izveze primarni proizvod, a onda mu otkupe za 28 dinara. Dvadeset dinara po kilogramu, pa računajte po 90 tona, po hektaru prinos prosečno u Sremu. To je pljačka. Nismo imali veće pljačke u ovoj zemlji od pljačke, administrativne pljačke u korist tajkuna, nego u agraru. I, to je radio svaki ministar. Pogledajte, vi još niste došli, takav je period godine, niste stigli na red.
Imali smo ono protiv čega sam se ja borio 2012. godine. Zašto zabrana izvoza? Hteli su da zabrane kukuruz i pšenicu, pa smo se izborili nekako, pa ostalo industrijsko bilje. Imate zloupotrebu otkupa kod suncokreta na 2013. godine. To je krivično delo u Americi, u jednoj liberalnoj ekonomiji, a ne ovde, tako što se dogovore primarni, odnosno prerađivači i kažu ovo je naš sastav cena i to bi bilo u redu, pošto možemo da izvezemo gde hoćemo taj suncokret. Ali, problem je sledeći što mi država zabrani da izvezem odavde, pa otmem taj višak vrednosti svake druge godine primarnom proizvođaču. Takve stvari dok ste ministar ne sme se desiti više nikada.
Da se vratimo na zakone. Tri su zakona. Zakon o ruralnom razvoju, o poljoprivrednom zemljištu. Zakon o poljoprivrednom i ruralnom razvoju je zakon koji usaglašen sa IPARD programima. Mi kao DS svaki zakon koji je nešto što se tiče evropskih integracija, pogotovo ovaj koji ima za cilj i implementaciju nekih sredstava koje će doći ćemo podržati. To odmah da vam kažem.
Problem je sledeći što nismo čuli odgovore kome je palo na pamet, a pala je ministru Kneževiću na pamet da ugasi Upravu za agrarna plaćanja u Šapcu i da izgubimo te četiri godine da još uvek vi morate da rešite problem koji nije vaš problem. Zašto je to urađeno? Nije tačno da ovde nema kadrova i da kadrovi samo žive u Beogradu. Nije tačno da Šabac, Sremska Mitrovica, Ruma, Valjevo, nemaju kadrove da rade Upravu za agrarna plaćanja. To nije tačno. Izgubili smo četiri godine na nečiji kapric, na privatnu odluku da vratimo to u Beograd zato što neki ljudi moraju da putuju iz Beograda, pa do Šapca, možeš misliti, pa veliki broj ljudi u ovoj zemlji putuju svaki dan od Beograd na posao, pa se ne žale.
Što se tiče resursa, resursi su vam ključna stvar. Resursi su ljudi, resursi su zemljište. Najveća sramota koja se desila, jeste Zakon o državnom poljoprivrednom zemljištu. Ako smo prepoznali zemljište i ljude kao resurse, a imamo dokaz kod poljoprivrednog proizvođača u Vojvodini, u Bačkoj Palanci, u Sremskoj Mitrovici, u Inđiji, gde god hoćete nemojte im oduzimati to zemljište zato što hoćete da pravite neke druge varijante, kombinacije, izmišljamo aldahe, aravade, već boga oca koga, a uzimamo onima koji to mogu da obrađuju i da prave višak vrednosti.
Danas prosečnost starost vrhunskih proizvođača je 30 i nešto godina. Kupili su mehanizaciju, založili su svoju dedovinu, svoje zemljište, ženu i decu, da bi mogli da povećavaju obim proizvodnje. Vrlo su uspešni u tome, ne treba im pomoć države. Ja mislim da im ne uzimaju te sad skromne subvencije koje im država daje u ovom trenutku da rade neke druge stvari i mi sada hoćemo da oduzmemo taj resurs zato što im je važniji, jer je premijer čuo negde da ovaj dobro se bavi poljoprivredom.
Ovde na taj dan kada je bio izbor Vlade, mi je ponudio da idemo da obiđemo sjajne rezultate i kapitalne investicije u Jadranu, Gajdobri, Bački Sivac i Karađorđevo. Sam sam otišao, nisu ni blizu rezultatima koje imaju poljoprivredni proizvođači iz Bačke Palanke, Mladenova i okoline. Ni blizu. I, nemojte da verujete da neće neko bolje od tih ljudi da radi te stvari.
Zemljište je resurs u ovoj našoj priči. Tim primarnim poslovima ne treba da se bavi 25% ljudi, treba da se bavi puno manje ljudi, a ostatak ćemo zaposliti u prerađivačku industriju tako što ćemo ukinuti administrativne zaštite u korist tajkuna tako što ćemo stati na put i SOJAPROTEIN i MK Grupi i Matijeviću i Peri, Miki, Simi i omogućiti da imamo tržišnu utakmicu ovde. To će da generiše nova radna mesta i ono što je radio Nikola Kmezić devet godina, jer to je dalo rezultat.
Što se tiče Zakona o vodama. Zakon o vodama, kome nije jasno da Vojvodina vode postoje od 1793. godine, one sa problematikom Srbijavode imaju samo toliko veze koliko su voda kao fluid postoji tu. To su dva različita posla. Ovde su bujične vode. Potpuno druga znanja neophodna za to. Potrebne su nove kapitalne investicije, a ovde se rade druge stvari. Trista hiljada hektara je svake godine izloženo podvodnim vodama. Morate da sprečavate spoljni i unutrašnje vode. Morate da se bavite time. To znanje je generisano od 1793. godine od braće Kiš i ugovora sa Marijom Terezijom.
Zato je ovaj zakon dobar i njega ćemo podržati. Nećemo podržati Zakon o podsticajima iz nekoliko razloga, pre svega što se nije ticalo najvažnijeg dela, a to je onaj o izvesnosti. Nismo mogli da intervenišemo na taj deo zakona ali ćemo predložiti ovih dana, taj naš zakon, možda je već u proceduri, ali prosto moramo da pričamo o ovoj delatnosti kao poslu, a ne kao socijalnoj grani. Socijalna kategorija ćemo da zaštitimo nekim jednokratnim davanjima u toku godine. A da se okrenemo prema onim poljoprivrednim proizvođačima koji to mogu da urade. Moramo da lociramo ta sredstva koja ste namestili i namenili za nove investicije u prerađivačkoj industriji. Tu postoji ogroman kapacitet i tu postoji ono što je jako važno, neophodno znanje da se taj posao završi. Hvala vam.