Zahvaljujem.
Poštovane koleginice i kolege poslanici, poštovani ministre, saradnici, poštovani građani, dobili smo tri bitna predloga o izmenama i dopuna Zakona od kojih dva bitno opredeljuju poljoprivrednu proizvodnju u narednim godinama, a zakon koji je za poljoprivrednike najvažnije je ovaj o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju. Kada govorimo o predloženim zakonima, zapravo govorimo o kakvom je stanju naše selo i poljoprivreda kao delatnost od koje to selo primarno živi.
Jedan od mojih uvaženih prethodnika izneo je argument da učešće poljoprivrede u izvozu se povećava zbog reeksporta. Ne znam da li je to tačno ili nije, ali na osnovu podataka iz zelene knjige Ministarstva poljoprivrede vidi se da učešće poljoprivrede opada u zaposlenosti i po BDP, a raste po izvozu.
Možda je jedan od boljih indikatora stanja srpske poljoprivrede dolazi upravo iz sfere obrazovanja. Da je sa srpskom poljoprivredom i razvojem ruralnih sredina sve u redu, jedan od najpoželjnijih za upisati i najtežih za završiti bio bi recimo Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu. To bi bio jedan od najpoželjnijih profila, a njega bi sledili agroekonomija, mašinski recimo, fakultet poljprivredne mehanizacije. Nažalost, mladi ljudi traže one obrazovne profile koji najbolje idu uz pasoš ili ih čine konkurentnim na inostranom tržištu rada, a standardna sudbina sela je da roditelji zemlju prodaju ne bi li im deca živela u jednosobnim ili dvosobnim stanovima, opterećeni kreditima ili kirijama, radeći slabo plaćene poslove u gradovima.
Kada govorim o predloženim zakonima, naravno, mi naravno govorimo i o evropskim integracijama i o tome da li te evropske integracije doprinose razvoju poljoprivrede i ruralnih sredina u celosti, jer okosnica predloženih zakona jeste korišćenje predpristupnih IPARD fondova. Korisno je čuti kako EU u svom poslednjem izveštaju iz novembra 2016. godine ocenjuje stanje i stepen napretka Srbije u oblasti poljoprivrede i ruralnih sredina. To je korisno čuti kako bi se građanima istinito, ili pokušalo istinito, objasniti koliko nam dobro ide i šta zapravo proces pridruživanja EU znači za njihov život i njihovu svakodnevicu, kako bi mogli oni sami pravilno da zaključe da li je to dobro ili loše za nas.
U pogledu prilagođavanja Srbije zajedničkoj evropskoj politici u oblasti poljoprivrede sugerisano nam je da treba dodatno da razvijemo jak sistem upravljanja i kontrole u oblasti očuvanja kvaliteta naših poljoprivrednih proizvoda i organske proizvodnje.
Danas, na kraju 2016. godine, mi i dalje imamo ocenu da moramo hitno da rešimo pitanja po kojima zaostajemo, deo tih pitanja su i rešenja u zakonima koji su predloženi, da organska proizvodnja obuhvata samo 0,4% poljoprivrednog zemljišta, da moramo da poradimo na regulisanju životinjskog porekla i zdravlja, bezbednosti hrane, fitosanitarnoj i veterinarskoj politici i slično. Zapravo, mi ništa od ovoga ne moramo. Možemo ostati svoj na svome, u stanju u kojem smo, a to stanje se sjajno vidi na snimku koji je danima dostupan na internetu gde radnici u prodavnici mesa, jednog od naših najvećih klaničara, tranzicionog dobitnika, sa mesarama po celoj Srbiji, prodavnicama mesa, metlom ispod frižidera vijaju i ubijaju pacova i onda ga tom istom metlom izbacuju iz prodavnice, sjajno se zabavljajući.
U izveštaju Evropske komisije, sa druge strane, rečeno nam je da moramo striktnije implementirati propisane vezane za higijenu hrane. Jedna od ključnih zamerki u izveštaju Evropske komisije, petostruko uvećanje dozvoljenog nivoa aflatoksina u mleku. To je nekako tema koja je zaboravljena u današnjoj raspravi, po čemu smo, po njihovim rečima, izašli iz evropskih okvira. Dakle, vratili se unazad u pogledu približavanja evropskim standardima.
Šta se još od nas traži? Da probamo da damo odgovor na večito pitanje, da li je to dobro za nas ili nije? Da donesemo propise o ograničavanju upotrebe pesticida, da poradimo na kadrovskoj popuni Uprave za veterinu, čije osoblje je izrazito nedovoljno i pred odlaskom u penziju, da se zakonski uskladimo u oblasti genetski modifikovane hrane, što je naravno tema koja pobuđuje mnogo kontraverzi, a o kojoj treba otvoreno i stručno raspravljati, jer to je preduslov za prijem Srbije u STO, tako piše u izveštaju Evropske komisije, da rešimo problem katastra, da sredimo evidencije, da uvedemo red.
Evropska komisija nam je između ostalog zamerila i proces donošenja zakona. Sugerisano nam je da je javna rasprava u tom procesu, u ovoj oblasti, za unapređivanje. Dakle, mora biti unapređena. Deo javne rasprave i ova skupštinska rasprava, za nju smo sada po standardnoj praksi po hitnom postupku, sa svega dva, tri dana pripreme, dobili zakone, pa se može zaključiti da je cilj da se rasprava maksimalno skrati ili se može osnovano pretpostaviti da je cilj da se rasprava skrati, da možda vlast ne bi izgubila neke političke poene. Ne znam šta bi drugo moglo biti. Onda, recimo, u toj brzini propustimo priliku da uradimo neka fina podešavanja, ostaje kratak period za amandmane, recimo, da amandmanima pokušamo sagledati mogućnosti u zakonskim rešenjima, recimo, podsticaj organskog pčelarstva za koji smo u ova dva, tri dana dobili sasvim solidne argumente da u Srbiji imamo samo četiri pčelara sertifikovana za organsku proizvodnju, da tražnja za tom vrstom proizvodima postoji i da imamo 30.000 pčelara i 792.000 košnica. To bi bila recimo interesantna stvar za podsticaj, ali naravno za tako nešto nije bilo dovoljno vremena.
Sugerisano nam je da nakon dve godine kašnjenja formiramo državne institucije čije postojanje funkcionisanja je nužno kako bi nam EU stavila na raspolaganje 175 miliona evra iz IPARD fondova za budžetski period 2014-2020. godina.
Molim građane i kolege poslanike da obrate pažnju da govorim o sredstvima koja se iz budžeta EU namenjuju za period koji je započet 2014. godine. Sada se nalazimo na kraju 2016. godine. Građani imaju pravo da dobiju barem neke osnovne informacije o tome koliko vredi i u kojim koracima se proces evropskih integracija u oblasti poljoprivredne proizvodnje sprovodi. Imaju pravo da znaju jesmo li mi u tom procesu, po nekim merama i poslovima, u docnji ili ne. Ako jesmo, zašto jesmo i čijom krivicom. Mora postojati načelo političke odgovornosti.
Uvažavam argumente ministra da njegov mandat ne traje dovoljno dugo da podnese odgovornost za sva ranija kašnjenja i uvažavamo nameru da se ispeglaju posledice ranijih kašnjenja, ali prosto o političkoj odgovornosti za sva ranija kašnjenja se mora raspraviti i neko je mora podneti.
Pripreme Srbije za korišćenje IPARD fondova EU započete su još 2009. godine. Izrada samog IPARD programa za Srbiju započeto je početkom 2014. godine, a okončano je 9. decembra 2014. godine slanjem programa Evropskoj komisiji na akreditaciju.
Građani treba da znaju da smo mi ti koji predlažemo mere i predlažemo u koje programe želimo da novac bude uložen iz tih evropskih predpristupnih fondova, i to je učinjeno predajemo IPARD programa na akreditaciju Direktorata za poljoprivredu. Građani takođe treba da znaju da te programe Evropska komisija akredituje, jer to je njihov novac. Čiji novac, njegova pravila trošenja. Ako nam se ne sviđa, ne moramo uzeti, ali da li možemo bez tih para, pitanje je. Nismo sigurni da možemo.
Program je akreditovan 20. januara 2015. godine i već tokom 2016. godine, po ranijem planu naše administracije, koja je radila stručni deo posla, su trebala biti iskorišćena prva sredstva. Naravno, očekivalo se da će prvi korisnici biti naprednija poljoprivredna gazdinstva sa jakom agrotehničkom bazom i višegodišnjim biznis planovima koji su preduslov i moraju biti napravljeni u skladu sa formom koju Evropska komisija i njen Direktorat za poljoprivredu propisuje. Čak su i formulari za prijavljivanje napravljeni i sa Briselom verifikovani 2015, početkom 2016. godine, osim informacija iz medija koje se bave poljoprivredom, a deo informacije i sa javnog slušanja iz decembra 2014. godine. Kada je sve ovo urađeno onda smo ušli u izborni ciklus.
Da je sve odrađeno kako treba, IPARD bi bio samo uvertira za zajedničku agrarnu politiku i programe uz koje bi srpska poljoprivreda, sudeći po primerima iz EU, profitirala. Sve zemlje koje su bile kandidati su sredstva samo dobijala iz predpristupnih fondova. Ulaskom u članstvo, morali su i da doprinose, ali su dobili i svoju kvotu u zajedničkom agrarnom budžetu, preko dva fonda i u proseku su uspevali da povuku po osam puta više sredstava. Slovenija čak 14,7 puta više sredstava. Poljska je uspela da povuče nepunih dve milijarde. Gde smo mi? Mi smo sada na polovini evropskog budžetskog perioda sa 0% iskorišćenja novca koji nam je iz tog budžeta pripadao.
U Šapcu je svojevremeno formirana Uprava za agrarna plaćanja, navodno u savremenoj poslovnoj zgradi, projektovanoj da primi stotinak zaposlenih. Prema informacijama iz struke, sve je bilo 90% spremno i akreditacioni plan bio je usaglašen sa Evropskom komisijom i njihova reviziona komisija davala je pozitivne ocene u tri navrata 2009, 2010. i 2011. godine, čak smo dobijali u izveštajima ocene da smo najnapredniji u regionu, a onda 2012. godine, zbog navodnih problema u pronalaženju kvalitetnih kadrova u Šapcu, odlučeno je da se Uprava za agrarna plaćanja preseli za Beograd i od tada je praktično ceo proces zaustavljen. Od tada je Uprava promenila pet podobnih direktora.
Konačno, inovirani akreditacioni plan dostavljen je Evropskoj komisiji i odbijen 8. avgusta 2016. godine. Zašto je premijer 11. avgusta rekao da smo akreditovani za IPARD? Zašto se Uprava morala seliti iz Šapca kada je tamo navodno sve bilo spremno za njen rad? Argumenti da zgrada ne omogućava prijem 125 radnika, već samo 100 radnika pretpostavljam da nisu nešto nepremostivo. Argument da u Šapcu i okolini nema preko 1.000 radnika, informatičkih stručnjaka, građevinskih inženjera, arhitekata, pravnika i ekonomista su argumenti koji ne stoje, jer to je kadrovski plan za kasniju fazu kada je Uprava trebala imati petnaestak filijala po celoj teritoriji Srbije. Stiče se utisak da je i ovde politika prevagnula nad strukom i javnim interesom.
Dakle, treba li Upravu vraćati u Šabac, očigledno je to sada strategija koja neće biti ta. Znači, Uprava će biti u Beogradu.
Zašto je ona uopšte bila u Šapcu, zašto ne u Mladenovcu? Zašto je poljoprivrednicima bliži Beograd, a ne Šabac, Mladenovac ili Novi Sad? To su neke stvari koje bi se morale objasniti.
Da je bilo onako kako je obećavano, naši poljoprivrednici bi zapravo iz prethodnog budžetskog ciklusa od EU dobijali 350 miliona evra, ali taj voz je prošao, upali smo u novi budžetski ciklus, pa je sada čak i ovih 175 miliona evra nedavno dovedeno u pitanje, a poljoprivrednici zapravo učešćem na konkursa iz IPARD-a trebali su da vežbaju za ubuduće mnogo ozbiljnije strukturne fondove iz kojih bi srpska poljoprivreda dobijala višestruko veću pomoć.
Da je sve kako treba, IPARD kao predpristupni finansijski instrument bi zapravo bio uvertira za zajedničku agrarnu politiku i programe, uz koje bi, ako je suditi po iskustvu zemalja članica EU, srpska poljoprivreda mnogo dobila. Neko mora političku odgovornost snositi i ta odgovornost mora biti srazmerna izmakloj koristi za srpsku poljoprivredu zbog svih ovih kašnjenja.
Evo nekoliko primera. Hrvatska, dok je imala status kandidata, godišnje je dobijala 25 miliona evra iz IPARD fondova, a to se nekad zvalo SAPARD. Isto toliko otprilike su dobijali u Slovačkoj, a Mađari oko 53 miliona, Rumuni 193 miliona, Poljaci 236 miliona. Kažem, ovo su podaci iz medija koji se bave poljoprivrednim, a slobodno, ministre, ako sam promašio cifre, ispravite me, ali mislim da su i ove cifre vrlo govoreće, možda nisu dovoljno precizne, ali služe svrsi.
Dakle, IPARD fondovi služe kao priprema i svojevrsno čistilište da se poljoprivrednici osposobe da koriste ogroman budući evropski zajednički agrarni budžet. Ako imamo u vidu da su IPARD fondovi sufinansirajući, ako znamo koliko smo izgubili do sada ne participirajući u njima, pa sagledamo koliko smo investicija izgubili, pa dodamo koliki je onaj deo koji bi se iz sopstvenih izvora finansirao, možemo doći možda i do brojke da je srpska poljoprivreda izgubila čak i preko šest miliona evra investicija sa kojima bi verovatno danas izgledala mnogo drugačije i zbog toga, umesto da budu najveći dobitnici evro integracija, srpski paori prete da postanu njeni najveći gubitnici.
Korisno je možda sagledati sa kojim su se sve problemima druge zemlje suočavale tokom korišćenja ovih predpristupnih fondova, na šta su sve nailazili pokušavajući da akredituju svoje projekte i da dobiju sredstva. Nedostatak kapaciteta u institucijama pokazivao se kao velika kočnica sprovođenja ovog procesa. Mi možemo reći generalno da sve naše institucije predstavljaju kočnicu za sprovođenje bilo čega inovativnog. Visoki standardi u pogledu zaštite životne sredine, bezbednosti hrane, zdravlja biljaka i životinja teško su dostižni korisnicima potencijalnih sredstava, a uslov su da se sredstva dobiju.
Nerešena vlasnička pitanja, kod nas imamo pitanje restitucije, konverzije prava korišćenja u pravo vlasništva i sve ostale raznorazne privatizacione repove. Nedefinisanost urbanističkih uslova, problemi izdavanja građevinskih dozvola, visok stepen korupcije, loša infrastruktura i činjenica da ciklus odobravanja sredstava IPARD fondova se ne uklapa u proizvodne cikluse poljoprivrede. Da ne shvatite da promovišemo bilo kakav evroskepticizam, ovo je samo spisak problema sa kojima se moramo blagovremeno suočiti, jer to je ono što nas očekuje da bismo zaista u aprilu uspeli da povučemo sredstva za nečiji prvi program, odnosno da zaista imamo jednog korisnika koji će u aprilu povući sredstva, kako je sugerisano da će biti i nadamo se da će tako biti.
Da bi predloženi zakoni dali efekta, da bi IPARD uspeo, da bi od ovoga, kao i od svakog drugog procesa u pridruživanju EU i generalno od svake druge društvene promene građani osetili korist, potrebna je pre svega vladavina prava. Sad, kako Vlada sprovodi politiku poljoprivrede i ruralnog razvoja? Šta to sve nije rešeno, a trebalo bi, kako bi podsticajne mere došle na plodno tlo, a ne u neki sektor koji je kontaminiran nezakonitostima?
Problem uzurpacije zemljišta? Može se izaći s njim na kraj. Pozitivan primer je, recimo, ono što je letos urađeno u opštini Irig, kada je lokalna samouprava, uprkos neprijatnostima koje su na njivama pravili uzurpatori, obavila žetvu 140 hektara suncokreta i pšenice. Ipak, sa druge strane, Vlada je uzurpatorima izašla u susret kada je donela uredbu kojom omogućava vansudsko poravnanje sa njima. Posledica je da je zemlja u Pančevu vansudskim poravnanjem u zakup izdata po cenama daleko ispod tržišnih i uzurpatori su praktično nagrađeni.
Posledica ovakve politike rešavanje problema uzurpacije zemljišta je i, recimo, primer poverenika vladajuće stranke u Somboru, koji se osetio slobodnim da sugeriše kako uzurpirati zemlju, pa ga televizija u tome snimi. On je u kafiću savetovao paore da slobodno uzurpiraju zemlju i pred poljočuvarom se pozovu na njega. Prepoznaje se princip po kome ova država postaje majka onima koji svoje interese protivpravno i na silu ostvaruju, a običnim građanima je maćeha. Zanimljiv je bio njegov izgovor, rekao je da je sugerisao uzurpaciju uz svoju zaštitu jer, navodno, ti paori nisu redovnim postupkom mogli da se dogovore. Poruka je da nema pravne države.
Kako ćemo onda sprovoditi predložene zakone? Kome će onda dopasti vodoprivredno zemljište, npr? Zakonom o poljoprivrednom zemljištu i odredbom kojom je omogućen višedecenijski zakup jedne trećine državne zemlje kroz netransparentne direktne pogodbe, Vlada je oštetila hiljade i hiljade paora i njihovih porodica koji su tu zemlju obrađivali. I bez ovih zakonskih izmena za najboljom državnom zemljom bila je jagma zakupnine arende koje su lokalne samouprave dostizale na licitacijama i bez ovoga su tanjile profit ratarima. Samo veliki su mogli raditi zemlju sa tako stanjenim marginama.
Matematika u proizvodnji soje, recimo, je da ako ne obrađujete svoju zemlju i nemate sopstvenu mehanizaciju, neto dobit vam se istanji kada platite arendu i kada platite uslužnu obradu, neto dobit vam se stanji na svega 100 – 110 eura po jutru, čak i kada imate prinos od preko dve tone po jutru, što je dobar prinos godišnje. Sada su poljoprivredna gazdinstva, pored domaćih tajkuna, za konkurentne dobili i razno-razne „Al dahre“, „Al ravafede“ i „Tenise“. Nije tajna da poljoprivrednici predložene, odnosno već odavno usvojene izmene Zakona o poljoprivrednom zemljištu, zapravo nazivaju „Tenisovim zakonom“.
Kada smo raspravljali o budžetu, podsetiću da smo spominjali stalno 70 milijardi dinara godišnje koji se daju na subvencije javnim preduzećima, zbog nespremnosti da se javni sektor reformiše i oslobodi partijskog kadrovanja. Cenu toga plaćaju i poljoprivrednici. Poljoprivreda, sa druge strane, nije budžetski dobitnik. Ona budžetu doprinosi barem onoliko koliko iz budžeta dobija ili koliko je budžet za poljoprivredu razrezan.
Kada pričamo o budžetu, jedna tehnička primedba, brojke koje su date u obrazloženju Predloga zakona o brojke koje se nalaze u famoznom članu 8. Zakona o budžetu se ne slažu. O obrazloženju Zakona dat je i Program 4002 „Podrška privatnom sektoru za jagodičasto i bobičasto voće u južnoj Srbiji“ i ja taj program u članu 8. Zakona o budžetu nisam našao. Sa druge strane, u programu jesam našao Program 4005 IPARD sa milijardu dinara, a njega u obrazloženju nema. Ostali programi koji se poklapaju sa Zakonom o budžetu ne poklapaju cifre, tako da pretpostavljam da u obrazloženju treba zapravo da stoji ono što je prošle nedelje usvojeno u okviru Zakona o budžetu. Dakle, primedba je tehničke prirode.
Da ne zapostavimo i Zakon o vodama, na nedavnoj sednici SO Bečej odbornici vladajuće većine su izglasali prenamenu ostrva između dve prevodnice na Tisi. Naši odbornici uzaludno su skretali pažnju na gomilu nezakonitosti na kojima takva odluka stoji. Bečejski katastar je pre godinu dana upisao pravo svojine Republici, „Vode Vojvodine“ izbrisao kao korisnika, a namena je promenjena u gradsko građevinsko zemljište. Bečejski katastar oglušio se i na reagovanja pokrajinskog pravobranilaštva da je postupak urađen nezakonito, a sve to urađeno je kako bi se stvorili preduslovi da kompanija „Alghanim National“ iz Kuvajta i kompanija „Arab Invest“ iz Novog Sada krenu u realizaciju svojih projekata, nekih velnes centara, banja itd, na jezeru između dve prevodnice na Tisi, na ostrvu između dve prevodnice na Tisi. To je takođe jedan od investitora koji u svojim investicijama pregovara direktno sa premijerom i ministrima u Vladi.
Na javnom slušanju, koje je u pogledu upravljanja vodama održano u parlamentu, spomenut je problem izgradnje derivacionih mini hidroelektrana, čije ekološke posledice zvuče dosta alarmantno. Postoji plan, navodno, da se…

Zahvaljujem, gospodine Đuriću. Isteklo je 20 minuta.
Reč ima narodni poslanik Goran Ješić. Izvolite.

Poštovani ministre, pred nama su tri zakona kojim sa kantom ovde gasimo požar u ovom trenutku. Znamo zašto ih usvajate i o tome ćemo verovatno u pojedinostima posebno da pričamo.
Moje pitanje jeste upućeno ka vama, a to je šta mi želimo od poljoprivrede u Srbiji? Da li mi želimo i dalje da koristimo u dnevnopolitičke svrhe kao pitanje Kosova, malopre sam to rekao, u demagoškim raspravama, u predizbornim kampanjama, da pričamo o tome kako je to najveći potencijal razvoja, kako od toga možemo da živimo, ili ćemo ozbiljno da se bavimo ovim poslom?
Vi ste veoma kratko ovde. Podsetiću vas da su osnovni postulati evropske agrarne politike kojoj težimo izvesnost i predvidljivost. Predvidljivost znači da imate jasnu agrarnu politiku šta želite da uradite kroz neki dugoročni cilj, izvesnost znači da imate direktne mere kojima ćete taj cilj postići. Naravno da nije dobro kada, hajde sada da se ne okrenemo samo na proteklih pet godina Vlade Aleksandra Vučića, nego od 2000. godine, promenimo, ne znam, 11 ili 12 ministara, tu nema ni predvidljivosti ni izvesnosti. Ne možemo da se ne osvrnemo na ekspoze premijera Vučića, koji je rekao nekoliko čak dobrih stvari u tom ekspozeu, apropo onoga što želi od poljoprivrede, a nije završio te rečenice. On misli, a nadam se i Vlada, da to treba da bude privredna delatnost koja pravi dobit za ovu državu i nešto što je razvojna šansa, ali morao je da završi rečenicu – onda u takvoj industriji primarne proizvodnje ne može da radi 25% ovih građana ove zemlje. Prosto, morate biti konačno pošteni, jasni i odgovorni i reći – ako imate 25% zaposlenih u primarnoj proizvodnji, vi niste dovoljno ekonomski razvijena zemlja u 21. veku, čak niste ni krajem 21. veka. To su prvi postulati, ako se dogovorimo da je ovo industrija i biznis, onda moramo da se ponašamo tako.
Na naše pitanje da li vi treba da se bavite prerađivačkom industrijom, odgovor je – da. To je primarni cilj vašeg bavljenja. Ja očekujem da onih 11 milijardi pred kojih smo bili, koje treba da se daju po posebnim merama za direktne investicije, 90% bude uloženo u prerađivačku industriju. Nikola Knezić, predsednik Izvršnog veća Vojvodine, tamo negde u junu 1974. godine preuzeo je dužnost i tada je rekao na tom inauguracionom sastanku u Skupštini rekao sledeću stvar, to se tada odnosilo na Vojvodinu, a danas se odnosi na Srbiju – ako nastavimo i dalje da se bavimo primarnom proizvodnjom, Vojvodina će biti najnerazvijeniji region u SFRJ. Ta ista rečenica važi danas za Srbiju. Ukoliko se ne pozabavimo, profit po hektaru, a on može doći samo tako što ćemo pokušati ponovo da vratimo prerađivačku industriju u Vojvodinu, to je čovek završio za devet godina, okončanjem poslednjeg projekta, a to je šećerana u Pećincima, i tada dostigao bruto proizvod Vojvodine na nivo Slovenije, pokazao kako možemo da se bavimo poljoprivredom kao razvojnom šansom, a ne kao primarnom proizvodnjom, gde ćemo da merkantilne proizvode izvozimo a uvozimo finalne proizvode. To je kao u Bosni što se žale – izvoze balvan, a uvoze nameštaj. Mi smo to imali i treba da pokušamo da napravimo strategiju kako do toga da dođemo.
Kažete da smo mi odlučili da budemo otvoreno tržište. Nažalost, nismo sami odlučili. Mi smo imali predsednika Republike 1989. godine koji je posle nekoliko nedelja zakašnjenja u svojim memoarima napisao da je pao Berlinski zid, radi se o Borisavu Joviću. Nismo sami, nažalost, doneli odluku. Da smo znali šta se dešava, o ovome bi pričali 1994, 1995. ili 1996. godine, a ne 2016. godine, i tu smo gde jesmo.
Šta su to resursi u poljoprivredi? Prvi i osnovni resurs, kao u svakom poslu, jesu ljudi. Ne možemo mi administrativnim poslovima da nateramo i da menjamo demografsku politiku u radnoj snazi u poljoprivredi. Ne možete vi sada administrativnim merama da naterate nekog da se bavi poljoprivredom, ukoliko on nema svoj interes i profit. Na kraju, nije to takva situacija na celoj teritoriji ove zemlje. Imamo dva različita koncepta. Imamo prosečnog poljoprivrednika u Vojvodini koji je 33, 34, 35 godina i koji je prepoznao svoj interes onog trenutka kada je zakonom Ivana Dulić zemljište državno oduzeto privatizovanim kompanijama i dato na licitaciju. Tada nam se javlja fenomen da tek tada, 2007. godine, mi imamo višak vrednosti sa kojom možemo da izađemo na treća tržišta. Znači, nije svuda ista situacija. To je prvi problem.
Drugi problem jeste taj da ta izvesnost i predvidljivost mora biti jasno oličena u agrarnim politikama i ne možemo svake dve ili tri godine da menjamo strategiju poljoprivrede. Strategija ko strategija, ova i prošla su katastrofalne. Ne tiču se glavnih pitanja i tema koje treba da donese rezultat ovome o čemu razgovaramo. Ali, pre toga moramo reći šta hoćemo, da li hoćemo poljoprivredu sa 25% ukupne populacije, koja na ovaj ili onakav način radi, pa imamo taksiste koji su prijavljeni kao poljoprivredni proizvođači, da bi ostvarili prava na zdravstveno i socijalno ili imamo ozbiljne poljoprivrednike kojima ćemo da se bavimo.
Naravno, u tranziciji ne smemo da zaboravimo one o kojima ste vi pričali i o kojima pričamo stalno, a to su nekomercijalna poljoprivredna gazdinstva. To su uglavnom staračka domaćinstva, to su ti koji imaju od jedne do četiri muzne krave, koji imaju katastrofalno niske prihode, iz nekoliko razloga. Prvo, nedostatak znanja, iskustva u smislu novih tehnologija, a s druge strane imamo katastrofalnu genetiku, uslove držanja, loš kvalitet finalnog proizvoda koji proizvode. Kada pogledate kvalitet mleka, ustanovićete da u najvećem broju takvih domaćinstava je najlošiji kvalitet, naravno da se oni onda najmanje i plaćaju, prema cenovniku onih otkupljivača koji kontrolišu to na čemu se radi.
Mi imamo problem i sa korupcijom velikom u poljoprivredi, odnosno vaš posao koji bez para možete da razrešite. Imate problem korupcije u Upravi za veterinu, ozbiljan problem, ozbiljan problem imate tu, mogu da vam i privatno pričam o tim temama, ali ne treba. Na kraju, imate poziciju u budžetu gde ćemo plaćati kazne zahvaljujući neodgovornom ponašanju. To nije vaša odgovornost ili odgovornost administracije koju danas vodite.
Mi imamo problem i malopre ste govorili o Upravi za zaštitu bilja. Da, nemojte se čvrsto vezati da nemamo zloupotrebe o reeksportu, neko je pominjao ovde reeksport, imamo ga još uvek, i ta situacija šteti domaćoj poljoprivredi. Prvo je neodgovornost tih ljudi koji rade jer se oni bazično bave tim poslom, ako dozvole da uvezu makedonsku jabuku, bez ikakvog kvaliteta, u čuvenim trapovima i da je izvezu u Rusiju, sami sebi seku granu na kojoj sede, a isto tako moramo pojačati kontrolu.
Niste vi krivi za 11 hektara GMO-a, to se džačić od dva kilograma prošvercuje u kolima, ali moramo pojačati kontrolu zato što ćemo sutra imati drugačije okolnosti, to će biti vaš najveći izazov i zadatak, kada budemo morali da usaglasimo naše propise sa VTO, tada morate imati potpunu kontrolu i tada moramo znate koja soja potiče iz GMO soje, a koja ne potiče i moramo znati šta se dešava na tržištu i pre svega u onome što mi svi jedemo, a to je u tom slučaju svinjsko meso.
Mi imamo priču oko vrlo komplikovanih stvari, sa vašeg ugla. Imamo jednu industriju koja u Vojvodini drugačije funkcioniše, imamo drugu industriju koja funkcioniše u centralnoj Srbiji, koja je opet vrlo različita i tu treba biti sposoban i naći te instrumente koji će to raditi. Apsolutno se slažem sa tim da moramo ići u komasaciju, ne samo u centralnoj Srbiji, nego čak i u Vojvodini. Moramo da povećamo površinu, ali površina koja nije krucijalna.
Ja se slažem sa vama da su kapitalna davanja u poljoprivredi ono što će povećati dodatnu vrednost u poljoprivredi i to negde u Zakonu o podsticajima čini mi se imate, uvodite mere koje će omogućiti malim primarnim proizvođačima da proizvode mleko i sir, a nisu oslonjeni na velike otkupljivače gde varira cena iz godine u godinu, iz meseca u mesec, iz kvaliteta u kvalitet, zavisno od bilansa cena tržišta i količine mleka na tržištu i to je jako dobro. Imate ograničavajuću meru da mogu da proizvode samo 40 kilometara od mesta proizvodnje, što je suludo. Kako će iz Pirota da prodaju najbolji kačkavalj i pirotsku peglanu kobasicu, osim na pijaci u Pirotu? Taj zakon se mora izmeniti. Taj koji je registrovan, koji ispunjava uslove mora da može da prodaje i u Beogradu. Na kraju, obiđite beogradske restorane, svaki domaći proizvod je na divlje u njima. Putuje autobusom, u bunkeru autobusa putuje, zato što nije dozvoljeno da primarni proizvođač proda svoj primarni proizvod u restoran u Beogradu. Može da se pojavi na zelenoj pijaci, isključivo na 40 kilometara daleko od mesta proizvodnje.
Pričamo o zaštićenom tržištu. Mi smo sada na pola puta, i to je najveći problem. Najveći problem je zato što ne možemo da privučemo strane investicije u prerađivačku industriju i domaće investicije u prerađivačku industriju, 150 namirnica za ljudsku ishranu i još toliko za medicinu se proizvodi od prerade kukuruza. Čuli smo malopre od kolege Jovanovića šta je to radio „Servo Mihalj“. Danas imamo preradu ne više od 15 takvih proizvoda. To nije samo problem što mi prodajemo merkantilni kukuruz, koji je, naravno, podložan berzanskim cenama, nego je problem i u tome što mi imamo fluktuiranje cene gotovo 80% svake godine.
Da bi sprečili da jedne godine, cena kukuruza koja ne zavisi, naravno od nas iako smo osmi proizvođač na svetu, nego zavisi od puno većih proizvođača, ne bude 24 dinara, a sledeće godine 12, morate imati prerađivačke kapaciteta ovde. Tada imate fjučerse, tada vam se pojavljuju ljudi koji se bave otkupom i za ta preduzeća i koji otkupljuju proizvodnju automatski dižu cenu.
Ostalo je ogromno pitanje robnih rezervi. Mi nismo intervenciju robnih rezervi od 2012. godine, imamo velike suše. Šta se dešava sa robnim rezervama? To mora vas, iako nije vaš resor da vrlo interesuje. Nemoguće da intervenišemo na tržištu barem sa nekim količinama iz robne rezerve. Kakve su zloupotrebe u sistemu robnih rezervi? Ko je zloupotrebio robne rezerve? Nemojte da čitamo po tabloidima i da slušamo priče po kuloarima.
Mi moramo da stvorim uslove i da ne štitimo samo tajkune u ovom slučaju. Imali smo situaciju i vi to dobro znate da kada Osečka šećerana i Županja ugovore Srem i Bačku za proizvodnju šećerne repe po 48 dinara, isplate to proizvođačima u Sremu i Bačkoj, a njih baš briga da li će prodati nekom Todoriću ili Kostiću, imamo administrativnu zabranu, tako što ne može seljak da izveze primarni proizvod, a onda mu otkupe za 28 dinara. Dvadeset dinara po kilogramu, pa računajte po 90 tona, po hektaru prinos prosečno u Sremu. To je pljačka. Nismo imali veće pljačke u ovoj zemlji od pljačke, administrativne pljačke u korist tajkuna, nego u agraru. I, to je radio svaki ministar. Pogledajte, vi još niste došli, takav je period godine, niste stigli na red.
Imali smo ono protiv čega sam se ja borio 2012. godine. Zašto zabrana izvoza? Hteli su da zabrane kukuruz i pšenicu, pa smo se izborili nekako, pa ostalo industrijsko bilje. Imate zloupotrebu otkupa kod suncokreta na 2013. godine. To je krivično delo u Americi, u jednoj liberalnoj ekonomiji, a ne ovde, tako što se dogovore primarni, odnosno prerađivači i kažu ovo je naš sastav cena i to bi bilo u redu, pošto možemo da izvezemo gde hoćemo taj suncokret. Ali, problem je sledeći što mi država zabrani da izvezem odavde, pa otmem taj višak vrednosti svake druge godine primarnom proizvođaču. Takve stvari dok ste ministar ne sme se desiti više nikada.
Da se vratimo na zakone. Tri su zakona. Zakon o ruralnom razvoju, o poljoprivrednom zemljištu. Zakon o poljoprivrednom i ruralnom razvoju je zakon koji usaglašen sa IPARD programima. Mi kao DS svaki zakon koji je nešto što se tiče evropskih integracija, pogotovo ovaj koji ima za cilj i implementaciju nekih sredstava koje će doći ćemo podržati. To odmah da vam kažem.
Problem je sledeći što nismo čuli odgovore kome je palo na pamet, a pala je ministru Kneževiću na pamet da ugasi Upravu za agrarna plaćanja u Šapcu i da izgubimo te četiri godine da još uvek vi morate da rešite problem koji nije vaš problem. Zašto je to urađeno? Nije tačno da ovde nema kadrova i da kadrovi samo žive u Beogradu. Nije tačno da Šabac, Sremska Mitrovica, Ruma, Valjevo, nemaju kadrove da rade Upravu za agrarna plaćanja. To nije tačno. Izgubili smo četiri godine na nečiji kapric, na privatnu odluku da vratimo to u Beograd zato što neki ljudi moraju da putuju iz Beograda, pa do Šapca, možeš misliti, pa veliki broj ljudi u ovoj zemlji putuju svaki dan od Beograd na posao, pa se ne žale.
Što se tiče resursa, resursi su vam ključna stvar. Resursi su ljudi, resursi su zemljište. Najveća sramota koja se desila, jeste Zakon o državnom poljoprivrednom zemljištu. Ako smo prepoznali zemljište i ljude kao resurse, a imamo dokaz kod poljoprivrednog proizvođača u Vojvodini, u Bačkoj Palanci, u Sremskoj Mitrovici, u Inđiji, gde god hoćete nemojte im oduzimati to zemljište zato što hoćete da pravite neke druge varijante, kombinacije, izmišljamo aldahe, aravade, već boga oca koga, a uzimamo onima koji to mogu da obrađuju i da prave višak vrednosti.
Danas prosečnost starost vrhunskih proizvođača je 30 i nešto godina. Kupili su mehanizaciju, založili su svoju dedovinu, svoje zemljište, ženu i decu, da bi mogli da povećavaju obim proizvodnje. Vrlo su uspešni u tome, ne treba im pomoć države. Ja mislim da im ne uzimaju te sad skromne subvencije koje im država daje u ovom trenutku da rade neke druge stvari i mi sada hoćemo da oduzmemo taj resurs zato što im je važniji, jer je premijer čuo negde da ovaj dobro se bavi poljoprivredom.
Ovde na taj dan kada je bio izbor Vlade, mi je ponudio da idemo da obiđemo sjajne rezultate i kapitalne investicije u Jadranu, Gajdobri, Bački Sivac i Karađorđevo. Sam sam otišao, nisu ni blizu rezultatima koje imaju poljoprivredni proizvođači iz Bačke Palanke, Mladenova i okoline. Ni blizu. I, nemojte da verujete da neće neko bolje od tih ljudi da radi te stvari.
Zemljište je resurs u ovoj našoj priči. Tim primarnim poslovima ne treba da se bavi 25% ljudi, treba da se bavi puno manje ljudi, a ostatak ćemo zaposliti u prerađivačku industriju tako što ćemo ukinuti administrativne zaštite u korist tajkuna tako što ćemo stati na put i SOJAPROTEIN i MK Grupi i Matijeviću i Peri, Miki, Simi i omogućiti da imamo tržišnu utakmicu ovde. To će da generiše nova radna mesta i ono što je radio Nikola Kmezić devet godina, jer to je dalo rezultat.
Što se tiče Zakona o vodama. Zakon o vodama, kome nije jasno da Vojvodina vode postoje od 1793. godine, one sa problematikom Srbijavode imaju samo toliko veze koliko su voda kao fluid postoji tu. To su dva različita posla. Ovde su bujične vode. Potpuno druga znanja neophodna za to. Potrebne su nove kapitalne investicije, a ovde se rade druge stvari. Trista hiljada hektara je svake godine izloženo podvodnim vodama. Morate da sprečavate spoljni i unutrašnje vode. Morate da se bavite time. To znanje je generisano od 1793. godine od braće Kiš i ugovora sa Marijom Terezijom.
Zato je ovaj zakon dobar i njega ćemo podržati. Nećemo podržati Zakon o podsticajima iz nekoliko razloga, pre svega što se nije ticalo najvažnijeg dela, a to je onaj o izvesnosti. Nismo mogli da intervenišemo na taj deo zakona ali ćemo predložiti ovih dana, taj naš zakon, možda je već u proceduri, ali prosto moramo da pričamo o ovoj delatnosti kao poslu, a ne kao socijalnoj grani. Socijalna kategorija ćemo da zaštitimo nekim jednokratnim davanjima u toku godine. A da se okrenemo prema onim poljoprivrednim proizvođačima koji to mogu da urade. Moramo da lociramo ta sredstva koja ste namestili i namenili za nove investicije u prerađivačkoj industriji. Tu postoji ogroman kapacitet i tu postoji ono što je jako važno, neophodno znanje da se taj posao završi. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo, kao neko ko od svojih 58 godina života gotovo sve vreme sam proveo na njivi, na selu, u poljoprivredi, uporedo sa tim sam radio i u fabrici traktora. Možda nisam studirao 12 godina kao neki koji upravo izlaze. Možda nisam bio Pokrajinski sekretar i nisam uspeo da realizujem svoje ideje. Možda nisam potrošač, već sam proizvođač, ali ovo je bilo dirljivo.

Kada sam čuo da se bivšeg režima bori protiv MK Komerca kome je sve dala, tri šećerane po tri evra, od kojih je ona u Kovačici imala 184 hektara zemljišta. Znači, negde oko 15 eura centi po hektaru. Jeste da ja nisam bio Pokrajinski sekretar, ali nisam zaboravio šta je ostalo iza ovoga, sto i nešto hiljada hektara uzurpiranog poljoprivrednog zemljišta je ušlo u sistem.

Rekli su ovde vitlajući štapom da nije tačno da u Vojvodini nema uzurpiranog zemljišta, da u Vojvodini nema neobrađenog zemljišta, međutim kada smo promenili zakon voljom većine ispostavilo se da toga i te kako ima. Da pokrajinski sekretari nisu vodili računa ono što su zakonom bili obavezni. Našli smo u Inđiji preko 200 hektar uzurpiranog poljoprivrednog zemljišta i skinuli te plodove. Našli smo na desetine hiljada hektara novog zemljišta, uvrstili u program i prihodovali na milione evra. Suzbili smo dermatitis, niko nije rekao ni hvala. Govorili su da će nas EU kazniti zbog toga, evo ministar je tu. Mi smo umesto kazne dobili, pohvalu i milion i 600 hiljada evra za utrošena sredstva i dobićemo još milion da se ubuduće borimo sa ovim.

Mi smo doneli Zakon o poljoprivrednom zemljištu koji je doneo prihod državi Srbiji i na takav način je poljoprivreda i dobila 3,322 milijarde više nego prethodne godine.

Mi smo uveli prelevmane, uz silne otpore onih koji se sada zalažu za prelevmane. Kad su nam trebali prelevmani, oni su bili protiv. Sad kada nam ne trebaju, oni su za. Oni bi da nas sukobe sa EU. Ja nemam ništa protiv da se sukobimo sa EU, ali imam protiv da se sukobimo sa njihovim tržištem. Dve trećine našeg izvoza završava na tržištu EU. Da li je ekonomski opravdano to uraditi? Naravno da nije. Ali, hajde da vidimo za SSP, to za ove crkveno-pravoslavne, da vidimo šta su oni govorili. Oni hoće sredstva IPARD-a, ali neće u integraciju. Oni ne znaju šta hoće. Šta da kažem o vođi stranke kome profesor Poljoprivrednog fakulteta, dok on kao književnik govori, drži transparent, eno tamo?

Od onog velikog … projekta od 62.000 evra, a ministar zna da je to isplaćeno, ostao je samo transparent. Daj Bože da je obrnuto, da je seljacima ostalo 62.000 evra više, a ne transparent koji se ovde pokazuje protiv genetički modifikovanih organizama.

Da vidimo tog najmlađeg Titovog odbornika sa 18 godina i mesec dana u Beogradu, da vidimo te genetički modifikovane organizme, da vidimo kako je ujahao u ovu Skupštinu zahvaljujući onom Skotu, tako nešto beše. Hajde da vidimo ko je uvezao prvi genetički modifikovane organizme? Vlada Vojislava Koštunice i Ivana Dulić Marković. Jel to ona ista stranka pomoću koje je kao pomoću štapa upravo ova organizacija ušla u parlament?

Govorili su protiv SSP, čiji delovi su u poljoprivredi veoma loši, ali da vidimo kako se došlo do tog SSP? Pregovori su počeli, evo, ministar će to znati 25.11.2005. godine. Tada je vladala Vlada Vojislava Koštunice. Sporazum je parafiran 7.11.2007. godine. Tada je vladala Vlada Marijana Rističevića, jel, SNS? Ona nije bila ni osnovana. I sada nam oni zameraju na svojim greškama. Oni neće nama da oproste ni svoje greške. Onda je izašao vrlo književnik, uz pratnju profesora koji drži transparent, vredan 62.000 evra, da nam drži ovde predavanje o patriotizmu.

Dame i gospodo narodni poslanici, da bi menjali društvo, moramo mi da se menjamo. U svojoj karijeri od 57 godina, koliko pamtim, kad sam progovorio, prošao sam kroz razne faze poljoprivrede. Poljoprivreda se modernizuje, poljoprivreda ide napred. Nije nama problem ni tako mali posao, ali mi moramo spojiti tri stvari, najmanje tri stvari – poljoprivredu, energetiku i preradu.

Iz poljoprivrede se daju napraviti energenti i za primarnu poljoprivrednu proizvodnju. Mi toliko zapuštenog poljoprivrednog zemljišta smo zatekli u zapuštenoj državi u kojoj nije bilo države posle njih da možemo da proizvedemo energente na tom zapuštenom zemljištu, ali nam treba vreme. Nijedna rana nije zacelila preko noći. Država je ozbiljan, složen i dugo pravljen proizvod.

Mi možemo da napravimo energente i za primarnu poljoprivrednu proizvodnju i za preradu. Primarna poljoprivredna proizvodnja, prerađivačka industrija, industrija koja treba da povuče poljoprivredu, isključivo poljoprivredne zemlje su siromašne zemlje. Nama treba industrija koja će nositi i mi se moramo približavati, hteli ili ne. Jedno je put, drugo je destinacija. Da li ćemo ući u EU ili ne, ne zavisi od Hrvata, već od nas i od EU. Ali, mi moramo proći taj put da bi iskoristili predpristupne fondove od 175 miliona evra. To je predmet Zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju. Ne možemo biti protiv integracija, a hoćemo IPARD. Mislim, to može kod ovog profesora književnosti, koji kaže ono – grupa na odseku za srpski jezik i književnost, kako beše?

Mi moramo iskoristiti ta sredstva, ali to nije sve. Pored tih sredstava postojaće i dalje nacionalna sredstva. Naši poljoprivrednici treba da znaju da će jedni da koriste IPARD sredstva, drugi nacionalna sredstva, a treći imaju pravo na pokrajinsku i lokalnu podršku, i to, naravno, sve uz saglasnost centralne Vlade, da ne bi došlo do višestrukog finansiranja jedne te iste proizvodnje. Nama treba izmena tog zakona, naravno da nam treba izmena Zakona o podsticajima, jer smo dobili nešto više, a i zaokret zajedničke evropske poljoprivredne politike, a verovali ili ne, EU je nastala na poljoprivredi, uglju i čeliku, najviše na poljoprivredi.

Godinama je 70% zajedničkog evropskog budžeta, sada je to 45%, 58 milijardi se izdvaja za 104 miliona hektara i 12 miliona poljoprivrednika EU izdvaja, ali je industrijski moćna i to može da izdvoji. Jedno je destinacija, a drugo je put do te destinacije. Mi taj put treba da pređemo sebe radi da bi mogli da izvozimo i u Rusiju po standardima, ili bilo gde. Nažalost, Rusija je daleko, pa transportni troškovi opterećuju našu proizvodnju, inače bi iskoristili bescarinske aranžmane, to je sigurno, i koristimo za voće, a troškovi prevoza manje utiču na visinu cena, nego što je to slučaj kod pšenice, kukuruza itd.

Mi treba ono što seljaci proizvedu na njivi da preradimo što bliže mestu proizvodnje. Mi moramo da vodimo računa i o ruralnom razvoju, a to je preko milijardu više izdvojeno, oko milijardu više, da zadržimo tog malog čoveka tamo negde gde je sad živeo, da probamo da vratimo neke iz velikih gradova, i da to bude poljoprivredna politika, a oni koji prate zajedničku evropsku poljoprivrednu politiku čak smatraju da su ta mala poljoprivredna gazdinstva i mešovita, mogu uz dobru podršku poljoprivredne politike, nacionalne i zajedničke mogu da budu u budućnosti za višak zapošljavanja, dakle da budu šansa da se više ljudi zaposli. To je šansa i da se održi životna sredina, divlja, seoski turizam, da možete imati koga da posetite nedeljom itd.

Mi moramo da se menjamo da bi društvo menjali. DŽaba vam zlato i dijamanti ako nemate hrane i pijaće vode. Umrećete gladni, umrećete žedni. Bogatstvo jedne zemlje se uskoro neće računati količinom zlata i dijamanata, već količinom hrane i pojaće vode koju ta zemlja proizvodi ili može da proizvede. Imate bogate zemlje koje imaju zlato, dijamante, rudna blaga, ali su siromašni. Narod je siromašan. Imate zemlje koje nemaju ništa od toga, ali su bogate, jer ljudi znaju da iskoriste ono malo što imaju. U principu, sve je do organizacije i do ljudi. I mi moramo da organizujemo poljoprivredu na način da ispoštujemo posedovnu strukturu koja postoji. Italija, Grčka, Španija, nema velike posede. Nemoj da mislite da u EU postoje posedi od 1000, 2000, 3000, 4000, 5000 hektara. Prosečno je 10 do 15 hektara. Polovina poseda u EU je manja od 10 hektara.

Mi moramo da specijalizujemo našu poljoprivrednu proizvodnju shodno površinama koju naši poljoprivrednici, vredni ljudi, koji su uprkos teškoćama, sankcijama itd. nas izvlačili iz krize, ostvarivali izvoz. Netačno je da nije bilo izvoza do 2007. godine. Godine 2005. suficit je bio milijardu dolara. Sada je negde oko 1,2 milijarde evra i to ne zahvaljujući baš toliko našoj nekoj ekstremno visokoj proizvodnji i tajkunima, nego pre svega što nas ima 500.000 manje. Ima nas manje na hrani i to je jedan od razloga zašto nam se povećao izvoz, odnosno vrednost tog izvoza.

Ima stvari koje smo do sada uradili dobro, ali mislim da stvari kreću, ovde je i bivša ministarka, da stvari kreću nabolje, jer smo doneli dobar Zakon o poljoprivredom zemljištu, da je dobar i ovaj Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju, da posle te normative i zaposlenih koje ćemo primiti da ovo prate, da još treba zgrada da ispuni te uslove i da naši poljoprivrednici dođu do tih para, jer nam rokovi tek, jedni rokovi su od 2018, jedni rokovi su 2020. godine.

Da bi ostavio sebi vremena, naravno, Zakon o vodama, najvažniji za naše poljoprivrednike, je ne da ćemo samo zbrisati iz vodotokova one vikendice koje oni pripisuju isključivo predsedniku Republike, a oni imaju daleko više, pa ako ćemo čistiti, onda ćemo čistiti sve, ako ćemo govoriti o Savamaloj, onda ćemo govoriti o devet zgrada u Inđiji, koje su bile zakonite i koje su nezakonito srušene. Govorićemo o svemu. Nećemo govoriti samo o protivniku. Nećemo, neću da se svađam sa ljudima, već da se svađam sa problemima.

Koliko vidim, oni nisu rešenje. Oni su i dalje deo problema i žele da ostanu deo problema, i njima mogu da poručim da će nam biti bolje, kada mi budemo bolji, da ćemo imati nešto više, kada mi budemo nešto više, a naravno, ovom produktivnijem delu opozicije moram da kažem, Srbija će biti velika, kad iznutra postane velika. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ove izmene i dopune Zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju, zasnivaju se, pre svega, na pretpostavci ili tvrdnji, kako god hoćete, da će, iz predpristupnih fondova EU, Srbija dobiti 175 miliona evra. To je nešto što je i dalje neizvesno, bez obzira koliko ministar tvrdio da problemi koji su u međuvremenu bili, koji su bili prepreka, oni su otklonjeni i velika su šansa da se realizuje ta pomoć iz predpristupnih fondova koje treba da dobije Srbija.
Ono što treba voditi računa je sledeće. I ako se dobije tih 175 miliona, gospodo iz Vlade, da li vi mislite da su te pare date zato što je EU naklonjena Srbiji i njenom ulasku u EU ili ima svoje interese? Kakvi su to interesi EU prilikom dodele tih sredstava i u krajnjem slučaju, ako baš ne želite da raspravljamo o tome, da vidimo kakvi su uslovi korišćenja tih sredstava. Naravno, ovde u ovom Predlogu izmene i dopune se kaže – pristupiće se programima podsticaja ruralnog razvoja i u poljoprivredi. Ali, ono što je veoma, veoma ostalo nejasno, to je da li i pod kojim uslovima mogu da učestvuju ravnopravno poljoprivrednici Srbije, i kakvi su uslovi za dobijanje ovih sredstava u smislu garancije. Mora da postoji neko obezbeđenje koje će biti sigurnost za vraćanje ovih sredstava i za korišćenje ovih sredstava.
U svakom slučaju, ona moraju da se sastoje ili u bankarskim garancijama, ili u nekim hipotekarnim zalozima. Onda morate da vodite računa kako ćete ubediti seljaka u Srbiji da koristi ova sredstva. Da ne ulazimo u neke detalje, koliko će profitirati predstavnici tih istih fondova, odnosno EU, koji će doći ovde da svoje savetodavne uloge dobro naplate, koji će svoje programe, i te kako znati dobro da naplate, to smo već videli više puta kada oni daju, ''neka povoljna sredstva'', kako ta povoljna sredstva većim delom završe u njihovim džepovima.
Ali, ono što treba objasniti seljacima, to je pod kakvim će uslovima moći da dobijaju ova sredstva, da li će to biti bankarska garancija ili će morati da zalažu svoju imovinu. Nemojte gubiti iz vida da imamo veoma negativno iskustvo posle 5. oktobra. Sećate se samo kada su oni buldožer, revolucionari došli na vlast, šta je, tadašnji ministar Veselinov, govorio – evo boljitka za seljake, svi problemi seljaka su rešeni dolaskom DOS-ovske vlasti, upućivao seljake na obnavljanje njihovog voznog parka, na obnavljanje njihovih imanja, tvrdeći da dolaskom stranih banaka, se stvaraju mnogo povoljniji uslovi za unapređenje poljoprivrede u Srbiji. I šta se desilo?
LJudi su verovali da, najiskrenije tadašnji ministar, preporučuje da se pomoću kredita koji su, kako se kaže, bili povoljni, može obnoviti mehanizacija, a na taj način dolazi i do povećanja produktivnosti svakog domaćinstva. Odlazili su u te strane banke, za koje su tvrdili da, ne samo da su likvidne, nego su dobronamerne kada je u pitanju pomoć seljaka, podizali kredite, uslov za podizanje takvih kredita je bila hipoteka. To su hipotekarni krediti. Kako su seljaci računali? Kao uvek, tradicionalno što seljak računa i u Srbiji i svugde. Računa koliko mu je to robe mesečno na ime rate koju treba da otplaćuje. Ne može on da se snalazi u tim nekim finansijskim transakcijama i promenama, nego računa koliko ga to košta i koliko će morati da izdvoji kukuruza, koliko će to izdvojiti pšenice, koliko će oni što se bave stočarstvom izdvojiti stoke da bi platili i podmirili svoje obaveze na mesečnom i na godišnjem nivou. I do čega je došlo? Došlo je do najveće pljačke seljaka. Samo vas podsećam, hronološki, da ne bi ponovo pravili istu ili, ne daj bože, sličnu grešku.
Kada je seljak uzimao kredit, nije računao da će doći do povećanja cena repromaterijala, do povećanja cena hemijskih sredstava koje koristi seljak, do skoka cena energenata, a do smanjenja otkupnih cena. U početku je mogao da izdrži sve te promene, međutim, kako je vreme odmicalo, cene su varirale što naniže, kada je u pitanju input ulazni, u stvari, što više kada su inputi, a što niže kada je otkupna cena, i seljak je pao u probleme.
Kakav je sled dalji priče? Opšte je poznato. Imamo sada domaćinstva i seljake u Srbiji koji su u dužničkom ropstvu. Kako su pali u dužničko ropstvo? Kada nisu mogli servisirati svoje obaveze, kada nisu mogli da izmiruju dugove prema banci, onda im je banka ponudila alternativu. Te strane, dobronamerne banke, po preporuci ministra poljoprivrede tadašnjeg i ministra finansija, rekli su dajte još dodatno neki zalog, pa ćemo to da prolongiramo na više godina, biće vam malo veća kamata. To su vam životne priče u Srbiji?
Šta je čovek, seljak, mogao da uradi? Morao je da prihvati te uslove. Šta su mu dodatni bili zalozi? Kuća i okućnica. Već je zemlju stavio u zalog da bi kupio mašine, da bi se snabdeo sa novom opremom, ostala mu kuća i okućnica. I mnogi su sada u situaciji da ostaju bez ičega. Dovode ga u situaciju da služi kao najamna radna snaga. Kod koga je u najmu? Kod onih koji su preko noći postali veleposednici kada je u pitanju zemlja. Kako su postali? Tako što je taj isti, ili slični ministri, zajedno sa ministrom finansija, obezbeđivao im da kupuju ogromne površine zemlje bez ijednog jedinog dinara, sa garancijama njihovih banaka. Kada kažem njihovih, to su te iste strane banke u kojima su oni bili ili čelni ljudi, ili Upravni odbori, ili njima bliski prijatelji.
Sada seljaci moraju da rade kod onih koji nikakve veze nisu imali sa poljoprivedom, ni sa zemljom, osim sa onim što imaju u saksijama, ili što su imali u saksijama. Možete misliti kakva je situacija sada u Srbiji. Šta ako ovi fondovi su zasnovani na sličnoj osnovi? Šta ako hipoteku mora da založi? Šta ako mora da priloži bankarsku garanciju? Sve su to pitanja na koja treba dati jasan odgovor.
Koje su to povoljnosti kada je u pitanju krajnji korisnik? Sve je ovo zasnovano, ponovo kažem, zasnovano na onome ako.
Od toga – ako, ne može da se živi. Da li se slažete? Od 2015. godine, kada je trebala da se realizuje ova linija ispred pristupnih fondova evropskih, do dana današnjih, prošlo je puno vremena. Sve je manje i manje šanse da se ljudi nadaju. Mi bi voleli, srpski radikali, da dođe do realizacije ovoga, da se pomogne, iskreno, da se pomogne ovako ojađenoj, uništenoj poljoprivredi u Srbiji. Nije ona ojađena i uništena zato što srpski seljak ne zna da radi i ne zna da vodi ekonomiju domaćinstva, nego zato što je to bio projekat koji je planiran negde napolju, u Briselu ili u nekim drugim sedištima, koji je jasno rekao – Srbija ne može da ima svoju proizvodnju u poljoprivredi, Srbija mora da bude tržište gde će se plasirati prehrambeni poljoprivredni proizvodi iz EU. To je suština priče. O tome treba veoma, veoma voditi računa.
Ono što mi, srpski radikali, jasno govorimo kada je u pitanju izmena i dopuna ovoga Zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju, to je da ima ovde i dobrih stvari. Ima ovde nešto što je veoma, veoma dobar i koristan predlog. To je sistem tržišnih informacija poljoprivrede Srbije. Konačno da je neko došao na tu ideju da taj sistem zaživi, da se uradi jedan jedinstveni sistem na kome će ljudi moći da se informišu o svemu onome što je vezano za tržište poljoprivrede u Srbiji.
Ima i ovaj sistem, o kome je ministar govorio, a to je sistem za identifikaciju parcela. Veoma, veoma dobra stvar. Jednom treba stati se na kraj tom javašluku, tom haosu koji je vladao kada su u pitanju parcele, kada je u pitanju poljoprivredno zemljište.
Mi smo svedoci da posle mnogo, mnogo vremena ne možemo još da saznamo, niti da imamo informaciju koliko je to poljoprivrednog zemljišta, vlasništvo države, uzurpirano od strane pojedinaca. Svakog dana otkriva se neki novi. I svako otkriće takvo i vraćanje tog zemljišta, a pogotovu kad imamo jedan informacioni sistem koji će nam dati podatke o tome, veliki je napredak. To je nešto što ne zavisi od evropskih fondova. To je nešto na šta ima uticaj Vlada Srbije. I o tome, mi srpski radikali, želimo da pohvalimo ovaj predlog izmene i dopuna.
Kada je u pitanju podsticaj za poljoprivredni i ruralni razvoj, ovde ima jedna novina koja se uvodi da bi se potpuno uništeni stočni fond iole obnovio, a to je da se akcenat stavlja na tov junadi, kao nešto što je konkurentno sada kao izvozni artikl i što može Srbiji da donese korist, što može da pokrene ruralne sredine u njihovom razvoju. Pogotovo ovaj sistem koji ste naveli, a to je krava – tele, omogućava ljudima, koji se odluče za bavljenje ovog, da u veoma kratkom roku mogu da zabeleže ne samo dobre rezultate, nego mogu da podignu svoju proizvodnju na mnogo viši nivo, imajući u vidu da se izdvajaju dovoljna sredstva za subvenciju u ovim delatnostima.
Ono na šta mi srpski radikali želimo da upozorimo je sledeće. Srbija u poljoprivredi ne može više da bude sirovinska baza. Ne može iz Srbije samo da se izvozi sirovina. Mora se pristupiti realizaciji programa koji svaka Vlada iznosi, a to je da se ide sa višim stepenom prerade, da se ide sa gotovim proizvodima. Mora prehrambena industrija konačno da zaživi u Srbiji. Mora prerađivački kapaciteti, kada je u pitanju poljoprivreda, da sve više i više dolaze do izražaja.
Svedoci smo da banke koje funkcionišu, komercijalne banke koje funkcionišu na teritoriji Srbije svakog trenutka, bilo kom od nas, a pogotovu onima koji se bave poljoprivredom, odmah će odobriti kredit da kupite novi automobil. Daće vam kredit i sredstva da kupite tehničke uređaje, daće vam čak i sredstva, odobriti i stambene kredite, a kada se zatraže sredstva da se ulože u privredu, da se uloži u podizanje neki proizvodnih programa, tu ćete uvek naići na objašnjenje – nisu još u fazi i u mogućnosti da daju takve kredite, ili ako daju, onda je to sporadično, u bukvalnom smislu reči. Onda su to pojedinačni slučajevi, a ne možemo da se oslonimo na takvu vrstu pomoći kada je u pitanju kreditiranje ili finansiranje inicijative koje se odnose na podizanje proizvodnih programa. Mora da budu realni izvori. Mora da bude realna podrška. Ne da mi sad, srpski radikali, apelujemo na Vladu da iz ovako siromašnog budžeta izdvaja dodatna sredstva kako bi se podizali takvi pogoni. Ne, samo je dovoljno da Srbija bude otvorena za svaki kapital i za onaj koji dolazi sa Zapada i onaj koji dolazi sa Istoka.
Uostalom, vi pokrećete jedno pitanje, odnosno inicijativu, bolje rečeno, koja treba da donese korist, a to je bavljenje tovom junadi. Najveća perspektiva za izvoz je upravo istočne zemlje. To je najveće tržište. Naravno, ne treba nijedno tržište zapostavljati. Ne treba ovde diskriminisati, po sistemu, da li se politički sviđa zapad ili istok, jednako je tržište i na jednoj i na drugoj strani. Mi moramo da otvorimo za investicije, moramo da otvorimo ulaz, slobodno kretanje kapitala.
Čuli smo ovde da treba da bude slobodna konkurencija. Može, po nama srpskim radikalima, ali onoga trenutka kada srpska poljoprivreda dovoljno ojača, kada bude dovoljno jaka i snažna da može da parira toj konkurenciji koja je sa zapada, koja je iz EU. Šta treba do tada da se uradi? Treba pomoći toj poljoprivredi da se oporavi, da postane snažna. Treba jednostavno sprečiti tu nelojalnu konkurenciju. Zašto nelojalnu konkurenciju? Ne možemo mi da se zanosimo idejom da možemo subvencionisati na nivou kako to rade članice EU. Daleko je od toga. Svaka zemlja EU podržava, subvencioniše poljoprivrednu proizvodnju i nema tu neke ekonomske računice, da kažemo – sad je to ekonomski isplativo. To se radi sa namerom da se ne dovede u zavisnost od uvoza hrane. Ne sme stanovništvo jedne države da zavisi od uvoza hrane i roba široke potrošnje u najvećem delu. Naravno, postoji onaj procenat koji se podrazumeva da se uvozi. Zato poljoprivreda i poljoprivredni proizvođači moraju da imaju tu vrstu podrške, a to je podizanje carina za uvoznu robu.
Drugo, gospodo, ako mislite da ćete tovom junadi i ovim merama kojim predviđate podići stočarstvo, morate razmišljati kako ćete sprečiti taj uvoznički lobi koji uvozi zamrznuto meso iz robnih rezervi, kupljeno po belom svetu, koje su stare, kažu da su rariteti, čak i preko 20 godina. Da li je propaganda ili nije propaganda, ali slikovito je upozoravajuće. Morate sprečiti taj uvoznički lobi. Oni zajedno sa prerađivačima su uvek prepreka da se krene u obnovu stočnog fonda. Jeftinije im je da uvoze otpad, da ga prerađuju i ovde ga prodaju na domaćem tržištu, nego da ulažu u uzgoj stoke, odnosno u tov. I to je logika stvari. Niz mera koje mora da preduzme Vlada su neminovne. Moraju se što pre sprovoditi.
Ne možete uvek da razmišljate o tome da ulazak ili kandidatura za ulazak u Evropsku uniju podrazumeva da Srbija bude otvorena širom, a da pri tome nema mogućnosti da uzvratno ponudi svoju robu ili ako je nudi, nije konkurentna. Mora se razmišljati na potpuno drugačiji način.
Mi imamo primere gde se ukazivala šansa u proteklom periodu, Srbiji i te kako velika šansa kada je u pitanju rusko tržište. Imali smo situaciju i sada je imamo kada Evropska unija uvodeći sankcije, jednostavno ne može više da prodaje na tom tržištu.
Šta se dešavalo kod nas? Taj lobi uvoznički i prerađivački iskoristio je tu šansu tako što je uvozio svinjsko meso iz Hrvatske, a onda to isto meso izvozio u Rusiju. Šta se desilo? Došlo je do problema. Došlo je bukvalno do velikih problema. Mora se u paketu mera zajedno ispratiti ovaj predlog koji ima Ministarstvo u ovim izmenama i dopunama Zakona.
Mi srpski radikali ćemo u daljoj raspravi po pojedinostima svojim amandmanima pokušati da poboljšamo ove izmene i dopune, a na osnovu toga odlučićemo kako ćemo glasati za ovaj predlog izmena i dopuna zakona. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Branislav Nedimović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine Mirčiću, želeo bih ukratko samo nekoliko reči da kažem, da se osvrnem na sva izlaganja tri ili četiri govornika unazad, ali ću početi od ovih vaših poslednjih konstatacija.
Naša Uprava za veterinu ovih dana radi sveobuhvatnu kontrolu kako bi se sprečile postojanje na prostoru Srbije i mesa i svega onoga što ide uz meso, koje može da ugrozi srpskog kupca i to zajedno sprovodimo sa svim drugim nadležnim institucijama. Ovo je jedan od načina kojim želimo da ukažemo na permanentnu našu borbu, kako bi tržište hrane bilo bezbedno.
S druge strane, zahvalan sam na ovom delu koji se odnosi na sistem tržišnih informacija u poljoprivredi, ovo MLP to su stvari, alati koji će nama jako pomoći u budućnosti. Navešću samo jednu sitnicu. Neko je o tome govorio, čini mi se poslanik Jovanović. Kada je govorio o predviđanjima u medijima koliko će nečeg biti posejano, kakve će biti cene i na taj način stvarajući iluziju šta se stvarno dešava na tržištu. Da pođemo tako, kaže se cena u sledećoj godini, pšenica će biti toliko i toliko, biće jako niska i onda nemojte sejati.
(Milorad Mirčić, s mesta: Nije pšenice, nego brašna.)
Šta god bilo. Mi želimo ovim sistemom tržišnih informacija poljoprivrede Srbije da sa jednog državnog nivoa, na jedan konkretan način da ukažemo svim učesnicima u poljoprivrednoj proizvodnji kakvi su rezultati, kakve su perspektive.
Što se tiče poljoprivrednog zemljišta, mislim da ne treba više da pričam, nekoliko puta sam danas govorio o tome, nama je ideja da uđemo u svaki hektar državnog poljoprivrednog zemljišta i da ono bude predmet zakupa. Ove godine smo naterali svih 145 lokalnih samouprava da donesu godišnje programe, 120.000 hektara zemljišta više smo uterali u taj program i 27 miliona evra više prihoda u državni budžet.
Stvari koje se tiču IPARD-a samo javnosti radi, IPARD su bespovratna sredstva, nikakve kreditne linije, nikakva sredstva obezbeđenja. Ona funkcionišu na prostom principu. Neko investira po prethodnom odobrenju Uprave za agrarno plaćanja, sledeće godine, odnosno agencije koje se time bave u drugim zemljama i kada realizuje svoju investiciju ima pravo na povraćaj. Nema nikakvih bankarskih garancija, nema nikakvih problema te vrste koje postoje na kreditnom tržištu.
Znači, u zavisnosti od vrste opreme, mehanizacije, skladišta, šta je predmet konkurisanja. Ta sredstva mogu ići do 70% bespovratnih sredstava. Dakle, čitav sistem Evropske unije funkcioniše na ovome, počiva na ovome, da bespovratnim sredstvima, ali subvencijom mi želimo da budemo deo toga.
Što se tiče kredita koji su direktno povezani sa poljoprivrednom proizvodnjom, izneću jednu činjenicu, između 1,8% i 2% je broj takozvanih MPL-ova u poljoprivrednoj proizvodnji. Dakle, nizak nivo ne vraćanja kredita kod poljoprivrednih proizvođača. Drugačija je prilika kod prerađivača i kod nekih skladištara. Tu imamo mnogo kompleksniju situaciju i tu je problem. Time moramo da se ozbiljno pozabavimo.
Ono sa čime ću se sa svima složiti, to je da ne želimo više da budemo prostor na kome će se jeftina roba proizvoditi kvalitetna i kao sirovina distribuirati. Suština jedan od četiri stuba ovog ministarstva poljoprivrede, ove Vlade Republike Srbije u delu poljoprivrede, jeste prerađivačka industrija. Ona će biti disperzovana na dva puta. Prvi koji se odnosi prema malim prerađivačima, gde ćemo posebnim pravilnicima omogućiti malim prerađivačima da svoju sirovinu koju imaju mogu da prerade kod sebe i tako da distribuiraju na tržište u skladu sa pravilima. Niži nivo ograničenja će oni imati zato što nisu u stanju, ali obzirom na količinu robe koju proizvode moramo pružiti mogućnost da budu u legalnim tokovima.
Što se tiče ovih velikih prerađivača, njima će biti na raspolaganju svi alati koji postoje, između ostalog i ono o čemu je pričao gospodin Ješić, vezano za 11 milijardi dinara vezano za podsticaje. Nama je ideja da dobar deo tih sredstava bude usmeren na prerađivačku industriju. Ona nam je neophodna. Dvadeset sedam različitih investitora je u zadnjih 150 dana prošlo kroz Ministarstvo poljoprivrede. Znate koliko ih je poreklom iz Srbije, odnosno koji već obavljaju delatnost na prostoru Srbije, dvadeset četiri.
Znači, ima proizvođača koji žele da idu u viši stepen funkcionisanja i da od primarnih poljoprivrednih proizvođača prerastu u prerađivače. Kontrole su jako važne. Malopre se pričalo o fitosanitarnoj inspekciji, upravi za veterinu, a reći ću vam jednu stvar koja je postojala u prošlosti. Sistem tamo pre jedno šest, sedam godina bilo je tih priča sa repom i sa nekim drugim proizvodima, gde je administrativnim putem u trenutku kada je trebala roba da se proda za veću cenu, bile su uvedene barijere.
Ove godine su postojale, verujte mi posle 15, 20 dana kada sam postao ministar imali smo situaciju sa suncokretom. Sa proizvođačima suncokreta sam razgovarao. Postojale su ideje, ambicije ili već ne znam ni ja šta, da se zatvori tržište zbog ovih ili onih razloga administrativnim putem. Ja sam uvek pristalica otvorenih tržišta, roba, poljoprivredni proizvođač mora da plasira svoju robu tamo gde ima bolju cenu, kod onog prerađivača koji je spreman da mu plati više. Neće i nema više ovakvih mogućnosti za administriranje na granicama i da naši poljoprivredni proizvođači ne mogu to da prodaju.
Primer suncokreta ove godine svi će vam potvrditi šta je bilo. Nulta tolerancija na ovakve stvari. Isto kao što je nulta tolerancija za proizvodnju genetski modifikovanih organizama na našim njivama.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Borisav Kovačević. Izvolite.