Poštovana predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ove izmene i dopune Zakona o poljoprivrednom zemljištu treba na neki način da koriguju, odnosno da ublaže efekte Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Zato je i najbitniji član koji propisuje uslove za promet poljoprivrednog zemljišta u privatnoj svojini državljana država članica EU i odnosi se na lica, na poljoprivredno zemljište i na to koliko neko može da stekne poljoprivrednog zemljišta u privatnoj svojini.
U prethodnom periodu nismo bili u idealnoj situaciji. Jednostavno, nismo imali taj neki period tranzicije koji su imale neke druge zemlje koje su težile EU i nismo mogli, odnosno bilo je teško promeniti SSP iz prostog razloga što bi sve države članice morale da glasaju potvrdom.
Potrebno je da usvojimo ovaj zakon iz dva razloga. Prvo, na taj način ćemo nastaviti da ispunjavamo svoju međunarodnu obavezu. Drugo, onemogućićemo da nastane haos na tržištu poljoprivrednim zemljištem.
Ovim promenama propisa stranim državljanima biće otežano da steknu vlasništvo nad našim njivama. Ja ću ponoviti da oni moraju da budu deset godina stalno nastanjeni na teritoriji lokalne samouprave u kojoj žele da kupe zemljište i da tri godina moraju da obrađuju zemljište i da poseduju mehanizaciju i opremu za poljoprivrednu proizvodnju i da imaju registrovano poljoprivredno gazdinstvo.
Ovakva praksa nije uobičajena i primenjivala se i u drugim državama koje su pristupale i koje su bile na putu EU. Mi praktično na ovaj način do 2027. godine nećemo prodavati zemlju strancima i na taj način, dobili smo dodatno vreme da odgovorimo na nove izazove koji se odnose na rešavanje problema u poljoprivrednom sektoru i na njegovo usklađivanje sa načinom funkcionisanja u zemljama EU.
Mogu se čuti i kritike da se ovim zakonom ne reguliše pitanje pravnih lica. Ustavom je ovo jasno regulisano. Ukoliko pravno lice želi da postane vlasnik nad zemljištem, moraće da se upiše u naš registar.
Uvek polazim i od toga da su pravna lica, odnosno preduzeća, strane firme tu radi sticanja dobiti i da strane investicije ne treba uvek posmatrati skeptično, jer mogu da donesu nove tehnologije i mogu pozitivno da utiču na konkurentnost domaćih privrednika. Na ovaj način, usvajanjem ovih izmena i dopuna zakona, mi ćemo fizička lica usloviti prebivalištem, a pravna lica upisom u naš registar.
Kao što sam već rekao da nisu neuobičajeni primeri da se onemogućava potpuna liberalizacija trgovine zemljištem, i navešću nekoliko primera iz zemalja centralnoistočne Evrope koje su prolazile isti ovaj put kao mi sada. Mi smo, doduše, nešto ranije ušli u fazu liberalizacije, kada govorimo o poljoprivrednom zemljištu i druge države su restriktivnim merama uvele ograničenje da strani državljani kupuju poljoprivredno zemljište da bi zaštitile domaće poljoprivrednika. One su uglavnom tražile i dobile mogućnost da u nekom periodu, koji je bio najčešće sedam godina, strancima bude zabranjena kupovina poljoprivrednog zemljišta. Recimo, Mađarska je tu bila najradikalnija. Ona je, kao što je već pomenuto, Ustavom zabranila da strani državljani mogu da kupuju poljoprivredno zemljište.
Prilično stroge uslove je postavila i Poljska. Kada su ušli u EU, oni su uspeli da 12 godina prolongiraju prodaju poljoprivrednog zemljišta stranim licima, a taj period istekao je pre nekoliko meseci. Onda su doneli zakon kojim se favorizuju domaća gazdinstva. U Poljskoj privatne porodične firme, i to moram da napomenem, učestvuju sa 88% u ukupnom korišćenju poljoprivrednog zemljišta. Cena poljoprivrednog zemljišta konstantno raste od kada su ušli u EU. I Baltičke zemlje - Litvanija, Letonije i Estonija, takođe su tražile i dobile mogućnost da zadrže svoje propise koji se odnose na prodaju poljoprivrednog zemljišta, a koje su važile pre stupanja u EU. Svoj zahtev obrazložile su potrebom da se zaštiti domaća socio-ekonomska poljoprivredna struktura od eventualnog šoka koji bi nastao zbog razlike u cenama u poljoprivrednom zemljištu i prihoda u odnosu na stare članice EU.
Naveo sam ove primere da bih pokazao da je svaka država u skladu sa svojim unutrašnjim prilikama i u skladu sa nekim svojim specifičnostima pokušala da pronađe najbolji model.
Mi ćemo ovim zakonom dobiti dodatni period od 10 godina. U jednom delu smo čak bili i restriktivniji od drugih, jer smo predvideli jedan uslov da fizičko lice mora da ima prebivalište baš u onoj lokalnoj samoupravi u kojoj i želi da kupi poljoprivredno zemljište.
Treba pažljivo da analiziramo i pratimo dešavanja drugih zemalja, da se učimo na njihovim greškama i da, bez obzira na njihove specifičnosti, možemo da izvučemo pouke i da izbegnemo probleme u nekim situacijama u kojima ćemo se mi nalaziti, koje su slične ili identične.
Sa izazovima sa kojima se mi suočavamo suočavale su se gotovo sve zemlje koje su pristupile EU. To su uglavnom bile teškoće kao što su zastarela mehanizacija, problemi sa navodnjavanjem, niski prinosi i nedovoljne subvencije. I druge zemlje, u stvari pojedine, su privrednom strukturom i vlasničkim uređenjem ličile na Srbiju. Tako je, kada su pristupale EU, jedan njihov nedovoljno razvijen poljoprivredni sektor morao da se uhvati u koštac sa razvijenim starim evropskim ekonomijama, gde su poljoprivrednici dobro organizovani i gde imaju snažne institucije koje ih podržavaju i pomažu ih finansijski.
Pored toga, zbog problema nerešene vlasničke strukture, nedovršenog procesa privatizacije i usitnjenih poseda, bilo je neophodno da se produži zabrana kupovine zemljišta stranim licima. Slična je situacija i kod nas. Mi moramo u narednom periodu da učinimo sve da naši poljoprivrednici što pre stanu na noge i da što pre postanu konkurentni na tržištu. Ne smemo zaboraviti ni to da je i kod nas, kao i u većini zemalja centralnoistočne Evrope, dugo godina na snazi bila centralno-planska ekonomija, gde je i država učestvovala kao zemljoposednik.
Moramo, takođe, da se fokusiramo na neke nedostatke, kao što su ne završen proces restitucije ili nedefinisana vlasnička sturktura i zemljišni registri, što može otežavati ukrupnjavanje poseda. Time može uzrokovati niske prinose i lošu efikasnost.
Ova privredna grana će kod nas nesumnjivo pretrpeti značajne transformacije u narednom periodu, jednostavno jer postoji razlika između poljoprivrednog sektora u Srbiji i EU. Treba da nam bude cilj bolja efikasnost i bolja organizacija poljoprivrednih gazdinstava. Iz iskustva drugih zemalja možemo uočiti da je u ovom periodu dolazilo do rasta cena obradive zemlje, do pada zaposlenosti u ovoj grani i smanjenja učešća poljoprivrede u BDP-u. Sada dobijamo ovim izmenama još prostora za manevrisanje i moramo se fokusirati na mere koje će ublažiti ovakve efekte.
Pored kvalitetnih zakonskih normi, neophodno je da formiramo jake institucije koje će biti podrška našim poljoprivrednicima da bi bili što konkurentniji na evropskom tržištu.
Prema nekim podacima, zaposleni u poljoprivredi kod nas učestvuju sa preko 20% i to je iznad proseka EU. Možemo u narednom periodu, siguran sam, da pripremimo i set mera kako ovaj procenat ne bi drastično opao i ne bismo ponovili iskustvo drugih zemalja.
Treba da se ugledamo na najbolje primere, na najbolje uređene zemlje koje poljoprivredno zemljište posmatraju kao ograničeno prirodno dobro, kao što je Nemačka, koja više od polovine svoje površine koristi u poljoprivredne svrhe, 94% farmi su sopstvena preduzeća, porodično biznisi, koji su najveći poljoprivredni proizvođači u ovoj zemlji.
Odredbe ovog zakona o kojima danas govorimo ne primenjuju se u slučaju povraćaja imovine, što je dobro, naravno, koja se vrše u skladu sa zakonima kojima se uređuje vraćanje oduzete imovine bivšim vlasnicima. Kod nas je ovaj postupak restitucije u toku i bilo bi dobro da se završi što pre i uspešno.
Moramo biti svesni koliki je značaj poljoprivrede, koliki je značaj proizvodnje hrane, posebno u vreme klimatskih promena. Još od ekonomske krize 2008. godine u svetu vlada prava trka za otkupom poljoprivrednog zemljišta. Zato smatram da su ove izmene zakona, koje će odložiti na neki period od 10 godina, dobre. Bitno je da država ostane dosledna i da ne dozvoli da se plodne njive pretvore u građevinsko zemljište, da prepoznamo šansu za razvoj ove privredne grane, da prepoznamo nove šanse, kao što većina naših proizvođača sve više prepoznaje šansu u organskoj proizvodnji. Ne smemo dozvoliti da u budućnosti veliki zemljoposednici pregaze sitne proizvođače.
Prema popisu iz 2012. godine, a vi sigurno imate novije podatke, 628 hiljada porodičnih poljoprivrednih gazdinstava je bilo u Srbiji. Prosečna površina koju su obrađivali je bila oko 4,5 hektara, a najbrojniji su bili oni koji obrađuju oko dva hektara. Upravo mala gazdinstva u ukupnom zbiru treba da budu agrarna snaga Srbije i treba na taj način da se pozicioniramo na tržištu EU.
Poljoprivreda je jedan od najvažnijih privrednih grana u Srbiji, o čemu svedoči i ukupan broj zaposlenih i učešće u BDP-u. Zbog toga je veoma važno da, bez obzira na sve transformacije koje slede i na sve probleme sa kojima ćemo se suočiti, ovaj sektor u budućnosti postane konkurentan, da poljoprivredna proizvodnja bude komparativna prednost Srbije u odnosu na druge države članice EU.
Za kraj da kažem da će poslanici SDPS podržati ove izmene zakona. Zahvaljujem.