Hvala.
Podneo sam amandman na član 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivredi. Smatram da ovaj potez vlasti nije nešto što predstavlja razvojnu potrebu Srbije, već je posledica obaveze koju je Srbija preuzela donošenjem Zakona o potvrđivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju 2008. godine.
S obzirom, da je vođena velika polemika, da kažem političko pimplovanje u toku načelne rasprave od vlasti i dela opozicije, podsećam vas da je Predlog zakona Skupštini uputila Vlada Mirka Cvetkovića, odnosno Borisa Tadića i čini mi se da se sadašnja vlast, Bog zna koliko zbog toga ne želi, dok su DSS i često prozivani Vojislav Koštunica bili protiv potpisivanja, da se ne podsećamo na koji način i ko ga je potpisao, dok su poslanici DSS tada glasali protiv Zakona o potvrđivanju Sporazuma.
Tada se Srbija obavezala da u roku od četiri godine postepeno usklađuje zakonodavstvo, kako bi državljanima država članice EU omogućila da stiču svojine nad nepokretnostima i kako se kaže, obezbedila isti tretman kao i svojim državljanima.
Što se tiče osnova na koji se poziva predlagač zakona, član 97. tačka 9) i 12) mislim da su neodgovarajuće, jer te tačke govore o, između ostalog održivom razvoju, sistemu zaštite životne sredine, biljnog i životinjskog sveta, organizacije o korišćenju prostora od naučno-tehnološkog razvoja, dok je u potpunosti zanemarena tačka 1) istog člana, kojim je propisano da Srbija u uređivanju odnosa sa drugim državama i međunarodnim organizacijama, a to jeste slučaj sada, dužna je da obezbeđuje, norma je imperativna, suverenost, nezavisnost, teritorijalno, celovitost i bezbednost Republike Srbije, što je i te kako ugroženo u toku pregovaračkog procesa i svim onim što se paralelno, rekao bih i uslovno, odigrava sa procesom pregovaranja sa EU.
Kao i tadašnji Zakon o potvrđivanju SSP ondašnje vlasti, tako i ovaj zakon o izmeni Zakona o poljoprivredi, kao akt ove vlasti je posledica spoljnopolitičke orijentacije da EU nema alternativu, pa onda ako se moralo pribeći aktu nužde, a ovaj Predlog zakona jeste akt nužde, trebalo je to izjednačavanje tretmana državljana EU sa državljanima Srbije u pogledu svojinsko pravnih pitanja vezati za članstvo u EU, kao što su to uradile druge ili većine zemalja članica EU. Ako se već ovde veruje, a u Evropi se tvrdi da Srbija ima takvu perspektivu, ovako sa izvesnim uslovljavanjima i neizvesnim perspektivama EU, perspektivama Srbije i na ovom pitanju Srbija se ponaša po principu „ne pitam šta košta, a košta će nas skupo“.
Po samom zakon on, u suštini dozvoljava promet poljoprivrednog zemljišta, odnosno prodaju poljoprivrednog zemljišta u privatnoj svojini državljanima država članica EU i to tako treba reći, umesto što pokušava da se predstavi, da se uslovima koji su predviđeni, dakle odlaganjem to sprečava. Ne sprečava se, dozvoljava se samo pod određenim uslovima, jer da se zaista želelo da se to spreči, onda član 1. tačku 4) nije trebalo ni menjati, koja doslovce glasi – „vlasnik poljoprivrednog zemljišta ne može biti strano fizičko lice, odnosno pravno lice“. Ako se htelo onemogućiti strancima sticanje svojine na poljoprivrednom zemljištu, ništa nije trebalo menjati u ovom članu, odnosno trebalo je pooštravati kod pravnih lica.
Uslovi koji se predviđaju za strane državljane za sticanje svojine nad poljoprivrednim zemljištima u privatnoj svojini su uglavnom prepisani uslovi iz odredaba zakona kojima se propisuju uslovi za sticanje svojine nad državnom poljoprivrednom zemljištu kada su u pitanju državljani Republike Srbije sa nekim dodatnim ograničenjima i u tom smislu nije realno da bilo koji državljanin bilo koje države članice EU odluči da živi u Srbiji u iznajmljenom gazdinstvu desetak godina, da za to iznajmljivanje plati 20-30 hiljada evra, da uloži u poljoprivrednu mehanizaciju 20-30 hiljada evra, da obrađuje zemljište minimalno tri godine da bi nakon toga, ukoliko se ništa ne promeni, ukoliko se uslovi ne pooštre i ukoliko bude želeo imao mogućnost da otkupi svega do dva hektara zemlje koja se u centralnoj Srbiji može kupiti za pet do šest hiljada evra.
Složićete se da to baš i nije nešto podsticajno.
Ovim predlogom zakona se strogim uslovima samo odlaže promet zemljišta stranim državljanima u privatnoj svojini, ali zato taj strani državljanin kao vlasnik kapitala, kao vlasnik pravnog lica može kupiti u postupku privatizacije, a to je zamerano u prethodnom periodu, i bez obzira na te zamerke ništa se sada ne menja, što bih podržao, može kupiti neki poljoprivredno-industrijski kombinat koji u osnovi podrazumeva i privatizaciju nekoliko hiljada, možda i desetina hiljada hektara zemlje. Uz to, pod određenim uslovima, sa nekim nazovi programima novim, može računati na podsticajna sredstva 10.000 evra po radnom mestu. Za 10.000 ecra u centralnoj Srbiji se danas može kupiti tri do četiri hektara obradive poljoprivredne zemlje.
Da ironija bude veća, državljani država članica EU ipak jesu izjednačeni sa našim državljanima, kada je u pitanju ovo ograničenje do dva hektara, jer se od bavljenja poljoprivrednom proizvodnjom u ovakvim uslovima u Srbiji za deset godina ni ne može više steći od toga da se možda kupi dva hektara zemlje.
S druge strane, kad govorimo o izjednačavanju, postavlja se pitanje o čemu je to zapravo reč i o kakvom istom tretmanu kada EU konstantno, dakle, posebno kroz pregovarački proces, a rekao bih po meri i redu SSP Srbiju izlaže jednostranim uslovljavanjima kako za svoj, rekao bih i za tuđi račun. Da li uopšte o tome treba govoriti kada pojedini državni funkcioneri povremeno, rekao bih, rone suze pred licem javnosti i žale se na pritiske kojima su izloženi u pregovaračkom procesu? Dakle, da zaključimo, samo odustajanjem od izmene zakona može se postići cilj koji je predlagač postavio ovim predlogom zakona.
Kad su u pitanju pravna lica, od predlagača zakona smo čuli da je ovaj predlog deo domišljatog plana da se spreči da nabrojanih nekolicina tzv. domaćih tajkuna ostanu bez konkurencije u najavljenoj, dakle izvesnoj privatizaciji poljoprivredno-industrijskih kombinata, pa se zato omogućava stranim pravnim licima da im budu konkurencija.
Prethodno je pitanje šta uopšte treba prodavati i da li će ti strani investitori zaista biti strani ili će neko novcima domaćih tajkuna kupovati poljoprivredno-industrijske kombinate. Hvala.