Hvala, vreme je isteklo za repliku.

Sačekajte, samo da dovršim rečenicu.
… za 50 evra i uzeo 500.000 evra, a ovde…

Dobro.
Nemojte silom da završavam replike.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić, replika.

Opet mi je, dok sam slušao ovo izlaganje kojim je namerno izazvana replika, pala na pamet ona pesma „tamburalo momče u tamburu“. Ne znam zašto?

Šteta je, dame i gospodo, što oni koji javno obećaju i to obećaju valjda na nekoj konferenciji, skupu, samitu, kako se to već zove, svog udruženja građana koji je u stvari je i neki pokret, a nije baš ni pokret nego je više nešto što želi da postane stranka, ali ne može da postane stranka jer nikako da skupi dovoljno potpisa, javno obećaju da više nikada neće svirati i pevati u Narodnoj skupštini, svesni valjda koliko im je to štete nanelo, pa onda to obećanje prekrše. Onda opet šta? Tamburanje. Dobro. Koliko to štete donosi onome ko to radi, to je njegova lična stvar i njegov lični problem.

Ja zahvaljujem na pažnji i želji da čuje moj komentar i tim koji to rade i onima koji su pokazali interesovanje za stendap, mada „nota bene“ nije zgodno šaliti se na temu stendap-a, a sam stajati pritom. Što će reći, za one koji su u političkom i ne samo političkom stend baju od 2003. godina, a i ove prve. Zašto bismo mi izlazili u susret želji nekih ljudi da ovde pričaju nadugačko i naširoko samo ono što njih zanima i da jednu te istu pesmicu pevušili i recituju, potpuno svejedno, koju su pripremili za današnju sednicu ili za bilo koju drugu? Nema nikakve potrebe, niti mi to želimo da radimo. Mi, naprotiv, previše ozbiljno doživljavamo ovo mesto da bismo takvim porivima izlazili u susret. Mada bi bilo logično da onaj koji toliko voli da priča, nesvestan da se time sam slupao, pa došao do ispod nivoa nevažećih listića, treba da priča što više.

Ipak, izgleda neko dobročinstvo u meni previše jako, pa ne želim u tome da mu pomažem, pa mu zato ne izgovaram ime. To koliko ima vremena, slobodno nek iskoristi za to što već radi, kako već radi. Ako mi hoćemo ovo da radimo kako treba postoji samo jedan način. Taj njihov drugačiji koji podrazumeva iznajmljivanje grejalica samome sebi itd, to je dame i gospodo, nedostojno ovog mesta i to je, još jednom, tamburanje u prazno i ništa više. Hvala.

Vreme, hvala.
Replika, Saša Radulović.

Hvala.

Ovo je primer izlaganja o kome sam govorio malopre. Znači, osim uvreda, insinuacija i stvari koje su potpuno netačne, ništa o suštini. Znači, suština jeste SNS daje državnu zemlju strancima, 30% najbolje državne zemlje ide velikim stranim korporacijama, nikakve izmišljotine o meni, o bilo kome iz opozicije, ne mogu taj deo da sakriju.

Što se ministra tiče, da vam kažem, vi ništa od ovoga niste, što ste kazali da ste uradili, niste uradili. Znači, ja sam bio prisutan dva dana na sednici Skupštine, za to vreme nijednu od stvari za koju ste kazali da ste kazali, niste kazali. Ministar bi morao da zna da poslanici gledaju prenos Skupštine i iz poslaničkog kluba, iz ovih klupa i da slušaju sve što se dešava, a građani takođe treba da znaju da za vreme, pa prva dva dela Skupštine, opozicija ne može da govori, ne može da odgovara ministru. E, ovo je sad deo kada govorimo o amandmanima gde možemo da imamo interakciju, pošto mogu da se javim kada god hoću. Sad je pitanje, ako ministar ima da izloži kako se daje ova zemlja strancima i taj izveštaj o kome je govorio, ja bih ga rado saslušao, jer ovom prilikom mogu i da mu odgovorim.

Suština svega jeste, ovo nije ono što interesuje poljoprivrednike, mi praktično ovim ništa ne rešavamo. Da ponovim, sadašnji zakon ne dozvoljava stranim fizičkim licima da kupuju zemlju u Srbiji. Ovaj zakon to menja, tu situaciju sa situacijom koja takođe onemogućava prodaju zemlje stranim fizičkim licima, radi se do dva hektara, uslovi su deset godina, investicije i svašta nešto. Praktično, ista stvar. Ono o čemu ne razgovaramo je, šta je poljoprivredna politika. Mi gubimo vreme tri dana govoreći o stvarima koje su nebitne poljoprivrednicima, slušajući uvrede poslanika vladajuće većine koji bi da pobegnu od činjenice da SNS daje domaću zemlju državnu strancima 30% po svim opštinama. Hvala vam.

Povreda Poslovnika, Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo, reklamiram član 107. Poslovnika, govornik je dužan da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine.

U čemu je povređen dostojanstvo? Mada smo nekoliko puta ispravljali kolegu, on i dalje tvrdi da mi dajemo zemlju strancima. Dajemo? To je povreda dostojanstva Narodne skupštine. Mi ništa ne dajemo. Više puta sam ga ispravljao da se zemljište uzima u zakup po ceni…

Ovo je više replika, gospodine.

Nije replika. Povređeno je dostojanstvo, uporno govornik govori o tome da mi dajemo, a dati znači dati, a drugo je uzeti u zakup po ceni od 200 evra, po kojoj su stečajni upravnici prodavali zemlju.