Hvala.

Poštovani građani, dame i gospodo, složićemo se da su ovo dva izuzetno važna zakona za sve građane Republike Srbije, obrazovanje je izuzetno važna oblast i stoga nam je i zaista nejasno zbog čega po hitnom postupku usvajamo ova dva zakona, zbog čega je rasprava objedinjena, jer i jedan i drugi zakon, i o osnovnom obrazovanju i o visokom obrazovanju zahtevaju punu raspravu i zahtevaju više vremena od onoga što je dodeljeno Poslovnikom. Na žalost, rasprave su spojene, tako da imamo malo vremena.

Naravno da je želja svih nas da unapredimo stanje u obrazovanju, i u osnovnom i u predškolskom i u srednjoškolskom i visokom obrazovanju. Nažalost, bojim se iz ovih izlaganja koje ste čuli od poslanika „Dosta je bilo“ i drugih opozicionih poslanika, u mnogim oblastima se pravi korak nazad, počev od toga da ovo biranje direktora škola od strane ministarstva, to zaista ne bi trebalo tako da bude.

Ne postoji ni jedan razlog za to. Posao ministarstva bi morao da bude nadzor sistema, uspostavljanje jasnih pravila, uspostavljanje merila kvaliteta i nadzor nad sprovođenjem toga, ne izbor pojedinačnih ljudi. To je recimo jedan veliki korak nazad. Imamo pitanja, recimo ovih plagiranih doktorata o kojima smo govorili, propuštena je prilika da se napravi korak napred tu, jer imamo dosta izveštaja i o doktoratima guvernerke Narodne banke i gradonačelnika i ministra policije, gradonačelnika Beograda i predsednika opštine Novi Beograd. Znači, gde je dosta dokaza izneseno da se radi o plagijatima, vrlo je jasno pošto kompjuter uporedi tekstove i može precizno da, da podatke, nažalost nemamo neke velike pomake u toj oblasti.

Takođe, imamo neka zaista čudna rešenja gde ponovo ministarstvo i Vlada preuzimaju na sebe neke stvari koji je trebala da radi Skupština u pogledu akreditacionog tela Nacionalnog saveta itd. o tome je dosta već govoreno i ne razumemo zbog čega se ide u tom pravcu. Ide se i direktno kontra strategiji koja kaže da bi ta tela morala da budu nezavisna, ne samo od akademske zajednice, nego i od ministarstva i Vlade.

Ovo su sve neki koraci koji po nama idu zaista u pogrešnom pravcu. Nažalost, nemamo dovoljno vremena da o njima razgovaramo, na sve njih smo podneli amandmane. Imate jednu konfuziju koju ste uveli u zakon o visokom obrazovanju, gde ste pobrkali malo školsku godinu i godinu studiranja, o tome ćemo takođe govoriti kad budu amandmani u pitanju.

Međutim ja bih se okrenuo ka nekim stvarima oko kojih bi mogli možda, odnosno trebalo bi da možemo da se složimo. Deca su jako važna i mi mislimo da je obrazovanje pravo deteta. Šta mislimo pod tim? To znači da obrazovanje deteta ne sme da zavisi od ekonomske snage roditelja, odnosno, razumem, ministar je samo pomenuo jednom u svojim replikama kako nikada u Srbiji nisu bili udžbenici plaćeni iz budžeta. Mislim da je to jedna praksa koju bi morali da uvedemo iako to do sada nije bilo. Na primer, vršnjaci naših mališana i srednjoškolaca koji se obrazuju u dijaspori, u tim zemljama kao što su Kanada, Amerika, zemlje EU, dobijaju udžbenike plaćene iz budžeta, ne kupuju ih roditelji. Prosečna primanja domaćinstva u Srbiji su 57000 dinara, znači, ukupna primanja celog domaćinstva, gde ulaze i zarade, često i penzije penzionera koji pomažu roditeljima. Priznaćete da prosečna primanja od 57000 hiljada, poredeći to sa cenama udžbenika, gde jedan komplet košta od 10 do čak 17 hiljada dinara, vidite da to porodice ne mogu da podnesu.

Znači, ovo je nešto gde bi država trebala da se umeša i u osnovnom i u srednješkolskom obrazovanju. Onda se uvek postavlja važno pitanje da li to možemo da platimo? Gledajući tu situaciju u razvijenim zemljama zapada, gde su moja deca na početku pohađala školu, udžbenike dobijete, sveske dobijete i oni onda to rade tako da ne dobijete trajno, nego na korišćenje, pa naprave, recimo na četiri godine menjaju udžbenike, evo, ministar potvrđuje da zna za tu praksu i praktično roditelji i deca moraju da čuvaju te knjige, prenose ih na naredne generacije i onda se četiri puta smanje ti troškovi.

Ako pogledamo u Srbiji npr. u osnovnim školama je negde oko 560 hiljada dece, u srednjim školama negde oko 260 hiljada i ako obračunamo po ovom principu za sve njih, ukupan trošak da nabavimo udžbenike za svu decu u Srbiji iznosi negde oko 0,2-0,3% budžeta Republike Srbije. To vam je pet puta manje nego što je budžet predvideo recimo, za subvencije „Er Srbiji“. To je više od deset puta manje nego gubici koje smo platili za Železaru Smederevo 2014.-2016. godine. To je otprilike 2% subvencija koje se daju Srbiji za nesposobne ljude koji vode javna preduzeća ili za strane investitore koji nam pretvaraju zemlju u jeftinu radnu snagu.

Mislim da bi ove stvari morali da uvedemo u zakon. Mi smo predložili amandman koji kaže da je obrazovanje pravo deteta, da svi troškovi obrazovanja predškolskog, osnovne škole, srednje škole moraju da budu plaćeni iz budžeta. Novca kao što smo obrazložili ima dovoljno u budžetu i pored toga, mislim da bi trebalo neke standardne kvalitete uvesti, tako da bi trebalo ograničiti broj učenika u odeljenju u osnovnim i srednjim školama, broj dece po vaspitaču i da to stavimo na jedan takav nivo. Jer, ako zaista kažemo da je natalitet važan u Srbiji, ako zaista kažemo da je obrazovanje važno u Srbiji, složićete se, iza tih reči treba da stoji budžetsko opredeljenje Republike Srbije.

Prema tome, amandmani o kojima mi govorimo i nadamo se da će te uzeti u obzir i ove ispravke koje smo dali, a pogotovo ovaj član koji gleda ka budućnosti, da će te razmotriti to, jer budžetska izdavanja za tako nešto zaista nisu toliko velika. Obrazovanje jeste i moralo bi biti pravo deteta kao što vršnjaci naših mališana koji su otišli u dijasporu, a i sve više dece beži tamo, imaju to pravo, prepoznato je u tim državama. Srbija to sigurno može da plati. Hvala.

Reč ima ministar.

Odobrio sam, jer ta praksa je dobra. Mi smo je već počeli prošle godine time što smo deo besplatnih udžbenika dali da se plasira kroz biblioteku.
Međutim taj zakon koji je donet vrlo skoro nije kompletan. Kažem i više puta sam pomenuo, fale i standardi za digitalne udžbenike koji su i jeftiniji i idemo na digitalizaciju. Dignuta je fama škola i biznis oko toga, udžbenik nije glavno sredstvo, uvek je bio pomoćno, a i sada je. Daje mu se prevelik značaj.
Sve drugo, kada govorimo o besplatnom školovanju na nivou predškolskog, mada ima ona participacija, osnovnog i srednjeg, sem udžbenika, sve drugo se i ne plaća. Naravno da država plaća nastavnike, struju, internet i sve ostale stvari.
Pomenuo sam, ne znam da li ste bili u sali, mislim da ćemo vrlo brzo biti ovde u Domu sa izmenama i dopunama Zakona o udžbenicima, gde postoje mnoga rešenja i okviru tog novca mislimo da ćemo pomoći državi, a i država izdvojiti više, jer ovo je rešivo. Ovo je stvarno jedna priča koja može i mora da se reši.
Inače, standardi, broj učenika u odeljenju, naravno da postoje, kontrolišu se kroz sistem Dositej i stalno se ažuriraju. Ono što je bitno, moramo da vodimo računa da li je negde manjinska sredina, da li je granično mesto ili je nešto treće, ali tu ćemo pokušati te stvari da uredimo, jer u nekim sredinama ima previše dece. Malo pre su diskutovali poslanici iz Novog Pazara, tamo je natalitet jedino veliki u Srbiji, tamo su odeljenja iznad standarda. Jedna škola je skoro završena, tamo mora pod hitno da se zida još jedna, da se rastereti broj đaka u osnovnim školama. U Novom Sadu je taj problem isti zbog intenzivnog doseljavanja iz drugih delova Vojvodine. U svim drugim delovima je depopulacija, smanjenje đaka. Vodimo o svemu tome računa. Hvala na sugestijama.

Reč ima narodni poslanik Saša Radulović.

Razumem da su udžbenici pomoćna sredstva, međutim njihov teret je prevelik. Naš predlog je da upravo ovim zakonom propišemo da to mora da se desi, odnosno da teret nabavke udžbenika padne na budžet Republike Srbije. Sredstava ima dovoljno ilustrovao sam brojevima. Ovo bi zaista morao da bude prioritet, čudno mi je da to do sada nije bilo, ne samo za vreme ove Vlade, nego i prethodne i one pre nje. Znači, ovo je jedna jako važna stvar. Rekao sam da budžet porodica nije dovoljan da to pokrije. Za obdaništa takođe, ta participacija od 20% je prevelika. LJudi to ne mogu da podnesu, vi sigurno znate koliko je predškolsko obrazovanje bitno. Znači, ovo su sve neke stvari koje bi mogle u ovom zakonu.

Mi smo predložili jedan član za koji mislimo da bi to pokrili, gde bi udarili temelje. Tako da posle recimo, taj Zakon o udžbenicima bi mogao da prati ovaj osnovni, krovni zakon gde smo te principe ustanovili.

Što se tiče ovih standarda, mislim da postoji jednostavan način da se propiše maksimum. Tako da, svi moraju da zadovolje maksimum i država mora to da isfinansira. U Beogradu je takođe to problem, ne samo u Novom Pazaru, recimo, gde imamo istu situaciju, gde ima puno dece, nedovoljno nastavnika, pa imamo velika odeljenja, a u nekim sredinama je to mnogo manje. Tako da ne govorimo o propisivanju minimuma, to je već drugo pitanje koje je osetljivo na sve stvari koje ste govorili i ruralne sredine, pitanje nacionalnih zajednica itd. nego govorimo o maksimumima koji se odnose recimo, na Novi Pazar kao što ste kazali, ali se odnose i na Beograd.

Mislimo da jednim ovako jednostavnim članom možemo temelj da stavimo da bi onda posle toga svi ostali zakona to mogli da prate. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić.

Mnogo poštovana predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, sa potpredsednicima, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, ova dva zakona gospodine ministre smo dugo čekali.

Odmah da kažem na početku da oni rešavaju dva krupna problema koje prethodne vlasti nisu mogle rešiti deset godina. To je, prvo, vratili ste vaspitanje i obrazovanje ne samo u zakon, nego sa ovim zakonima u školu, porodicu i društvo. To je najveće pedagoško dostignuće, jedno od najvećih zadnjih 15 godina.

Drugo, povezali ste rad i obrazovanje i izmenom programa vratićemo sadržaje koje su prethodne vlasti iščašile, tako da kažemo pod navodnicima, iz nastavnih planova i programa, pogotovo kada se radi o patriotskim sadržajima.

Dozvolite da kažem, gospodine ministre, da ceo vaspitno-obrazovni sistem je pod strankom bivšeg režima u tranzicionom periodu od jednog evropski prestižnog nivoa vaspitanja i obrazovanja koje smo imali potonuo u najveću krizu u istoriji školstva i pedagoških ideja u Srbiji. Sa ovom mojom tvrdnjom se slažu svi profesionalni pedagozi na filozofskim fakultetima i školski pedagozi koji prate praksu i teoriju vaspitanja i obrazovanja.

Stranka bivšeg režima ne zna, ili se pravi da ne zna, da je znanje, vaspitanje i obrazovanje svih građana Republike Srbije pretpostavka demokratije. Znanje, vaspitanje i obrazovanje jačaju demokratiju, a nevaspitanje, neznanje i neobrazovanje pogoduju diktaturi, poštovana predsednice, koja je zadnjih meseci punih usta opozicionih lidera, posebno predsednika političkog saveta DS, gospodina profesora doktora Dragoljuba Mićunovića. Šokiran sam njegovim kvalitetom iskazanog znanja i obrazovanja kada izjavljuje, citiram – da je u Srbiji na sceni diktatura i da je predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić diktator, završen citat. Takve izjave su nedostojne i školski primer neznanja i ne dolikuju šarlatanima, a kamoli profesorima univerziteta.

(Maja Videnović: O čemu on priča?)

NJegove izjave da je Aleksandar Vučić citiram – da demonstrira kako je parlament koješta i da želi da zgazi parlamentarizam, jer mu oni smetaju, završen citat. Ne samo što je neistinita, nego se graniči sa zdravim razumom.

Poštovani narodni poslanici, poštovani profesori univerziteta, da li je moguće da je kvalitet vaspitanja i obrazovanja profesora univerziteta Mićunovića takva da on ne zna šta je diktatura. Verujem da njegov kvalitet znanja nije ekvivalent znanju profesora univerziteta. Uostalom on je svoj kvalitet pokazao još posle Drugog svetskog rata kada je jahao popa, citiram njegovu izjavu…

(Maja Videnović: Pobogu predsednice.)

Poslaniče isključila sam vam mikrofon.
(Maja Videnović: Sram vas bilo.)
Nemojte se krstiti, nismo u crkvi, nema potrebe.
(Marijan Rističević: To je izjava Mićunovića.)
Poslanik Mićunović juče nije ni spomenuo tako nešto.
(Marko Atlagić: Izjava od ranije u štampi.)
Znam, ali naša je dužnost…
Možda prekjuče, ali juče u parlamentu nije.
(Marko Atlagić: Ja ću odgovoriti da li je, proverite u stenogramu.)Ne, uzeću stenogram sigurno zbog sebe, ne zbog vas.
Vratiću vam reč, ali molim vas obratite pažnju kojim rečima se obraćate. Molim vas zbog mene, zbog poštovanja prema meni.
Prijavite se.

Uvažena predsednice, vi znate da ja u ovom visokom domu, i građanin, nikad napamet ne pričam? Da li znate? Nije ovo juče izjavio, daću vam datum kada je, a juče je izjavio za diktaturu onaj ko je slušao i to ću da citiram, ako hoćete i sat i sekund i minutu. Toliko.
Uvažena gospodo narodni poslanici, mnoge vlade u svojim programima daju vaspitanju i obrazovanju značajno mesto. To je posebno radio bivši predsednik Vlade i aktuelni predsednik Republike Srbije, gospodin Aleksandar Vučić, jer je bio svestan da je bivši režim DS, čitav sistem vaspitanja i obrazovanja doveo na veoma niske grane. Kada kažem veoma niske grane, njega su tada karakterisale – prvo antipedagogizacija, izbačeno vaspitanje i obrazovanje iz škola. Vi znate gospodine ministre, jer ste bili jedan od uglednih u vaspitanju i obrazovanju da se nastavnici nisu smeli da spomenu reč vaspitanje u školi, to vrlo dobro znate. Znači, antipedagogizacija, komercijalizacija – dva bukvara istom đaku, jedan drži u školi, jedan kući, to smo suzbili.
Politizacija, birokratizacija, kvazireformatorstvo koje nije sprovedeno, tek se sad sprovodi sa ovim zakonima i vi ga sprovodite čak u nekim elementima pre nego što je zakon donesen.
Neefikasnost vaspitanja i obrazovanja, loši i skupi udžbenici, velika korupcija, sorošizacija, koja je dovela do izbacivanja nastavničkih planova i programa, patriotskog sadržaja. Dajem primer, treći razred osnovne škole, slušanje muzike, našlo se baš „Marš na Drinu“, da se izbaci. Srpski jezik, Ivan Goran Kovačić baš „Jama“ se našla da se izbaci. Vratićemo te sadržaje.
Predsednica Vlade Republike Srbije, Ana Brnabić, je u svom nastupajućem ekspozeu posvetila izuzetnu pažnju o vaspitanju i obrazovanju na osam strana. Naš uvaženi predsednik na svom inauguracionom govoru posvetio je bit reforme vaspitanju i obrazovanju, a on se sastoji u onome što ste vi juče ili danas govorili, ja ću samo četiri rečenice da citiram gospodina predsednika iz njegovog govora.
Citiram - Prestali smo da čekamo, počeli smo da tražimo, to je srž ovog zakona, jedan od principa.
Prestali smo da se pravdamo, počeli smo da prihvatamo odgovornost, to je princip ovog zakona, bilo da se radi o učenicima, o nastavnicima, bilo o roditeljima.
Prestali smo da se krijemo, počeli smo da izlazimo na crtu svakome. Ja izlazim profesoru Mićunoviću na crtu, bez ikakvog problema.
Prestali smo da tražimo krivce i izgovore, počeli smo da otkrivamo greške u nama, to je jedan od principa ovog zakona.
Prestali smo da se nadamo da će nam neko nešto dati, počeli smo da verujemo da možemo da stvorimo, to je suština zakona jednog i drugog, kako ovog o osnovama vaspitanja i obrazovanja, tako i onog o visokom obrazovanju.
Poštovani ministre, mi u prethodnom razdoblju, vama je to dobro poznato, čak i u nazivu zakona nismo imali vaspitanje, nego Zakon o srednjoj školi, Zakon o osnovnoj školi, itd. Imali smo strašne napore zadnje četiri godine od kada je SNS na vlasti, da vratimo u nazive bar, a da ne govorim o programima.
Kada se radi o vaspitanju, što su vam danas prigovorili, da je o nasilju manje rečeno u zakonu. To je odlična stvar. Zašto? Nasilje je posledica nevaspitanja. Mi sada uvodimo programe, počevši od prvog razreda osnovne škole, kroz nastavno vaspitne programe, nastavne planove i programe, kroz roditeljske sastanke, kroz saradnju roditelja i mesne zajednice i škole, lokalne zajednice itd, i onda neće doći do nasilja. Znate li od kad to govorim o nasilju? Od 2000. godine. Znate li ko je to ovde forsirao? Soroš. Ja ću vam citirati jednu knjigu nasilja u školi, 283. strane, nijedna rečenica, nek mi neko nađe jednu reč da se govori o vaspitanju. E, to je rezultat toga. Vi obrćete, zapravo mi svi skupa, proces i stavljamo ga na svoje mesto.
Dubina ponora u koje nas je doveo bivši režim u vaspitanju i obrazovanju, tražio je mobilne timove u Ministarstvu prosvete čiji je rezultat ova dva zakona, zahvaljujući vama i vašim saradnicima gospodine ministre, da li je tako, verujem da je tako, da ćete potvrditi.
Sada, dozvolite na konkretne neke stvari o kojima je danas stidljivo rečeno ili možda nije direktno, jer radi se o Zakonu o visokom obrazovanju, jer profesori univerziteta na sat prate i traže odgovore i tražiće za tri, četiri dana, pošto nastavna godina i školska, je li, počinje. Uvodi se, prvi put, u višestranačkom sistemu kao novina studiranja uz rad. Molim vas, profesori univerziteta, to ovaj zakon rešava, pri čemu student koji će studirati uz rad, pri upisu na odgovarajuću godinu studija, opredeljuje se za onoliko predmeta koliko je potrebno da ostvari, a najmanje 30 bodova, što je dvostruko manje od onog studenta koji se finansira iz budžeta. To su idealne stvari. Jedan deo poslanika, četiri godine smo to ovde predlagali, da u zakon uđe, ali nažalost nije ušlo.
Poštovani studenti, vama se obraćam, studiraćete uz rad, kao što rade i mnoge evropske, kako ministar reče, i svetske zemlje.
Drugo, uvođenje kratkog programa studiranja - od 30 do 60 bodova, jedan ili dva semestra. Poštovani studenti, poštovani savršeni profesori fakulteta, to se na vas odnosi. Dakle, vi ćete imati ovaj kratki program zato što ćemo na taj način odgovoriti potrebama tržišta, ili kako bi nekad rekli, oni koji ne znaju, udruženog rada, koji su starije generacije, ali to će biti semestar ili najviše dva i na taj način će se moći aktivno uključiti u proces obrazovanja i vaspitanja.
Uvođenje zajedničkih sednica Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i Privredne komore Srbije, zatim Saveta za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, najmanje dva puta godišnje, a verujem da će toga biti i više. To su idealne stvari. To je ta praksa. Imam slučaj jednog, završio je menadžment, kažem gde ćeš raditi – ne znam, šta je to – ne znam. Evo, nećemo dobijati takve studente. Hvala vam što ste to uvrstili u zakon.
Nadalje, uvodi se institut Saveta poslodavaca koji formira visokoškolska ustanova, u ovom slučaju fakulteti, čiji je zadatak izrada studijskih programa. Ovo je, gospodo profesori i poslanici, važno. To je to. Naši studijski programi nisu bili kvalitetni, jer poslodavci, odnosno privreda nije sudelovala u izradi i onda smo dobili, hajde da kažemo, stručnjake koji nisu odgovarali privredi i društvu. Na bazi toga stiču se kompetencije koje poslodavci prepoznaju i koje oni traže. Evo, to je suština.
Nadalje, uvođenje kategorije predavača van radnog vremena. To me pitaju profesori juče, zovu danas čitav dan da objasnimo to, iako će to objašnjavati na fakultetima, ali oni su nestrpljivi. Radi se o vrhunskim stručnjacima iz realnog sektora, koji bi na neki način preneli studentima svoje vrhunsko dostignuće. Vi ćete pitati zašto nisu na fakultetu? Zbog zarada koje su niže na fakultetu, u visokom obrazovanju uopšte i nemaju interes da budu birani u zvanje na fakultetu. Oni će van svog radnog vremena vrhunska dostignuća pružati našim studentima.
Hvala vam, gospodine ministre, i za ovo.
Osniva se Nacionalni savet za tzv. akreditaciono telo. U jednoj rečenici, to je najveća mafija bila u obrazovanju. Vidite kako imam hrabrosti da kažem. Neće više da bude. Ono će biti nezavisno sada i od Ministarstva i od Skupštine, imaće svoj izvršni organ, imaće svog direktora i dalje da ne ulazim u sitnice.
Ovo je važno, vidim da je bilo nerazumevanja u ova dva dana. Uvodi se jedinstveni informacioni broj prosvete koje vodi Ministarstvo. Ali, uvodi se i registar akreditacioni visokoškolskih ustanova, uvodi se drugi registar akreditacionih i studijskih programa i neće više biti izmišljeni program, jedna nastavna jedinica. Uvodi se jedinstveni informacioni broj, tzv. JOB koji predstavlja ključ za prepoznavanje svih podataka o jednom studentu. Nema više manipulacija.
Osmo, mandat dekana je tri plus tri, s tim da im se unazad ovo ne računa. To znači, pošto su pitali, da oni koji su bili nazad 10 godina mogu da konkurišu za to mesto.
Dalje, prestanak radnog odnosa na fakultetu. To je rešeno, mogu se stručnim službama obratiti, da ja ne govorim o ovome, obratiti stručnim službama Ministarstva.
E sada, dozvolite, uvodi se menadžer univerziteta. Ja sam predlagao da se uvede menadžer i na fakultete. To je nekad bilo, znate, direktori fakulteta u jednoj od bivših socijalističkih, da kažem tako, republika i pokazalo se izvanredno. Dekan je vodio nastavne naučne stvari, a menadžer zna se već šta radi.
Dozvolite, pošto ja nisam juče izlazio iz ovog Doma, zarad ugleda ovog visokog Doma, gospodine ministre, vidim da ste vi vrlo dobro odgovorili kada su u pitanju migranti. Jedan predstavnik jedne minorne političke grupe je tako loše govorio o migrantima, što ne pripada ovom visokom Domu, srpskom narodu i srpskoj državi. Baš na migrantima Srbija je dobila ugled širom sveta, što nam priznaju i evropski i svetski zvaničnici. Taj predstavnik minorne političke grupe je profesor, ali treba toliko da zna, da za vreme Prvog svetskog rata, pored drugih, Francuska je školovala 6.000 naših đaka i studenata, a od toga 4.000 o svom trošku. Da li je tačno, gospodo, profesore minorne političke grupe, ili ne?
Ja se, u ime visokog Doma, u ime stranke kojoj pripadam, izvinjavam svim građanima Republike Srbije zbog uvrede koju je juče taj profesor, poslanik i predstavnik minorne grupe naneo ovom visokom Domu.
Dozvolite još na kraju da kažem, kada je u pitanju kvalitet vaspitanja i obrazovanja, jednu rečenicu. Kakav je to kvalitet znanja profesorke univerziteta koja je ovih dana izjavila, a zove se dr Vesna Pešić, trebalo bi da zna, ili se pravi da ne zna šta je fašizam i diktatura? Ona je, verovali ili ne, predsednika države Aleksandra Vučića nazvala Musolinijem, a sve nas u stranci i poslanika fašistima. Ja joj preporučujem, kao koleginici profesoru, da ovaj tekst koji je objavila u jednom dnevnom listu unese u svoju dnevnu sobu, da se svakodnevno podseća na njene visoke naučne misli i dostignuća.
Kada je u pitanju bukvar, preporučujem Zavodu za unapređivanje i autorima tri rečenice na početku iz kojih će proizaći suština svih programa. Prva rečenica – bez rada nema života. Druga rečenica – ja volim svoje roditelje. Treća – ja volim svoju otadžbinu. Na bazi toga će se razgranati sve do kraja.
Na kraju, dozvolite još da kažem nekoliko rečenica zbog uvreda koje sam tobože ja izrekao, te sam dužan da obrazložim kao čovek struke, a vezano s kvalitetom obrazovanja. Rekli su kad sam nadimke rekao jutros da sam uredio. Moram gospodu profesore koji su ovde upozoriti da nadimke izučava pomoćno istorijska nauka koja se zove toponomastika. Rekao je predstavnik stranke bivšeg režima, nema ga nažalost ovde, da me studenti slušaju. Moji studenti znaju to, jedan je pisao, sada je vanredni profesor na fakultetu, „Nadimci Dubrovčana u srednjem veku“. Objasniću o čemu se radi, radi građana Srbije i svog autoriteta na fakultetu i ovog visokog Doma.
Na primer, čovek koji je prodavao kožu, zvao se Đorđo ili Jorjo Benčetić – Kožar. Znači, zanimanje mu je nadimak. Čovek koji je pio, kažu pijanac, ime i prezime. Dakle, nadimci na neki način odražavaju zvanje, zanimanje, ali i loše stvari npr. kod mene i vas ili bilo koga drugog.
Na primer, ja sam dužan da obrazložim datumima, dan, mesec i sekundu, jer u ovom Domu ne želim izgovarati napamet ništa. Kada sam rekao za jednog čoveka da je kralj stečajeva, onda, dozvolite da citiram samo tri rečenice. Dakle, 14. aprila gospodnje 2011. godine, u jednom listu policija češlja kralja stečaja. Dana 16. aprila 2011. godine, stečajni upravnik je oterao radnike, a firme očerupane. Zna se o kome se radi, neću ime da kažem. Dana 27. aprila uhvaćen je taj i taj fantom - kralj stečaja, udarni naslov. Dalje, obraća se kralju stečaja – bruko, koliko si maznuo para, sledeći naslov.
Gospođo predsednice, ja u ovom domu nikad neću napamet ništa reći, a da ne propratim izvorima.
Drugo, gospodinu čija je poslanica pokušala da me vređa, s obzirom na moje godine, ja joj preporučujem i svim poslanicima iz njene poslaničke grupe, da vi budete svedoci, 64 stepenice ćemo trčati, a oni neka budu mlađi od 30 godina. Toliko. NJoj na znanje i vaspitanje.
Na kraju, predlažem da se zakoni usvoje i mislim da ćemo implementaciju zaista dovesti na nivo i drago mi je što, gospodine ministre, roditelji već ovo znaju po školama, ali nažalost poslanici i neki profesori ne znaju. Hvala lepo.

Hvala.
Izvolite, Aleksandra Jerkov.
Vi ste hteli repliku, Tatjana Macura.