Pre nego što počnem diskusiju o predloženim zakonima, osećam potrebu da neko svoje lično, podvlačim još jednom, lično viđenje rada ovog doma podelim sa svima vama.
Prateći prenose skupštinskih zasedanja u ranijim sazivima uvek su me privlačile i uvek sam cenio oštre polemike, temperamentne i žučne rasprave, intelektualno nadmudrivanje. Nažalost, u ovom našem sazivu danas je toga manje.
Danas se mnogo više mogu čuti neke kvalifikacije koje ne smeju i ne mogu biti deo javnog govora u ovom parlamentu. Bezbroj paušalnih, površnih, pretećih, uvredljivih i ostalih kvalifikacija i sa naše leve i sa naše desne strane se danas može čuti. Izražavam svoje zadovoljstvo što pripadam poslaničkog grupi Srpske radikalne stranke koja je maksimalno ozbiljna i posvećena samo radu ovog parlamenta. Toliko o tome.
Kao i bezbroj puta ranije, i kod ovih predloga zakona imamo jedan prepoznatljiv manir rada Vlade – da dostavlja Narodnoj skupštini predloge zakona koje treba doneti po hitnom postupku. Mi donosimo zakone. Zakoni čine sistem. To je veliki i ozbiljan posao, a velike stvari se rade polako. Nikako po hitnom postupku.
Sa druge strane, postoji bezbroj činjenica koje podgrevaju sumnju da kada se nešto radi na brzinu ili po hitnom postupku, uvek se provlači određena sumnja da se tu nešto želi prikriti, da se nešto želi provući, da nešto jednostavno izbegne širu javnu, transparentnu raspravu.
Govoreći o Predlogu zakona o Nacionalnoj akademiji za javnu upravu i izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima, zapažamo jedan paradoks. Svi se slažemo, postoji potreba da se uredi ova oblast ali to nije učinjeno na dobar način.
Podsetiću vas reči apostola Pavla koji kaže – da dobro, ako nije učinjeno na dobar način, nije dobro. I mi smo za uređenje državne uprave, za njenu efikasnost, za nagrađivanje i napredovanje državnih službenika, za usavršavanje zaposlenih, za sve ono što sada nedostaje državnoj upravi, a to su: kompetentnost, zakonitost i celovitost u obavljanju konkretnih funkcija, aktivnosti, zadataka iz utvrđenog delokruga i nadležnosti.
Ideja o osnivanju Nacionalne akademije za javnu upravu je pozajmljena i nametnuta iz EU. Ona je deo dugogodišnje tradicije i prakse nekih evropskih zemalja. U pitanju je još jedno evropsko čedo koje treba odgajati u pravnom sistemu Republike Srbije, a pravni sistem Republike Srbije ne poznaje institut „nacionalna akademija“. Radi se o još jednoj novotariji koja nije proizvod stvarne potrebe i nužne celishodnosti, već jedan u nizu zahteva za usaglašavanje sa EU, i opet po hitnom postupku.
Vlada ima potrebu, pre svega marketinšku, da sve što uradi bude zvučno, veliko i istorijsko. U tom svetlu mi vidimo potrebu izvršne vlasti da obrazuje Nacionalnu akademiju za javnu upravu. Donošenje zakona o Nacionalnoj akademiji za javnu upravu, makar samo i kao organizacioni akt, je necelishodno, suvišno, ili bar neadekvatno. Nije teško obrazložiti zašto, a ima više zato.
Izvorno, akademija je visoka škola za nauku ili umetnost, što Nacionalna akademija za javnu upravu, apsolutno, očigledno, nije. U državnoj upravi postoje obrazovne institucije, tipa Vojne i Policijske akademije, gde se stiču znanja i veštine i gde se školuju odgovarajući profili za potrebe države. Ni jedna od ovih akademija nije nazvana nacionalnom, iako su one to u suštini. I Pravosudna akademija nema oznaku nacionalne, a deo je sudskog sistema i te grane vlasti. Nacionalna akademija za javnu upravu po Predlogu zakona ima element obrazovanja, akreditacija, programi, stipendije, učenje iz radnog odnosa, predavače i slično. Poenta je u zakonu što stoji u obrazloženju – usavršavanje državnih službenika za poslove koje već obavljaju, a za to i za izdavanje potreba i sertifikata nije potrebna Nacionalna akademija, niti 30 zaposlenih ljudi, niti nova zgrada od milion i po evra, niti programski savet, niti stalne programske komisije sa dodatnim stalnim plaćanjem, niti upućivanje na saradnju sa drugim javno priznatim organizatorima obrazovanja i usavršavanja. Dovoljno je samo modernizovana služba Vlade za usavršavanje i upravljanje kadrovima.
Lepo piše u članu 18. Predloga zakona da će poslove Nacionalne akademije za javnu upravu obavljati služba za upravljanje kadrovima do njenog konstituisanja. Mi smatramo da je za sve ovo bilo dovoljno, ako baš mora, jedan skroman i adekvatan naziv – centar za javnu upravu ili centar za unapređenje javne uprave kao Vladino telo ili služba.
Izbor izvođača programa, takođe, može biti ne mali problem. Svi će hteti da uguraju svoje, mnogi će se i sami kandidovati da bi ostvarili pravo na dodatnu nagradu.
Obrazloženje za donošenje zakona o Nacionalnoj akademiji je na nivou kvaliteta osnovne ideje, a to znači neubedljivo. Na primer, predlaže se donošenje zakona po hitnom postupku budući da bi njegovo ne donošenje na ovaj način moglo da prouzrokuje štetne posledice po rad organa i organizacije u sistemu javne uprave. Već mnogo puta čujemo.
Ako je namera predlagača, Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave bila da se osnuje centralna nacionalna institucija za stručno usavršavanje u javnoj upravi, onda je njena pozicija mogla biti ojačana sadržajem datim u Predlogu zakona o državnim službenicima. Smeštanjem materijalnog elementa unapređenja stanja ovog sistema u okviru zakona o Nacionalnoj akademiji ne bi se izgubila svrha stručnog usavršavanja državnih službenika.
Za upravu je mnogo važnije kako se nešto uređuje, a ne gde se uređuje. Čak ni oba predložene zakona ne regulišu celishodno i na jedinstven način funkciju stručnog usavršavanja zaposlenih. Argumentacija u prilog ovakvog pristupa nalazi se u članovima 2. i 3. izmena i dopuna Zakona o državnim službenicima, gde opšti program obuke i program obuke rukovodilaca donosi Vlada na predlog Nacionalne akademije, kao i selekciju i akreditaciju predavača, mentora i kouča.
Gospodine ministre, bez obzira na vaše obrazloženje ovog termina, kao lingvista, moram da intervenišem, zaista mi je zasmetala ova reč stranog porekla ugrađena uz naš zakon. Iako je naš jezik maternji srpski i leksički i semantički siromašniji od nekih drugih jezika, naš najveći lingvista prof. Aleksandar Belić govoreći o jeziku kao živoj materiji koja se stalno razvija, unapređuje, obogaćuje, poprima tuđice i pozajmice iz drugih jezika, ali je ipak bio veoma skeptičan pri upotrebi reči stranog porekla.
Smatrao je da reči stranog porekla mogu se upotrebljavati samo izuzetno, samo kada je to neophodno. A, da li je to ovde slučaj? Ali, neki naši prevremeni evropljani pre bi se odrekli svoga jezika samo da se dočepaju članstva u EU.
Evropska unija vam je kao voz. Ko prvi uđe u vagon moći će da sedi, imaće možda dobro mesto. Ko uđe poslednji neće moći da sedi, neće imati dobro mesto, ako se i uopšte ugura da uđe u vagon. Hvala.