Moj amandman na drugi član se odnosi, pre svega, na ukidanje tri tačke u okviru člana 97. Zbog čega ja smatram da ove tri tačke treba da budu ukinute? To se odnosi na tačku 2), 3) i 4).
Tačka 2) glasi – ako se u državnom organu kasni sa izvršavanjem utvrđenih obaveza ili postupanjem o utvrđenim rokovima u najmanje 10% obaveza i postupaka.
Po meni, to znači da treba tog službenika ili grupu službenika poslati na neko dodatno usavršavanje. Po meni, ne znam kako se utvrđuje, na osnovu toga, da neki postupak kasni, da je razlog za to da se službenici ponovo obučavaju. Molio bih ministra da mi to objasni. Ako nešto kasni u nekom postupku ili se nešto ne izvršava, razlog ne mora biti samo nedovoljna obučenost ili znanje ili postojanje nekih veština izvršilaca, već to može da bude, recimo, da taj proces nije organizovan kako treba, da neki drugi resursi nisu adekvatni za vršenje tog posla, da možda nije na vreme započet neki određeni posao, da je kašnjenje nastupilo u nekoj ranijoj fazi, a jedan od razloga može biti to da službenici ne rade adekvatno svoj posao i da je to razlog možda nekog njihovog nemara. Jedan od razloga može biti i to da možda i nemaju neka fundamentalna znanja da obavljaju te poslove, jer su zaposleni po nekoj partijskoj liniji i nemaju neka fundamentalna znanja koja su trebali steći u nekim svojim prethodnim nivoima školovanja, bilo da je u pitanju srednja škola ili univerzitet.
Smatram da ova tačka nema smisla, jer ona ne oslikava… To znači da ako neko ne obavlja svoj posao i ne ispunjava rokove mi treba da ga u nedogled obučavamo.
Znači, za šest meseci ako on ponovo to ponovi, mi treba ponovo tog službenika da obučavamo. Kao što sam rekao, razlog ne mora biti njegova nedovoljna obučenost već razni drugi razlozi koje sam već naveo.
Isto tako, tačka 3. kaže – ako u postupku upravne ili sudske kontrole zakonitosti upravnih akata koje donosi državni organ ili njegova organizaciona jedinica bude ukinuto ili poništeno najmanje 10% akata koji su bili predmet kontrole. Ovde praktično mogu da ponovim ono što sam rekao i malopre. Uopšte ne mora biti razlog da se desilo da je ukinuto ili poništeno 10% akata, to što službenici nemaju adekvatno znanje i veštine. Pretpostavljamo da je neko počeo da radi u državnoj službi tako što je već obučen. Znači, on već treba da zna svoj posao, tako da ako se desi ovako nešto, razlog verovatno treba tražiti u nečemu drugom. Ili ta organizacija posla ili samog procesa ili prosto da službenici ne rade, sa nemarom rade taj posao i kao što znate u Zakonu o državnim službenicima postoji i odredba, tj. članovi zakona po kojima se državni službenici ocenjuju, gde dobijaju ocene, onih pet ocena o tome da li zadovoljavaju ili ne zadovoljavaju, do toga da se izrazito ističu.
Ovo isto ne stoji zato što znači da bi mi mogli, bez obzira što neko pravi neke graške iz nemara, stalno da ga obučavamo i nema nikakve odgovornosti prema tom poslu, a kažem opet da ne mora biti krivica službenika. Mogu biti i neki drugi razni razlozi.
Primer za to imate ako pogledate budžet Srbije i budžete gradova. To su ogromne sume recimo za plaćanje nekih kazni i nekih penala koji su nastali upravo zbog toga što postupci nisu vođeni kako treba. To su stvari koje mogu da budu, tu su stvarno milioni u pitanju. Znam za Kragujevac, za nekoliko miliona evra. Ako pogledate budžet Srbije, u pitanju su milionske sume. Verovatno je slično u većini opština, ako vidite.
Šta znači 10% akata? Nekome može da bude poništeno i 10% akata koji imaju minoran uticaj na recimo budžet ili neke druge stvari koje su vezane za život građana, da toliko ne pogađaju, a recimo samo jedna greška ili jedan izgubljen postupak u nekom sudskom postupku može da košta grad ili državu ili neku instituciju ili javno preduzeće milione evra npr. Šta je sa tim? Gde je tu lična odgovornost? Ovde se to svodi na obučavanje. Znači, ako neko ne radi nešto kako treba, hajde onda da ga obučavamo ili ako nije u mogućnosti da radi kako treba jer nema adekvatne uslove, mi ćemo reći hajde ponovo da ga obučavamo. Smatram da ovo treba da bude obuhvaćeno nekom širom reformom državne uprave gde će postojati ciljevi, gde će se meriti učinak rada i gde će se na osnovu svega toga sagledavati da li je u pitanju nedovoljna obučenost, da li nedostaju fundamentalna znanja ili su u pitanju nedostatak materijalnih resursa, organizacije itd.
Iz ovoga vidim da nekome ko je partijski zaposlen, ko je recimo kupio diplomu i ne poseduje fundamentalna znanja za obavljanje svog posla i samim tim ne može da obavlja taj posao i ne postiže neke rezultate, država treba da uloži dodatne napore i dodatna sredstva da njega obučava, a taj koji je kupio diplomu i koji je na takav način došao da radi u državnu službu, što je na neki način privilegija jer raditi u državnoj službi je ipak privilegija, on troši državne resurse i još ima pravo da bude obučavan za vreme radnog vremena. To je nedopustivo za mene.
Na sličan način ako su u postupku inspekcijskog nadzora i drugog oblika kontrole i zakonitosti i svrsishodnosti rada nadležni organ naloži meru ili utvrdi preporuku za otklanjanje utvrđenih nedostataka u odnosu na upotrebu stečenih znanja i veština – i dalje je opet ista stvar.
Kako je neko mogao uopšte da dođe da radi na nekom radno mesto ako ne poseduje znanje i veštine? Kao je to moguće? To onda nije samo odgovornost tog samog službenika koga ćemo mi dodatno obučavati. To je odgovornost i rukovodstva, njegovog šefa, upravnika, načelnika te službe, direktora, kako god se zvao.
Imam još jedan deo u ovom amandmanu o kome ću govoriti, a to je na član 97d, gde se navode obavezni elementi i delovi programa stručnog usavršavanja i sada tu imamo navedeno devet raznih tačaka, i sa tim se slažem, tu treba da bude oblast stručnog usavršavanja, opis programa kojima je namenjen, opis ciljne grupe, projekcija troškova. To je sve u redu. Tako to i treba da bude. To je sve o.k.
Međutim, ovde nedostaje jedan po meni ključan element koji treba da sadrži svaki program obuke, a to je način vrednovanja obuka, same literature i izvođača obuka od strane polaznika. Ako ste uopšte pratili neku praksu kako se to radi danas u svetu i gde gomilu preporuka možete naći svuda, jedan od ključnih elemenata vrednovanja nekih obuka je upravo vrednovanje od strane samih polaznika. Znači, oni sami moraju dati neku ocenu toga da li su oni stvarno nešto tu naučili. Na taj način ćete moći da vrednujete i te izvođače obuka jer to nekada mogu da budu i sami državni službenici, koliko vidim, koji su zaposleni u Akademiji ili zaposleni u državnim organima, a mogu da budu i neke firme ili pojedinci koji se angažuju sa strane da održe obuku.
Zato smatram da je neophodno da se uvede vrednovanje obuke i literature koja je ponuđena polaznicima, kao i da se vrednuje izvođenje obuke. Mislim da je to jedna od ključnih stvari. Tako ćete jedino moći da postignete neki kvalitet u tome. U protivnom, neki predavači mogu non-stop da predaju ili da se ako se ekstremno angažuju da prosto upisuju kao reference da su predavali. Međutim, to ništa ne znači ako mi nemamo istu tu povratnu informaciju od strane polaznika. Uostalom, kažem, pogledajte kako funkcionišu u svetu akademije ili privatne firme za obučavanje pa ćete videti da posle svake obuke uvek imate jedan upitnik gde sami polaznici obuka vrednuju samu obuku, kao i literaturu, kao i izvođača obuke. Hvala.
