Nemate pravo na repliku.
(Aleksandra Jerkov: Kako nemam?)
Na član 34. amandman u istovetnom tekstu podneli su narodni poslanici zajedno Zoran Krasić, Vjerica Radeta i Aleksandar Šešelj, zajedno Marinika Tepić, Zoran Živković, Ivan Jovanović, Aleksandar Čabraja, Sonja Pavlović, zajedno Branka Stamenković, LJupka Mihajlovska, Ana Stevanović, Vladimir Đurić i Jasmina Nikolić, i zajedno Marko Đurišić, Miroslav Aleksić, Nenad Konstantinović, Goran Bogdanović i Zdravko Stanković.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Kada budete, za koji dan usvojili ovaj Predlog zakona o dualnom obrazovanju, onda će predstavnici režima, kada budu obilazili po belom svetu razne privatne kompanije moći da upotpune svoju ponudu. Do sada su nudili najjeftiniju radnu snagu, a sada će moći i besplatnu, i mi to tvrdimo već nekoliko dana koliko o ovome raspravljamo, a vi pokušavate da ismejete takve tvrdnje, a evo vam član 34. koji to potvrđuje.

Lepo u članu 33. ste napisali koje je materijalno obezbeđenje učenika i tu ste rekli da to materijalno obezbeđenje poslodavac obezbeđuje, i to je u redu. Ali, kada je u pitanju finansijsko obezbeđenje učenika, odnosno plaćanje učenika za taj rad, jer oni će zapravo kroz to dualno obrazovanje tamo da rade i vi ovde ne dajete garanciju da će poslodavac njima plaćati taj rad.

Kažete u predlogu člana 34. učenik koji obavlja učenje kroz rad ima pravo na naknadu, a gde piše da poslodavac ima obavezu da mu je isplati? Ne piše. Gospodine ministre, ne može ovako da stoji ukoliko niste na strani poslodavca, a ovaj zakon jeste. Ovde je moralo da stoji da je poslodavac u obavezi da učeniku koji obavlja učenje kroz rad obezbeđuje naknadu, da li je to 70%, manje ili više, to je nešto o čemu takođe može da se razgovara, ali vi ovim članom ne obavezujete poslodavca, već mu ostavljate na volju. Ovakve odredbe zakona uvek su problematične i uvek dovode u primeni do zloupotrebe. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đurić.

Hvala.

Član 34. zakona o dualnom obrazovanju definiše da će deca koja se nalaze u procesu učenja kroz rad primati novčanu naknadu koja je u visini 70% od minimalne zarade u Republici Srbiji.

Red je sada reći nekih par reči o toj zaradi, i o minimalnoj zaradi i o prosečnoj zaradi i o 70% te minimalne zarade. Dakle, siromaštvo u Srbiji je veliko, preko 61% zaposlenih zarađuje manje od 41800 dinara. Preko 61%. Pošto boljih odgovora na siromaštvo od 2012. godine do danas ova vlast nema, građanima je sada ponuđeno da do novca dođu brže, jače i bolje, šaljući decu što ranije na rad, kroz dualno obrazovanje i u tome leži ključ argumenta zašto će na ovaj način biti ugroženo pravo deteta na izbor, jer će svaki roditelj koji se nalazi u finansijskog i materijalnoj oskudici, a to osete i deca, pohrliti za ovim brzim rešenjem.

Jer, kada je siromaštvo veliko, onda politički ponuđači jeftinih i brzih rešenja na tom siromaštvu pokušavaju da profitiraju, kupujući glasove za 2000 dinara i to im prolazi. I tako osvajaju izbore.

Dualno obrazovanje, ovde Vlada nama zapravo nudi kao opšti ključ i opšte rešenje izlaska iz siromaštva, a istinu ćemo videti tek za par godina i zapravo, ova vlast ovim zakonom pokušava sebi da kupi vreme, jer trebaće vremena da dete upiše, završi dualno obrazovanje, nađe posao i shvati da u partnerstvu između škola i poslodavaca nedostaju poslodavci ili da posla ima, ali da su zarade male, a poslodavci da, nedostaju.

Tako da će trebati vremena da se shvati da su dometi ovog zakona veoma mali, a mogli smo uraditi nešto sasvim drugo i sa malim potezom i malo novca od 25 miliona evra, učiniti veliku stvar našim građanima, dati im besplatne udžbenike. Time biste njima rešili mnogo više problema od ovoga. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić.

U ovom članu zakona se govori o toj famoznoj naknadi za učenje kroz rad. Ministar je i u načelnoj raspravi govorio da je napisano da će se isplaćivati 70% minimalne cene rada, jer neće ti učenici ni raditi pun fond časova, pa nije ni logično da poslodavac isplati punu minimalnu cenu rada.

Međutim, ono što piše u ovome je da će biti isplaćivana po satu, provedenog na učenju kroz rada. Znači, satu. Da li će tih sati biti kao što kaže ovaj zakon, maksimalno 30 nedeljno ili 120 mesečno, pa onda 70% od cene rada. Cena rada minimalna u Srbiji je po satu 130 dinara, 70% je 91 dinar. Sada pomnožite 120 sati maksimalno puta 91 dinar, taj učenik u tim okolnostima može da zaradi maksimalno 10800 ili možda malo više dinara.

To je sada cena koja će biti ponuđena poslodavcima. Kao što je i koleginica rekla, tu se krije jedna mala začkoljica, to nije obaveza poslodavca, to je pravo učenika da ostvari tu naknadu, ali nije ovde kao u prethodnom članu rečeno – poslodavac obezbeđuje naknadu, nego kaže – učenik ima pravo, pa ako mu poslodavac to ne obezbedi onda će da kažu učeniku - pa, dobro, idi ti žali se nekom sudu, da li inspekciji prosvetnoj, da li inspekciji rada. Kome ministre? Kome će učenik da se žali ako poslodavac neće da isplati ni ovaj minimum minimuma, odnosno ispod minimuma? Kome će moći da se žali i ko će se starati o ovome? Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 34. amandman, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanici Marko Atlagić i Marijan Rističević.
Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić.

Poštovani potpredsedniče, evo, kako smo čuli od predstavnika opozicije, oni na svaki mogući način pokušavaju obesmisliti ovaj član zakona, ne samo ovaj nego čitav zakon, a i ovaj član o kome se govori, da učenik može dobiti 70% od najniže cene rada, dakle, najmanje 70%. Ovaj postotak ima vaspitnu funkciju. Oni namerno neće to da kažu ili ne znaju, ili se ne bave s tim ili podmeću. Dakle, u prvom redu vaspitnu funkciju. Zašto? Zato što učenik tokom učenja već stiče jedan svoj vaspitni zadatak, da od rezultata njegovog rada zavisi i visina dohotka danas-sutra. Dakle, ovo je učenje uz rad i kroz rad. Interesantno je da su protiv ovog zakona oni koji su oštetili budžet, jedan narodni poslanik Republike Srbije, sa 530.000 evra, a bio je predsednik Vlade bivše i ministar inostranih poslova, a poznat je po tome što je za ovih 530.000 evra kalemio vinovu lozu na travu. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, saglasno čl. 27. i 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 sati, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde naknada ne može biti manja od 70%. Predviđene su i kazne za poslodavce. Ne može biti manja, što znači da može da bude veća. Može da bude puno veća, ali tih 70% takođe puno znači. Vraća dostojanstvo i učeniku i roditeljima da se vredi truditi i raditi, da vredi manuelno/rukama proizvoditi nešto itd. Vraća se dostojanstvo svakom od njih. Svako od njih treba da se oseća ponosno zato što je svojim rukama zaradio novac.

Zašto kažem da može biti mnogo više? Govorio sam o instruktorima, govorio sam, recimo, o Domanie Roj, gospođi koja pravi čuvena vina, o vinarijama, o Egonu Mileru u Nemačkoj, govorio sam o Bernardu Arnaultu, Dom Perinjon.

Zašto neko, poslodavci, ne mislim na tipa ovo „don Žile muljator“, nego tipa „Dom Perinjon“, zašto poslodavci koji bi prodavali bocu vina za 6.000, 7.000, 10.000, zašto ne bi učenika koji je shvatio proizvodnju i zamenio njegove ruke, platio daleko više, da bi oni na nekom drugom mestu, odakle su došli, zarađivali onoliko koliko su zarađivali ranije? Zašto bi neki poslodavac, ukoliko je učenik naučio koliko i on, ukoliko je čak prevazišao možda učitelja, što je uvek moguće, društvo stalno napreduje, zašto bi on štedeo, zašto ne bi platio više, kada će debelo da zaradi? Hvala.