U skladu sa članom 87. Poslovnika Narodne skupštine, sada određujem pauzu u trajanju od jednog sata.
( Posle pauze)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa današnjim radom.
Reč ima narodni poslanik Milorad Mijatović. Izvolite.

Hvala gospodine potpredsedniče.

Poštovani narodni poslanici ovoliko koliko vas ima, poštovana gospođo potpredsednice, veliko mi je zadovoljstvo da mogu da govorim o ova četiri sporazuma. Upravo se obraćam građanima Srbije. Ovi sporazumi su upravo namenjeni građanima Srbije da im bude bolje, da imaju bolju povezanost sa zemljama regiona da manje stoje na granicama, da manje čekaju na granicama, da imaju bolje vodosnabdevanje, da imaju bolju kanalizaciju, da, dakle ono što će im značiti bolje sutra. To i jeste zadatak Narodne skupštine da donosi zakone i sporazume da bi građanima bilo mnogo bolje. Građani nemaju ništa od političkih svađa, imaju i gledaju ono od čega žive. Upravo, poslanička grupa SDPS će sa posebnim zadovoljstvom glasati za ove sporazume.

Prvi sporazum, to je Transportna zajednica Jugoistočne Evrope. Zašto je ona nama dobra? Šta ona nama donosi? Ona nama donosi povezivanje sa regijom, sa našom regijom koja se zove Jugoistočna Evropa. Čitajući ovaj zakon nisam mogao da razumem dva termina. Jedan termin je Jugoistočna Evropa, drugi termin je zapadni Balkan. Molio bih da dobijem odgovor na to pitanje. Čitajući mnogo materijala, ja sam shvatio da ta dva termina ne znače uvek jedno te isto. Pa, bih molio da mi neko da objašnjenje. Ovde se radi o zemljama o kojima smo govorili. Prema tome, odmah da vam kažem, ja nemam dilemu Kosovo sa zvezdicom podrazumeva da je to u skladu sa Rezolucijom 1244 i to nigde ne stoji da smo mi bilo kojim elementom priznali Kosovo. Prema tome, ne bih tu priču širio. Ona ovog trenutka nije u prvom planu.

U prvom planu je da govorimo kako poboljšati saradnju sa našim susednim zemljama. Ne zaboravite da najviše izvozimo u te zemlje. Veoma je važno i bitno da naše robe ne stoje na granicama. Veoma važno je i bitno da imamo dobre puteve, da lako i brzo možemo stići i do Sarajeva, do Podgorice, do svih ovih mesta, do Skoplja i manjih mesta, jer mi tu izvozimo robu. Mi tu imamo najveći izvoz i naša roba upravo u našim susednim zemljama ima dobru cenu. Zbog toga, dragi građani Srbije, mi moramo i trebamo prihvatiti ovaj transportni sporazum iz prostog razloga što će to za nas značiti bolje i bolji život.

Još nešto, ovde kada činimo, mi činimo tu drugu stvar mi naše zakone upodobljavamo sa pravnim tekovinama Evrope. To znači sve što radimo, znači radimo da bismo sutra postali deo Evropske unije. U Narodnoj skupštini moram ponovo da naglasim, u javnosti često idu i druga pitanja, da strateški cilj države Srbije jeste pridruživanje EU i jeste da bude članica EU. To moram stalno naglašavati jer imam utisak da često u javnosti se proturaju te teze da mi to ne želimo.

Mi smo konačno i dobili prvi datum, odnosno jedan od datuma gde je taj put ka EU već vidljiv i vidljiv njegov kraj, to je 2025. godina, može da bude i ranije. Ja znam da je naša zemlja spremna da mi imamo takvu administraciju koja može potpuno tehnički i stručno da uradi sve poslove i da završimo proces pregovora i da prihvatimo obaveze da bismo bili članica EU.

Socijaldemokratska partija se uvek za to zalagala. Ostaće dosledna, insistiraćemo da što pre, što kvalitetnije uđemo u EU. Ne to zbog EU već zbog nas, jer ćemo uvesti standarde koji će nam značiti bolji život, bolje standarde koje imamo i to će značiti da ćemo biti deo jedne velike evropske zajednice naroda.

U vezi toga, kada postanemo i kada formiramo ovu Transportnu zajednicu, bićemo spremni da nudimo projekte, da dobijamo sredstva od Evropske zajednice, IPA fondovi će nam biti otvoreniji i konačno ćemo biti ono čemu težimo. Težimo ka zemlji koja će biti priključena EU, deo EU, koja će imati završene auto-puteve, koja će imati dobre železnice. Upravo to mi je i sledeći put, a to znači u potpunosti podržavamo potpisivanje Ugovora sa Kineskom bankom za tih 34 kilometra železničke pruge od Beograda do Stare Pazove. To će biti brza pruga.

Isto tako mi znamo da od Stare Pazove do Novog Sada mi imamo ruski kredit, da su tu radovi u toku i neko ko živi u Novom Sadu čeka taj dan. Uveren sam, a voleo bih da mi i ministarka saobraćaja da potvrdu, da ću u ovom mandatu, a smatram da će naš mandat biti do 2020. godine, ja voziti se brzom prugom i da ne moram više voziti automobil od Novog Sada do Beograda. Biću ponosan i biću jedan od prvih putnika na toj brzoj pruzi, odnosno to je deo pruge od Beograda do Budimpešte, a to znači dalje povezivanje i to znači ono što je za nas vrlo bitno i vrlo važno.

Treće pitanje koje je ovde isto važno, bitno je da će sedište stalnog Sekretarijata biti u Beogradu. To je veliko priznanje za Srbiju. Dakle, Srbiju koja je centralni deo zapadnog Balkana, za Srbiju gde će ta Transportna zajednica imati svoje sedište i naravno to će značiti da ćemo mi u njoj imati i daleko veći uticaj nego što smo imali do sada.

Kada govorim o železničkoj pruzi moram da kažem sledeću stvar. Vi znate kakve su nekad bile, a sedite sada u voz, videćete iako ide malo duže nego što ide autobus, uzmimo do Novog Sada, imate kulturnu mogućnost da sedite, da čitate i da se lepo vozite do Novog Sada. Šta je interes građana Srbije? Pa, da imaju dobar prevoz, da imaju evropske železnice. Zbog toga se i borimo i zbog sedimo kao narodni poslanici ovde u parlamentu da im omogućimo da bolje i kvalitetnije žive.

Ako ste pažljivije čitali, ovde u ovom sporazumu stoji da će se voditi računa o zaštiti životne sredine, borbi protiv klimatskih promena. Isto tako, ono što je naš osnovni zadata, a to je da se aktivno uključujemo u ostvarivanje ciljeva održivog razvoja. Ne treba da naglašavam da su UN 2015. godine donele ciljeve održivog razvoja, gde su ova pitanja upravo ubačena i inkorporirana. To je ono zašta se Srbija zalaže i ovaj parlament zajedno sa svojom fokus grupom će insistirati da svaki zakon koji se donosi upravo naglašeno stoji da se tu ostvaruju i ciljevi održivog razvoja. To je ono što Srbiju trenutno stavlja u privih deset zemalja koje pokazuju izuzetno interesovanje za ciljeve održivog razvoja.

Ovde postoje i zajmovi o kojima smo govorili, a to su zajmovi oko vodosnabdevanja, zatim prerade vode, fabrika za preradu vode, za kanalizaciju i tako dalje. Tu se radi o četiri opštine.

Građane Kikinde veoma zanima da li će piti i kvalitetnu dobru vodu. I to je jedan od ciljeva održivog razvoja. Kvalitetna voda.

E, tu se dobijaju zajmovi, i, uzmimo Kikinda dobija šest miliona od banke iz Frankfurta na Majni sa kamatom koja je 1,1% godišnje i pazite, od tih šest miliona 70% je zajam, a 30% je donacija. Zapamtite 30% je donacija. Dakle, od šest miliona 1,8 miliona evra je donacija.

To što se zadužujemo neće plaćati država Srbija. Ovih šest miliona plaćaće Kikinda, građani Kikinde koji će dobiti kvalitetniju i dobru vodu, jer će u budžet uplaćivati deo od sredstava.

To isto imaju i građani Vrbasa sa 4,7 miliona evra, Paraćin za 3,45 miliona evra i Knjaževac za 3,45 miliona evra. Dakle, uzimamo zajmove da bi napravili bolju i kvalitetniju vodu, bolju i kvalitetniju kanalizaciju, i da bismo uradili ono što nije urađeno u nekom ranijem vremenu.

Godine 2017. gde se mi sada nalazimo, sa ovim kreditima koji imaju značajan grejs period znači, bićemo u situaciji da ćemo stvoriti bolji, kvalitetniji život i upravo, to je ono što motiviše poslanički klub SDPS da glasa za sva ova četiri sporazuma i da se izvrši ratifikacija ova četiri sporazuma. To je sve zbog toga, jer to znači bolji, kvalitetniji život građana Srbije. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar dr Zorana Mihajlović. Izvolite.

Hvala vam što ćete prihvatiti, odnosno glasati za ova četiri međunarodna sporazuma. Ugovor o Transportnoj zajednici jugoistočne Evrope, slažem se mi smo tako zvali i Ugovor o energetici zemalja jugoistočne Evrope.
U onom trenutku kada je nekako Hrvatska ušla u EU i kada se uopšte na sastancima govorilo više o zapadnom Balkanu, ostao je u žargonu taj termin, ali suštinski je ugovor, naravno jugoistočne Evrope.
Ali, ono što je za nas jako važno da ubrzamo povezivanje i svaka vrsta povezivanja i svaki projekat povezivanja sa zemljama regiona, za Srbiju znači više investicija i za Srbiju znači više radnih mesta.
Mislim da je veoma važno reći da ono što jeste cilj, ne samo Evrope, ali i naš cilj jeste da mnogo više povećamo transport železničkim saobraćajem. Sedamdeset pet posto drumski saobraćaj u strukturi prevoza tereta ili putnika, 15% negde jeste železnički saobraćaj.
Cilj jeste da to u narednom periodu, narednih 10 godina bude do 25%, a da bi to mogli da uradimo naravno da je neophodno da izvršimo modernizaciju i rekonstrukciju železničkih pruga. To ljudi u Srbiji odlično i vide i znaju i ono što smo uradili i ono što još uvek nije urađeno, ali je jednako važno zaista da pokušamo da izbegnemo, odnosno rešimo pitanje mnogih barijera na samim granicama i tog stajanja naših vozova po nekoliko sati.
Zato radimo, recimo, sa Mađarskom novi sporazum o železničkom transportu, sa Bugarskom i Rumunijom pokušavamo da pregovaramo, sa Makedonijom će biti jedan zajednički granični prelaz Preševo-Tabanovci, sa Bosnom i Hercegovinom će to biti na završenom mostu LJubovija-Bratunac, sa Crnom Gorom, takođe pokušavamo da napravimo dogovor, jer kad imamo jedno mesto gde će se praktično vršiti sve od carine, pa do svih ostalih pregleda, onda to sigurno znači ubrzanje transporta. To je naš interes.
Pitanje ovog ugovora, zaista sa pozicije Srbije, ja bih rekla da je to za nas jednako važno kao i sve velike strateške odluke koje smo donosili u prethodnom periodu, a tiču se infrastrukture.
Mala samo napomena, vezano za KfW program.
Kada govorimo o finansiranju 30% ide iz budžeta Republike Srbije, a 70% je to iz lokalnih samouprava.
Mnogo toga je već urađeno u prethodnom periodu iz ovog programa, dakle, nekoliko programa imaju svoj naziv, jedan, dva, tri, itd, po raznim lokalnim samoupravama i ja mislim, da u stvari, o tome najbolje svedoče i govore sami predsednici opština i građani u tim lokalnim samoupravama gde zaista najveći problem i dalje jeste problem u Srbiji i nerešeno pitanje vodosnabdevanja i kanalizacije.
I hvala vam na komentarima. Hvala.

Zahvaljujem.
Saglasno članu 27. i 87. st. 2 i st. 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18 sati, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese zakone iz dnevnog reda ove sednice.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Nesumnjivo je da je ovaj sporazum što je i prva tačka dnevnog reda neophodan i tu nema nikakve sumnje. Ja volim da se desi ta neobičnost da dnevni red dođe nešto što ima smisla i čemu ne možete mnogo toga da zamerite.

Mislim da je ovo dobar primer za to. Naravno, uvek ima ali, a šta je – ali? Ali je što je ovo ponovno jedno silovanje parlamentarizma, način na koji je zakazana ova sednica.

Vidim da je na početku današnje sednice bio mali, neću da kažem rat, ali nadmetanje između predsednice parlamente i prisutne potpredsednice Vlade ko je kriv za to, da li Vlada ili parlament, jedno ili drugo, to je neoprostivo.

Nema razloga da, čak i kada imate dobre zakonske predloge, da sebe dovodite u poziciju da nam skraćujete mogućnost nama koji želimo da damo dopune dnevnog reda.

Ja znam da je to vama bolno i teško, zato što u tim dopunama dnevnog reda se čuje mnogo toga, što inače retko može da se čuje u Srbiji, zbog blokiranih medija, ali istrpite to jednom u sedam dana ili 15 dana kada već ima sednica. To je vlast.

Vlast mora nekada da pokaže i svoju demokratičnost, tako što će da odćuti nešto što je za nju bolno, ali ipak to je deo parlamentarizma.

Imamo u toj prvoj tački dnevnog reda, otvorena je jedna dilema, a to je pitanje statusa Kosova u ovom sporazumu i ne samo u ovom sporazumu.

Čuli smo razne definicije šta to znači, da li je Kosovo ovde priznato kao nezavisno ili nije, da li je Srbija, odnosno Vlada priznala prećutno Kosovo kao nezavisnu državu.

Da vam pomognem u sećanju, čini mi se da se neke kolege ne sećaju toga. Ovde lepo piše kao što je citirano da ovaj naziv za Kosovo je bez prejudiciranja o statusu u skladu sa Rezolucijom 1244, Saveta bezbednosti i onih nacija iz 1999. godine i mišljenja Međunarodnog suda pravde o kosovskoj deklaraciji o nezavisnosti.

Mišljenje Međunarodnog suda pravde o kosovskoj deklaraciji o nezavisnosti glasi da – Rezolucija 1244 nije bila prepreka da Kosovo proglasi svoju nezavisnost, da donese tu deklaraciju.

To znači da se i ovim ugovorom, ovde se nadam da ima neki dobar pravnik, najbolji na svetu ili bar na fakultetu, pa da potvrdi to bez obzira koje političke opcije, znači Međunarodni sud pravde juna 2010. godine na zahtev Srbije, što je tačno je doneo mišljenje da deklaracija o nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti.

Prema tome, svako pominjanje Kosova sa zvezdicom, bez zvezdice, navodnici, podnavodnici, ne znam šta je de fakto, još uvek ne de jure, ali de fakto priznavanje Kosova.

Ja znam da vas to boli i znam da je dobar deo vas sramota zbog toga, ali ipak moramo da poštujemo ono što je forma.

Stanje na železnicama je interesantna stvar kada se tiče ovog sporazuma o Transportnoj zajednici.

Prvo, čuo sam velike hvalospeve o tome da je to prvi put u životu čudu, nikad više, bolje nego u Titovo vreme. Da vas podsetim da su skoro sve ove države, da isključim Albaniju, bile deo jedne države koja se zvala Jugoslavija i da je potpuno prirodno bilo da postoje saobraćajne konekcije između i ove dve države koje više nisu u ovom sporazumu i Slovenija i Hrvatska, ali i Bosna i Makedonija, ali i Crna Gora, i naravno Srbija.

Prema tome, nismo mi sada napravili neki istorijski i civilizacijski korak zato što imamo prugu koja nas spaja sa Skopljem ili sa Prištinom ili sa Sarajevom, nego je to normalna stvar i to postoji još pre 100 godina. Da vas podsetim, onih koji se ne sećaju zato što tada nisu bili rođeni još.

Prva pruga u Srbiji je bila Beograd-Niš, ako se dobro sećam, 1884. godine, jun mesec negde i tada je voz išao, ne taj prvi koji je pošao, zato što je stajao od svake stanice do svake stanice da Knez maše iz tog voza ili tada već Kralj, nego kada je ušao u redovan saobraćaj, taj voz je išao pet i po sati, Beograd-Niš. Danas ide pet sati i 27 minuta, što je civilizacijski napredak od tri minuta, a međuvremenu Niš se nije pomerio na jug, niti se Beograd pomerio na bilo koju stranu. Prema tome, to je stanje naše Železnice.

Mi koji imamo negde 50 i nešto godina se sećamo da smo mogli za tri i dvadeset, tri i po sata, da putujemo Beograd-Niš. Prema tome…

Kolega Živkoviću, vi ste zalutali. Reč je o modernizaciji pruge Beograd centar – Stara Pazova, a to je u drugom pravcu.
Vi biste otišli u Skoplje.

Vi ne razumete, ali i ne morate. Ja znam o čemu govorim. Građani Srbije znaju o čemu govorim, a vi radite svoj posao kako mislite da treba da radite.
Prema tome, lepo je što ulazimo u tu konekciju, saobraćajnu, sa svima oko nas, bilo da je to Zapadni Balkan ili Jugoistočna Evropa, ali nije dobro da tu pričamo priče, koje apsolutno nisu tačne.
Imamo kredite. Ostale tri, četiri tačke su pitanje kredita, pa je meni bilo interesantno da pokažem građanima Srbije, a i vama kolegama koliki je dug Srbije danas. Ovo se čita dva biliona osamsto tri milijarde dvesta trideset miliona petsto pedeset hiljada osamdeset dinara. To je bilo od prekjuče. Prekjuče je to bio zvanični podatak, da ne solimo svaki dan.
Da vam kažem, kome je to draže, to je oko 24 milijarde evra, a 24 milijarde evra je 70 miliona prosečnih plata u Srbiji. I ako to podelimo sa brojem zaposlenih, čak i po statistici koju danas vodite, to znači da dve i po godine svi zaposleni u Srbiji moraju celu svoju platu da daju da se vrati ovaj dug. Znači, da dve i po godine, 30 meseci, niko ne prima platu, e tad možemo da vratimo dug.
Naravno, ide bajka o tome da je veliki dug i preuzet, a ja da vas podsetim, ministarka zna, pošto je tada radila isto u administraciji, da je dug Srbije, recimo, 2003. ili 2004. godine, radom dobre Vlade koja je tada postojala, da je tada javni dug bio ispod 10 milijardi. Znači, danas je skoro dva i po puta veći.
Pitanje – zašto se danas uzimaju krediti? Pa, između ostalog, imamo kredit za pet opština kojima treba napraviti vodovod i kanalizaciju, a to je još uvek iskorak ispred svih. Zamislite, tek 21. vek, a mi ćemo u Kikindi, i ne znam koja su još ova mesta okolo, da znam, Paraćin i još negde, da napravimo vodovod. To je čudo neviđeno! I to na kredit! I to na kredit od 17 miliona evra, ako se dobro sećam. Samo za ovaj cirkus koji svaki dan viđamo po Beogradu, koji se zove doček Nove godine, i koji traje već dva meseca u stalnom trošenju para, samo taj cirkus, što javnih dugova, odnosno troškova, što skrivenih, je blizu pet miliona. To znači, dve Kikinde su mogle da dobiju apsolutno sređeno stanje oko vodovoda i kanalizacije.
Tako da, to govorim da bih pokazao šta su prioriteti ove vlasti. Ne da se završe vodovodi tamo gde ih nema, a nema ih ni po Beogradu svuda, nego hajde da malo šareno, pa malo konfete, pa malo zvezdice, pa će da pevaju neke pevaljke, verovatno po trgovima i to je savršeno, to nije hleba i igara. Postoji jedna starija, nije starija od ove, pošto je ova latinska, ali jedna stara srpska poslovica kaže – sve šareno i budali lepo. Ja mislim da to ne treba da bude temelj politike koju će da vodi bilo koja srpska Vlada, ova ili neka naredna, a nadam se da ove ranije nisu pravile veliki problem sa tim.
Imamo u oblasti saobraćaja, da ne govorim o dugovima „Er Srbije“ i tom propalom projektu, koji se rešava tako što se na grbaču poreskih obveznika Srbije, preko beogradskog aerodroma, prebacuje višak radnika iz „Er Srbije, nego da vidimo zašto ljudi neće da budu mašinovođe. Zašto nam fale ljudi i u kargo delu i kod vozova. Zašto ljudi neće da budu mašinovođe?
Koliko se sećam, pre sedam, osam godina imali smo četiri puta više mašinovođa nego lokomotiva. Danas imamo manjak. Zašto? Zato što su plate na tim mestima besramno male u odnosu na ono šta ti ljudi imaju kao svoju odgovornost. Mi imamo, iz tog razloga, to ljudi koji su dublje u materiji sigurno znaju, u zadnje dve-tri godine smanjenje saobraćaja. Ne samo zbog toga što su nam loši vozovi i loše pruge, nego generalno nema saobraćaja.
Ko nas obilazi? Zašto nas obilaze? Zašto oni koji bi trebalo da transportuju svoju robu iz Evrope u Aziju, zašto oni obilaze Srbiju kad je ona u tako velikom razvoju?
Mogu da vam kažem par nekih mojih promišljanja zašto se to dešava. Recimo, siguran sam da očekuju da počne taj plovni put Beograd-Solun iz onog velikog kinesko-srpskog aranžmana gde spajamo Dunavski i Egejski sliv, gde spajamo nemoguće sa nemogućim. To je, koliko sam čuo i dan danas aktivan projekat.
Voleo bih da mi ministarka da odgovor da li je to tačno da je taj projekat to snoviđenje od pre ne znam koliko godina, da li je promenom predsednika stranke i države se promenilo ili smo ostali u tim snovima i dan danas.
Imali smo pre godinu dana svečano otvaranje uz famfare, uz uzdisanje, uz ne znam šta sve nije bilo, prvi put, naravno, bolje od Tita, sve to, železničke stanice Prokop. Da li se neko od vas kolega vozio vozom sa Prokopa? Da li neko, osim ako nije išao tamo da se uveri da tamo ima jedno pet polazaka vozova dnevno, da je tamo na toj stanici teže skinuti paučinu, pošto se ne dešava ništa, nego upravljati saobraćajem? To je otvoreno, kao čudo neviđeno. Dvadeset prvi vek, još malo pa metro, još malo pa je bila planirana linija da se ide na Mars, prvi na svetu. Šta je sa tim? Zašto nema Prokopa? Zašto mi i dalje imamo železničku stanicu u centru grada? Znamo zašto, jer ne postoji minimalna infrastruktura da bi preko Prokopa mogao da ide ceo saobraćaj železnički. To je isto bila jedna velika žurka.
Imamo rečni saobraćaj, to vas ponovo pitam, Beograd – Solun, da li će pre da pođe voz iz Solunske luke do Budimpešte, ili će pre da pođe brod iz Beograda do solunske luke? Mislim da građani Srbije, sad pred novu godinu, rastrzani su tom dilemom da li sledeće godine ili u sledećem veku ili u sledećem milenijumu kad se to desi, da prvo idu brodom do Soluna ili da idu vozom do Soluna.
Imamo slučaj LJig – Preljina, novi tehnološki postupak, integracija gline u asfaltu. To, naravno, nije samo tu. Tu ja čestitam ministarki, koja se osmelila da ukaže na to, na taj kriminal, koji ugrožava živote, koji ugrožava živote i direktno je par ljudi već poginulo tamo zbog loše signalizacije. Za lošu signalizaciju, da vam ja kažem, je kriva država, a ne neki radnici koji su dobili ukor, 20% plate, ili ne znam šta manje, nego zna se ko je nadležan za postavljanje signalizacije i zna se ko je zadužen za kontrolu i tu nema nikakve sumnje i da se ne pravimo tu naivni, da to ne znamo. Ali, to nije jedini primer. Imali smo one pečurke, odnosno one rupe koje su se prijavljivale pre dve godine, kada je tadašnji predsednik Vlade otvorio deonicu puta kroz Sićevačku klisuru, isto je bilo veselja, isto je bilo…

Kolega Živkoviću, ja moram da vas opomenem da se vratite na raspravu po dnevnom redu. Vi ste od železničkog transporta napravili vazdušni i morski i rečni, a ipak je reč samo o železničkom transportu, robe i putnika.