Ne bih ja ovde odgovarao lično, mada sam dobio mnogo saveta i postao pametniji već evo posle ovog vašeg obraćanja.

Ne znam kakve su vaše skrivene ambicije, ali reći ću vam da obrazovanje košta i u Engleskoj i u Americi i u Srbiji i da smo mi u budžetu budžetirali velike pare za ono što se zove besplatno. Znači, neko je platio porez, neko je iz tog poreza transponovao sredstva u budžetu za prosvetu i to sve ima svoju cenu. Da ne bih citirao ljude iz štampe, ne samo iz Srbije, odlaze iz svih evropskih zemalja naši mladi ljudi.

Mislim da smo mi za godinu dana uspeli da proizvedemo više IT stručnjaka nego nekoliko godina unazad, da dizajniramo sistem koji je održiv, da imamo prvi u svetu model programiranja učenja u petom razredu, da su gimnazije od prošle godine u pilotu, a od ove godine u velikom kapacitetu nadarene za informatiku, 765 novih budžetskih mesta za IT na fakultetima širom Srbije i to je samo početak. Znači da Vlada radi na tome, zna taj problem, imaju ga mnoge bogatije zemlje. IT stručnjak će otići za tri, četiri hiljade evra u Irsku čak pre iz Hrvatske, Mađarske i mnogih drugih zemalja. I to znate. I to piše u novinama.

Kada je u pitanju, ovo što vi kažete, nekakav sukob. Kako može da bude sada korupcija kada smo ukinuli cenzus? On je stvarao korupciju. Kako može da bude, kada smo uveli digitalne? Znate li koliko košta izrada digitalnog? Pa, nijedan izdavač se ne raduje digitalnom udžbeniku jer je mnogo jeftinije da napravi štampani i da on bolje zaradi. Pitajte ozbiljne kompanije u Nemačkoj, bilo gde, zašto mnoge evropske zemlje gde postoje monopoli ne idu na digitalne? E, tu sam hrabar, a ne za ovo. Briga mene da li ću da budem ja ministar, ko da sam se rodio u tome, znate. Mene to nije interesovalo ni u prvom sazivu, ni sada, niti me reč rekonstrukcija posebno zanima. Ja ću svoj posao da radim časno, pošteno, od srca, za dobrobit mladih, ako znam, a neka neko drugi proceni. Hvala.

Hvala, ministre Šarčeviću.
Reč ima ministar Branko Ružić. Izvolite.

Zaista želim da se zahvalim na ovoj nadahnutoj diskusiji. Samo zbog nekih detalja, prosto da ukažem na činjenice.
Mislim da većina građanki i građana Srbije nije za to da se vraćamo u kameno doba. Mislim da su takođe veoma zainteresovani da živimo u jednom modernom vremenu, digitalizacija jeste jedan od prioriteta Vlade Republike Srbije, ali to nije samo i isključivo tehničko-tehnološki proces, to je i društveni proces par ekselans. Mislim da je to važno da imamo u vidu kada govorimo o tom procesu.
Što se tiče prepisa matičnih knjiga u elektronski oblik, 98% je taj posao završen. To je odgovor na vaše pitanje.
Što se tiče navodne manjkavosti zakona o kome ste govorili gde se ne pominje životna sredina, pogledajte član 5. i pogledajte uopšte odredbe samog zakona i videćete da se praktično polovina odredbi odnosi upravo na životnu sredinu.
Želim da odgovorim promptno, da ne bi bilo nekih nedoumica. Dakle, sve ovo što ste pitali, ja sam vas, eto, udostojio odgovora. Hvala vam.

Hvala, ministre Ružiću.
Poštovani narodni poslanici, u skladu sa članom 87. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, sada određujem pauzu u trajanju od jednog časa. Sa radom nastavljamo u 15.00 časova. Hvala.
(Posle pauze.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa današnjim radom.
Da li još neko od predsednika poslaničkih grupa ili ovlašćenih želi da se prijavi za reč?
Reč ima narodni poslanik Branka Stamenković. Izvolite.

Hvala.

Evo još jedna objedinjena rasprava o zakonima koji međusobno nisu ni uslovljeni, ni povezani. Osećam obavezu da to, poput svih mojih kolega iz opozicije, ponovim. To naravno nije do naših gostiju iz Vlade, ne odlučuju oni o tome, ali svejedno bih volela da čujem i od jednog i od drugog ministra, ako je ikako moguće, da li oni vide neku uslovljenost i povezanost između ovih zakona.

Pokušala sam da je vidim i jedino sam došla do toga da možda prosvetna inspekcija razmešta udžbenike unutar, geoprostorno ih razmešta, unutar nacionalnog okvira kvalifikacija. Ne vidim apsolutno nikakvu uslovljenost i povezanost, a otima nam se vreme. Nemoguće je u 20 minuta osvrnuti se kvalitetno na sve ove zakone, tako da su poslanici prinuđeni praktično da izaberu jedan i da se njime detaljno bave u nadi da će predlagači zakona razmisliti dublje o nekoj argumentaciji kada je reč o predlozima za eventualno neke promene u tim predlozima zakona.

Fokusiraću se, naravno, na Zakon o udžbenicima, ako ostane nešto malo vremena onda i Nacionalni okvir za kvalifikacij. Kada je reč o Zakonu o udžbenicima počela bih tamo gde smo jesenas u stvari se razišli i završili, a to su besplatni udžbenici. Podsetiću javnost, ministar zna, njega ne moramo podsećati, da je poslanička grupa Dosta je bilo imala seriju amandmana u dva navrata kojima smo pokušali da nametnemo temu važnosti besplatnih udžbenika. Mislim da smo donekle i uspeli u tome da se dosta u javnosti o tome počelo pričati. Mislim da se i u Ministarstvu više o tome razmišlja nego što se ranije razmišljalo, ali mi i dalje nemamo zakonsko rešenje koje će garantovati da sva deca u Republici Srbiji imaju besplatne udžbenike.

Ovaj put nisam podnosila seriju amandmana, podnela sam jedan jedini vezano za besplatne udžbenike i to tamo gde je i predviđeno unutar zakona, jer u ovom zakonu sad postoji jedan član koji kaže da Vlada može da odvoji sredstva za nabavku besplatnih udžbenika i da će svake godine da vidi koji će to iznos biti, da li za sve udžbenike ili za samo određenu količinu. Želim da se nadam da ćemo mi vrlo brzo tu odredbu zakona početi da koristimo tako da Vlada donosi odluku da nabavljamo besplatne udžbenike za svu decu, a ne samo za onu koja su iz nekih najugroženijih porodica.

Kada je reč o Zakonu o udžbenicima, želim da se osvrnem na rešenja koja se tiču izbora udžbenika i kvaliteta tih udžbenika. Kad sam ja išla u školu postojao je jedan jedini set udžbenika, jedan jedini Zavod za udžbenike koji je to izdavao i onda su se udžbenici nasleđivali. To je bilo i povoljnije i jeftinije i za porodice sa više dece i to je bio jedan jako jednostavan sistem. Kvalitet tih udžbenika je bio grozan, sećam se tih udžbenika, tu jednostavno niste mogli neke delove ni da razumete šta je tu pisac hteo da kaže.

Mi smo koliko znamo u našoj reformi školstva išli na rešenje da se proširi mogućnost da svi štampaju udžbenike ne bi li to podiglo kvalitet udžbenika. To je jedna hvale vredna ideja, zato što tržište ume da reguliše da oni udžbenici koji su kvalitetni jednostavno za njima vlada velika potražnja i da oni izbiju u prvi plan. To bi sve bilo u redu da smo mi ostavili tržište da ono samo radi i da ti kvalitetni udžbenici jednostavno sami isplivaju, međutim ne, država je morala da interveniše i da se umeša u taj proces.

Način na koji se država meša u proces izbora udžbenika, stvara velike probleme roditeljima u školi. Daću vam primer jer imam dete u osnovnoj školi. Znači, u teoriji svaki nastavnik može da izabere udžbenik po kome će da radi, a u praksi ne može. U praksi nastavnik ne bira udžbenik, škola bira udžbenik. Imate onda situaciju da nastavnik završi sa udžbenikom koji nije želeo i traži od dece da kupe drugi udžbenik ili, pošto je to zabranjeno, pa se neki nastavnici i plaše to da rade imate kreativne verzije iste stvari kao što je na primer da nastavnica hemije želi deci da predoči da postoji 29 hemijskih instrumenata ali udžbenik po kome je prisiljena da radi ima samo sedam. Onda ona prekopira 29 tih instrumenata iz nekog drugog udžbenika, pa moli decu da oni kopiraju to dalje i da nose kući i da onda prepisuju i crtaju 29 u svoju svesku jer ona nema udžbenik koji je želela i po kome je ona želela da radi.

Ovo je samo jedan primer šta se dešava u praksi kada ne dajete potpunu slobodu nastavnicima da stvarno mogu da izaberu udžbenik po kome oni stvarno žele da rade, nego namećete praktično zbog nekih kvota, čujem da postoje neke kvote, da mora na nivou škole svi da imaju isti udžbenik za jedan predmet. To me vrlo podseća na reformu koju smo uveli tzv. izborne predmete. Da se razumemo u prvom razredu osnovne već mi je bilo jasno da izborni predmeti nisu izborni, ne možete vi da izaberete od tri ponuđena predmeta na koje će vaše dete da ide nego svi idu na onaj predmet za koji se većina opredeli. Znači, tu nema ničeg izbornog. Ista je stvar i sa udžbenicima.

Kada na taj način se mešate u rad tržišta koje ste oslobodili da bi podigli kvalitet, imate kontraefekat, nema podizanja kvaliteta, imate samo rađanje koruptivnih praksi. Što se tiče izbora udžbenika, to smatram velikim problemom. Što se tiče kvaliteta udžbenika, u ovom zakonu je predviđeno, a slično rešenje je bilo i u prethodnom zakonu, da kada neko ima rukopis novog udžbenika, mora da prođe određenu proceduru, ne može tek tako da ga štampa, taj udžbenik mora biti odabran. Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja treba da da stručnu ocenu tog udžbenika.

Sada u ovom predlogu zakona propisuje se da Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja treba da formira nekakvu komisiju iz reda zaposlenih koja će biti sastavljena od različitih stručnjaka vezano za oblast o kojoj se radi u udžbeniku, znači ako je hemija, onda verovatno hemičari, psiholozi, pedagozi, a ako je likovno neki umetnici, neki pedagozi i psiholozi i tako dalje. Ta komisija onda dobija određeni rok da taj posao, da da stručnu ocenu u određeno roku. Onda u istom članu zakona se kaže, ukoliko ta komisija u datom roku taj posao ne uradi Ministarstvo će produžiti rok. Ajde, i to bi bilo u redu, ali onda dalje kaže, ako nije u produženom roku ta komisija to ne uradi, onda će Ministarstvo da formira posebnu zasebnu stručnu komisiju, od nezavisnih stručnjaka koji neće biti iz redova zaposlenih u Zavodu za unapređenje, obrazovanje i vaspitanje, pa će ta komisija obaviti stručnu ocenu u nekom roku, a troškovi rada te komisije pašće na teret zavoda koji nije ispoštovao svoj rok.

Moje pitanje ovde glasi kako je moguće da u bilo kojoj državnoj instituciji mi imamo probijanje roka, a da nemamo kaznene odredbe za to i da ne postoji nikakva sankcija koja je predviđena u zakonu za to?

To što će navodno zavod biti kažnjen tako što će platiti troškove rada komisije, to vam je presipanje iz šupljeg u prazno, jer su to svejedno budžetska sredstva.

Možda postoji drugi razlog zbog koga se u praksi ovo dešava, a ovo se dešava u praksi, da te komisije probijaju rokove, jer da se ne dešava ne bismo tu mogućnost stavljali u zakon. Znači dovoljno često se dešava da sada zakon predviđa da to mora da se reguliše šta u tom slučaju.

Možda komisija unutar zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja rokove probija jer nema dovoljno zaposlenih, jer je preopterećena poslom, a mi imamo na snazi zabranu zapošljavanja u državnom sektoru. Ja zaista ne znam šta je od ove dve stvari razlog zbog koga ovako nešto uopšte ulazi u zakon? Zaista mislim da ovo ne treba propisivati zakonom, da ne treba u zakonu da ovekovečimo da uopšte postoji mogućnost da državna komisija dva puta probije rok, pa da se onda formira treći, nego treba da radimo na tome da rešimo ono što je uzrok problema, a kažem, ne znam šta je uzrok. Možda je uzrok nekompetentno rukovodstvo u zavodu koje tako haj hoj ne radi svoj posao, pa se probijaju rokovi, a možda je uzrok to što su preopterećeni zaposleni, što ima previše udžbenika, nedovoljno vremena, nedovoljno zaposlenih, a novi zaposleni ne mogu da se prime u radni odnos?

Zamolila bih odgovor šta je od ova dva i apelovala bih da idemo na rešenje onoga što je u korenu problema, a ne da stavljamo zakrpu, pa da je komisija izvan svega, da rešava problem koji nije rešen na vreme.

Što se tiče kvaliteta udžbenika sa kojima naša deca danas rade, svi smo mi na društvenim mrežama manje ili više i svi smo mi na tim društvenim mrežama viđali različite primere iz različitih udžbenika koji su jednostavno komisijama promakli, jer su možda žurili jer jure neki rok.

Pre dve godine, kada mi je sin krenuo u peti razred, sećam se tog prvog dana škole, kada je sa naramkom udžbenika došao kući, došao je grohotom se smejući. Što se, dete, smeješ? Gledao sam malo udžbenik iz informatike. To je, naravno, udžbenik iz tehničkog i informatičkog obrazovanja. Pre dve godine nismo imali informatiku kao poseban predmet, tek kao izborni neki. Kaže, gledao sam udžbenik i mi ćemo, mama, da učimo kako se kompjuter uključuje i isključuje. Onda sam ja uzela udžbenik i deca u petom razredu škole uče ono što znaju od kada su se rodili otprilike, kako se kompjuter uključuje i isključuje, ali je meni pažnju privuklo nešto drugo. Rubrika u tom udžbeniku koja nosi naziv „za one koji žele da znaju više“ imala je objašnjenje kako se okačiti na internet i tu ste imali detaljno objašnjeno daj lap metodu kačenja na internet, pre dve godine. Ta metoda kačenja na internet izumrla je otprilike kada se moj sin rodio, tu negde oko 2003-2004. godine. Što je najsmešnije od svega, od sve informatike u tom udžbeniku, to dete nije znalo jedino šta je taj daj lap, jer se sa tim nikada nije srelo. Da je to bar bilo u nekoj rubrici „istorija“, to bi i bilo prikladno, ali to je bilo u rubrici „za one koji žele da znaju više“.

Tvit koji sam napisala tim povodom otišao je viralno. Završio je i u jednoj TV emisiji, u kojoj se pored toga govorilo i o tome kako se tadašnji predsednik Nikolić telefonom kači na tviter i to je jednostavno nešto sa čime se mi roditelji srećemo, a nemamo kome da javimo. Mi možemo samo da stavimo na tviter, na fejsbuk i eventualno privučemo pažnju nekog novinara.

Ono što bih ja volela da vidim jeste, i podnela sam amandman u tom pravcu, da se unutar Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, koji već radi, uključen je u taj proces procene kvaliteta udžbenika, da se otvori neka imejl adresa, neki kontakt centar na koji bi ljudi mogli da skreću pažnju na ovakve stvari, pa da se onda negde nešto tim povodom uradi. Naravno, ovo je jedan od mnoštva takvih primera i u tom smislu, kao što rekoh, od amandmana koje sam podnela samo jedan se tiče besplatnih udžbenika. U ostalima sam se trudila da nađemo rešenja za neke situacije sa kojima se roditelji sreću u praksi, da bi im se olakšalo da na neki način i oni daju doprinos poboljšanju kvaliteta udžbenika. Hvala.

Reč ima ministar gospodin Šarčević

Dobro, samo da kažem mnoge stvari, ne samo vama kao roditelju, nego i drugim roditeljima. Upravo zato što su neki programi zastareli i ne prate savremeno doba, kao što je malopre rečeno i što je u Zakonu o sistemu obrazovanja urađeno i usvojen je novi nastavni plan i program upravo petog i prvog razreda osnovne škole i gimnazije i onda to traje četiri godine i polako se zatvaraju ti ciklusi. Tu ste bili u pravu. Zato smo uradili ono sve što smo uradili. Od toga kako da upalim kompjuter sada svi uče programiranje i tu smo hit. Znači, to smo zaista radikalno promenili.

Drugo, ono što je jako važno, morate znati da je škola živ organizam, da postoje stručna veća, kao i na fakultetima. Znači, postoji nastavničko veće, postoje stručna veća, stručni aktivi. Neprimereno je da u jednoj školi imate tri biologa i sva tri koriste tri različita udžbenika. Može jednog dana i ja navijam za tu ideju, ali, znate kada? Kada budemo uradili dobar sistem praćenja kvaliteta prema ishodima učenika, kada taj udžbenik bude jedno od sredstava indikatora šta je nastavnik uradio. Ne svi petice, nego eksterna ocena kaže četvorka, nastavnik prognozirao četvorku, došli do četvorke i onda ćemo reći jedan od kriterijuma i tada ćemo videti važnost izbora udžbenika. Za sada je to u početnoj fazi i zato to bira nastavničko veće na predloge stručnih veća i organa. Nemoguće je da je jedan hemičar baš pametniji od njih nekoliko u stručnom aktivu. Moraju se usaglašavati. To je uloga direktora, stručnih saradnika i svih drugih.

Naravno da roditelji u novim zakonima imaju mnogo veću ulogu i Ministarstvo prosvete je napravilo model opštinskih saveta. Takođe je dizajnirano da oni ne budu mrtvo slovo na papiru sa lokalnim samoupravama, da aktivi direktora škola, rukovodioci budu profi u obavezi da ih sazivaju i da rukovode njima.

Novi alat za merenje i vrednovanje kvaliteta rada ustanova, govorim o preduniverzitetskom delu, imaju za cilj da uključe pun kapacitet roditelja. Sadašnje eksterno vrednovanje će biti eci peci pec, roditelji VI2, petnaesti po redu i slučajan uzorak. Gledamo da ukupan roditeljski tim da kompletno svoje mišljenje o onome za šta može biti pitano.

Kada su u pitanju saradnici, zavod nije veliko telo. Bilo bi glomazno državi da plaća telo od 300 ljudi. Zato smo mi na taj broj zaposlenih angažovali 200 saradnika, najboljih nastavnika iz struke po raznim oblastima iz svih delova Srbije. Obučavamo još 300. To smo radili kada nismo imali čak ni pare u budžetu. To je sada resurs da najbolji nastavnici koji imaju decu sa takmičenja, koji su zaista reprezenti svoje struke, čine te dodatne komisije. Zato ste videli da mora biti jedan praktičar u komisiji da bi to bilo.

Zavod nije kažnjen. On je nezavisno telo. Ne mogu ja kao ministar da ga kaznim. Zavod je pod ingerencijom Vlade. Direktora zavoda postavlja Vlada, ali je praktično da ako neko promaši rok, a to je svakako izuzetno, nije pravilo, neka taj snosi posledice, jer ostali će morati da plate takse za ovo ili ono. Zašto bi neko ko nije uradio svoj posao izmanipulisao, pa neko drugi da plaća za njega? To je nešto što podstiče odgovornost, ali govorim izuzetno.

Ja sam trenutno sa radom zavoda izuzetno zadovoljan. Na poslednjem kolegijumu sam ih hvalio, što nije običaj.

Prošli put u Skupštini ovde sam i te kako imao šta da kritikujem, i ono što smo mi ambiciozno zamislili „Zavod“ je na ivici izdržljivosti svojih kapaciteta, zato i angažujem ovoliko ljudi, ali su to domaći eksperti.

Nismo angažovali za debele pare koje nemamo, ne znam kakve belosvetske i po strategijama i po svemu što je donošeno, nego zaista ti ljudi su živi i zdravi, imaju svoja imena, svoju karijeru koja je ostvarena i oni su samo počastvovani time što možemo da ih promovišemo u izuzetne nastavnike. Tako da te stvari se apsolutno menjaju i mislim da to će svi roditelji moći da primete.

Samo još nešto, znači reforma petog razreda je upravo ovo što sam rekao, uloga Saveta roditelja, izuzetno vodimo računa o kvalitetu ukupne nastave pa i udžbenika. Tako da, kada govorimo o nasleđivanju, četiri godine će trajati. Znači, o svemu smo probali da vodimo računa. U timu za izradu zakona, mnogo roditelja je učestvovalo, gomila izdavača, znači nikog nismo promašili da pitamo za mišljenje. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nekoliko dana ministar Šarčević je u jednom intervjuu izjavio da mu nije stalo da ostane ministar. Pošto se sprema rekonstrukcija Vlade, pa pošto mu nije stalo da ostane ministar to znači da on uopšte i nema više motivaciju da unapredi rad ministarstva i da mu nije stalo da ovi zakoni budu kvalitetniji i bolji, nego što su ovde nama predloženi.

Pa, ja predlažem prvo da Narodna skupština donese odluku da se sva tri zakona vrate, dok se ne izvrši rekonstrukcija Vlade, pa da onda vidimo ko će biti novi ministar i da li će on stati iza ovih zakona ili neće.

Zašto ja ovo govorim? Zašto što mi je mnogo sumnjiv nastanak ovih zakona, posebno Zakona o udžbenicima. Vi znate da je pre tri godine, pre nepune tri godine, još u vreme ministra Verbića donesen zakon o udžbenicima, neću ja ništa lepo da kažem ministru Verbiću, uostalom i ne poznajem ga, ali protiv njega se digla udžbenička mafija.

Tu mafiju je predvodila Gordana Knežević Orlić. Ko je Gordana Knežević Orlić? Ona je još uvek šef Udruženja izdavača udžbenika, a u isto vreme je direktor privatne izdavačke kuće „Klett“. „Klett“ izdavačka kuća d.o.o.

Šta je bilo? Je li „Kle“ ili „Klet“?

(Marko Atlagić: „Klett“.)

Ovde su dva t, ne dva e, ali nije bitno. Strani naziv.

Ona je napadala taj zakon jer nije odgovarao njenoj firmi i još nekim privatnim firmama koje izdaju udžbenike. Ona se naravno zalagala i za uvođenje digitalnih udžbenika, naravno čija bi se upotreba naplaćivala. Onaj koji bi se ulogovao na internet da koristi taj digitalni udžbenik, on bi morao da plati na jedan od načina plaćanja. Ona, dakle, zastupa interese svoje izdavačke kuće i izdavačke mafije koju predvodi.

Mi smo najkvalitetnije udžbenike imali kad je jedini izdavač bio „Zavod za izdavanje udžbenika“. Tad su udžbenici bili najjeftiniji.

(Branka Stamenković: I najnerazumljiviji.)

Nije tačno, bili su vrlo razumljivi, ja sam po tim udžbenicima učio, zato sam ovako pametan Branka, ti si izgleda po ovim novim učila.

(Branka Stamenković; Ja sam učila upravo iz tih.)

Dobro. I sada ti što kaže Branka „razumljivi udžbenici“ koje izdaju privatni izdavači obično imaju velike falinke. Govoriću tek o tim falinkama. Da vidim prvo šta radi udžbenička mafija.

Pošto sam ja savladao još u najranijem detinjstvu, nisam ni prohodao, savladao sam uključivanje na internet, pa mi nije bio potreban nikakav udžbenik ja sam to malo tamo istražio i došao do egzaktnih podataka. Svi udžbenici od prvog do osmog razreda, kad bi bili kupljeni, dakle kad bi ih roditelji kupovali koštali bi za jednu školsku godinu 50 miliona evra. Od tih 50 miliona evra, prema sadašnjem stanju na tržištu udžbenika, 16 miliona evra ide na izdavačku kuću „Klett“, „Klett“, „Klettt“, „Klep“.

(Marijan Rističević: „Klep“.)

Evo zna Marijan, on je ekspert za kleptokratiju. To je 31,57% od ukupne vrednosti udžbenika za jednu školsku godinu ili u dinarima hoćete da vam kažem, to je milijarda 909 miliona 447 hiljada 538 dinara.

Na drugom mestu je privredno, čuj – privredno, društvo za izdavačku delatnost „Novi Logos“. Oni učestvuju sa 21,54%, što bi iznosilo u evrima 10 miliona 856 hiljada 376 evra i 58 centi.

Evo, ovih 58 centi može kao bakšiš ministru, da zaokružimo.

(Mladen Šarčević: A što bi meni dao bakšiš?)

A kome ću? Ti si odgovoran za sve ovo. Jesam li ja?

(Mladen Šarčević: Nisam.)

Ja mogu samo za ratne zločine biti odgovoran, ni za šta drugo.

Javno preduzeće „Zavod za udžbenike“ učestvuje samo 12,94% u ukupnoj vrednosti udžbenika koji se prodaju u toku jedne godine.

Ministre, smiri malo živce, imam još mnogo da ti kažem.

Šest miliona 519 hiljada 870 evra. Znači, „Klett“ izdavačka kuća 15 miliona 912, skoro 16 miliona. Privredno društvo „Novi Logos“ skoro 11 miliona, a „Zavod za udžbenike“ šest i po miliona.

„Zavod za udžbenike“ koji ima najbolje kadrove, koji ima najveće iskustvo i koji je svu čistu zaradu po odbitku onoga što se isplati za plate, plate su mu solidne uvek bile, ne znam kakve su sad, sad ste ga ugrozili ovom mafijom, štiteći njene interese. Taj „Zavod“ je izdavao ogroman broj najvrednijih, vrhunskih knjiga iz svih oblasti naše nauke i kulture. Sabrana dela najumnijih ljudi iz srpskog naroda. Nemojte da vam nabrajam, od Josifa Pančića, Mike Alasa, Jovana Cvijića i dalje.

Sad neko drugi ovu masnu zaradu uzima. Ovo je najmasnija zarada jer je uvek sigurno da ćete realizovati profit na tržištu, pogotovo ako imate razrađen sistem potkupljivanja nastavnika, koji će se opredeljivati za udžbenik određenog izdavača. Zato dolazi određenim školama da jedan nastavnik iz istog predmeta odredi udžbenik jednog izdavača, drugi drugog, treći trećeg. Rukovode se ljudi sopstvenim interesima. Ko na koga prvi naleti.

Pogotovo kakva je situacija kada učenik mora u toku školske godine da promeni školu, može celi komplet udžbenika odmah da menja. Cena udžbenika je mnogo veća sada nego što je bila ranije. Ranije su cene udžbenika za osnovnu i srednju školu bile najjeftinije i opet je bila dobra zarada da se od te zarade isplate plate, da se Vladi u budžet isplati određen procenat i da se štampaju dela od najveće vrednosti za našu nauku i kulturu.

Ima tu još vrlo važnih izdavača. BIGZ školstvo. Znate li ko je vlasnik BIGZ-a sada? Neki Hrvati su to kupili, neka hrvatska firma, i oni nam sada izdaju udžbenike, za 3.923.000,00 evra, skoro četiri miliona. Onda, preduzeće za izdavaštvo, proizvodnju i trgovinu Eduka.d.o.o. Oni 3.268.000,00, pa neki „Kreativni centar“, to bi Branka mogla da zna, izađe Branka, 2.000.000, „Data status d.o.o“, samo nazive slušajte, sve vam je jasno, 2.000.000. The English Book, d.o.o, ili „di ou ou“, kako bi to na srpskom zvučalo, možete misliti, koliko oni, 1.548.000, „Privredno društvo Gerundijum d.o.o“, Beograd, Palilula 1.424.000. Ja znam šta je gerund, ali šta je Gerundijum, da li bi mi to mogao profesor Marijan Rističević pomoći. Gerundijum, jel to vrsta cveća, šta je to?

Vidite ovaj naziv sada „Akronolo“. Hajde nađi mi na Guglu šta to znači Akronolo. Oni imaju zaradu 1.253.500. „Metmatiskop d.o.o.“ 384.000, pa onda su ovo sve niži iznosi, da ne idem do kraja.

Jel to grehota pred našim narodom, pred našom državom, da ovi mangupi zarađuju toliki novac prodajući udžbenike sumnjive vrednosti našoj deci?

Šta je rešenje? Rešenje je da izdavač opet bude monopolista na tržištu udžbenika, da se svake tri ili svakih pet godina obnavljaju konkursi, pa ako se neko pojavi sa boljim udžbenikom, da se onda njegov unese u upotrebu, sva svim obrazloženjem, a da se povuče stari. Pazite, udžbenik logike akademika Mihajla Markovića u gimnazijama se koristio više od 30 godina, možda i 40. Ja sam ga koristio u gimnaziji, pre mene 20 godina, a posle mene možda još toliko, i više. Boljeg od toga nije bilo naknadno. Kada se uradi dobar udžbenik, onda je on trajan, onda je njega lako doraditi, da se naučne inovacije u njega unesu itd. To je što se tiče mafije.

Što se tiče sadržaja udžbenika, e, tu je Ministarstvo pogotovo palo na ispitu. Ja sam konsultovao samo udžbenike istorije i udžbenike srpskog jezika i književnosti. Sad, tamo uči se književnost i svetska, i zamislite, umesto da se više pažnje pokloni ruskim klasicima, francuskim, nemačkim, engleskim, pa čak i Amerikanci već imaju klasike svoje književnosti. Uči se hrvatska književnost, slovenačka književnost. Franca Prešerna moraju da uče naši đaci. Ko je France Prešern, znate li vi to? Lažno se predstavljao Lovro kuhar. Umesto da je pisao neki priručnik za kuvare, on napiše, šta je ono napisao? I sad naši đaci treba to da čitaju i da uče kao značajno i vredno književno delo, a nije.

Naše đake teraju da čitaju „Smrt Smail-age Čengića“, pod imenom lažnog autora koji se zvao Ivan Mažuranić. Ivan Mažuranić, to svedoči LJuba Nenadović. Jesu li to „Pisma iz Italije“? Gde si ti to čitala, Nataša, pa si mi šapnula malopre?

Piše on u svojim sećanjima kako mu se žalio NJegoš dok je bio u Zagrebu, sreo jednog Klacmana, koji mu se divio kako piše dobre spevove, pitao ga - imaš li nešto novo što si napisao. Naivni NJegoš se pohvali – evo, baš sam napisao spev o ubistvu Smail-age Čengića, a ovaj navalio – daj mi da pročitam, daj mi da pročitam, poslaću ti poštom, poslaću ti sigurno, i nikad ga više NJegoš nije video.

Ja imam „Sabrana dela“ Ivana Mažuranića, čitao sam. Znate, ja sam na ovih 12 godina službenog puta se bavio naukom. Kakve su njegove pesme? Odvratne, ko da ih je sekirom sekao. Ništa se to više ne može čitati. Možda za Hrvate ima neku istorijsku vrednost. On je pokušao da bude ljubavni pesnik. Ali, kad na nakaradnom nekom jeziku, lošeg stila, izjavljujete ljubav, to deluje užasno, a ne budi nikakve emocije. I on je uklopio i NJegoševo delo.

U vreme Kraljevine Jugoslavije nauka je dokazala da je to NJegoševo, nesumnjivo. Posle Drugog svetskog rata pojavio se Đilas i rekao – ne, to je Ivana Mažuranića, jer ako to vratimo NJegošu, NJegoš neće biti nimalo veći nego što je inače, a ako to damo Mažuraniću, onda ćemo imati dva velikana, a ne samo jednoga. To su Đilasove reči. I vi dozvoljavate da je takav udžbenik u upotrebi.

Hajdemo na istorijske udžbenike. Pišu neki autori naših istorijskih udžbenika o nekoj Posavskoj Hrvatskoj. Srednjovekovna Hrvatska je bila samo jedna. Prostirala se od reke Cetine do planine Gvozda. To je današnja Petrova Gora, jer im je tamo poginuo poslednji kralj Petar Svačić 997. godine u ratu sa Mađarima. Negde 1102. godine Hrvatska je postala sastavni deo Mađarske i nestala kao država.

Ubacili su hrvatski falsifikatori da je slavonski knez LJudevit Posavski zapravo knez neke Posavske Hrvatske koja nikad nije postojala.

Znate li vi iz Ministarstva gde se prostirala ta slavonska kneževina? Na prostoru današnjeg Hrvatskog Zagorja. I tu su živeli Slovenci. To je Slavonija. Kad su Hrvati to osvojili, valjda u vreme kralja Petra Krešimira Četvrtog, kad im je država bila najveća, onda je on bio kralj Dalmacije, Hrvatske i Slavonije.

Oni govore drugim jezikom, kajkavskim, koji se razlikuje od čakavskog. Jesu oba slovenska, ali mnogo različita. I sad naši đaci, povode se za njihovim falsifikatorima i kažu da je to posavska Hrvatska, a kad je LJudevit Posavski poražen u ratu sa Francima, prebegao je Srbima. Gde je mogao prebeći Srbima? Odmah preko reke Save. On je stolovao u Sisku, pobegao preko Save Srbima, a onda na prevaru ubio srpskog župana u tom delu gde je pobegao i hteo da preuzme njegove vladarske pozicije. Srbi ogorčeni, najure ga, zamalo ga ubiju i on pobegne u Hrvatsku. Tamo ga hrvatski knez, jel se Borna zvaše, Nataša, kako mu beše ime, isporuči Francima. Jadni Srbi, da se nađu na usluzi, da pomognu da ga spasu, a ovi Hrvati nemilosrdno odmah ga predaju.

Nema u našim udžbenicima istorije gde se prostirala prvobitna srpska država, gde joj je bila prestonica. Nigde ne piše da je u Skadru bila prestonica cele Srbije, kojom je upravljao arhont Srbije, srpskog roda, ali postavljen od strane vizantijskog cara i da je ta država obuhvatala celu Bosnu, Rašku i Srbiju do Morave. S druge strane Morave u to vreme je bila Bugarska, naravno, Bugari koji su ovladali srpskim teritorijama i velikim delom srpskog naroda. U jednom trenutku su celom Srbijom ovladali, a to dugo nije trajalo. Nigde toga nema. Zašto toga nema u udžbeniku istorije? Hoće li nam to ova Gordana Knežević Orlić ispraviti? Neće. To može samo da ispravi Zavod za udžbenike u saradnji sa Akademijom nauka Odeljenjem za istoriju i da se isprave svi ti nedostaci koji se tiču naše prošlosti.

Bila je velika kampanja protiv jednog udžbenika istorije, jer je autor pisao o komertitima. Više od dve trećine današnjih Hrvata su komertiti, njihovi su preci bili pravoslavni, prešli u katoličku veru, pa onda pohrvaćeni. Šta su bosansko-hercegovački muslimani nego bivši Srbi pravoslavci koji su prešli na islam itd.

Imam ove četiri minute što mi je Branka ostavila.