Hvala. Izvolite.

Reći ću vam ponovo da se u potpunosti ne slažem sa vama da građani Srbije ne koriste društvene mreže, jel mislim da je to jednostavno po bilo kojoj statistici nije tako. Srbija je, ako nešto jeste, a onda, eto za to moram da pohvalim pre 2012. onda je ona prilično dobro povezana. Signal mobilnog telefona je u Srbiji preko 90% teritorije pokriva, brodbend ili optički kablovi u proseku preko 60%, po čemu smo jako, jako dobri u Evropi. U proseku u Srbiji na jednog građanina ide dva mobilna telefona, tako da se ne bih složila sa vama.
Mislim da je to potpuno paušalna ocena i da građani Srbije proveravaju i da su aktivni na društvenim mrežama i da čitaju vesti preko mobilnih telefona, a takve vesti i veb sajtovi nikako ne mogu da se kontrolišu, pa ne može da ih kontroliše ni ta svemoguća Vlada Republike Srbije, koja kontroliše sve medije u Srbiji.
Juče sam videla jedan nacionalni list koji je za ništa manje nego 10 puta povećao broj prisutnih građana u Nišu na tzv. demonstracijama, protiv predsednika Vučića. Nije ih bilo 1000, dnevni list „Danas“ je rekao 10.000. Ja ne znam kako je bolji primer da sloboda medija, apsolutno i sloboda i kreativnost medija u Srbiji postoje samo tako. Ja se sa time ponosim, mislim da je Srbija dobra zemlja i bolja zemlja za život zbog toga.
U Briselskom sporazumu imali smo prišli put jednu ozbiljnu debatu, ja stojim pri tome, ja imam, rekla sam i tada, potpuno logički pokazatelj toga da je Briselski sporazum u interesu Republike Srbije, a da neki od prethodnih sporazuma koje su prethodne Vlade potpisivale, odnosno Vlade pre 2013. godine, nisu. Zato što ako imamo sporazume koji su potpisivani i koje Priština brže, bolje implementirala, nećete da mi kažete da su ti sporazumi bili u interesu Srbije. Jel, ako imate sporazum koji je u interesu Srbije onda Priština beži već pet godina da ga implementira. To je najbolji pokazatelj da je Briselski sporazum u interesu Republike Srbije, kao što npr. dogovor oko integrisanog upravljanja prelaza nije. Zbog čega danas imamo da stranci, to bez problema mogu da zovu granicom. To je potpisao Borko Stefanović, ako se ne varam. Hvala.

Reč ima minisar Stefanović.

Samo da kažem jednu stvar, gospodin Vukadinović, nekad mi se čini da potcenjuje građane Srbije. Na stranu to što mislim da je ovo jedna vid diskriminacije ili pokušaja diskriminacije građana na one koji koriste internet ili ga ne koriste i da pokuša da se napravi jedan obrazac predvidivih ponašanja te oni koji ne koriste internet ili koji su manje informatički pismeni su sad biračko telo SNS, a ovi drugi koji su pismeniji oni su biračko telo ovih drugih.
Tu ima sada nekoliko logičkih pitanja koje će vam potvrditi da nije to baš tako. Uzmimo predsedničke izbore 2017. godine, na teritoriji grada Beograda i beogradske izbore koji su se održali 2018. godine gde su iste stranke u zbiru izgubile, dakle Jeremić – Janković – Đilas, su izgubili trećinu svog biračkog tela. Dakle, ti ljudi, isti ti ljudi su shvatili da to nije opcija koja njima donosi nešto dobro. Ne može se pojednostavljivati situacija. Na kraju krajeva vi ste imali istraživanja koja ste vi objavljivali, koja su grešila za 70%, 80% u odnosu na pojedine rezultate.
Šta je problem? Ja sam tu uvideo kod određenog kruga ljudi, ja sam to govorio ljudima koji razmišljaju slično meni kada su imali takvu vrstu razmišljanja. Ne sme se zatvoriti u čauru istomišljenika, jer će te tako uvek imati pogrešnu percepciju. Imaćete pogrešnu percepciju o Srbiji i onoga što misle ljudi u Srbiji. Na kraju krajeva ljudi u Srbiji, imate stalno kontinuirano povećanje, ja zaista mislim da je to zasluga, da je zasluga ogroman rad koji su uložili Aleksandar Vučić i SNS i Vlada Srbije i ljudi koji se bore. To je moje mišljenje. Ali, rezultat koji se postiže da vi svake godine imate kontinuirano povećanje i apsolutnog broja glasova i procenata, pokazuje da građani Srbije i te kako dobro razumeju koje su opcije koje za njih nešto rade, a koje su opcije koje za njih nešto ne rade. Takva vrsta, to vam je, kao kad kažu ljudi, to sam slušao nažalost i ovde u parlamentu, e, ne valja, super je bilo kada nije bila fabrika tad je bilo odlično, e sada nam ne valja zato što su zaposlili u fabrici, jer nemaju dovoljno veliku platu u fabrici. Ali, im je super bilo kada nisu imali platu uopšte. E, tada im je bilo najbolje. Dakle, niko od tih ljudi koji je bio gladan, koji nije imao posao, a zaposlio se ne misli da im je bilo bolje kada su bili gladni, misle da im je bolje sada. Da li misle da im je dovoljno dobro? To zavisi sada od hiljadu faktora.
Svakako da nije idealno, samo hoću da vam kažem, moji roditelji pripadaju generaciji ljudi koji imaju preko 60 godina, vrlo se aktivno služe društvenih mrežama i veliki broj, a nisu to više da kažem oni penzioneri koji nisu imali pristup tim vrstama mreža. Oni će uskoro biti penzioneri, za godinu, dve dana. Dakle, to su ljudi koji imaju i te kako dovoljno informatičke pismenosti i jako dobro umeju da procene šta je u njihovu korist, ali ne samo oni.
Na kraju krajeva, naš posao je da se građanima obratimo na različite načine. LJudi vide, dostupna su im sva sredstva informisanja na različite načine. Na kraju krajeva, vide šta se dešava u njihovoj sredini. Kada vide da u njihovoj sredini niče novi park, niče nova škola, ide novi vrtić, otvara se nova fabrika, a to ranije nije, idu kilometri puta, a nije se dešavalo ranije, niko od tih ljudi neće reći, ovo je sada lošije nego što je bilo onda. LJudi će prepoznati da je to bolje.
Da li može još bolje? Naravno, da može, ali upravo hoću da vam kažem, suviše je to opasno na takav način deliti ljude. Nema crno bele situacije, nema situaciju u kojoj možete da kažete, ovi su ovakvi, oni su onakvi. LJudi procenjuju svakoga dana. Menjaju svoju volju, menjaju svoj način razmišljanja.
Oni koji su danas podržavali jedne, sutra podržavaju druge. Zato morate ljudima, rezultatima da se borite za njih svakoga dana. Samo sam to hteo da kažem. Dakle, siguran sam da ćete to videti u narednom periodu kada narod opet bude imao priliku da se izjasni šta misli, da će se tamo gde se radilo, gde su bili rezultati i tamo gde se država, odnosno oni koji je predstavljaju, da su se baš založili, da će i tu gde se budu kandidovali, da će imati podršku naroda.

Reč ima Ivica Dačić. Izvolite.

Kažu mi oni koji prate televizijske rejtinge da smo trenutno veoma malo gledani, pa bih hteo da podignem gledanost.
Shodno tome, dozvolite mi samo da navedem nekoliko podataka, pošto je gospodin Aleksić izašao, ali, dok je on govorio, ja sam naložio da se pronađu svi ugovori koje je Vlada Srbije, odnosno Ministarstvo spoljnih poslova ikada pravilo sa nekim lobistima i lobističkim grupama.
Znači, koliko do sada imamo podataka, Vlada Srbije je 16. aprila 2008. godine potpisala Sporazum sa „Grupom 30 strateških tačaka“, koji je potpisao Mirko Stefanović, generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova, 42 hiljada dolara mesečno. Takođe, 5. avgusta 2011. godine, tadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić je potpisao ugovor o lobiranju sa „Podesta grupom“ za 100 hiljada dolara mesečno. Mirko Stefanović je bio generalni sekretar. Znači, na osnovu odluke Vlade. Ja govorim o zvaničnim ugovorima koji su potpisani. Isplaćeno je ovoj prvoj agenciji milion i 469 hiljada i 800 dolara, a „Podesta grupi“ je isplaćeno 900 hiljada dolara.
Takođe, u međuvremenu, postoji u američkim papirima koji se bave lobiranjem, jer je to tamo legalna i zakonski regulisana aktivnost, podatak da je Vlada Srbije tokom 2006. godine platila 320 hiljada dolara, 2007. godine 360 hiljada dolara i 2008. godine 120 hiljada dolara agenciji „Barbur grifit end rodžers“, za koju nemamo ugovor, a piše da je Vlada Srbije platila za bilateralne relacije sa SAD.
Znate šta, mislim da je krajnje neumesno da se danas postavljaju ovakve vrsta pitanje od onih koji su potpisivali ovakve ugovore u prošlosti. I to je odgovor na sve ono što su pitali da li se neko sreo ili nije sretao sa nekim lobističkim firmama.
Da vam kažem jednu stvar. U Americi 173 ili 174 zemlje imaju lobističke ugovore sa američkim kompanijama. Jel to nešto što treba neko sada da napada zbog nečega? Prvo, nije ni potpisan, niti se neko sretao, niti je bilo šta neko dogovarao.
Šta ste rekli?
(Goran Bogdanović: Pitam jeste tada bili u Vladi?)
Nisam bio tada u Vladi. Izvinjavam se, 2008. godine ste bili vi u Vladi, Koštunica i vi 2008. godine. Prema tome, nemojte sada da prebacujete na mene.
Uostalom, da vam kažem, ja ovo što sam govorio, ja samo postavljam pitanje, „Podesta grupa“ je istovremeno kada je potpisala ugovor sa Vladom Srbije, za nekoliko meseci potpisala isti takav ugovor sa Kosovom.
Čekajte, da li je to normalno da radi i za Srbiju i za Prištinu i za Albaniju u isto vreme? To je takav sukob interesa i konflikt i da vam kažem iskreno, ne znam šta su uradili za interese Srbije. Svi ovi kojima smo davali ove pare, jer za tek nekoliko godina 84 ili 85 zemalja je priznalo jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova.
Dajte meni ovoliko para, 50 zemalja će da povuče priznanje Kosova. Slažete li se? Dobro. Apropo, to je toliko apropo ovih lobiranja. Da se sada vratim ozbiljno da kažem nešto o tome. mislim da je to našoj državi, da je država, mislim da bi oko svega ovoga bi trebalo stvarno da imamo neki konsenzus oko toga šta je nama kao državi potrebno. Ja uopšte ne pričam o tome da li je neko na vlasti ili opoziciji, očigledno je da moderan svet funkcioniše na takav način i da vi morate jedino da učinite transparentnim sve to što se dešava i da mi treba da lobiramo za naše interese tamo gde se donose odluke.
Slušajte, mi imamo situaciju da su, da Kosovo na primer otvara ambasade u mnogim zemljama, a mi u zanosu nekih demagoških izjava treba da zatvaramo ambasadu. Mi ne idemo na neke konferencije zato što je to skupo, mi moramo da se opredelimo šta hoćemo.
Što se tiče Ministarstva spoljnih poslova, siguran sam i predsednika Republike, Aleksandra Vučića, sa kojim sve to zajedno radimo u dogovoru, mi imamo jasan cilj i plan, nikakvo članstvo u UN ne pada nam na pamet. Prema tome, nikakvih dogovora niti političke trgovine o tome nema.
Nemoguće je da neko dobije mesto u UN, jer šta nam drugo preostaje posle toga? Čekajte, to je osnovna stvar koju ni jedna država neće dopustiti. Videli ste da mnogi dolaze u našu zemlju i govore o tome, imaju prijateljske izjave, vole nas, itd, a onda šalju protesne note mnogim zemljama koje su povukle priznanje Kosova, prete nam da će ukinuti sednice Saveta bezbednosti o Kosovu, prebaciti ih na zatvorene konsultacije, itd.
Mi moramo da vodimo računa o svojim interesima. Kakav pravno obavezujući sporazum koji će definisati UN ili definisati nezavisnost Kosova? Mislim da oko toga stvarno nema nikakve dileme. Nema šta mi ovde da okolišamo. Ova Vlada Srbije, ovaj predsednik Srbije, ova Vladajuća koalicija nikada neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova.
To znači, pravno obavezujući, oni koji su pravnici znaju, ja nisam pravnik, ali barem toliko znam da ne postoji, ako je već sporazum, on je valjda pravno obavezujući. Kakav je to pravno neobavezujući sporazum? Znači, mi insistiramo na primeni Briselskog sporazuma. Čuli ste da je Bljerim Šalja govorio juče, koji je inače prisustvovao potpisivanju Briselskog sporazuma i Šalja i Hodžaj govore o tome da će zajednica srpskih opština da bude formirana posle prijema Kosova u UN ili posle pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa Srbije i kako oni to kažu Kosova, mi to zovemo Beograda i Prištine. To ne samo da nije dogovoreno, to je još jedno otvoreno izbegavanje ispunjavanja njihovih obaveza.
Prema tome, da li EU na to reaguje? Očigledno ne reaguje. Šefica misije EU u Prištini je izašla iz svog mandata. Ona je juče govorila o Kosovu kao ravnopravnom učesniku inicijative Zapadni Balkan šest, o tome smo sinoć rekli i juče na sastanku i predsednik Vučić i bila je tu i premijerka, bila je Jadranka Joksimović i Donaldu Tusku.
Takođe smo rekli da EU mora da reaguje na ovakve izjave koje se čuju sa Kosova. Šta sada to znači? Sada nije obavezujuće ono što smo potpisali pre pet godina, čeka se sada, traže se neki novi izgovori.
Imajući to sve u vidu, mi smo svesni situacije i međunarodnih uslova u kojima se nalazimo, ali siguran sam da ovo nije tema za političku trgovinu. Ovo nije tema za političku trgovinu da li ćemo mi sada godinu dana, dve ili tri ući brže ili kasnije u EU. Ja se ne libim da to otvoreno i kažem. Evropska unija, pitanje je dokle će postojati, a Srbija će valjda da postoji zauvek i moramo da vodimo računa o našim državnim i nacionalnim interesima, tako da tu nemamo nikakve dileme.
Što se tiče Hrvatske, mi smo doneli recipročnu meru. Oni kažu – pozvaće svog ambasadora na konsultacije. U redu, mi ćemo uslediti recipročne mere.
Prema tome, kažu - ovde nije reč o Vulinu, ovde je reč o aktu koji ugrožava naše dobrosusedske odnose, koji nikako ne može da se tumači kao akt dobre volje, već predstavlja akt ponižavanja Vlade Republike Srbije, a samim tim i Republike Srbije. Mi ćemo sigurno odgovoriti i odgovorili smo istom merom. Kad neko kaže recipročno, to znači da odgovorite na isti način.
Nama jeste interes da normalizujemo odnose, ali normalizacija odnosa ne znači da mi ne treba da govorimo istinu o sudbini našeg naroda u Hrvatskoj za vreme Drugog svetskog rata, o sudbini našeg naroda devedesetih godina i ne treba, naravno, da prihvatamo lažne optužbe koje dolaze sa njihove strane da je Srbija izvršila neku agresiju. Uostalom, Međunarodni sud pravde u Hagu je to odbio. Jedina agresija koju je neko izvršio na srpsko-hrvatskim odnosima u istoriji je bila agresija Hrvatske, odnosno Nezavisna Država Hrvatska do Beograda, Novog Sada i Šapca. Mi tu nemamo zaista nikakve dileme.
Ne znam da li postoji, pitao sam koliko je ograničeno vreme, ali pošto je moj drug Palma sledeći na redu, ja ću da završavam što ranije.
Nemamo nikakve dileme da oko ovoga, uskoro ćemo imati i Odbor za spoljne poslove o izveštaju o radu i nastavićemo sa nečim što ih najviše nervira, a to je povlačenje priznanja Kosova. Slušajte, nemoj mi da padamo na njihove fore. Znate, kad neko prizna Kosovo, onda je to jedna velika i ugledna zemlja. Kada to uradi Barbados, to je onda velika zemlja, a kada povuče priznanje Surinam ili povuče priznanje Burundi ili Gvineja Bisao, a to su neke tamo minorne zemlje. Svaka od tih zemalja ima isti glas u Generalnoj skupštini UN.
Prema tome, ja pozivam sve vas poslanike iz svih političkih partija i sve ministre da se više okrenemo tim zemljama, jer to su naši prijatelji od čijih glasova će zavisiti sudbina naše zemlje u celini, a i samim tim i Kosova i Metohije. Mi smo spremni da zajedno sarađujemo sa svima. Pokažimo naš patriotizam upravo na tome, da radimo protiv priznanja Kosova i za povlačenje priznanja u proteklim godinama. Hvala vam.

Izvolite.

Kao što rekoh, lepo to zvuči, mada je veći deo ovog vremena gospodin Dačić odgovarao zapravo kolegi Aleksiću, a ne meni, ali svejedno.

Slažem se ja oko mnogo toga i mislim da treba razmisliti o tome da kao poslanici podržimo inicijativu Vlade ili da premijerka pokrene da se odobre u rebalansu dodatna sredstva Ministarstvu spoljnih poslova i gospodinu Ivici Dačiću da on sa, kako je rekao, za milion dolara obezbedi pedeset priznanja, odnosno povuče pedeset priznanja nezavisnosti Kosova. Ne deluje to baš tako, ali bih ja voleo da tako može da funkcioniše.

Što se tiče lobiranja, nisam protiv toga, samo bih voleo da to bude prosto transparentno. Dakle, naravno da treba da se lobira, samo bih voleo da vidim čime je, kada su već navođeni primeri, bila dilema šta su ove neke agencije lobističke učinile za Srbiju sa sklopljenim ugovorima za one prethodne vlasti, šta je, recimo, zasluga Tonija Blera, recimo, njegovih Delivery Unit-a, koji su imali neku vrstu mutnog aranžmana, ne znam od koga i kako plaćenog, sa ovom vlašću, znači posle 2012. godine, a svi znamo ko je i šta je Toni Bler, dakle, ne da nije doneo ništa dobro, nego je doneo samo loše i Srbiji i mnogim zemljama i narodima širom sveta.

Što se tiče onoga što je rekao gospodin Stefanović, mislim da je neko obmanuo njega kao i njegovog šefa, odnosno predsednika, kada je za one podatke i rezultate i beogradskih izbora i rezultate naših istraživanja, naravno da nije tako, kao što ga je neko obmanuo i u Nišu, pa kad je pročitao, pa i sam je video da je to malo nebulozno, dve i po milijarde evra koje su uložene, navodno, u Niš, pa je onda rekao – ko mi je to napisao? Tako ga je i u pogledu rezultata naših istraživanja neko obmanuo.

Ali, što se tiče beogradskih izbora, kada saberete rezultate opozicije, videćete da su oni potpuno u dlaku isti, procenat je potpuno isti kao i na predsedničkim izborima, a to što nisu bili dovoljno pametni da mene poslušaju, pa da izađu zajedno na te gradske izbore, ova opozicija, to je njihov problem. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Tatjana Macura.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Vlade, kolege narodni poslanici i građani Srbije, pre svega da se izvinim ministru Dačiću što ja sada govorim, a ne narodni poslanik gospodin Palma.

Vratila bih se na svoje pitanje. Čini mi se da je ovih dana goruća tema serijal koji su novinari „Insajdera“ pripremili, a radi se o analizi strateškog partnerstva između nacionalne avio kompanije „Er Srbija“, tj. nekadašnjeg JAT-a, i „Etihada“, kompanije iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Saradnja datira još od vremena kada je resor privrede vodio gospodin Mlađan Dinkić, tj. dok još nije JAT rebrendiran u „Er Srbiju“. Podsetiću građane Srbije da je gospodin Dinkić započeo pregovore između JAT-a i „Etihada“. NJega je u pregovorima nasledio tada široj javnosti manje poznat gospodin Siniša Mali, koji je te 2013. godine bio savetnik prvog potpredsednika Vlade, danas predsednika Srbije Aleksandra Vučića upravo u Vladi malopre pomenutog gospodina Ivice Dačića.

Nezvanično ugovor o saradnji je potpisan 31. jula 2013. godine, dok se svečano potpisivanje obeležilo 1. avgusta. Novi „Etihadovi“ rukovodioci su odmah zatim preuzeli rukovođenje našom nacionalnom kompanijom, sve do marta 2014. godine, kada je ugovor o strateškoj saradnji stupio na snagu, iako su, makar na papiru, bili manjinski strateški partneri. Čak i u prednacrtu se videlo da će Srbija biti u nezavisnom položaju. Obavezali smo se da ćemo tada uložiti sto miliona evra, a da će „Etihad“ samo 40 miliona uložiti, i to u vidu zajma.

Do danas javnosti nije predstavljeno šta su tačno ovlašćeni predstavnici ispred građana Srbije potpisali i na šta su nas precizno obavezali, s tim što je danas više nego očigledno da se svesno išlo samo na štetu građana Srbije.

Srbija je za ovih pet godina uložila u bespovratnu zajedničku kompaniju nekoliko puta više na različite načine, od otplate dugova do investiranja, dok je „Etihad“ zajedničkoj firmi dao kredit od oko sto miliona dolara. Za razliku od bespovratnog davanja Srbije, „Etihadu“ kredit sa kamatom mora da se vrati.

Verujem da ste svi odgledali sjajnu analizu „Insajdera“. Imajući u vidu da su najodgovorniji za ovakav kriminalni sporazum odbili da govore ili da daju neophodne informacije i dokumentacije, grubo kršeći Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja, pitam vas, poštovana predsednice Vlade, kako će se država odnositi prema ovom ne tako malom problemu?

U međuvremenu je došla na red i koncesija Aerodroma „Nikola Tesla“. Tek o ovom ugovoru se ne zna ništa. Ono što naslućujemo je da je zbog tog ugovora država odlučila da prisvoji lokalni niški aerodrom, koji bez nepotrebnog uplitanja države posluje odlično i ostvaruje profit. Nije li poruka jasna? Čak i u ovakvim okolnostima u Srbiji, koja je samo lepo našminkana, a ekonomski je apsolutno devastirana, je vidljivo da iz nekih biznisa država jednostavno mora da se povuče.