Po Poslovniku, narodni poslanik Ivan Kostić. Izvolite.

Predsedavajući, prekršili ste član Poslovnika 103. i 107.

Uvek kada krene da se priča argumentima o nekim stvarima koje se tiču zakona koji su na dnevnom redu, poslanici vladajuće koalicije kreću da vređaju narodne poslanike sa ove strane sale.

Interesantno je i mogu reći smešno i licemerno da o Hilandaru priča jedan levičar, a o moralu da priča čovek čiji su najuži članovi porodice uzeli, da ne kažem opljačkali ovu državu i za šta postoje i krivične prijave.

Što se tiče Pokreta Dveri i Hilandara, mi redovno odlazimo na Hilandar. Gospodin Boško Obradović i ja… (Isključen mikrofon.)

Hoćete li da mi kažete, kolega Kostiću, kakve to veze ima sa čl. 103, 104. i 107?
(Ivan Kostić: Povređeno je dostojanstvo Narodne skupštine i želim da ukažem na govorenje neistina.)
A vi znate da ja znam šta je istina, a šta nije? Da li je tako?
(Ivan Kostić: Naše je da ukažemo na neistine.)
U toku diskusije, a ne po povredama Poslovnika.
(Ivan Kostić: Članovi 103. i 107. Imam pravo da ukažem na neistine.)
Pa, hoćete li da pročitate član 103?
„Narodni poslanik ima pravo da usmeno ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine, ako smatra da nije u skladu sa odredbama ovog Poslovnika, a učinjeno je na sednici Narodne skupštine“.
Ali, gospodine Kostiću, ja ne mogu da znam da li kolega Obradović ide na Hilandar ili ne ide. Ne mogu da znam kojima su podnete krivične prijave, kojima nisu.
(Ivan Kostić: Onda je najlakše da prekinete narodne poslanike, da ne mogu da…)
Zato što ste vi već ušli u repliku, zato sam vas prekinuo.
(Ivan Kostić: Sada gospođa Gojković vređa gospodina Obradovića. Imam pravo da ukažem na to.)
Nemate pravo vi da ukazujete na to, to je pravo za repliku, ako je bilo, a nije bilo, ali ne može da bude tema povrede Poslovnika.
(Ivan Kostić: Iznosi neistine i vređa dostojanstvo Narodne skupštine.)
Vi ste majstori u tome. Evo, ja ću da citiram šta ste rekli. Znači, svaki poslanik ima pravo da reklamira povredu Poslovnika ukoliko u toku diskusije neko drugi iznosi neistine, i šta ste još rekli, narušava dostojanstvo narodnih poslanika.
(Ivan Kostić: Dostojanstvo Narodne skupštine, zar ne sme da se priča o tome? Samo da postavim pitanje – Miloš Stojković, da li je to možda kum…)
Gospodine Kostiću, ja vas molim da ne dobacujete. Sva sreća da sam vas prekinuo, na vreme sam vas prekinuo.
Pošto vidim kuda ovo ide, u skladu sa članom 112. određujem pauzu u trajanju od sat vremena.
Sa radom nastavljamo u 14.30 časova.
(Posle pauze)

Poštovani narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Na član 1. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanik Sreto Perić i zajedno narodni poslanici Srđan Nogo i Zoran Radojičić.
Da li neko želi reč?
Kolega Periću, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, imajući u vidu šta je bila srpska vojska, kad kažem srpska vojska ja tu mislim na jedan kontinuitet, šta nije bila a trebala je da bude u nekom periodu, šta je sad i ono što mi, kao građani Srbije i Srpska radikalna stranka želimo da vojska postane, mi se zato pažljivo odnosimo prema ovom problemu, odnosno prema ovom predlogu zakona.

Kao što je dobra vojna komanda precizna i jasna, tako je potrebno i zakone koji regulišu bilo kakvu aktivnost u Vojsci Srbije učiniti jasnim i preciznim. Mi ćemo u tome istrajavati, jer smo sigurni da je ono što radimo dobro za našu vojsku, za našu Srbiju.

Gospodine ministre, čini mi se da malo previše forsirate ili govorite o angažovanju pripadnika Vojske Srbije u mirovnim misijama, a ne sagledavate u dovoljnoj meri odnos prema ranjenicima, prema vojnim oficirima, prema borcima. Trebalo bi to mnogo više raditi nego što vi radite na ovom nivou.

Ali, u odnosu na neko ranije vreme, moramo priznati da je situacija nešto bolja. Ja ne bih nikad voleo, i ne samo ja, pretpostavljam da svi oficiri dele moje mišljenje i sve kolege u Narodnoj skupštini, da nam se desi ono što se desilo, ako se ne varam, krajem 2011. godine, kada je jedan bračni par gde je, čini mi se, otac i muž bio pripadnik Vojske Srbije, zajedno sa svojim trogodišnjim detetom pokušali da okončaju svoje živote. Nažalost, njih dvoje više i nisu među živima a dete je uspelo da preživi. Ne bih nikad više voleo da se tako nešto desi.

O tome nam govore, odnosno o potrebi da se menja stanje u Vojsci Republike Srbije, oni koji o Vojsci Republike Srbije uopšte nisu ni vodili računa.

Naše vojne obrazovne ustanove su postojale i ranije i one su davale dobar podoficirski, oficirski i druge kadrove. Mi ćemo ovim zakonom samo da uspostavimo neke procedure, neki red, da se zna kako i na koji način to treba raditi.

Ovo sad nije potpuna novina. Mi ne formiramo sad vojsku Republike Srbije, pa da će sve biti novo i drugačije. Imamo pozitivna iskustva koja treba da primenimo, treba da ih razvijamo još i više, ali u vreme pred nama računam da će se nešto pozitivno menjati.

Voleo bih da je kolega Torbica ovde, sada malo da se našalimo, naravno, ne znam da li bi smeo da kaže da ste najbolji ministar vojni do sada. Rekao je da ste bili najbolji direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, ali onaj jedan čovek nije bio pre vas, a sada je taj jedan čovek pre vas bio i ministar vojni i ne znam da li bi kolega Torbica smeo da ustvrdi da ste najbolji vojni ministar do sada? Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Miletić Mihajlović.
Da li neko želi reč?
Kolega Mihajloviću, izvolite.

Poštovani gospodine ministre, saradnici, prvo, rekao bih da je veoma značajno da smo sada u proceduri dobijanja jednog novog zakona Republike Srbije koji pripada samoj Republici, znači, koji nije nasleđen i koji reguliše oblast vojnog obrazovanja, što je veoma značajno, jer je to dostojno i Republike Srbije i Vojske Republike Srbije.

Ovaj amandman koji sam podneo odnosi se na član 1. i ovaj amandman, kao i tekst predloženog člana 1. sadrži sve elemente kojim se objašnjava šta Zakon o vojnom obrazovanju uređuje. Ovaj amandman je moj pokušaj i viđenje da se na konzistentniji način opiše sadržaj zakona. On ne naginje diskvalifikaciji sadržaja iznetih elemenata kojim se uređuje vojno obrazovanje kroz ovaj Predlog zakona. Možda je reč samo o jednoj finesi, te smatram da u nizu nabrojenih elemenata, značajnih za vojno obrazovanje, možda je bilo bolje da se tek na kraju apostrofiraju reči – specifičnosti vojnog obrazovanja u odnosu na obrazovni sistem Republike Srbije. Znači, da to tek dođe na kraju.

Dakle, obrazovanje je deo društvene nadgradnje i kao takvo ima veoma opštu dimenziju. Bilo koje obrazovanje, pa i vojno obrazovanje, ima niz zajedničkih crta i elemenata, kao što su načela, principi i opšti ciljevi, oblici, itd, ali naravno da vojno obrazovanje ima i određene specifičnosti koje valja pomenuti i definisati ovde u ovom zakonu. Uostalom, da je reč o specifičnostima u vojnom obrazovanju govori i činjenica da se osnova vojnog obrazovanja u Zakonu o odbrani Republike Srbije i da nije pod direktnom jurisdikcijom zakona koji su proizvod i koji su dati na predlog Ministarstva prosvete.

Ali, sa druge strane, takođe valja istaći da ipak i vojno obrazovanje predstavlja neki integralni deo sveukupnog obrazovanja u sistemu obrazovanja Republike Srbije i to je veoma značajno. Ono se ne može posmatrati apsolutno izdvojeno, niti je učaureno, a sa druge strane sadrži te specifičnosti.

Da zaključim, možda je bilo bolje, ali to je moje lično viđenje koje uopšte ne negira niti, kažem, teži diskvalifikaciji predloženog teksta u prvom članu, ali možda je bilo bolje, razmišljam, da se tamo navelo koji su to svi elementi i šta uređuje ovaj zakon, a na kraju pomenuti i to da zakon uređuje i određene specifičnosti.

Naravno, trebalo bi biti ponosan, i sa tim ću da završim, na ovakav jedan zakon, zato što je to veoma značajno, jer Vojska Republike Srbije svakako ima slavnu prošlost. Vojno školstvo takođe u prošlosti ima svoje korene. Primeri iz onoga što je odbrana zemlje u slavnim bitkama se danas izučavaju na mnogim akademijama i uvek treba u najpozitivnijem i najlepšem kontekstu pominjati ovu oblast. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Snežana Bogosavljević Bošković.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Snežana Paunović.
Da li neko želi reč? (Da)
Koleginice Paunović, izvolite.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Poštovani ministre, uvaženi predstavnici Vojske Republike Srbije, dame i gospodo poslanici, amandman koji sam podnela odnosi se na član 1. stav 1, kao i kolega Miletić. Stava sam da on jeste precizno definisan, ali prosto moja sugestija išla je u smeru da kod rečenice koja kaže: „specifičnosti vojnog obrazovanja u odnosu na obrazovni sistem Republike Srbije“ možda meni zvučalo bi malo prihvatljivije ako bi stajalo: „specifičnosti vojnog obrazovanja“ bez: „u odnosu na obrazovni sistem Republike Srbije“, tim pre što sam negde stava da ako nije stožer, ono sigurno jeste, sa svim svojim specifičnostima, apsolutno u sklopu, pa da ne kažem i osnov kompletnog obrazovanja, ako uzmemo u obzir činjenicu da se najpre radi o vojnom obrazovanju koje je i u svetu priznato, kada je u pitanju Republika Srbija.

Sam Zakon o vojnom obrazovanju je nedvosmisleno dobar i apsolutno poželjan. U tom smislu smo se već izjasnili, to je rekla i ovlašćeni predstavnik koleginica Stefana Miladinović, ali i sve kolege koje su govorile ispred poslaničke grupe SPS, da ćemo ga podržati, i ne samo njega, nego ceo set zakona koji je pred nama, jer prosto smatramo da je bilo neophodno da do ovakvih zakonskih izmena dođe kada je u pitanju Vojska Republike Srbije, tako da, uvaženi ministre, sve pohvale za vas i vaš trud, kada je u pitanju set zakona koji je pred nama.

Kažem, mojim amandmanom zapravo imala sam nameru samo da možda preformulacijom preciznije malo definišem te odredbe u članu 1. stav 1, ali svakako ne mislim da nije neopravdano obrazloženje Vlade Republike Srbije da se moj amandman odbija. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima koleginica Marjana Maraš, po amandmanu.
Izvolite.