Zahvaljujem.

U NATO agresiji koja je počela 24. marta 1999. godine, zbog navodne humanitarne katastrofe na Kosovu i Metohiji 19 zemalja NATO alijanse je bez odobrenja Saveta bezbednosti UN napala tadašnju SRJ.

Tokom 78 dana bombardovanja, koliko je trajalo, ubijeno je 2.500 ljudi, od čega 500 civila, među kojima 79 dece, a ranjeno je oko 12.500 ljudi.

Tokom bombardovanja je učestvovalo 1.150 borbenih aviona, ispaljeno je 1.300 krstarećih raketa, izvršeno 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, pri čemu je korišćena i municija sa osiromašenim uranijumom.

Upotrebljeno je 37.000 kasetnih bombi, ispaljeno 420.000 projektila, čija je ukupna masa 22.000 tona. Oštećeno je ukupno 25.000 raznih objekata od čega 14 aerodroma, 18 vrtića, 69 škola, 20 domova zdravlja, 19 bolnica, 910 privrednih infrastrukturnih objekata, razoreno je 38 mostova, a oštećeno je 44 mostova, onesposobljeno je 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. U bombardovanju je uništena jedna trećina energetskog sistema zemlje.

Ukupna materijalna šteta procenjena je na više desetina milijardi dolara. I, skratiću, na sve žrtve ove zločinačke agresije NATO alijanse moraju nas iz godine u godinu, dok postojimo, podsećati ceremonije kao što je Dan sećanja na stradale u NATO agresiji koja se svakog 24. marta održavaju širom zemlje.

Mora nas podsećati i Dan sećanja na civilne žrtve NATO agresije 7. maj povodom bombardovanja civila kasetnim bombama u Nišu, ali i svaka godišnjica bitke na Košarama 14. juna u čast heroja sa Košara i njihove herojske borbe protv terorista OVK.

Zahvaljujem, kolega Đokiću.
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Jovan Palalić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Ognjen Pantović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Kolega Pantoviću, izvolite.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, srpski narod je tokom svoje duge i teške istorije često bio meta raznih osvajača koji su hteli da nametnu svoju vlast na ovom našem srpskom geo prostoru, ali svaki put do sada slobodarski duh našeg naroda je pobedio i svaki put do sada naša zemlja je vaskrsla posle tih teških vremena.

U svim ovim stradanjima naš narod nije imao mnogo razumevanja od strane velikih sila i Međunarodne zajednice, ali ipak bilo je i onih koji su uvek stajali uz naš narod u tim teškim trenucima. Taj svetli primer je prijateljska Rusija. Danas kada raspravljamo o ratnim memorijalima treba spomenuti da u našoj zemlji ima mnogo grobova i spomenika hrabrih ruskih vojnika koji su zajedno sa našima rame uz rame oslobađali Srbiju.

Srbija nije zaboravila pomoć bratske Rusije u Prvom svetskom ratu. Danas u Beogradu imamo veličanstven spomenik ruskom caru Nikolaju koji je zbog Srbije ušao u Prvi svetski rat. Takođe, imamo i Spomen park oslobodiocima Beograda iz Drugog svetskog rata i mnoge druge spomenike.

Srbija ne zaboravlja pomoć Rusije ni u novijoj istoriji. Pitanje Kosova i Metohije, UNESKO, sramna britanska rezolucija i baš zato što ne zaboravlja Srbija se danas hrabro odupire svim napadima za zapada da uvedemo sankcije Ruskoj Federaciji.

Država danas vodi računa o memorijalima, održava ih i ne dozvoljava da padnu u zaborav i gaji prijateljske odnose sa onim državama koje su uvek bile uz nas u teškim vremenima. Zahvaljujem.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Milimir Vujadinović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Kolega Vujadinoviću, izvolite.

Hvala predsedavajući.

U članu 2. su definisani pojmovi koji se kasnije pojavljuju kroz ceo ovaj zakon, pa i pojam poginulog lica. Čuli ste sad u raspravi juče i danas pokušaj da se nanesu uvrede tim žrtvama koje smo imali i u prethodnom veku, postavljajući nekakvu tezu da li smo ratove dobili, izgubili itd, ja moram reći da su svi ovi koji su ovde navedeni u stvari dobitnici za razliku od onih koji danas pokušavaju da ih uvrede.

Uvrede su jedino što im je i ostalo. Na svu sreću nemaju vlast kako bi mogli dalje da rade na progonu tih i takvih, tj. njihovih potomaka i to je jedino oružje danas u njihovim rukama, na svu sreću.

Setio sam se vremena kada se radilo i na zatvaranju, njihovom progonu, ako ćete na kraju krajeva i na ubijanju. Ne, nije to teška reč. Podsetiću vas na slučaj Vlajka Stojiljkovića, ministra policije u periodu od 1997. do 2000. godine, a kasnije narodnog poslanika u ovom uvaženom domu. Nakon serije progona, šikaniranja, poniženja njega i svih onih koji su sledili, da kažem, odbrambenu politiku Srbije u tim devedesetim godinama, on je izvršio samoubistvo ispred zgrade ovog parlamenta.

To je bilo samo jedno simbolično, da kažem, pokazivanje dokle su došli oni koji su ono što je najvrednije dali za ovu zemlju. Vlajko je tada ostavio i jedno oproštajno pismo u kome je rekao da se privreda uništava, da prodajemo ekonomske resurse, rušimo policijsku organizaciju, vodimo kampanju protiv svih civilizacijskih dostignuća srpskog naroda i bili smo svedoci svega toga.

Svedoci smo i drugih događaja danas, hvala Bogu, podizanja spomenika pripadnicima policije u Beogradu. Nedavno je premijerka, ministar policije, vi ministre Đorđeviću ste takođe bili prisutni, podigli spomenik, otkrili spomenik poginulim pripadnicima MUP i ovaj moj amandman je u stvari samo da kažem još jedan znak da nećemo zaboraviti njih, ali i zaboraviti sve ono što nam se dešavalo u prethodnom periodu od strane onih koji su… (Isključen mikrofon)

Vreme, hvala.
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Mihailo Jokić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Kolega Jokiću, izvolite.

Gospodo, mi smo zakon doneli, mi ćemo memorijale obnoviti, ali koji je naš problem? Naš problem je primena tog zakona i kako ćemo te memorijale sačuvati, održavati, unapređivati.

Da bi to uspeli, ja se zalažem za tzv. ličnu odgovornost. Ja nisam za onu amorfnu grupnu odgovornost. Meni se posebno sviđa što je u ovom zakonu istaknuta odgovornost ministra, da ministar mora biti odgovoran za sprovođenje tih odluka i članova ovog zakona.

Zato se zalažem da se na lokalnoj samoupravi takođe zaduži lice da lokalna samouprava zaduži određeno javno preduzeće, da se u javnom preduzeću zna koje je lice odgovorno i da ti veliki memorijali imaju svoje čuvare. Mi moramo ono što uradimo da sačuvamo.

Znači, lako je uraditi, nogo teže je sačuvati, jer mi smo 2000. godine se uverili, tada su želeli da sve unište, da sve opljačkaju, da mi jednostavno kao narod sa svim svojim obeležjima nestanemo.

Zbog toga to moramo naučiti, to ne smemo zaboraviti i ovo što sad, što danas radimo, moramo raditi na ovaj način, znači utvrđivanjem lične pojedinačne odgovornosti za sve zakone koje donosimo. Kažem, posebno akcentujem na to da ministarstvo, odnosno ministar mora vršiti nadzor, proveru nad donetim odlukama u lokalnim samoupravama, a lokalne samouprave na javna preduzeća, a javna preduzeća na radnike i onda se u svakom trenutku mora znati ko je za šta odgovoran. Samo se tako može ići napred. Hvala.

Hvala.
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Goran Kovačević.
Dali neko želi reč? (Da.)
Kolega Kovačeviću, izvolite.

Dame i gospodo, ministre, poštovanje ratnih memorijala svakako jeste star kulture, tradicije i istorije jednog naroda. Ratni memorijali su u stvari priča o velikim srpskim pobedama i velikim srpskim stradanjima. Ni jedna velika ratna srpska pobeda nije ostvarena a da nije bilo velikog stradanja te generacije koja je bila spremna da strada za slobodu Srbije.

Kada se stradalo, a to je najveća cena koja je plaćena, plaćena je i ekonomska cena gubitaka materijalnih resursa u tom vremenu, ali Srbija ima tu nesreću ekonomski ne strada samo za vreme ratnih dešavanja. Srbija strada i od pogrešnih ekonomskih odluka u mirnom vremenu. Od 2008. godine do 2012. godine ako krenete od makroekonomskog parametra koji se najčešće ističe, gubitak radnih mesta, Srbija doživljava veliko stradanje, 400 hiljada, 375 hiljada, 260 hiljada po godini znači nedostatak radnih mesta u Srbiji u tom vremenskom periodu.

Ako danas pogledate kako Srbija izgleda, onda tog stradanja više nema od 2015. godine. Samo u 2017. otvoreno je 75.000 novih radnih mesta. Sa stopom nezaposlenosti koja je 2008. bila na 14,4%, 2012. godine došla je do 25,5%. Srbija se danas, u ovom trenutku, nalazi na stopi nezaposlenosti od 12%.

Ono što posebno treba istaći jeste da raste broj zaposlenih. Sa 48,6% Srbija ima, praktično, istorijsku nezaposlenost. Treba istaći, naravno, i da nivo neaktivnog stanovništva opada. Praktično, nova radna mesta se otvaraju u novim kompanijama, posledice su stranih direktnih investicija i rasta malih kompanija.

Sve je to moguće zato što Vlada Republike Srbije uvažava makroekonomsku politiku i vodi je ispravno. Zahvaljujem.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Branko Popović.
Da li neko želi reč?
Kolega Popoviću, izvolite.