Zahvaljujem.
Na član 2. amandman je podnela Vjerica Radeta. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, svaki živi Srbin ima, zapravo bi trebalo da ima određene obaveze prema ratnim memorijalima. Neko da brine o njima, neko da ih održava, neko ko može finansijski da pomaže izgradnju, da je pomaže, neko da piše o njima, ali svi možemo bar da ih obiđemo, bar one koji su nam dostupni, bar one koji su u mestima gde inače idemo.

Šest hiljada je ratnih grobalja, srpskih ratnih grobalja, prosuto po svetu i naravno da ne možemo doći do svakog i pitanje je koliko ljudi uopšte zna da ratna groblja, srpska ratna groblja postoje, recimo u Tunisu, Bizerti, samo u Alžiru 18 grobalja postoji, ali nadam se da svi znamo ili bi trebalo da znamo za ratno groblje Mali Zejtinlik, tako zovu groblje na Sokolcu, na Ravnoj Romaniji.

Tamo je sahranjeno 1.000 vojnika koji su živote dali za Republiku Srpsku i tamo je ceo jedan deo groblja izdvojen gde su sahranjeni srpski jedinci, jedinci svojih roditelja iza kojih nisu ostali potomci. To groblje zaslužuje, bar ko god od nas ide putem Ravne Romanije, da svrati, da zapali sveću i da im se pokloni. Zaslužuju to u svakom slučaju.

Vojničko groblje postoji, recimo i u Banjaluci. Takođe, nažalost, formirano groblje kad je počeo rat i rat nije ni završio, to groblje je već bilo prepunjeno grobovima mladih vojnika, uglavnom mladih vojnika koji su takođe živote ostavili za Republiku Srpsku. Na tom groblju, nažalost je i grob Steve Radete, mog brata od strica, ali i još trojice naših komšija, svaki je imao po 25 godina kada su poginuli.

Svojevrsni ratni memorijali su i knjige koje pišu o žrtvama srpskim. Recimo, Budo Simonović, ja sam juče nešto govorila o žrtvama iz Drugog svetskog rata u mom rodnom Livnu, Budo Simonović je, recimo, napisao knjigu „Ognjena Marija Livanjska“, gde su objavljena svedočanstva žena, 14 njih, koje su sa ukupno 218 žena i dece bili bačeni u jamu Ravni Do kod Donjih Rujana u Livanjskoj opštini, 42 dana njih 14 je bilo u jami među svojim mrtvim najrođenijim članovima porodice, bez vode, bez hrane, Bog sami zna kako su preživeli i preživele. Izvađene su iz tih jama, od njih 14, tri su i danas žive. Jedna od njih je i dalje u Livnu, dve su u Surčinu, ta u Livnu je Voja Radeta neka moja dalja strina, 90 godina ima, još uvek živi sa uspomenama iz te jame Ravni Do.

Zato kažem da je ta knjiga, Bude Simonovića, svojevrsni ratni memorijal, jer teško da će u toj jami ili na tom mestu stradanja Srba, da će neko moći, to je u sred ustaškog Livna, teško da će neko moći da postavi neku memorijalnu ploču, ali zato svako od nas može da pročita knjigu u kojoj to sve lepo piše. Kao i u ostalim jamama livanjskim, kraškim, rekla sam juče, prosto moram da ponovim zbog svojih predaka, tamo je u jame bačeno samo 63 ljudi iz porodice Radeta, među kojima je i moj deda Stevo solunski borac.

U selu Golinjevo, odakle je bila moja pokojna baba Ruža, 161 žrtva je bila. Tamo niko živ od Srba nije ostao. Tamo su u jame bacili najmanje dete, koje nije imalo ni 40 dana, i najstarijeg dedu koji je imao 98 godina i sve između šta je bilo. Kad su to završili, onda su rekli - sad da pobijemo i sve mačke i pse, da ništa živo srpsko u selu Golinjevo ne ostane, i ni danas dan tamo ničeg srpskog nema.

O tome je, između ostalog, pisao u svom naučnom delu Vojislav Šešelj, u naučnom delu „Rimokatolički, zločinački projekat veštačke Hrvatske nacije“, i opisao kakva je uloga u zločinima, ustaškim zločinima u Livnu bila, Fratra Srećka Perića. Taj Fratar je imao sestru koja je bila udata za Hrvata. On je na misu pozvao ustaše i da im blagosilja noževe i rekao – prvo idite ubijte, zakoljite, moju sestru koja je udata za Srbina a posle sve ostale Srbe. Kad završite, dođite ja ću vam oprostiti grehove. I, uradili su tako. Poklali su sve odrasle Srbe, sve muškarce, posle toga je organizovao pokrštavanje udovica sa malom decom. Neke žene su pristale, ali srećom kratko je to trajalo. Kad su došli tamo Italijani i četnici, onda su se te žene vratile sa svojom decom ponovo u svoju veru iz koje faktički nisu ni izašle, ali eto samo su morale da idu u katoličku crkvu.

I opet moram da kažem sa ponosom, da moja baba Ruža sa petoro dece nije pristala na to, rekla je, ako treba ubili ste sve moje, ubijte i mene i njih petoro, ali veru svoju menjati neću.

Šta je tragikomedija celog ovog slučaja, odnosno konkretno Srećka Perića? Verovali ili ne, takav ratni zločinac, ne znam da li je još živ, ali završio je kao župan svoju karijeru u Niškoj županiji. Dakle, dlaka s glave mu nije falila, teško da će tamo biti memorijala za ove žrtve.

Zato, u ime svih tih žrtava, hvala Vojislavu Šešelju što je napisao Rimokatolički zločinački projekat veštačke hrvatske nacije. Pa, ljudi čitajte ono što ne možete da vidite i o čemu niste mogli da slušate. Hvala.

Na član 2. amandman je podneo Boško Obradović.
Izvolite.

Hvala predsedavajuća.

Poštovani gospodine ministre, ja bih zaista želeo da izrazim svoje najdublje uverenje da postoje teme u srpskom narodu i državi koje ne bi trebalo da budu predmet sukoba između vlasti i opozicije.

Dakle, prirodno je da u Narodnoj skupštini Republike Srbije teče žestoka parlamentarna rasprava oko raznih tema po kojima se mi ne slažemo. Međutim, postoje, rekao bih, teme koje nadilaze naše stranačke, ideološke i svake druge političke razlike i koje bi trebalo da opredeljuju ovu naciju u nekom pravcu jedinstva.

Evo, rekao bih, u ovom predloženom Zakonu o ratnim memorijalima, upravo jedne takve teme oko koje zaista ne vidim kako i zašto bismo mi trebali ovde da se delimo. Tako da, nisam na najbolji način uspeo da razumem sukobe koji su se juče ovde u ovoj amandmanskoj raspravi vodili između bivšeg i sadašnjeg režima. Mislim da nam tako nešto potrebno oko tema oko kojih zaista nema potrebe da među nama postoje razlike.

Vi takođe znate kakav je pristup poslaničke grupe Srpskog pokreta Dveri i svakom od predloženih zakona koji dolaze ovde od strane vlasti. Mi uvek govorimo o onome što je dobro, to istaknemo i pohvalimo i podržimo, i ne zaboravite i glasamo za to što smatramo da je dobro došlo kao predlog od strane vladajuće većine. Međutim, nemojte nam zameriti, mislim da je to naša obaveza, moramo i da kritikujemo ono što smo uočili da je loše u predloženim zakonima. To smo upravo pokušali u svim našim amandmanima ako ste ih pažljivo čitali, pa i u ovome, da na sve moguće načine ukažemo kako bi se ovaj predloženi zakon mogao ispraviti. Vi ste to mogli videti, i nadam se da ćete neki od naših amandman i usvojiti, jer su zaista pisani u konstruktivnom duhu.

Ponoviću, dakle, šta je sve dobro u onome što ste vi predvideli ovim zakonom. Pre svega, dobro je što ćemo imati konačno registar svih ratnih memorijala u zemlji i inostranstvu. Dobro je što će se znati tačne nadležnosti ko o tome treba da brine. Dobro je takođe, nadam se, da će iz ovog zakona proisteći i to da ćemo konačno popisati sve naše postradale u raznim otadžbinskim i odbrambenim ratovima u prošlosti.

Naravno, dobro je da se ide ka onome što mislim da takođe ovde postoji, nesumnjiv konsenzus, a to je da ova država konačno napravi jedan ozbiljan memorijalni centar žrtava genocida nad srpskim narodom u 20. veku, koji bi bio jedna velika opomena, a i prilika da oni koji dolaze u ovu državu, posete jedan takav memorijalni centar i vide kolike su zapravo žrtve podneli pripadnici srpskog naroda u 20. veku, koji su uvek bili na strani istine i pravde.

Dobro je, i znate da smo to i podržali i da u tome učestvujemo, i formiranje komisije za istraživanje NATO zločina. I, mislim, takođe, i tu bih dodao svemu ovome, što je dobro u ovom zakonu, i inače, da kažem, onome što je Vlada u međuvremenu uradila, još dve ili tri stvari.

Prva je, ovo što ovih dana provejava u javnosti da je ogromna podrška ideji Dveri o kojoj mi pričamo godinama kao jedina politička opcija koja se, čini mi se, za to otvoreno zalaže, a to je povratak redovnog služenja vojnog roka. Da bi trebalo obratiti pažnju i na to i na deklaraciju koju je Narodnoj skupštini Republike Srbije predala poslanička grupa Dveri o genocidu nad Srbima, Romima i Jevrejima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Prosto je neverovatno, da evo, toliko decenija posle svega toga, mi ne možemo da u ovom domu Narodne skupštine da usvojimo jednu takvu deklaraciju o genocidu koji je naš narod preživeo.

Zašto vam to sve pričam? Zato što smatram da je prevencija genocida, a tu je uloga ratnih memorijala izuzetno važna, da je prevencija genocida, možda, jedna od najvažnijih tačaka državne spoljne i unutrašnje politike. Znači, da bismo mi sprečili neki budući genocid koji neko može da planira nad ovim narodom, mi treba da iznesemo istinu o srpskom stradanju u 20. veku. Jedan od faktora iznošenja te istine i negovanja tog istorijskog sećanja i pamćenja jesu upravo ratni memorijali.

E, sada bih ja želeo da vam postavim i nekoliko pitanja u funkciji, jeli, poboljšanja ovog zakonskog rešenja, neka su i predviđena našim amandmanskim intervencijama, a neka su prosto sugestije i predlozi u duhu jedne konstruktivne kritike. Ne zaboravite, ponoviću osnovnu poziciju srpskog pokreta Dveri – mi nismo opozicija državi Srbiji, mi smo opozicija vlasti SNS i njenih koalicionih partnera. Dakle, sve što je dobro za državu, dobro je i za Dveri, ali ono što je loše za državu i što loše radi aktuelna vlast, verujte, uvek će biti kritikovano sa naše strane.

Čega nema, naime, u ovom Predlogu zakona? Već ste to čuli i od naših narodnih poslanika i ponoviću – nema logora i koncentracionih logora koji bi trebalo da budu jedan od osnovnih elemenata zaštite u ratnim memorijalima. Prosto, ne znam zašto ste to propustili.

Takođe, nema onoga što vas neprestano kritikujemo, srpskog predznaka u zakonskim rešenjima. Dakle, ovo nisu samo, kako ih vi ovde definišete, oslobodilačke tradicije i ratovi, ovo su, pre svega, otadžbinski i odbrambeni ratovi i srpske vojničke tradicije. Ne vidim zašto se neprestano u zakonskim rešenjima aktuelne vlasti izbegava taj predznak „srpski“, izbegava ta nacionalna, da tako kažem, definicija, a došli smo dotle da se i iz pasoša izbacuje „srpsko državljanstvo“. Dakle, ne vidim zašto je ta tendencija prisutna u aktuelnoj vlasti.

I, ono što smo nekim sledećim, videćete, amandmanskim predlogom definisali, ne vidimo zašto ste iz Savete za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova eliminisali predstavnika SPC, drugih tradicionalnih verskih zajednica, ili, recimo, naučnih instituta ili društava istoričara.

Takođe, mislim da je manjkavost u ovom zakonu veoma izražena, jer nije definisano koje se to oslobodilačke, odbrambene i otadžbinske ratove uopšte misli kada se govori o ovim ratnim memorijalima. To je veoma važno da se tačno definiše. I, ono što mislim da je jedan veliki propust, nema definicije tamo u odeljku, odnosno članu, koji definiše kakvi su spomenici zabranjeni da se podižu u državi Srbiji, nema terorista, kao veoma važne kategorije kojoj bi trebalo zabraniti podizanje spomenika u Srbiji.

U tom smislu želeo bih da vas pitam, ostali ste mi to dužni iz načelne rasprave, niste tada bili prisutni, kako se u Srbiji toleriše upravo jedna takva izgradnja spomenika okupatorima i teroristima? Koleginica Marija Janjušević vam je juče navela primer spomenika u Kanjiži. Svi znate za spomen obeležje Aćif-efendiji u Novom Pazaru. Naveo sam primer spomenika ratnim komandantima oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe, dakle, direktnim teroristima koji se nalazi u Velikom Trnovcu, u opštini Bujanovac. Dakle, to je sve suprotno ovom zakonu i vašim predlozima i zašto aktuelna vlast toleriše, dakle, ovakve spomenike okupatorima i teroristima?

I, ono što bih na kraju želeo posebno da istaknem, jeste da postoji jedan nepostojeći ratni memorijal u Beogradu na koji biste morali da obratite pažnju jer ova Vlada Republike Srbije duguje odgovor građanima Srbije, a to je pitanje – gde se nalazi grob đenerala Draže Mihajlovića u Beogradu?

Dakle, đeneral Draža Mihajlović je, ne zaboravimo, prvi ustanik u okupiranoj Evropi pod fašizmom i pod njegovom komandom su oslobođeni prvi gradovi u Evropi okupirani pod fašizmom. Da li je moguće da mi u duhu tog izjednačenja dva anti-fašistička pokreta otpora u Srbiji, partizanskog i ravnogorskog, još uvek kao država nismo bili sposobni i kadri da otkrijem grobno mesto đenerala Draže Mihajlovića i da to, takođe, obeležimo, gospodine ministre, kao ratni memorijal prve vrste. Zašto? Zato što je đeneral Draža Mihajlović i ravnogorski pokret bio simbol anti-fašističkog otpora u čitavom demokratskom svetu. Zato što su đenerala Dražu Mihajlovića slavili naši tzv. zapadni saveznici koji su mu posle okrenuli leđa i predali ga na milost i nemilost komunističkom režimu, iako je bio taj prvi ustanik u okupiranoj Evropi pod fašizmom. Mi dugujemo otkrivanje grobnog mesta đenerala Draže Mihajlovića i dugujem da to bude jedan prvorazredni ratni memorijal u ovoj državi, jer krije, zapravo, istinu o nekome sa kim ova država apsolutno može da se ponosi zato što je bio onaj ko nije priznavao kapitulaciju i onaj ko je podigao prvi ustanak u okupiranoj Evropi pod fašizmom.

Sa druge strane želeo bih da istaknem da bi ste vi to imali u vidu, ja vas molim i preklinjem u tom pravcu, da li će ovi ratni memorijali u inostranstvu podrazumevati i sve žrtve i sva ratna stratišta i sve logore i sve drugo što su doživeli Srbi u otadžbinskim ratovima od 1991. do 1999. godine na prostorima bivše Jugoslavije u bivšim jugoslovenskim republikama, gde su i te kako stradali u tom praktično trećem pokušaja genocida u 20. veku nad srpskim narodom? Dakle, sve ono što se dešavalo Srbima u Sloveniji, u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini, treba tretirati kao ratne memorijale, jer su tamo Srbi branili svoja vekovna ognjišta, svoje porodice i sprečavali da im se desi trostruki genocid u 20. veku?

To mi je veoma važno da mi odgovorite iz jednog drugog razloga, zato što lično smatram da su te avnojevske granice po kojima su kasnije i deljene te jugoslovenske republike na novoformirane, a ne postojeće do tada države, zapravo granice koje je u svoje vreme raspisala jedna teroristička organizacija koja se zvala Komunistička partija Jugoslavije. Ne mogu, dakle, granice koje je raspisala jedna teroristička organizacija biti državne granice.

Tu bih samo razdvojio dve veoma važne stvari, jedno su komunisti kao teroristi koji su koristili građanski rat i borbu za oslobođenje zbog dolaska na vlast, a drugo su Srbi koji su učestvovali u partizanskim jedinicama i borili se za oslobođenje svoje otadžbine, njima treba pružiti puno priznanje, svaku vrstu spomenika i zadovoljenja kao antifašističkom pokretu otpora, ali sa druge strane ukinuti svaku spomeničku tradiciju i svako poštovanje prema komunističkim teroristima koji su ovde došli na vlast tako što su ubijali na desetine hiljade Srba, domaćina, rodoljuba, monarhista i antikomunista.

Dakle, veoma je važno da u tom smislu znamo da li će ratni memorijali konačno raskrstiti sa tom komunističkom istoriografijom i tradicijom i razdvojiti komuniste teroriste, revolucionare koji su ubijali da bi došli na vlast i da bi se ovde zacarila komunistička tiranije, od partizana i istinskih srpskih komunista koji su i sami stradali od te Komunističke partije Jugoslavije zato što su imali neki srpski osećaj i zato što su branili neki srpski nacionalni interes u svemu tome.

Postavlja se kao suštinsko pitanje, zašto su samo Srbima nametan komunizam koji je bio suprotan nacionalnim interesima srpskog naroda. Zašto su jedino u Srbiji pravljene dve pokrajine i ni u jednoj drugoj bivšoj jugoslovenskoj republici da bi se Srbija mogla razbijati dalje na komade.

Dakle, da bismo sve to ispravili moramo i u funkciji ovoga zakona i ratnih memorijala da raskrstimo sa negativnom komunističkom tradicijom koja je ovde zapravo okupatorska i koja je jednu okupaciju Nemačku zamenila komunističkom revolucionarnom vlašću i novom komunističkom okupacijom. I, sa druge strane partizanski pokret otpora u kome su učestvovali mnogi Srbi širom bivše Jugoslavije zato što su se pravedno borili za oslobođenje svoje države i njima treba dati puno priznanje i zadovoljenje. Oni nisu imali nameru da ubijaju druge Srbe već da oslobode svoju tada okupiranu otadžbinu.

Dakle, to bi bila neka važna pitanja na koja molim vaš odgovor i mislim da sam bio apsolutno u konstruktivnom duhu da ukažem i na dobre i na loše strane predloženog zakonskog rešenja.

Aleksandar Martinović. Izvolite.

Replika, zato što je pomenuta SNS.

Zahvaljujem se, gospođo Gojković.

Pošto je gospodin Boško Obradović tražio neka objašnjenja, evo, ja ću pokušati u ova dva minuta da mu ih dam.

Spomenik teroristima, o kojima je govorio, je upravo srušila vlast SNS uz pomoć žandarmerije.

Što se tiče postojanja dva antifašistička pokreta, a pošto vidim da to kod vas izaziva nedoumicu, nema nikakve sumnje da su u Srbiji i da je srpski narod u Drugom svetskom ratu imao dva antifašistička pokreta, ali vaš pokret nije sledbenik ni jednog, ni drugog, nego jednog trećeg. Vi ste ideološki sledbenici Pokreta „Zbor“, odnosno LJotićevaca.

Pokret „Zbor“ je pre Drugog svetskog rata nosio naziv Jugoslovenski narodni pokret „Zbor“. Oni su postali Srbi tek kada je okupirana Kraljevina Jugoslavija. Onda su se setili da su Srbi.

LJotićeva žena je bila Hrvatica, Ivka, iz mesta Bakar kod Šibenika. Nije to toliko ni važno, ali hoću da vam kažem da nisu oni baš toliki Srbi kakvima se danas predstavljaju, ali ono što je najgore od svega, gospodin Boško Obradović je sledbenik pokreta, jednog malobrojnog pokreta, koji je, nažalost, bacio ljagu na srpski narod u Drugom svetskom ratu. Srbi su dominantno bili pripadnici dva antifašističkog pokreta, ali, eto, našla se jedna mala grupica koja je služila Nemcima.

Gospodin Boško Obradović je sledbenik, između ostalog, Marisava Petrovića, komandanta Petog dobrovoljačkog odreda, tzv. Srpskog dobrovoljačkog korpusa.

Marisav Petrović je 1941. godine, kada je bilo masovno streljanje u Kragujevcu, vodio srpsku decu, srpsku omladinu, građane Kragujevca, Nemcima pred streljačke strojeve. Ne znam kakve veze ima Boško Obradović ni sa Đeneralom Dražom Mihailovićem, ni sa Ravnogorskim pokretom, ni sa partizanskim pokretom? On je pisao za „Novu Iskru“. „Nova Iskra“ je glasilo LJotićevaca. Dakle, ni Dražino, ni partizansko glasilo.

Zahvaljujem se. Vreme ste prekoračili.
Narodni poslanik Boško Obradović, replika. Izvolite.

Hvala, predsedavajuća.

Evo, ako je trebalo gospodin Martinović da odgovori umesto ministra, nije odgovorio ni na jedno pitanje, pa će, nadam se, ministar se udostojiti da odgovori na postavljena pitanja.

Što se tiče izlaganja gospodina Martinovića, upravo je Srpski pokret Dveri u vreme dok je izdavao časopis „Dveri srpske“, objavio svoj poseban temat, broj časopisa „Dveri srpske“ posvećen Đeneralu Draži Mihailoviću kao prvom ustaniku u okupiranoj Evropi.

Takođe, napravio u to vreme, povodom 70 godina od mučeničke smrti Đenerala Draže Mihailovića, veliku Nacionalnu akademiju u Domu sindikata u Beogradu, i niz drugih aktivnosti kojima zapravo obeležavamo tu antifašističku tradiciju srpskog naroda, jer Srpski pokret Dveri, upravo baštini tu i takvu antifašističku tradiciju srpskog naroda.

U tom smislu oni koji tvrde nešto drugačije i koji se kite nekakvim patriotskim perjem, a nalaze se na vlasti, mogli bi konačno da odgovore na pitanje zašto još uvek nisu otkrili grob Đenerala Draže Mihailovića? Evo, kada ste svi toliko veliki četnici, kada ste toliko velike patriote, kada ste toliko velike srbende, vi iz SNS, što ne uradite to bogougodno delo i konačno da dostojno sahranimo Đenerala Dražu Mihailovića i otkrijemo njegovo grobno mesto? Šta vas šest godina sprečava? Imate BIA, imate sve arhive, znate sve i možete to da otkrijete za jedan dan, ali to ne otkrivate.

Znači, vi ste i dalje taoci komunističke istoriografije i naslednici ne samo tog komunističkog pogleda na stvari, nego evo i posledice tog komunizma. Ako ste već velike patriote i četnici, dokažite to, otkrijte konačno grob Đenerala Draže Mihailovića. Šta vas sprečava? Koji je to izgovor? Da li vas Boško Obradović sprečava? Da li vas Dveri sprečavaju? Vi to nećete da uradite, a možete. Šest godina ste na vlasti.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, za SNS je Drugi svetski rat završen 1945. godine. Nema više ni četnika, ni partizana.

Ja samo hoću da kažem da vi 1999. godine, kada ste pisali, a mi smo ovde to čitali više puta, za „Novu Iskru“, niste Dražu Mihajlovića nazivali velikim učiteljem, nego Dimitrija LJotića. Vi ste pod uticajem Dimitrija LJotića rekli da su najveću štetu u duhovnom i kulturnom smislu srpskom narodu naneli Vuk Karadžić i Dositej Obradović.

Zaista ne znam, a voleo bih da znam, gde je sahranjen Draža Mihajlović, ali čudi me da to pitanje niste postavili 2004, 2005. i 2006. godine, kada su formirane različite komisije koje su trebale da ispituju zločine koji su se desili u Srbiji. Vas to tada nije zanimalo. Vi ste tada bili vojvoda kolubarski. Vi ste dobijali novac iz „Kolubare“, od DSS i od Koštunice 2004, 2005. i 2006. godine. Kada su žuti preuzeli vlast, onda ste postali vojvoda od dijaspore, pa su vas finansirali žuti preko Ministarstva za dijasporu. Što njih niste pitali gde je grob Draže Mihajlovića? Vas u suštini to ne zanima ni dan danas, nego vi pokušavate da preko onog LJotićevskog odela obučete Dražin kaput, pa da se niko u Srbiji ne doseti da ste vi u stvari sledbenici jedne malobrojne grupe ljudi, koja je u Drugom svetskom ratu služila Nemcima. Vaši prijatelji su bugarski fašisti. Vaši prijatelji su oni koji polažu spomenike na Blajburgu i, što je najgore, ovde ste ih dovodili u Narodnu skupštinu.