Na član 2. amandman je podneo Petar Jojić.
Poslaniče, izvolite.

Dame i gospodo, podneo sam amandman na član 2, kod kog amandmana u celosti ostajem sa obrazloženjem, sa predlogom da bude usvojen.

Ono što bih želeo samo ukratko da kažem, da ne ponavljam stavove narodnih poslanika SRS, jer ih u celosti podržavam i smatram da daju doprinos i mogu samo da poboljšaju tekst ovog predloga zakona, pa ih treba ceniti i u tom smislu i uvažavati.

Dame i gospodo narodni poslanici, postavljam pitanje gospodinu ministru. Gospodine ministre, da li u Vladi postoji bilo kakva inicijativa da se spomenik Slobodanu Miloševiću podigne u Beogradu? Slobodan Milošević se, kao heroj u ratu koji je nametnut nelegalnim bombardovanjem od strane 19 najmoćnijih sila na svetu ove države suprotstavljao neprijateljima, zaslužuje u svakom slučaju jedan spomenik usred Beograda i da bude sahranjen u Aleji velikana. To zaslužuje jedan predsednik koga su izdajnički režim DOS-a na Vidovdan 2001. godine isporučili okrvavljenih ruku tzv. zločinačkom Haškom tribunalu, gde je praktično i ubijen.

Takođe, postavljam pitanje gospodinu ministru – da li će Beograd imati jednu ulicu sa nazivom đenerala Draže Mihailovića?

Još jedno pitanje – kada će se okončati izgradnja memorijalnog dela Starog sajmišta kroz koje je prošlo oko 50 hiljada zatočenika, jer na tom delu jedino možete videti osmatračnicu fašističkih stražara koji su čuvali tih 50 hiljada zatočenih logoraša?

Što se tiče zakona, njega je trebalo i ranije doneti.

U svakom slučaju, imajte u vidu da DOS-ov režim nije podigao ni jedan spomenik onima koji bi zaslužili u ovoj državi za sve vreme dok su oni vladali.

Očekujemo da će aktuelna vlast uzeti u obzir razmatranje i ovih predloga koji su usledili od strane poslanika SRS. Hvala.

Na član 2. amandman je podnela LJiljana Mihajlović.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 2. amandman je podneo poslanik Božidar Delić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 2. amandman je podneo Nemanja Šarović.
Izvolite.

Dame i gospodo, već smo se po amandmanima na Zakon o ratnim memorijalima naslušali lepih priča predstavnika vladajuće koalicije. Slušali smo o tome kako ste odvojili po neki milion za te spomenike, što jeste dobro. Možemo raspravljati o tome da li može bolje, ali to po mom mišljenju nije suština.

Vi nama danas treba da odgovorite na neka malo teža pitanja. Jer, način na koji će se čuvati sećanje na sve one koji su davali svoje živote i sve one koji su prolivali krv i za Srbiju i da bi zaštitili srpski narod i da bi oslobodili teritorije na kojima živi srpski narod vekovima, to je nešto bitnije.

Dakle, dajte da vidimo kakav će odnos države biti prema srpskim teritorijama, da čujemo zašto ste zaboravili Republiku Srpsku Krajinu, da čujemo šta je sa onima koji su prolivali krv kako bi zaštitili srpski narod na toj teritoriji. I, kako je moguće da vi tvrdite da mi imamo divne i idilične odnose sa Hrvatskom, a da je ista ta Hrvatska proterala stotine hiljada Srba sa njihovih vekovnih ognjišta, da je pobila hiljade ljudi, a da vi te ljude ne samo da ne pominjete? Naravno, onda je izlišno govoriti i o bilo kakvim spomenicima za te stradalnike.

I, ono što je u ovom trenutku pitanje svih pitanja, a to je – šta će biti sa Kosovom i Metohijom? Ima li smisla slaviti heroje, slaviti one koji su u prethodnim vekovima dali svoj život kako bi oslobodili ili odbranili Kosovo i

Metohiju, ako ćemo mi kroz sramne briselske pregovore u nekoj formi predati našim vekovnim neprijateljima na tim prostorima, a to su šiptari, predati tu srpsku teritoriju? Hoćemo li onda rušiti spomenike? Imaju li spomenici smisla ako se odreknemo Kosova i Metohije?

Nije suština lep spomenik, suština je u odnosu prema tim ljudima. Suština je i u odnosu prema državi. Suština je u tome da je danas i dalje predsednik Vlade Republike Srbije osoba koja je rekla – Kosovo je bila Srbija. Činjenica da neko kaže – Kosovo, umesto Kosovo i Metohija, što je u skladu sa Ustavom i što je nešto što smeta našim neprijateljima, jer taj naziv Kosovo i Metohija podseća na ono što suštinski i istorijski Kosovo i Metohija jesu, dakle, može li se u takvoj situaciji pričati o spomenicima, dok se istovremeno odričemo suštine, a to je Kosovo i Metohija?

Niko nema pravo ni pod kojim izgovorom, da li je to bolji život ljudi, da li je to ulazak u EU, da se odrekne svega onoga za šta su generacije srpskog naroda krvarile. Nemojte nam pričati o spomenicima, da li je milion ili dva. To je podjednako važno, kao i fontane, ukoliko se usudite da se odreknete Kosova i Metohije. Za tako nešto niko nema mandat, nijedan predsednik, nijedan ministar, nijedan Srbin, slobodno tako nešto mogu reći.

Prema tome, vodite vi računa prvo o onome po čemu će vas zapamtiti pokoljenja koja dolaze, jer nije suština, još jedanput da ponovim, u tome koliko ćete odvojiti za neki spomenik, nego da li ćete zaista sačuvati ono za šta su se generacije srpskog naroda i borile i ginule i ostavljale u amanet generacijama koje dolaze.

Hvala.
Na član 2. amandman je podneo poslanik Milan Lapčević.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 2. amandman je podneo poslanik Momčilo Mandić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 2. amandman je podnela poslanica Vesna Ivković.
Da li neko želi reč? (Da)
Izvolite.

Hvala.

Poštovana predsednice, poštovani ministre sa saradnikom, poštovane koleginice i kolege poslanici, u članu 2. stav 1. u tački 1) reč: „tradicije“ zamenjuje se rečju: „tradicija“. Amandmanom se vrši u stvari pravno-tehnička redakcija.

Ovim članom precizno su definisani pojedini izrazi i njihovo značenje, koje nije na obavezujući način utvrđeno u nekom drugom propisu. Uglavnom se radi o izrazima koji su suštinski vezani za materiju koja je predmet ovog zakona.

Ovim zakonom Republike Srbije uređuje se zaštita kulturnih i istorijskih dobara i u skladu je sa Ustavom. Reguliše se ova oblast na celovit način i objedinjuju se važeći propisi u ovoj oblasti.

Veoma važan benefit zakona biće jedinstvena evidencija o svim ratnim memorijalima u Republici Srbiji, o srpskim ratnim memorijalima u inostranstvu, kao i ratnim memorijalima pripadnika stranih oružanih snaga u Republici Srbiji koji će se trajno čuvati.

Ono što je još važnije, vodiće se evidencija o poginulim licima, počev od Prvog balkanskog rata.

Predlog ovog zakona je rezultat potrebe da se donese novi zakon kojim bi se nedvosmisleno definisale nadležnosti i prevazišla zastarela rešenja, uskladila terminologija i ova oblast uredila u skladu sa načelima modernog građanskog društva, uz poštovanje ljudskih prava.

Ovim zakonom nadležno ministarstvo napravilo velike napore da nadoknadi ono što je propušteno godinama i da institucijama i organizacijama koje se bave očuvanjem kulturne baštine iz ratnih perioda pruži adekvatnu zaštitu.

Uređenjem i održavanjem ratnih memorijala negujemo tradiciju za neka buduća pokoljenja, jer pored jezika, pisma, istorije, običaja i nepokretna kulturna baština predstavlja identitet svake nacije.

Slobodarska tradicija srpskog naroda je skupo plaćena životima naših građana. O toj slobodarskoj tradiciji srpskog naroda na mnogim tribinama širom Srbije govori prof. dr Predrag Marković, zamenik predsednika SPS, koji mlađim naraštajima prenosi nesebično svoje znanje.

Poštovanje tradicije su fine niti koje nas vezuju sa prošlošću, ali koje čini i našu sadašnjost i ostavštinu za budućnost. Tradicija je jedno podsećanje da imamo vlastito mesto u poretku stvari, tj. da imamo identitet jednog naroda.

U neprestanoj trci za vremenom i profitom, čemu veći deo čovečanstva danas robuje, u eri globalizacije koja poništava mnoge posebnosti naroda i zemalja moramo sačuvati svoj identitet za buduće generacije koje dolaze, a to ćemo uraditi kroz čuvanje, održavanje i uređivanje ratnih memorijala koji pričaju o bogatoj istorijskoj prošlosti srpskog naroda i njenim oslobodilačkim, a nikada osvajačkim ratovima. Hvala.

Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Tatjana Macura, Vladimir Đurić, Aleksandar Stevanović i Nenad Božić.
Da li neko želi reč?
Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurišić, Miroslav Aleksić, Nenad Konstantinović, Goran Bogdanović i Zdravko Stanković.
Da li neko želi reč?
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.
Da li neko želi reč?
Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Živković, Marinika Tepić, Jovan Jovanović i Sonja Pavlović.
Reč ima narodni poslanik Sonja Pavlović. Izvolite.

Hvala.

Uz dužno poštovanje naše tradicije, ovde smo čuli dosta patriotskog poentiranja čime postoji opasnost da se tradicija i devalvira. Međutim, krivo sedi, pravo govori, zakonodavac je prema svima nama imao isti tretman, te jedan jedini odgovor na sve naše amandmane, bilo da su postavili opozicija ili pozicija, glasi: „Amandman se odbija. Predlog zakona izrađen je u skladu sa metodologijom izrade propisa. Odredba je jasna, precizna, definisana i nije potrebno dodatno pojašnjenje. Amandman ne utiče na suštinu materije koju Predlog zakona uređuje.“ Znači, svaki amandman je dobio isti odgovor, tako da ja sumnjam da su uopšte čitani ovi amandmani. Znači, sumnjam, nisam rekla da je to tačno, a ako nisu čitani to me veoma vređa i trebalo bi i sve ovde ostale kolege, naročito kad je ova osetljiva materija u pitanju.

Zaista mislimo da smo dali konstruktivan predlog što se tiče ovog člana 2. i da je tu trebalo uneti neke neophodne izmene. Znači, nismo ga brisali, nismo ga negirali,nego smatramo da je trebalo uvesti neke neophodne izmene.

Recimo, šta znači „mesto stradanja“? U definiciji „mesto stradanja“ kaže – jeste mesto i šira prostorna celina. Mi smatramo da to treba da bude njegovo neposredno okruženje, jer šira prostorna celina nije definisan prostor. Znači, to može da izazove razne zloupotrebe, recimo, kada su memorijalni centri u pitanju da zahvate mnogo veće oblasti nego što je to potrebno, da se tu zaštite i neke vikendice, kako već znamo da se to dešava u nacionalnim parkovima gde su najčešće memorijalni centri i zaista smatramo da to ne bi trebalo da se dešava.

Samim tim smatramo da bi trebalo što pre da se donesu podzakonska akta koja bi jasno definisala mesto stradanja, odnosno tu prostornu celinu koja se nalazi neposredno uz mesto stradanja.

Osim toga, imali smo primedbe na tačku 6) gde smatramo da, osim svega što je navedeno kao zaštita ratnih memorijala, bi trebalo da bude istaknuto da ne sme da dođe do prenamene. Znači, ne sme se desiti prenamena nekog objekta koji je ratni memorijal, jer ratni memorijal ne mora da bude samo skulpturalno delo, ratni memorijal ne mora da bude spomen ploča, ratni memorijal može da bude i objekat graditeljskog nasleđa i iz toga razloga smatramo da ne bi trebalo da dođe njegove prenamene i da to treba da bude jasno istaknuto u zakonu.

Takođe, u ovom članu u tački 7) se samo navodi da je za ratne memorijale i memorijalne centre potrebno uredno održavanje pristupnih puteva. To je veoma suženo nešto. Znači, mi moramo da održavamo apsolutno ceo taj prostor, internu saobraćajnu infrastrukturu, komunalnu infrastrukturu, jer su ratni memorijali nekada spomen česme, elemente opšte i ambijentalne rasvete i svih drugih objekata u okviru ograđenog kompleksa. Tu se postavlja pitanje – ko će zapravo brinuti, odnosno gazdovati sa tim centrima, odnosno objektima? Ko će voditi brigu o njima? Sve može da se definiše, sve može da se napravi, ali ukoliko se pravilno ne gazduje sa tim objektima, mi imamo veliki problem i to će otići opet u zaborav, kao i mnogi ratni memorijali iz prethodnog pitanja.

Znači, postoji tu čitav niz pitanja koja bi trebala podzakonska akta da reše. Mene interesuje zašto je u ovoj proceduri istaknuto kao nadležni organ, koji daje odgovarajuće dozvole… Jasno mi je zašto Ministarstvo građevinarstva, jer po difoltu ono donosi dozvole. Ne znam zašto je Ministarstvo energetike posebno izdvojeno u ovom zakonu, kao dodatno? Zašto to nije Ministarstvo zaštite životne sredine, šumarstva, jer se ratni centri i memorijali najčešće nalaze u tim područjima. Ako bih mogla da dobijem odgovore na ta pitanja, molila bih. Hvala.

Hvala.
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Miljan Damjanović.
Da li neko želi reč?
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Dubravko Bojić.
Da li neko želi reč?
Izvolite.

Hvala.

Posle Prvog svetskog rata u Srbiji su se raširili „krajputaši“. Ova pojedinačna sećanja na poginule rođake i prijatelje predstavljaju najjaču vezu sa postradalima i prvi snažniji vid poimanja ratnih događaja iz same istorije.

Lokalna tradicija čini drugi stepen sećanja i obuhvata gradnju spomenika i čuvanje uspomene na pale borce. Komunisti su izgradili kult ratnika, doduše partizanskog ratnika. Redovno su održavane svečanosti, akademije, jubileji, godišnjice. Postajala je jaka boračka organizacija. Širom Jugoslavije bilo je spomen obeležja, bista ratnika, škola i ulica sa imenima poginulih ratnika i heroja. Negovala se tzv. memorijalna kultura.

Dame i gospodo, mislim da je Predlog zakona o ratnim memorijalima prava, bolje reći, jedinstvena prilika da o ratnim memorijalima u svetu, odnosno inostranstvu kažemo nešto više.

Ovde ću reći o jednoj spomen kapeli kosturnici Studenčišta u Ohridu. Tu je sahranjeno 400 Srba izbeglica nadomak Biljaninih izvora u Ohridu. To su bili momci između 15 i 20 godina koji su bežali od bugarskog okupatora 1915. godine. Na graničnom pojasu kod Svetog Nauma zarobili su ih pripadnici komitskih odreda i streljali. Za vreme Drugog svetskog rata bugarski okupatori su minirali i srušili spomenik. Ostao je jedino donji deo spomenika u kome se nalaze posmrtni ostaci srpskih mladica. Zato nam je neophodna evidencija srpskih ratnih memorijala kao naš dug prema svim žrtvama.