Poštovane koleginice i kolege, sve se pitam da li je ovaj zakon samo slamka među vihorove ili je Srbija najzad rešila da se vazdigne iz pepela, da visoko podignutog čela krene u budućnost i da svakom zlotvoru koji joj bude na putu kaže – kuš, u stranu, ide časna Srbija sa svojim slavnim precima. Da se više nikada ne desi da nam brane da čitamo Knjigu o Milutinu, da naša pokoljenja mogu slobodno da zapevaju „Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala“, „Ja sam ja, Jeremija“, „Oj, vojvodo Sinđeliću“, da ponovo zasija vatra na spomeniku u predsedničkom parku preko puta Palate Srbije i da ta vatra simboliše stradanje nevinih žrtava u brutalnom zločinačkom napadu koji je izveo NATO agresor sa 19 drugih zemalja EU 1999. godine. Da više nikada, niko, ne može Srbinu da zabrani da se ponosi sa svojom prošlošću, da se ne desi da nam mali, nikakvi, mogu da kažu da smo mi bili agresori. Kako možemo da budemo agresori u svojoj zemlji? Branili smo svoju zemlju i svoj narod. Mi smo oslobodioci, mi smo branitelji našeg naroda.
Nadam se da ćemo još doći sebi pameti i da nećemo jedni druge napadati, da nam se neće desiti, kao što se nedavno desilo u ovoj Skupštini, kada je predsednik parlamenta Slovačke rekao da Slovačka nikada neće da prizna nezavisnost Kosova, da jedan deo ove sale ne aplaudira.
Moramo da budemo jedinstveni. Moramo da shvatimo da je Srbija naša jedina domovina i da se borimo za nju. Moramo prema svojim precima da budemo dostojanstveni, da bi budućnost, odnosno potomci, i nas poštovali. Hvala lepo.