Ja sam prof. dr Nada Kostić, relativno nova poslanica.
Pozdravljam predsedništvo, predsednicu i našeg ministra koji se jako trudi, kao mlad čovek, pun energije, da sredi sve ovo što je nasledio nesređeno.
Prvo bih pohvalila ove predloge zakona i mislim da je zaista bilo vreme da se uredi ta materija zakonski, da ne bi bilo situacija kao što je bilo, ja se sećam u moje vreme, kad sam ja bila direktor KBS „Dr Dragiša Mišović“, bilo je afera, zvali su me novinari iz Zagreba, da su pojedini doktori bili u tom lancu tih nekih živih davaoca organa, trgovina organa, lažnih ultrazvučnih nalaza i tome slično, a da ne kažem sve do kulminacije žute kuće, koja nam je poznata kao kriminal nad kriminalom, gde je isto vršena istraga, ali je sve to nekako uvek bivalo zataškano.
Ono što mislim, pitanje etike i pitanje ljudskih prava, veoma je vezano za ovu problematiku i mislim da je ono u suštini jako osetljiva stvar. Kod nas je počela da se razvija transplantacija kao takva, imali smo transplantaciju bubrega, kao što je koleginica govorila na početku, kad su počeli govori, a kasnije jetre i najzad pluća i srca. E, sad, srce i pluća su još uvek u razvoju, to su skupe metode i tu je potrebna vrlo dobra obuka, izuzetni kadrovi, da bi se to dobro uradilo, a to je izuzetno skupo. Do sada se radilo u inostranstvu, a kao što vidimo, cene su tu približno iste kao kada se to odradi u inostranstvu i kod nas. Ali, svakako naša medicina treba da napreduje, što više naših mladih ljudi da se usavršava i da mi budemo na tom nivou.
Ono što bih ja rekla kao bitno, a to se isto odnosi na matične ćelije, to je savremena medicina i to je veoma važno i značajno u lečenju mnogih bolesti i tkiva, rekla bih nešto što je etičke prirode i što može da otvori vrata za zloupotrebe. E, toga se ja plašim.
Kada je u pitanju 23. član Predloga ovog zakona, transplantacija organa, to je upravo pitanje uslova davaoca organa umrle osobe. Mislim da je daleko bolje da osoba za života, kao što smo do sada imali, zavešta svoje organe i to pismeno potvrdi i dobije donorsku karticu. Na taj način nema zabune. Na ovaj način da za njega, posle smrti, neke iznenadne, je li tako, a on recimo ne želi da da svoje organe, neko drugi odlučuje, otvara mogućnost zaista i korupcije i mita i kriminala i opet svega i svačega.
Zaista se bojim da mi to nekako ne okrenemo, da to nije sigurno i dala sam zato jedan amandman o kome onda kasnije neću govoriti, oduzimati vam vreme, amandman koji se odnosi da se upravo samo zameni taj odnos, znači ne da faktički tu dozvolu daju drugi posle smrti, nego da je daje čovek dok je živ i dok odlučuje. Znate kako, imate verskih i drugih razloga zbog kojih pojedinci zaista ne žele to.
Mi u praksi smo svesni da velika većina ljudi, porodica, onih koji moraju da odu na obdukciju da bismo mi otkrili pravi uzrok njihove smrti, što je veoma važno, odbijaju to. Tako da, mislim da naš narod, koliko je meni poznato, ipak imam iskustvo dosta godina, mislim da će teško to prihvatiti, a bojim se da naš narod neće biti informisan o mogućnosti da Upravi biomedicine dostavi, recimo, svoje neslaganje sa donacijom organa.
Tako da, tu je jedna moja izvesna bojazan i zato smatram da za života je ovo bilo jednostavnije da zavešta svoje organe. Vidite, to objašnjava i onu činjenicu koju smo čuli, naravno mi smo se uskladili sada sa Evropom, za Hrvatsku, da je 30 hiljada ljudi, neko je rekao 30 hiljada ljudi samo nije dalo to, napisalo je to da neće dati svoje organe. E, sad, da li je to realno da 30 hiljada ljudi ili još mnogo ljudi nije znalo uopšte…
