Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa širokim krugom saradnika, ja bih želeo da eto na kratko, mada mi je to neprijatno, pokvarim ovu idilu koja postoji u Narodnoj skupštini Republike Srbije po pitanju ovih vaših predloženih zakona, jer smatram da se ovim zakonom otvara jedan čitav set bioetičkih tema i dilema koje će uskoro postati više nego aktuelne, koliko vidim, u domu Narodne skupštine Republike Srbije.
Vi znate, gospodine ministre, uvek smo imali živu i rekao bih zdravu polemiku po raznim pitanjima, da se nikada nisam libio da pohvalim sve dobro što je dolazilo od strane vašeg ministarstva, kao i naravno da polemišem oko onoga što smatram da nije bilo dobro. Tako i ovde, mogu da kažem u ovom zanatskom delu uređivanja zakona i dovođenja u red jedne materije koja devet godina, recimo, nije dovedena u red, a postavlja se pitanje zašto kada ste već šest godina na vlasti?
Vi ste nešto pomerili, nešto uradili i nešto sredili. Inače tako smo pre godinu dana i sredili ono što se tiče transfuziologije, odnosno transfuzije krvi u srpskom zdravstvenom sistemu pa to ne funkcioniše, tako da možemo i o tome detaljnije jer očito je da mi nešto zakonski uredimo, a to u praksi uvek ima ogromne probleme da uopšte bude primenjeno ili se primenjuje pogrešno.
Ovde bih ja želeo da skrenem vašu pažnju da u naše zakonodavstvo sa ovim zakonom ulazi jedan čitav set tema koje se tiču bioetičkih tema i dilema. Dakle, počevši od naravno Zakona o rodnoj ravnopravnosti koji nam se najavljuje i koji bi trebalo da omogući da neko ko se pre podne oseća kao žena, popodne kao muškarac, a uveče opet kao žena ima tu mogućnost da se oseća kako god hoće.
Zatim, najava zakona o istopolnim zajednicama, itd, a vi dobro znate da je u pripremi i prednacrt građanskog zakonika koji tretira tek neke sporne bioetičke teme kao što je eutanazija, kloniranje, zatim fizičko kažnjavanje dece koje se zabranjuje, pa sve veći broj oduzete dece.
Evo, pre neki dan smo imali, gospodine ministre, neverovatan podatak u „Novostima“ da je roditeljima u poslednjih pet godina oduzeto 5.668 dece u Srbiji. Zašto sve ovo pominjem? Dolazim na vašu temu. Zato što je ovo sve tema koja govori o tome da iako Vlada spolja gledano ima borbu protiv bele kuge, želju za natalitetom i ne znam šta sve drugo što smo mi vrlo otvoreno podržali, jer to je naša politika od osnivanja Dveri i drago nam je da je Vlada posle šest godina shvatila da su Dveri bile apsolutno u pravu kada su govorile o porodičnoj politici.
Sa druge strane, imamo jedan čitav set, rekao bih, anti-porodičnog zakonodavstva ili bioetički krajnje spornog i problematičnog zakonodavstva. Onda da se ne vraćam recimo na temu vakcina i „Torlaka“, bilo je danas ovde reči, ali morate da razumete sve nas roditelje kojima su bioetičke teme važne, sve nas verujuće ljude kojima su bioetičke teme lažne. Nama nije važno šta kaže EU ili Brisel, nama je važno šta kaže učenje naše vere, naše crkve. Za nas su bioetičke teme veoma osetljive.
Želeo bih u ime mnogih roditelja čisto da apelujem na vas. Kada vidite protivljenje tzv. vakcinaciji, treba da znate da to nije protivljenje obaveznoj vakcinaciji, jer je to jedna civilizacijska i dobra tekovina, već je protivljenje sumnjivim vakcinama čije se poreklo ne zna, a koje nisu napravljene u Srbiji jer smo ugrozili zdravstvenu bezbednost Srbije jer ne pravimo više domaće vakcine, itd.
Znači, hoću da vam kažem da je to čitav jedan spektar tema koje jednostavno brinu savremene srpske roditelje. Znači, možda neko preteruje u toj brizi, možda je neko sklon teorijama zavere, možda ima raznih izvitoperenja, ali nemojte negirati osnovnu brigu koja stoji iza svega toga. Znači, ljudi imaju određene moralne dileme. To je nešto što morate da imate u vidu kada predlažete određene zakone.
Konkretno, kada govorite o Zakonu o presađivanju ljudskih organa, morate da budete svesni jedne činjenice koja nesumnjivo postoji, a to je trgovina ljudskim organima. Navešću vam jedan konkretan i bolan primer, a to je tzv. fetalna terapija koja se zasniva na odstranjivanju i upotrebi tkiva i organa ljudskih embriona abortiranih u različitim fazama razvoja radi pokušaja lečenja različitih bolesti i podmlađivanja organizma, primera radi. Mene bi zanimalo - da li to postoji u Srbiji, da li u Srbiji postoji fetalna terapija, da li neko zloupotrebljava abortiranu decu i od toga pravi ne znam kakve pomade za nekog pametnjakovića koji želi na taj genijalan način da se podmlađuje? Dakle, vrlo su osetljive stvari i navodim samo primere, a doći ću do suštine onoga što je problem ovog zakona.
Hoću da vam prikažem čitavu lepezu bioetičkih tema i dilema koje postaju sve aktuelnije u Srbiji, jer očito je da prednacrt građanskog zakonika i određeni zakoni koji dolaze u proceduru sve više nasrću na porodični moral, na tradicionalne vrednosti, na versko učenje koje je nama verujućim ljudima veoma bitno, što nemate pravo da nam negirate.
Dakle, učenje, primera radi, naše crkve, mogu da vam citiram nekoliko rečenica, a potiče iz socijalne doktrine Ruske pravoslavne crkve koja je vrlo detaljno i temeljno obradila sve bioetičke teme na najvišem duhovnom i naučnom nivou. Recimo, evo šta kaže o ovoj aktuelnoj temi o kojoj mi danas raspravljamo.
Kaže, savremena transplantologija, teorija i praksa presađivanja organa i tkiva dozvoljava pružanje delotvorne pomoći mnogim bolesnicima koji bi bez toga bili osuđeni na neizbežnu smrt ili na tešku invalidnost. U isti mah razvoj ove oblasti medicine usled povećanja potrebe za neophodnim organima rađa određene moralne probleme i može da bude opasan po društvo. Dakle, može da bude, ne znači da će da bude, ali može da bude, kao što postoji trgovina organima, kao što postoji kriminal u toj oblasti. Svi znamo da to postoji na svetskom nivou i ne možemo se praviti ludi da to ne postoji. Znači, to postoji, kriminalna trgovina ljudskim organima. Znači, opravdane sumnje da se ne dođe u jednu takvu situaciju u našoj državi morate prosto da razumete.
Kaže dalje socijalna doktrina Ruske pravoslavne crkve. Nesavesno propagiranje donatorstva i komercijalizacija transplantacione prakse stvaraju preduslove za trgovinu delovima ljudskog tela, što ugrožava život i zdravlje ljudi. Dveri smatraju da organi čovekovog tela ne mogu se smatrati objektima kupovine i prodaje. Presađivanje organa živog davaoca može se zasnivati samo na dobrovoljnom samopožrtvovanju radi spasavanja života drugog čoveka, i to je hrišćanski i to je apsolutno prihvatljivo. Znači, dati život za drugoga, dati organ za drugoga potpuno je hrišćanska postavka stvari. U tom slučaju saglasnost za eksplantaciju, odnosno odstranjenje organa postaje čin ispoljavanja ljubavi i saosećanja. Tu ništa nije sporno.
Potencijalni davalac međutim mora da bude u potpunosti obavešten o mogućim posledicama eksplantacije organa po njegovo zdravlje. Moralno je nedopustiva ekplantacija koja direktno ugrožava život davaoca.
Najraširenija praksa, tu dolazimo do brojnih problema u vezi sa vašim predlogom zakona, je praksa uzimanja organa od tek preminulih ljudi. U takvim slučajevima mora biti isključena svaka nejasnoća u pogledu određivanja trenutka smrti. Neprihvatljivo je skraćivanje života jednog čoveka, kao i odustajanje od postupaka koji održavaju život radi produžavanja života drugog čoveka.
Ono što mislim da je problem sa čitavim vašim konceptom ovog zakona, dakle, darivanje ili zaveštanje takve vrste ljudskih organa ne može se smatrati čovekovom obavezom. Dakle, ne može se smatrati čovekovom obavezom, što vi na jedan indirektan način uvodite ovim zakonom. Zbog toga je dobrovoljna saglasnost data za života uslov zakonitosti i moralne prihvatljivosti ekplantacije, i to je stav Dveri. Dobrovoljno davanje organa za života tj. potpisivanje kartice za života je moralno prihvatljivo. Sve drugo ostavlja prostor ozbiljne manipulacije i sumnju u taj postupak.
U slučaju da lekarima nije poznata izražena volja samrtnika ili već umrlog čoveka, oni treba da saznaju obrativši se, ako je neophodno, njegovim srodnicima. Takozvanu prezunkciju, pretpostavku o saglasnosti potencijalnog davaoca za odstranjivanje organa ili tkiva njegovog tela koja je predviđena zakonodavstvom niza zemalja smatramo nedopustivim i narušavanjem ljudske slobode.
Dakle, vi ste ovde negde stali na pola puta. Niste išli u potpunu pretpostavljenu saglasnost, a bilo je to u prvim nacrtima zakona, ako se ne varam. Znači, svi mi smo obavezni davaoci svojih organa, pa moramo da nađemo negde nekoga u državi, pa da se tome suprotstavimo, pa da ne znam potpišemo da ne možemo itd, što je opasan korak u kome država totalitarno interveniše u pravu na privatnost i počinje da propisuje praktično … Znate šta, država postaje vlasnik mojih, odnosno ljudskih organa. Ja moram da jurim državu da nekako izađem iz tog sistema dobrovoljnog davanja organa.
Znači, verujte, stvari su vrlo osetljive i nisu uopšte za igru. Vi ste stali na tom putu, pa ste vratili najbliže srodnike koji ipak moraju da se pitaju u slučaju preminulog lica za davanje njegovih organa, ako on nije to zaveštao za života. Dakle, stali ste na pola puta, ali ste otvorili Pandorinu kutiju gde država praktično sada sve nas obavezuje da smo mi dobrovoljni davaoci sopstvenih organa i da mi moramo sada da izlazimo, da tako kažem, da se branimo od države, da zahtevamo – ne, to su moji organi, čekajte da vidim itd.
Zašto nismo ostali na tom dobrovoljnom davalaštvu organa koja je jedna potpuno hrišćanska, utemeljena, moralna stvar? Ko hoće, neka izvoli, evo doktor je potpisao, ima karticu, svaka čast, svako drugi ko želi njegovo je pravo i sloboda, a ne da država to nameće i ne da država time otvara Pandorinu kutiju sumnji šta može da stoji iza toga. Dakle, šta može da stoji iza toga, kao i kod fetalne terapije, odnosno potencijalne veoma kriminalne delatnosti trgovine ljudskim embrionima abortirane dece. Nemojte mi samo reći da je to sada teorija zavere i da se to ne radi nigde u svetu, jer je ovo fin i civilizovan svet. To cveta, gospodine ministre. Za Srbiju sam vas ja pitao da vi garantujete da toga nema u Srbiji. Ja vam pričam za zapadni svet, a vi garantujte da nema trgovine ljudskim embrionima abortirane dece u Srbiji. I stanite iza toga.
Dakle, ovde smo čitavim nizom vrlo konstruktivnih amandmana, vi ćete obratiti pažnju na njih, predložili određene stvari koje mislimo da poboljšavaju postojeći tekst zakona. Molim vas da obratite pažnju na njih, jer bili smo veoma konstruktivni.
Pre svega, tražili smo pooštravanje kazni, duplo na svakom mestu u zakonu, za svakog kome bi pala napamet bilo kakva zloupotreba u ovoj oblasti. Dakle, pošto poverenje u sistem čini osnovu dobrovoljnog davalaštva i sama sumnja može da sruši ceo sistem, a što se dešavalo u zemljama EU i bilo praćeno katastrofalnim padom davalaštva. Zbog sumnje u ozbiljan crni biznis sa visokim profitima kaznena i prekršajna politika mora biti strožija. Mišljenje Dveri. Imate predlog amandmana.
Naš je dodatak ovome što vi radite da živi davaoci treba da imaju prioritete na listi čekanja i drugim oblicima pružanja zdravstvene zaštite. Znači, ko je za života davalac, mora negde da ima neku privilegiju u ovom zdravstvenom sistemu. Imate amandman i na tu temu.
Na jednom mestu ispravljamo, u članu 25. stav 4, gde pismeni pristanak tražimo za prikupljanje ćelija, odnosi se na prvi zakon, da mogu da daju i otac i majka, ukoliko je drugi roditelj nepoznat ili je umro, a ne samo majka, kao što je predloženo u vašem predlogu zakona, pa obratite pažnju na član 25.
Naravno smatramo da inspekcijski nadzor nad obavljanjem delatnosti u oblasti ljudskih organa mora da se obavlja češće, najmanje jednom godišnje da bi se zbog osetljivosti materije steklo poverenje u delatnost iz ove oblasti, i to smo predložili.
Jedna osetljiva tema na kojoj želim da zadržim vašu pažnju, a to su umrla lica, bilo maloletna ili lišena poslovnih sposobnosti, gde vi predviđate da za uzimanje njihovih organa daje saglasnost etički odbor zdravstvene ustanove koja se obrazuje u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstvena zaštita. Mi to menjamo i predlažemo da to može, ali uz obaveznu prethodnu saglasnost organa starateljstva. Ako se podrazumeva, molio bih da to uđe u zakon. Član 23. Mi smo lepo dodali da bi to bilo jasno. O čemu se radi? Za uzimanje ljudskih organa od umrlog maloletnog lica bez roditeljskog staranja, kao i za uzimanje ljudskih organa od umrlog punoletnog lica kome je delimično ili potpuno oduzeta poslovna sposobnost, neophodna je obavezna saglasnost zakonski određenog staratelja kako bi se sprečila zloupotreba i neovlašćeno korišćenje organa. Prosta stvar.
Nedopustivo je da samo etička komisija zdravstvene ustanove odlučuje o doniranju organa ovih umrlih lica, a da iz procesa donošenja odluke isključe lice ili lica koja su se za života pokojnika starala o njemu. U slučaju punoletnih lica, to su najčešće roditelji dece ometene u razvoju ili dece sa invaliditetom, među kojima ima i onih koji nakon punoletstva dece dobijaju starateljstvo nad njima, kao i dece koja zbog zdravstvenih problema roditelja dobijaju starateljstvo nad njima, bilo da su delimično ili potpuno te osobe lišene poslovne sposobnosti.
I u jednom i u drugom slučaju reč je o najbližem krvnom srodstvu ili osobama koje su bliske osobi o kojoj se staraju. Izopštiti staratelja iz procesa davanja saglasnosti za doniranje organa lica nad kojima je vršeno staranje gruba je etička greška i ovim amandmanom se taj propust ispravlja. Ako ste vi to već predvideli na nekom drugom mestu zakona, ja vas molim da mi na to ukažete, a ako niste, ja vas molim da vi prihvatite ovaj amandman.
Dakle, šta smo mi ovim zapravo želeli da pomognemo u poboljšanju zakonskih rešenja? Pre svega da vratimo temu na dobrovoljnost davalaštva. Znači, da ne bude naša obaveza da mi jurimo državu da mi nismo dobrovoljni davaoci, nego da država čeka one koji hoće da budu dobrovoljni davaoci.
Druga stvar, da se izuzetno pooštri sistem kaznenih i prekršajnih mera za svakog kome bi palo na pamet da se bavi trgovinom ljudskim organima i drugim manipulacija, posebno zdravstvenim radnicima, naravno.
I, treća stvar, malo više privilegija za davaoce organa u zdravstvenom sistemu Srbije i van sistema naravno, ne samo u zdravstvenom sistemu, nego i van sistema. Prosto, znači, ti ljudi su spremni na određenu žrtvu, humani su, to treba nagraditi. Ali ostaviti kao dobrovoljno i onda nemamo nikakvih problema ko smo u okviru, da kažem, hrišćanske etike i, barem za nas verujuće ljude, tu ne vidimo nikakav problem.
Gde mi vidimo veliki problem? To je Zakon o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama. Ne zato što je on loš. Vi ste tu uradili neke dobre stvari koje se tiču lečenja i rehabilitacije narkomana. Posebno je dobro ovo što će se sada brže ulaziti u trag ovim novim psihoaktivnim supstancama, kao što vidimo, koje ubijaju našu decu gotovo svakodnevno. Ali, ono što vi, gospodine ministre, ne možete da rešite ovim zakonom, jeste centralni problem ove države kada je u pitanju trgovina drogom, a to je nemogućnost da se uđe u trag trgovcima drogom i da oni završe na višegodišnjoj robiji i da više nikome ne padne na pamet da se time bavi.
Dakle, problem zašto će ovaj zakon ostati, takođe, mrtvo slovo na papiru je u policiji, u tužilaštvu, u sudstvu i na medijima koji, zapravo, štite tu vrstu promocije narkotika i štite, naravno, i trgovce drogom.
Onda imate udruženje „Sveti Sava“ iz Lazarevca koji je javno napiše po imenu i prezimenu ljude koji trguju drogom u Lazarevcu i svi znamo da oni trguju drogom u Lazarevcu. I kod mene u Čačku i kod Dragana Vesovića u Kraljevu znamo svi ko trguje drogom, jedino policija ne zna, jedino tužilaštvo ne zna, a čak i kad se policija osmeli da nekoga uhapsi, čak i kad tužilaštvo se osmeli da nekoga krivično goni, onda su tu sudije koje vrlo elegantno daju minorne kazne i tako trgovac drogom najnormalnije nastavlja da se bavi svojim poslom.
Kad bismo, recimo, streljali desetak trgovaca drogom, to bi bilo izuzetno dragocena poruka onima koji trguju drogom. Mislim da bi se stepen trgovine drogom naglo smanjio u Srbiji. Samo pet do deset trgovaca drogom da streljamo ili javno da obesimo na Terazije. Možda deluje surovo, a nije surovo kad oni našoj deci prodaju drogu? To nije surovo? I koliko je naše dece po ovim vašim statistikama umrlo zato što im je neko to prodavao? I dalje se šeta ovim ulicama i ugledni je građanin, možda je čak i donator crkve, možda je čak i donator crkve, možda je političar, možda je otkud znam ko od uglednih ljudi u ovom društvu, ali neka deca su zbog toga nastradala i neko mora njima da stane na put.
Znači, verujte, smrtna kazna je mala kazna za trgovce drogom. Meni je svejedno koja vrsta smrtne kazne, ali je mala kazna i dok ne bude drakonska kaznena politika, ovi vaši zakoni će biti mrtvo slovo na papiru.
Znači, trguješ drogom, uhvaćen si kao trgovac drogom, još više kao organizator kriminalne grupe koja trguje drogom, pa nećeš izaći iz zatvora nikada, ako već naše krivično zakonodavstvo ne predviđa smrtnu kaznu, jer to je jedina ozbiljna poruka trgovcima drogom, sve ostalo, da izađe za godinu dana, pa znate koliko je on zaradio? Šta je njemu problem da godinu dana bude u zatvoru još o državnom trošku. Bar da kopa neki kanal, bar da radi u nekom rudniku. Ne, on čovek uživa, gleda TV, a obogatio se trgovinom drogom. Izlazi posle godinu dana, gospodin čovek i u društvu faca, onda ima legalne poslove i idemo dalje.
Čekajte, kako mislite ovim zakonom da rešite taj problem? Pa, ne rešava se to zakonom o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama, nego hrabrijom policijom, hrabrijim tužilaštvom, nekorumpiranim sudstvom, slobodnim medijima i udruženjima građana poput „Svetog Save“ iz Lazarevca koji su se osmelili da kao pojedinci, kao građani izađu na crtu trgovcima drogom. Znate kolika je to hrabrost? Policija ne sme, a građanin sme. E, to je za orden predsednika Srbije, ono što su uradili ljudi iz društva „Sveti Sava“ iz Lazarevca. Da umesto države i oni koji primaju platu za to, policije, tužilaštva, sudstva, oni se sukobe javno sa trgovcima drogom u svom mestu. To je veličanstvena hrabrost.
Dakle, moja poruka je tu vrlo jednostavna. Nemojte da ovo završi kao zakon koji smo takođe podržavali, a tiče se transfuziologije krvi. Niti je zaživeo u sva četiri sedišta koja smo predvideli, niti je napravljen centralni informacioni sistem u Beogradu, niti ste analizu krvi za virusologiju uradili kako treba.
Znači, vi donesete dobar zakon, primena je loša i onda imamo problem. Zato molim vas da obratite pažnju i na primenu zakona, a ne samo zakonodavstvo na papiru. Hvala na pažnji.
