Član 107. stav 2.
S obzirom da kolega Pavlović ne dolazi iz medicinskih krugova, iz medicinske struke, mislim da je završio za dizajn školu u Mađarskoj, mislim da ne bi trebao da ulazi u ove vode kada su u pitanju psihoaktivne supstance.
Moram nešto da vam kažem kolega, da bismo mogli da diskutujemo o psihoaktivnim supstancama, vi morate da znate kakva je podela psihoaktivnih supstanci. Ja vama to ne zameram jer kažem, dolazite iz drugog miljea, ne iz ovog.
Znači, ja moram da vam kažem sledeće, sve psihoaktivne supstance, a videćete da indijska konoplja i kanabis ulaze u psihoaktivne supstance, dele se prvo na depresore, tzv. depresori. Tu ulazi alkohol, narkotici, a u narkotike spada opijum i njegovi derivati, morfin, heroin, sintetski analgetici metadon. Drugo, hipnotici, sedativi i mali trankilansi. Znači, barbiturati i meprobamat.
To je možda za vas špansko selo, ali ne bi bilo na odmet da čujete.
Pod dva, to su psihostimulansi gde spada kokain, amfetamin ili vi ga možda bolje poznajete kao spid, ekstazi, krek. Vi znate kako se upotrebljava krek i kanabis i indijska konoplja.

Hvala dr Jančiću, isteklo je vreme.
(Ranko Jančić: Prema tome, ne možete da ulazite u diskusiju zato što ne znate.)
Ovo je replika, u redu, idemo dalje, zatvaramo krug.
Reč ima Boško Obradović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa širokim krugom saradnika, ja bih želeo da eto na kratko, mada mi je to neprijatno, pokvarim ovu idilu koja postoji u Narodnoj skupštini Republike Srbije po pitanju ovih vaših predloženih zakona, jer smatram da se ovim zakonom otvara jedan čitav set bioetičkih tema i dilema koje će uskoro postati više nego aktuelne, koliko vidim, u domu Narodne skupštine Republike Srbije.

Vi znate, gospodine ministre, uvek smo imali živu i rekao bih zdravu polemiku po raznim pitanjima, da se nikada nisam libio da pohvalim sve dobro što je dolazilo od strane vašeg ministarstva, kao i naravno da polemišem oko onoga što smatram da nije bilo dobro. Tako i ovde, mogu da kažem u ovom zanatskom delu uređivanja zakona i dovođenja u red jedne materije koja devet godina, recimo, nije dovedena u red, a postavlja se pitanje zašto kada ste već šest godina na vlasti?

Vi ste nešto pomerili, nešto uradili i nešto sredili. Inače tako smo pre godinu dana i sredili ono što se tiče transfuziologije, odnosno transfuzije krvi u srpskom zdravstvenom sistemu pa to ne funkcioniše, tako da možemo i o tome detaljnije jer očito je da mi nešto zakonski uredimo, a to u praksi uvek ima ogromne probleme da uopšte bude primenjeno ili se primenjuje pogrešno.

Ovde bih ja želeo da skrenem vašu pažnju da u naše zakonodavstvo sa ovim zakonom ulazi jedan čitav set tema koje se tiču bioetičkih tema i dilema. Dakle, počevši od naravno Zakona o rodnoj ravnopravnosti koji nam se najavljuje i koji bi trebalo da omogući da neko ko se pre podne oseća kao žena, popodne kao muškarac, a uveče opet kao žena ima tu mogućnost da se oseća kako god hoće.

Zatim, najava zakona o istopolnim zajednicama, itd, a vi dobro znate da je u pripremi i prednacrt građanskog zakonika koji tretira tek neke sporne bioetičke teme kao što je eutanazija, kloniranje, zatim fizičko kažnjavanje dece koje se zabranjuje, pa sve veći broj oduzete dece.

Evo, pre neki dan smo imali, gospodine ministre, neverovatan podatak u „Novostima“ da je roditeljima u poslednjih pet godina oduzeto 5.668 dece u Srbiji. Zašto sve ovo pominjem? Dolazim na vašu temu. Zato što je ovo sve tema koja govori o tome da iako Vlada spolja gledano ima borbu protiv bele kuge, želju za natalitetom i ne znam šta sve drugo što smo mi vrlo otvoreno podržali, jer to je naša politika od osnivanja Dveri i drago nam je da je Vlada posle šest godina shvatila da su Dveri bile apsolutno u pravu kada su govorile o porodičnoj politici.

Sa druge strane, imamo jedan čitav set, rekao bih, anti-porodičnog zakonodavstva ili bioetički krajnje spornog i problematičnog zakonodavstva. Onda da se ne vraćam recimo na temu vakcina i „Torlaka“, bilo je danas ovde reči, ali morate da razumete sve nas roditelje kojima su bioetičke teme važne, sve nas verujuće ljude kojima su bioetičke teme lažne. Nama nije važno šta kaže EU ili Brisel, nama je važno šta kaže učenje naše vere, naše crkve. Za nas su bioetičke teme veoma osetljive.

Želeo bih u ime mnogih roditelja čisto da apelujem na vas. Kada vidite protivljenje tzv. vakcinaciji, treba da znate da to nije protivljenje obaveznoj vakcinaciji, jer je to jedna civilizacijska i dobra tekovina, već je protivljenje sumnjivim vakcinama čije se poreklo ne zna, a koje nisu napravljene u Srbiji jer smo ugrozili zdravstvenu bezbednost Srbije jer ne pravimo više domaće vakcine, itd.

Znači, hoću da vam kažem da je to čitav jedan spektar tema koje jednostavno brinu savremene srpske roditelje. Znači, možda neko preteruje u toj brizi, možda je neko sklon teorijama zavere, možda ima raznih izvitoperenja, ali nemojte negirati osnovnu brigu koja stoji iza svega toga. Znači, ljudi imaju određene moralne dileme. To je nešto što morate da imate u vidu kada predlažete određene zakone.

Konkretno, kada govorite o Zakonu o presađivanju ljudskih organa, morate da budete svesni jedne činjenice koja nesumnjivo postoji, a to je trgovina ljudskim organima. Navešću vam jedan konkretan i bolan primer, a to je tzv. fetalna terapija koja se zasniva na odstranjivanju i upotrebi tkiva i organa ljudskih embriona abortiranih u različitim fazama razvoja radi pokušaja lečenja različitih bolesti i podmlađivanja organizma, primera radi. Mene bi zanimalo - da li to postoji u Srbiji, da li u Srbiji postoji fetalna terapija, da li neko zloupotrebljava abortiranu decu i od toga pravi ne znam kakve pomade za nekog pametnjakovića koji želi na taj genijalan način da se podmlađuje? Dakle, vrlo su osetljive stvari i navodim samo primere, a doći ću do suštine onoga što je problem ovog zakona.

Hoću da vam prikažem čitavu lepezu bioetičkih tema i dilema koje postaju sve aktuelnije u Srbiji, jer očito je da prednacrt građanskog zakonika i određeni zakoni koji dolaze u proceduru sve više nasrću na porodični moral, na tradicionalne vrednosti, na versko učenje koje je nama verujućim ljudima veoma bitno, što nemate pravo da nam negirate.

Dakle, učenje, primera radi, naše crkve, mogu da vam citiram nekoliko rečenica, a potiče iz socijalne doktrine Ruske pravoslavne crkve koja je vrlo detaljno i temeljno obradila sve bioetičke teme na najvišem duhovnom i naučnom nivou. Recimo, evo šta kaže o ovoj aktuelnoj temi o kojoj mi danas raspravljamo.

Kaže, savremena transplantologija, teorija i praksa presađivanja organa i tkiva dozvoljava pružanje delotvorne pomoći mnogim bolesnicima koji bi bez toga bili osuđeni na neizbežnu smrt ili na tešku invalidnost. U isti mah razvoj ove oblasti medicine usled povećanja potrebe za neophodnim organima rađa određene moralne probleme i može da bude opasan po društvo. Dakle, može da bude, ne znači da će da bude, ali može da bude, kao što postoji trgovina organima, kao što postoji kriminal u toj oblasti. Svi znamo da to postoji na svetskom nivou i ne možemo se praviti ludi da to ne postoji. Znači, to postoji, kriminalna trgovina ljudskim organima. Znači, opravdane sumnje da se ne dođe u jednu takvu situaciju u našoj državi morate prosto da razumete.

Kaže dalje socijalna doktrina Ruske pravoslavne crkve. Nesavesno propagiranje donatorstva i komercijalizacija transplantacione prakse stvaraju preduslove za trgovinu delovima ljudskog tela, što ugrožava život i zdravlje ljudi. Dveri smatraju da organi čovekovog tela ne mogu se smatrati objektima kupovine i prodaje. Presađivanje organa živog davaoca može se zasnivati samo na dobrovoljnom samopožrtvovanju radi spasavanja života drugog čoveka, i to je hrišćanski i to je apsolutno prihvatljivo. Znači, dati život za drugoga, dati organ za drugoga potpuno je hrišćanska postavka stvari. U tom slučaju saglasnost za eksplantaciju, odnosno odstranjenje organa postaje čin ispoljavanja ljubavi i saosećanja. Tu ništa nije sporno.

Potencijalni davalac međutim mora da bude u potpunosti obavešten o mogućim posledicama eksplantacije organa po njegovo zdravlje. Moralno je nedopustiva ekplantacija koja direktno ugrožava život davaoca.

Najraširenija praksa, tu dolazimo do brojnih problema u vezi sa vašim predlogom zakona, je praksa uzimanja organa od tek preminulih ljudi. U takvim slučajevima mora biti isključena svaka nejasnoća u pogledu određivanja trenutka smrti. Neprihvatljivo je skraćivanje života jednog čoveka, kao i odustajanje od postupaka koji održavaju život radi produžavanja života drugog čoveka.

Ono što mislim da je problem sa čitavim vašim konceptom ovog zakona, dakle, darivanje ili zaveštanje takve vrste ljudskih organa ne može se smatrati čovekovom obavezom. Dakle, ne može se smatrati čovekovom obavezom, što vi na jedan indirektan način uvodite ovim zakonom. Zbog toga je dobrovoljna saglasnost data za života uslov zakonitosti i moralne prihvatljivosti ekplantacije, i to je stav Dveri. Dobrovoljno davanje organa za života tj. potpisivanje kartice za života je moralno prihvatljivo. Sve drugo ostavlja prostor ozbiljne manipulacije i sumnju u taj postupak.

U slučaju da lekarima nije poznata izražena volja samrtnika ili već umrlog čoveka, oni treba da saznaju obrativši se, ako je neophodno, njegovim srodnicima. Takozvanu prezunkciju, pretpostavku o saglasnosti potencijalnog davaoca za odstranjivanje organa ili tkiva njegovog tela koja je predviđena zakonodavstvom niza zemalja smatramo nedopustivim i narušavanjem ljudske slobode.

Dakle, vi ste ovde negde stali na pola puta. Niste išli u potpunu pretpostavljenu saglasnost, a bilo je to u prvim nacrtima zakona, ako se ne varam. Znači, svi mi smo obavezni davaoci svojih organa, pa moramo da nađemo negde nekoga u državi, pa da se tome suprotstavimo, pa da ne znam potpišemo da ne možemo itd, što je opasan korak u kome država totalitarno interveniše u pravu na privatnost i počinje da propisuje praktično … Znate šta, država postaje vlasnik mojih, odnosno ljudskih organa. Ja moram da jurim državu da nekako izađem iz tog sistema dobrovoljnog davanja organa.

Znači, verujte, stvari su vrlo osetljive i nisu uopšte za igru. Vi ste stali na tom putu, pa ste vratili najbliže srodnike koji ipak moraju da se pitaju u slučaju preminulog lica za davanje njegovih organa, ako on nije to zaveštao za života. Dakle, stali ste na pola puta, ali ste otvorili Pandorinu kutiju gde država praktično sada sve nas obavezuje da smo mi dobrovoljni davaoci sopstvenih organa i da mi moramo sada da izlazimo, da tako kažem, da se branimo od države, da zahtevamo – ne, to su moji organi, čekajte da vidim itd.

Zašto nismo ostali na tom dobrovoljnom davalaštvu organa koja je jedna potpuno hrišćanska, utemeljena, moralna stvar? Ko hoće, neka izvoli, evo doktor je potpisao, ima karticu, svaka čast, svako drugi ko želi njegovo je pravo i sloboda, a ne da država to nameće i ne da država time otvara Pandorinu kutiju sumnji šta može da stoji iza toga. Dakle, šta može da stoji iza toga, kao i kod fetalne terapije, odnosno potencijalne veoma kriminalne delatnosti trgovine ljudskim embrionima abortirane dece. Nemojte mi samo reći da je to sada teorija zavere i da se to ne radi nigde u svetu, jer je ovo fin i civilizovan svet. To cveta, gospodine ministre. Za Srbiju sam vas ja pitao da vi garantujete da toga nema u Srbiji. Ja vam pričam za zapadni svet, a vi garantujte da nema trgovine ljudskim embrionima abortirane dece u Srbiji. I stanite iza toga.

Dakle, ovde smo čitavim nizom vrlo konstruktivnih amandmana, vi ćete obratiti pažnju na njih, predložili određene stvari koje mislimo da poboljšavaju postojeći tekst zakona. Molim vas da obratite pažnju na njih, jer bili smo veoma konstruktivni.

Pre svega, tražili smo pooštravanje kazni, duplo na svakom mestu u zakonu, za svakog kome bi pala napamet bilo kakva zloupotreba u ovoj oblasti. Dakle, pošto poverenje u sistem čini osnovu dobrovoljnog davalaštva i sama sumnja može da sruši ceo sistem, a što se dešavalo u zemljama EU i bilo praćeno katastrofalnim padom davalaštva. Zbog sumnje u ozbiljan crni biznis sa visokim profitima kaznena i prekršajna politika mora biti strožija. Mišljenje Dveri. Imate predlog amandmana.

Naš je dodatak ovome što vi radite da živi davaoci treba da imaju prioritete na listi čekanja i drugim oblicima pružanja zdravstvene zaštite. Znači, ko je za života davalac, mora negde da ima neku privilegiju u ovom zdravstvenom sistemu. Imate amandman i na tu temu.

Na jednom mestu ispravljamo, u članu 25. stav 4, gde pismeni pristanak tražimo za prikupljanje ćelija, odnosi se na prvi zakon, da mogu da daju i otac i majka, ukoliko je drugi roditelj nepoznat ili je umro, a ne samo majka, kao što je predloženo u vašem predlogu zakona, pa obratite pažnju na član 25.

Naravno smatramo da inspekcijski nadzor nad obavljanjem delatnosti u oblasti ljudskih organa mora da se obavlja češće, najmanje jednom godišnje da bi se zbog osetljivosti materije steklo poverenje u delatnost iz ove oblasti, i to smo predložili.

Jedna osetljiva tema na kojoj želim da zadržim vašu pažnju, a to su umrla lica, bilo maloletna ili lišena poslovnih sposobnosti, gde vi predviđate da za uzimanje njihovih organa daje saglasnost etički odbor zdravstvene ustanove koja se obrazuje u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstvena zaštita. Mi to menjamo i predlažemo da to može, ali uz obaveznu prethodnu saglasnost organa starateljstva. Ako se podrazumeva, molio bih da to uđe u zakon. Član 23. Mi smo lepo dodali da bi to bilo jasno. O čemu se radi? Za uzimanje ljudskih organa od umrlog maloletnog lica bez roditeljskog staranja, kao i za uzimanje ljudskih organa od umrlog punoletnog lica kome je delimično ili potpuno oduzeta poslovna sposobnost, neophodna je obavezna saglasnost zakonski određenog staratelja kako bi se sprečila zloupotreba i neovlašćeno korišćenje organa. Prosta stvar.

Nedopustivo je da samo etička komisija zdravstvene ustanove odlučuje o doniranju organa ovih umrlih lica, a da iz procesa donošenja odluke isključe lice ili lica koja su se za života pokojnika starala o njemu. U slučaju punoletnih lica, to su najčešće roditelji dece ometene u razvoju ili dece sa invaliditetom, među kojima ima i onih koji nakon punoletstva dece dobijaju starateljstvo nad njima, kao i dece koja zbog zdravstvenih problema roditelja dobijaju starateljstvo nad njima, bilo da su delimično ili potpuno te osobe lišene poslovne sposobnosti.

I u jednom i u drugom slučaju reč je o najbližem krvnom srodstvu ili osobama koje su bliske osobi o kojoj se staraju. Izopštiti staratelja iz procesa davanja saglasnosti za doniranje organa lica nad kojima je vršeno staranje gruba je etička greška i ovim amandmanom se taj propust ispravlja. Ako ste vi to već predvideli na nekom drugom mestu zakona, ja vas molim da mi na to ukažete, a ako niste, ja vas molim da vi prihvatite ovaj amandman.

Dakle, šta smo mi ovim zapravo želeli da pomognemo u poboljšanju zakonskih rešenja? Pre svega da vratimo temu na dobrovoljnost davalaštva. Znači, da ne bude naša obaveza da mi jurimo državu da mi nismo dobrovoljni davaoci, nego da država čeka one koji hoće da budu dobrovoljni davaoci.

Druga stvar, da se izuzetno pooštri sistem kaznenih i prekršajnih mera za svakog kome bi palo na pamet da se bavi trgovinom ljudskim organima i drugim manipulacija, posebno zdravstvenim radnicima, naravno.

I, treća stvar, malo više privilegija za davaoce organa u zdravstvenom sistemu Srbije i van sistema naravno, ne samo u zdravstvenom sistemu, nego i van sistema. Prosto, znači, ti ljudi su spremni na određenu žrtvu, humani su, to treba nagraditi. Ali ostaviti kao dobrovoljno i onda nemamo nikakvih problema ko smo u okviru, da kažem, hrišćanske etike i, barem za nas verujuće ljude, tu ne vidimo nikakav problem.

Gde mi vidimo veliki problem? To je Zakon o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama. Ne zato što je on loš. Vi ste tu uradili neke dobre stvari koje se tiču lečenja i rehabilitacije narkomana. Posebno je dobro ovo što će se sada brže ulaziti u trag ovim novim psihoaktivnim supstancama, kao što vidimo, koje ubijaju našu decu gotovo svakodnevno. Ali, ono što vi, gospodine ministre, ne možete da rešite ovim zakonom, jeste centralni problem ove države kada je u pitanju trgovina drogom, a to je nemogućnost da se uđe u trag trgovcima drogom i da oni završe na višegodišnjoj robiji i da više nikome ne padne na pamet da se time bavi.

Dakle, problem zašto će ovaj zakon ostati, takođe, mrtvo slovo na papiru je u policiji, u tužilaštvu, u sudstvu i na medijima koji, zapravo, štite tu vrstu promocije narkotika i štite, naravno, i trgovce drogom.

Onda imate udruženje „Sveti Sava“ iz Lazarevca koji je javno napiše po imenu i prezimenu ljude koji trguju drogom u Lazarevcu i svi znamo da oni trguju drogom u Lazarevcu. I kod mene u Čačku i kod Dragana Vesovića u Kraljevu znamo svi ko trguje drogom, jedino policija ne zna, jedino tužilaštvo ne zna, a čak i kad se policija osmeli da nekoga uhapsi, čak i kad tužilaštvo se osmeli da nekoga krivično goni, onda su tu sudije koje vrlo elegantno daju minorne kazne i tako trgovac drogom najnormalnije nastavlja da se bavi svojim poslom.

Kad bismo, recimo, streljali desetak trgovaca drogom, to bi bilo izuzetno dragocena poruka onima koji trguju drogom. Mislim da bi se stepen trgovine drogom naglo smanjio u Srbiji. Samo pet do deset trgovaca drogom da streljamo ili javno da obesimo na Terazije. Možda deluje surovo, a nije surovo kad oni našoj deci prodaju drogu? To nije surovo? I koliko je naše dece po ovim vašim statistikama umrlo zato što im je neko to prodavao? I dalje se šeta ovim ulicama i ugledni je građanin, možda je čak i donator crkve, možda je čak i donator crkve, možda je političar, možda je otkud znam ko od uglednih ljudi u ovom društvu, ali neka deca su zbog toga nastradala i neko mora njima da stane na put.

Znači, verujte, smrtna kazna je mala kazna za trgovce drogom. Meni je svejedno koja vrsta smrtne kazne, ali je mala kazna i dok ne bude drakonska kaznena politika, ovi vaši zakoni će biti mrtvo slovo na papiru.

Znači, trguješ drogom, uhvaćen si kao trgovac drogom, još više kao organizator kriminalne grupe koja trguje drogom, pa nećeš izaći iz zatvora nikada, ako već naše krivično zakonodavstvo ne predviđa smrtnu kaznu, jer to je jedina ozbiljna poruka trgovcima drogom, sve ostalo, da izađe za godinu dana, pa znate koliko je on zaradio? Šta je njemu problem da godinu dana bude u zatvoru još o državnom trošku. Bar da kopa neki kanal, bar da radi u nekom rudniku. Ne, on čovek uživa, gleda TV, a obogatio se trgovinom drogom. Izlazi posle godinu dana, gospodin čovek i u društvu faca, onda ima legalne poslove i idemo dalje.

Čekajte, kako mislite ovim zakonom da rešite taj problem? Pa, ne rešava se to zakonom o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama, nego hrabrijom policijom, hrabrijim tužilaštvom, nekorumpiranim sudstvom, slobodnim medijima i udruženjima građana poput „Svetog Save“ iz Lazarevca koji su se osmelili da kao pojedinci, kao građani izađu na crtu trgovcima drogom. Znate kolika je to hrabrost? Policija ne sme, a građanin sme. E, to je za orden predsednika Srbije, ono što su uradili ljudi iz društva „Sveti Sava“ iz Lazarevca. Da umesto države i oni koji primaju platu za to, policije, tužilaštva, sudstva, oni se sukobe javno sa trgovcima drogom u svom mestu. To je veličanstvena hrabrost.

Dakle, moja poruka je tu vrlo jednostavna. Nemojte da ovo završi kao zakon koji smo takođe podržavali, a tiče se transfuziologije krvi. Niti je zaživeo u sva četiri sedišta koja smo predvideli, niti je napravljen centralni informacioni sistem u Beogradu, niti ste analizu krvi za virusologiju uradili kako treba.

Znači, vi donesete dobar zakon, primena je loša i onda imamo problem. Zato molim vas da obratite pažnju i na primenu zakona, a ne samo zakonodavstvo na papiru. Hvala na pažnji.

Hvala.
Ministar, izvolite.

Što se tiče Zakona za transfuziju, samo moram na jedan detalj da vas podsetim. On i tada kad smo ga donosili je planirano da u potpunosti zaživi, da se do tada urade sve neophodne mere koje se rade, koje mogu da se provere i da se vide, za zaživi prvog januara 2019. godine.
Prebacuju se ti centri i šta je suština, kada već pričamo o tom zakonu, da vas podsetim, mi sa Zakonom o transfuziji od prvog januara imaćemo četiri centra i dobićemo mnogo bolju kontrolu te krvi. To je suština toga. Nećemo imati taj prozor od 15 dana gde je moguće da imate davaoca krvi koji je zaražen HIV-om ili nečim drugim, a da je 15 dana potrebno vreme da se to otkrije. Iz tog razloga ide u četiri centra jer je to izuzetno skupa analiza da bi se uradila tu i da bi imali kontrolu da krv stiže tamo gde treba, a ne neko zato što je sebičan neće da da drugom, nego – možda će meni zatrebati. Ne dam kome sad treba, nego možda će meni zatrebati i onda smo imali ogromne količine krvi koje su bačene iz tog razloga. Nismo imali jedinstveni sistem da pratimo koliko gde krvi ima i svako je prijavljivao kako je hteo. Od prvog januara 2019. godine ide svojom dinamikom kojom treba i zaživeće i to je razlog. Samo da podsetim.
Što se tiče transplantacije, zašto smo sada krenuli sa tim, da ljudi koji neće dovoljno je da napišu na jednom papiru – ne želim to, moji podaci su ti i ti, da pošalju u Upravu za biomedicinu ili da odu da daju usmenu izjavu. Neko je pričao da treba da se ide kod notara, da treba da se ide negde, da imaju nekih troškova. Apsolutno to ne postoji.
Zašto idemo na ovo? Idemo zato što ovim zakonom pravimo sistem gde nije moguće doći do zloupotrebe. Nije moguće. Znači, napravljen je takav da ne možete da izvedete nikakvu zloupotrebu a da se to ne vidi u sistemu i da se to ne primeti. Iz tog razloga sada imamo problem. Ako mislite da je lako izaći ispred tih dve hiljade i više ljudi kojima je to jedini izlaz, i oni koji slušaju sada nas i gledaju, imajte samo na umu njih i njihove porodice kojima je jedini spas za njih i njihovu decu da ostanu sa njima, jer ako nema donora, njih neće biti. To je suština priče. Mi mislimo da je tako napravljen da ne možete da uzmete tu zloupotrebu, a da kažem da se ona ne vidi, da to izvedete.
Sami znate, Srbija je takva, ne možete da ovde uradite ništa a da se ne zna, a kamoli nešto u nekom procesu gde ima 20,30,40,50 ljudi koji moraju da učestvuju u tome, da vi neki organ uzmete, da vi neki organ prodate. Prvo moramo da kažemo, ovo se sve radi na dobrovoljnoj bazi. Organ ne može da se plati, ni u Srbiji, niti bilo gde od ovih zemalja koje su razvijen. Mi zakon nismo radili po ugledu na nešto. Radili smo ga da mi osiguramo sebe i naše građane i naš sistem.
Nemojte, sada da budemo takvi, sad, uzeli smo primer iz drugih zakona, nemam nikakav problem da kažem kod ljudi koji imaju iskustvo. Ali, nemojte sada da kažemo – e, nećemo te zakone, a sutra kada se neko razboli, e, onda kažete, pustite me, sada mi dozvolite da idem u tu zemlju da se lečim, znate. To nije korektno. Znači, to su stvari o kojima smo vodili računa, o kojima vodimo računa, i ono što najiskrenije mislim da sa ovim zakonom, sa poštovanjem ovih procedura, bez kojih nismo ulazili u ovakvu priču, mislim da nećemo imati problem, problem je svest.
Što se tiče, pominjali ste crkvu, mi imamo saglasnost crkve za sve ovo. Tražili smo i od crkve saglasnost, i dobili za sve ovo, dobro ih upoznali, pričali sa njima i dobili napismenu saglasnost za ovo od crkve, želim da to znate vi, da znaju svi građani.
Zato se i malo duže čekalo, jer nije lako menjati svest ljudima. Zato smo hteli što širi konsenzus, nije naivna, nije jednostavna stvar. Umire desetine ljudi godišnje samo u Srbiji, što ne dočeka organ. Morali smo nešto da uradimo. Uvek će biti različitih mišljenja, mogli ste ovako, mogli smo ovako, mogli smo onako, ali mislim da je bitno da radimo, jer ako ne radimo ništa, ako ćemo da se povučemo i da pustimo da pričamo neke teme koje nemaju veze sa mozgom.
Meni je danas drago, jedna stvar, da su građani mogli da vide kako se neko ophodi prema onome što nekome znači život, o čemu je pričao, kako je priča, i kako je išao na neko svoje samoreklamerstvo, da dobije neki prostor u medijima i slično. Onda se čude što su na nivou statističke greške. Pa, eto iz tog razloga su na nivou statističke greške i svaki dan će im biti sve manja i manja podrška. Jer, jednostavno, kada se radi o bitnim stvarima, oni gledaju kako će oni da dođu do izražaja, kako će nekog misle da vređaju, ili nešto. Znači, eto to je suština te priče.
Što se tiče droge, ne znam da li se ikada više radilo, više pričalo. Mislim da je bitno da se što više priča o tome. Ono što je naš cilj, mislim da je prilično kasno kada dođe do toga da je neko uzeo drogu. Naš plan je da sa decom od pet godina radimo, da ne dođu i da ne uzmu, da odole iskušenju tih narko dilera, i svih tih koji dođu, da ne uzmu, to nam je prevashodni cilj, da podignemo njihovu svest da oni mogu da se odbrane od njih.
Da li vi vidite, ne pamtim, ne znam, možda nisam pratio dovoljno, ali svaki dan, kilogrami i kilogrami, ili ne znam ni ja, desetine kilograma droge se oduzme. To se oduzme, ali nje ima i dalje, jer jedan ode u zatvor, jedan padne, jednom oduzmu, ali to je očigledno takav biznis, gde oni ne odustaju, pored svega toga.
Jedna od prvih stvari o kojoj smo pričali sada na ovom Savetu za drogu, da ćemo ići sa predlogom da se podignu te kazne. Ali, to je Krivični zakonik, ili šta već, da se te kazne podignu i da ćemo mi kao Komisija tražiti da uđe u proceduru da mi podnosimo taj predlog da to budu najoštrije kazne.
Nemam nikakav problem sa svakim ko prodaje to i ko će za par hiljada dinara da ubije dete. Nemam nikakve milosti, nemam nikakvog razumevanja, želim da bude doživotno u zatvoru. Znači, bolje da on bude doživotno u zatvoru, nego da jedno dete bude mrtvo. Ono što im kažem, neka uzmu neka se bave nekim drugim stvarima, disaću im za vratom, neću im dati mira, zbog te dece.
Borimo se za decu, za natalitet, neko dobije dete lakše, neko dobije dete teže, prođe Tantalove muke, pa ga onda odgajate, pa ga školujete, pa onda dođe taj neki period neko ga tamo na nekom splavu, ili negde, za par hiljada dinara ubije. Neko ga ubije. Jeste. Znate.
Ali, vidite uvek imate one koji imaju naknadnu pamet i sve znaju, i sreća da su oni na tom mestu i da imaju tu podršku kakvu imaju i tako i prolaze. Ali ćemo mi nastaviti da se borimo, a njima ostaje samo da pričaju i da žale za prošlim vremenima, kada su oni sarađivali sa svima njima, ili šta su već radili.

Reč ima narodni poslanik Ana Karadžić.

Zahvaljujem predsednice.

Poštovana predsednice, ministre sa saradnicima, predstavnici VSS, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalaze veoma važni zakoni iz oblasti zdravstva i pre svega bih da naglasim da će poslanička grupa PS-NSS-USS u danu za glasanje podržati predloge zakona koji su danas na dnevnom redu.

Sama činjenica da su ovi zakoni danas pred nama govori da smo se razvili i da smo napredovali kao društvo, pogotovo što i veći deo opozicije, pogotovo oni koji su iz struke takođe podržavaju ove zakone i kažu da su oni dobri i da će imati rezultata. Neki takođe hvala jedan sistem koji smo imali do sada, a to su donorske kartice. Oni kažu da je sve ovo što je danas na dnevno redu može biti samo zloupotreba.

Ne slažem se sa tim i smatram da svi treba da se složimo kada govorimo o ovoj temi koja uopšte ne treba biti politizovana. Mi kažemo – ovi zakoni koji su pred nama u stvari kažu da smo probali jedan sistem koji smo videli da ne funkcioniše, mi smo probali, videli da godišnje, kao što je rečeno danas, nekih 15 donorskih kartica je potpisano a da 30 mladih ljudi godišnje umre. To nam govori da zakoni koji su pred nama zaista treba da daju neke rezultate, jer menjamo ono što je do sada bilo i krećemo se u nekom drugom pravcu.

Pred nama su Predlog zakona o ljudskim ćelijama i tkivima i Predlog zakona o presađivanju ljudskih organa. I jedan i drugi jasno i precizno pokazuju neke uslove pod kojima će se obavljati određeni poslovi, kao poslovi donorstva, darivanja, dobijanja, testiranja itd. kao i preciziraju zdravstvene ustanove koje će moći da konkurišu kako bi se bavili ovim poslovima iz oblasti, kako ljudskih ćelija i tkiva, tako i presađivanjem organa, koje mogu biti takođe i banke istih tih ćelija. Registar davaoca matičnih ćelija se takođe definiše i kroz ovaj registar se takođe može doći i do nesrodnih davalaca i obezbediti ćelije za presađivanje.

Ovaj zakon štiti one koji ne žele da budu donori. Oni kao punoletni građani mogu da potpišu zabranu pismenim ili da kažu usmenim putem da ne žele da budu donori ili njihove porodice nakon smrti, ukoliko se radi o umrlom licu, takođe mogu da spreče doniranje organa, što znači da mi u ovom zakonu imamo mnogo načina da sprečimo zloupotrebu, takođe nadzorom, zatim prekršajnim i krivičnim kaznama itd. ali se takođe na ovaj način obezbeđuje kontinuitet u radu. Imamo lekare koji se dodatno usavršavaju i povećan broj donora..

Pred nama je zakon o presađivanju ljudskih organa i Predlogom ovog zakona činimo promenu za naše društvo, jer će svaki građanin biti potencijalni davalac organa. Ovim zakonom smatram da zaista postajemo humaniji. Prema podacima iz ove godine koji su izneti, oko 2.000 ljudi čeka transplantaciju. Neki jetre, neki srca, preko njih 1.000 čeka transplantaciju bubrega. Ne mogu ni da zamislim kako izgleda jedan dan u životu tih pacijenata koji idu na dijalizu. To se sve vrti, u nekom začaranom krugu se nalaze, iščekuju taj poziv koji možda nikada neće dobiti, a sada se ovim novim zakonom, koji je danas pred nama i za koji se zaista nadam da ćemo ga usvojiti u danu za glasanje, oni dobijaju neku novu šansu i neku novu nadu da se njihov život produži.

Srbiji je potrebno, prema statistici najmanje 10 donora na milion stanovnika, a rekli smo da je bilo oko 15 donorskih kartica godišnje, a kasnijih godina je bilo i manje. Zato bih još jednom istakla da, kao što sam rekla, 30 mladih ljudi godišnje umre i da ovaj zakon zaista jeste neka promena u odnosu na ono što smo imali i daje šansu da probamo da promenimo stvari, jer u Srbiji ima puno stručnjaka. Mi se bavimo zaista jednim ozbiljnim poslom, imamo i nove centre gde se vrše transplantacije i na ovaj način i usvajanjem ovog zakona zaista možemo da promenimo nešto na bolje.

Pošto je ova tema veoma bitna, dosta kolega je diskutovalo samo o njoj, ja bih samo kratko rekla nešto i o izboru kandidata na mesto sudija. To su veoma važne funkcije, od njih zavisi budućnost naše zemlje, na neki način oblikujemo i stvaramo jedno okruženje za nas. Ovde se nalaze biografije ispred nas, ali ja ne bih previše komentarisala biografije, već bih rekla samo da su predloženi mladi ljudi, za koje smatram da će uneti novine, smatram da će se povećati efikasnost, a pre svega, ono što je najvažnije za sve nas, to je nezavisnost sudstva. Takođe, način i kriterijumi, koji su korišćeni pri izboru, su jako značajni. Ovde se vidi da su uglavnom svi ili iz sudova ili sa Pravosudne akademije, što govori da odluka koja je pred nama pravedna i ispravna i da su to ljudi koji imaju dosta iskustva u tim poslovima.

Ovu temu ne treba politizovati. Ja se sigurno neću vraćati na temu 2009. godine i seču sudija, kada je otpušteno preko 730, odnosno sklonjeno sa funkcije 730 sudija, zato što nisu bili politički podobni. Smatram da mi danas ne radimo na taj način. Smatram da je sudstvo sve više nezavisno. Neću se vraćati na te ružne teme. Želim da podsetim na nešto pozitivno što smo mi uradili do sada, a to je izglasavanje zakona kojim smo usvojili da se uloži 20 miliona evra u Palatu pravde, koja nije rekonstruisana 40 godina, izgradnju Tužilaštva za organizovani kriminal 11 miliona evra, rekonstrukciju Vojno-tehničkog instituta za potrebe pravosudnih organa, u vrednosti od 10 miliona evra.

Kao što vidimo danas i u zdravstvu i u sudstvu pozitivne promene se dešavaju. Mi smo zaista tu, želimo to da podržimo i zbog toga ćemo u danu za glasanje podržati sve zakone koji su danas pred nama. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima Tatjana Macura.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Ministar je izašao iz sale, tako da mi je žao što neće čuti uvodni deo.

Dakle, kada su došla ova tri medicinska zakona o kojima se dominantno danas govori u Narodnoj skupštini, ja sam iskreno očekivala da će to biti zakoni za 22. vek. Ispostavilo se da je najmanje jedan od njih zakon, u stvari, tehničke prirode, koji menja u suštini zakon koji je aktuelan. Radi se o prvom zakonu, to je Zakon o ljudskim ćelijama i tkivima. Moraću da ispričam jednu ličnu situaciju koju sam imala u korist ovog zakona. Jako mi je žao što ovaj zakon, nažalost, nije mnogo bolji, odnosno napredniji, nego što je došao ispred nas danas.

Dakle, ja sam negde u februaru 2017. godine, imala prvi put priliku da se upoznam sa ovim zakonom i to tako što sam se, nažalost, u inostranstvu povredila, povredila sam nogu i onda sam transportovana u Beograd i u Beogradu sam primljena u hitnu službu. Ortopedija koja je bila tog dana dežurna je Ortopedija na Banjici. Imala sam neverovatnu sreću, dakle sasvim slučajno se dogodilo da me je primio lekar koji se upravi bavi na Institutu na Banjici, upotrebom matičnih ćelija u terapijske svrhe.

Znatiželjna, kakva jesam, dakle, dok je trajao pregled, dok su mi snimili nogu, dok smo razgovarali o tome šta dalje i kako, doktor je sa mnom podelio informaciju da radi na ovom naučnom projektu i mogu da vam kažem da je bio izuzetno zanimljiva sadržina tog projekta, tako da me je i dalje zainteresovalo šta se sa tim projektom dešava.

Naime, u pitanju je saradnja između Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo u Srbiji, dakle sam projekat je bio pod pokroviteljstvom, i dan danas je pod pokroviteljstvom Ministarstva prosvete, a upravo je Ministarstvo zdravlja, zbog toga što je neminovna bila saradnja sa ortopedijom na Banjici, pružila podršku ovom projektu.

Imala sam prilike, dakle, kako ovaj IZIS već funkcioniše, da zakazujem pregled, nažalost on baš u praksi nije onakav kakvog smo ga očekivali, pa kada zakažete pregled npr. u osam, vi čekate ceo dan. Tako sam ja u nekom čekanju na kontroli, upoznala jednu od pacijentkinja na kojoj je primenjivana ova metoda. U pitanju je jedna starija gospođa, koja je na Institutu Banjica, čekala praktično transplantaciju ili kako se već terminološki i pravilno kaže, čekala je da joj se ugrade veštačka kolena. Nas dve smo sedele u čekaonici, ona mi je ispričala tok te procedure, kako je išla, na koji način je primenjena terapija matičnim ćelijama, zatim je ispričala koliko je to vrlo jednostavna procedura, da je vreme zadržavanja samo jedan dan i to je bila njena kontrola. Dakle, u pitanju je 2017. godina. Ona je pacijentkinja koja je tretirana 2015. godine. Nakon par sati našeg razgovora i razmene iskustava što se njenog slučaja tiče, ona je najnormalnije ustala sa stolice, dakle, to je pacijentkinja koja je čekala da joj se ugrade veštačka kolena, ustala sa stolice i otišla na kontrolu kod doktora, bez bilo kakvog medicinskog pomagala, u smislu štapa, štaka ili bilo čega sličnog.

Dakle, ja sam tada bila impresionirana rezultatima upotrebe matičnih ćelija u terapijske svrhe i bila sam, iskreno, očekivala da će kada dođe ovaj zakon na izmenu i dopunu, posle sam se i upoznala šta je sve potrebno izmeniti u ovom zakonu kako bi on bio primenjivan i u ovoj oblasti, bila sam iskreno razočarana time što nisam u maju, kada je stigao ovaj zakon u skupštinsku proceduru, dobila zakon za 22. vek, smatrajući da postoji potencijal da se ovo razvije u Srbiji, da mi praktično postanemo lider u regionu u oblasti primene matičnih ćelija.

Moram malo da opišem i ovaj projekat. Mislim da nije loše da se upoznaju i građani kako to može da funkcioniše, a u isto vreme i da vas podsetim da možemo ovo da uradimo zajedničkim snagama u smislu da, ako naiđemo na dobru volju narodnih poslanika, Ministarstva zdravlja, da mi možemo da radimo na tome da ovaj zakon u nekom momentu postane zakon za 22. vek.

Dakle, ovde se radi o umnožavanju matičnih ćelija koje se uzimaju iz masnog tkiva pacijenta, u pitanju su mezenhimske ćelije i zbog toga ovo u ovom zakonu nije između ostalog prepoznato, iz prostog razloga što se ne radi o intervenciji koja se obavlja u istom trenutku, kao što je na primer slučaj kada imate autologne transplantacije tkiva, pa onda u istoj proceduri menjate tetivu ili već šta je neophodno. Ovde je potrebno da prođe jedan vremenski period i onda se zbog toga ovaj proces naziva umnožavanje matičnih ćelija. Zato je bila potrebna, između ostalog, izmena Zakona o ćelijama i tkivima.

Koje su, da kažem, prednosti da smo izmenili, koje bi bile prednosti, a u pitanju je samo primena matičnih ćelija u ortopediji i to samo na kukovima i kolenima, jer se samo na tome i radio ovaj naučni projekat. Taj projekat bi koštao, odnosno intervencija bi koštala između 10% do 20% manje nego što je intervencija ugradnje veštačkih kukova ili veštačkih kolena tamo gde ima prostora za to.

Nisu sve situacije, dakle nisu svi pacijenti, drago mi je što se slažete, ja sam zaista bila impresionirana ovim što sam tada imala prilike da vidim, pa mi je drago što je prilika da se upoznaju i građani sa tim, dakle nisu svi pacijenti nužno da moraju da imaju ugrađena kolena ili kukove. Dakle, to može da se uradi na drugačiji, manje invazivan i mnogo lakši za pacijenta način, protom je jednostavniji i za sam zdravstveni sistem u Srbiji u smislu da pacijenti ne zauzimaju krevet nepotrebno i mogu da ga oslobode za nekog pacijenta koji je teži, za koga je, da kažem, krevet potrebniji.

Druga stvar, već sam navela, da je on nešto povoljniji nego što je sam rad na recimo ugradnji veštačkih kukova ili kolena, ubrzava se i sam protok ljudi na onim listama čekanja. Znam da se čeka i po dve, tri godine, a nekad se to i produži jer imaju hitniji pacijenti i slično. Dakle, niz nekih okolnosti zbog kojih se te liste čekanja često i produže. Ušteda je i u samom procesu rehabilitacije. Praktično su pacijenti odmah pripremljeni i mogu da se vrate u svoje, da kažem, normalne okolnosti, da vode kvalitetniji život nego što su vodili. Samim tim i ona procedura nakon svih tih intervencija, u smislu da moraju da odlaze na različite fizikalne terapije kod fizioterapeuta i slično ili u procesima rehabilitacije po banjama i slično, dakle oslobađa se nekakva prostor za pacijente kojima to može više da znači zato što pacijenti koji imaju prilike da se na ovaj način leče, mogu biti tako sanirani.

Još jedna stvar koja nije mala prednost ako bi se ovo uvelo, to je da bi na ostale i značajne količine krvi sa kojima smo u nestašici, koje bismo mogli da upotrebimo za neke druge intervencije. Prednost je, između ostalog, što ovo može da se koristi i na onim pacijentima kod kojih, odnosno tamo gde nemamo ortopedska pomagala u smislu nekih drugih zglobova, kao što je lakat, kao što su, ja čak i ne znam tačno svi, lakat, skočni zglob, šaka, stopalo, ručni zglob.

Dakle, tu nema mogućnosti ugradnje veštačkih zglobova i samim tim bi primena terapije matičnim ćelijama na ovim mestima bila mnogo prihvatljivija i bila bi svrsishodnija i, između ostalog, i na onim pacijentima gde iz tehničkih okolnosti, dakle, iz nekih drugih objektivnih okolnosti nije moguće izvršiti transplantaciju, ukoliko su oni srčani bolesnici, bubrežni bolesnici, ako su na insulinu i slično.

Prednost je takođe što svaki hirurg može da uradi ovu intervenciju, nije potrebna nikakva posebna specijalizacija. Za ministra zdravlja, informišući se o ovoj temi, znam da ste obavljali intervencije transplantacije jetre, ako sam dobro ispratila, i da vam je to jedna od specijalnosti. Sigurno onda znate koliko je manje potrebno znanja da bi se ubrizgalo ili uzelo masno tkivo iz kojeg bi se mogle izvući matične ćelije. Dakle, niz nekih prednosti smo imali i pri tom to radimo u Srbiji. Od 2015. godine ovaj projekat je uspešan i ja, odlazeći na kontrole, redovno viđam pacijente koji takođe kod tog istog lekara dolaze na kontrole. NJih nema mnogo, to je mali uzorak, 15-ak pacijenata čini mi se da ima i svi se oni osećaju dobro. Očigledno je da terapija radi. Imamo prostora, imamo stručnjake, imamo mogućnosti da se ovom temom daleko više i ozbiljnije bavimo nego što to radimo danas.

Kada sam se bavila ovim zakonom, između ostalog, morala sam i da se informišem šta je sve potrebno menjati da bi, ja sam, kada sam se informisala, želela da to bude moj predlog ispred Pokreta centra, međutim, problem je u tom što je potrebno menjati najmanje dva zakona. Jedan je ovaj koji danas menjamo i mi ga, nažalost, menjamo u onim okolnostima u kojima je najpotrebnije, a to su te tehničke okolnosti, dakle, menjamo nešto što je bilo neminovno da se menja, jer se u praksi pokazalo da nije dobro, i bilo je neophodno da se menja i Zakon o zdravstvenoj zaštiti, da bi se jedna druga grupa naučnika i profesionalaca u našoj zemlji prepoznala kao zdravstveni radnici, a to su genetičari, odnosno mikrobiolozi, koji bi mogli da ostanu u ovoj zemlji i da se bave upravo ovom temom. Dakle, široka lepeza prednosti uzimanja i proizvodnje matičnih ćelija iz masnog tkiva čoveka. Nisam lekar, ali mogu da kažem da bi ovo za mene bio jedan strahovit biznis plan i mislim da bi mogli Srbiju da stavimo na centralno mesto u Evropi po pitanju primene terapije matičnim ćelijama.

Dakle, može da se napravi izmena u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti takva da mogu da se prepoznaju genetičke laboratorije koje bi mogle da rade na teritoriji čitave zemlje, jer je tu problematično, između ostalog, i vreme transporta matičnih ćelija od pacijenta odnosno od laboratorije do mesta gde će one biti primenjene, jako veliki procenat se gubi iz sata u sat pa je pitanje, na primer, da li bi transport uopšte bio izvodljiv od, na primer, Beograda do Vranja. Ja bih volela da vidim da li će to možda u nekoj bližoj budućnosti moći da se reši, čak i da država podrži mlade genetičare, u tom smislu da nam ostane pamet u državi i da razvijemo jednu granu i da od te grane možemo da na adekvatan način lečimo naše pacijente, da je proširimo čak i na zemlje u okruženju, i u tom smislu mislim da možemo postati lideri u regionu.

Nadaleko je poznata Srbija po povoljnim i kvalitetnim uslugama u oblasti medicine. Nije tajna da ovde dolaze poznati sportisti da se operišu, nije tajna da dolaze najčešće pripadnice lepšeg pola na kozmetičke tretmane i slično, dakle, to nije tajna i to može da se razradi. Ako su te grane uspele, ne vidim razlog da država ne bi mogla čak da pomogne mladim genetičarima da otvaraju ovakve laboratorije jer, očigledno, stručnjake u medicini u smislu lekara imamo. Na taj način možemo da ih dodatno motivišemo da ostaju u ovoj zemlji. Dakle, to je jedan od načina kako možemo da ih motivišemo ovde.

Ovo je isto tako novina u svetu, nije ovo novina samo kod nas. Međutim, to je prepoznala Evropska unija pa je raspisala nekakvu regulativu u 2007. godini – hospital expansion i upravo se govori o ovoj situaciji koju sam ja opisala, da to nije analogna transplantacija u okviru jednog medicinskog zahvata već da mora da se radi na umnožavanju, pa da to budu dva odvojena procesa. Ali, pošto nije invanzivni proces i pošto se ne radi o dva različita donora, odnosno o jednom donoru i primaocu već je i donor i primalac u isto vreme, mislim da ne bi bilo zgoreg i da nema bojazni da se može ova klauzula u nekom trenutku zloupotrebiti. Godine 2012. je samo šest zemalja koristilo ovo. U ovom trenutku to je 11 zemalja. Dakle, ovo se prilično širi. Čuju ljudi da se to primenjuje, radi i koristi i da nema velike bojazni od zloupotreba.

Neću se osvrtati na detalje o zakonu. Apelujem na vas, ministre, da se stopira trošnja amandmanskog vremena na besmislene amandmane. Ja nisam govorila o tehničkim problemima u okviru ovog zakona, smatrajući da je načelna rasprava upravo za ovo, ali bih volela da nekako dođemo u jednu situaciju u kojoj možemo da se zdravorazumski dogovorimo da poboljšamo i tehnički ovaj zakon. To znači da u onom vremenu koje je namenjeno za amandmane, dogovorimo se i da raspravljamo o tehničkim stvarima, odnosno zamerkama koje smo mi usput našli, bez obzira o kojoj se poslaničkoj grupi radi.

Što se tiče Zakona o transplantaciji organa, najpoznatiji stručnjak je Dušan Šćepanović, profesor doktor iz klinike u Tiršovoj. Ja ću na početku da citiram i mi ćemo podržati ovaj zakon. On ima jedan sjajan citat izvučen iz Helsinške deklaracije i često ga koristi koji kaže – civilizacijski i kulturološki nivo razvijenosti jedne evropske zemlje i njenog zdravstvenog sistema se meri brojem transplantacija koje su urađene sa preminulog.

Godine 2017. u januaru vi ste, ministre, izašli u javnost sa informacijom da smo mi potpisali sporazum sa evropskom organizacijom koja se zove Eurotransplant. Međutim, posle nekog vremena, već do kraja godine, otkrilo se da mi nismo uspeli, u stvari, da uđemo u tu organizaciju, jedna od zamerki je upravo to što nemamo dovoljan broj donora da bismo uopšte stekli uslov da se pridružimo ovoj sjajnoj i plemenitoj zajednici. Poražavajuć je i podatak da smo mi 2013. godine imali nešto malo manje od šest donora na milion stanovnika, a da danas imamo negde ispod dva donora na milion stanovnika i da je potrebno podići svest u javnosti da se motivišu ljudi da bez bojazni doniraju svoje organe.

Ne slažem se sa kolegama koje su ovde govorile o teorijama zavere. Ovo uspešno radi u mnogim zemljama u svetu, u okruženju imamo u Hrvatskoj gde to funkcioniše sasvim u redu. Dakle, ja ne vidim bojazan u tome, niti moja poslanička grupa. Mi ćemo podržati ovaj zakon, sa željom da i u javnosti poruke koje idu vezano za ovaj zakon ne budu korišćene s vremena na vreme za tabloidna prepucavanja šta sve može ne daj bože da se desi i da ne nabrajam kakvi su sve naslovi vezano za ovu temu. Zaista bih volela da se nastavi sa promocijom ovoga. Mislim da je dobro što će se ići na pretpostavljanje saglasnosti, u odnosu na to da su morali do sada da daju saglasnost pisanim putem, zato što je prvo spor proces, moj brat je napisao zahtev, odnosno tada kada je ispromovisano, proces zaista dugo traje, morate da pošaljete zahtev, pa vam onda neko taj zahtev vrati, ili već obrnuto, i onda dobijete karticu i to je zaista bilo prekomplikovano i demotivišuće za ljude koji žele zaista to da urade.

Mislim da pretpostavljena saglasnost u ovom smislu će imati smisla, ukoliko Ministarstvo zdravlja, na čijem ste vi čelu, uloži sve napore da se prestane sa manipulacijom informacijama na ovaj način na koji se to danas radi. LJudi se opravdano plaše jer nemaju ništa da im odagna taj strah. Znači, nemaju reč Ministarstva zdravlja, nemaju reč stručnjaka i jednostavno jedinu informaciju koju imaju je zloupotreba. Dakle, mora Ministarstvo zdravlja da radi na tome da se građani blagovremeno, pravovremeno i istinito informišu o tome koje su prednosti da se podigne svest javnosti o tome da je neophodno da imamo veći broj donora organa.

Svakako će ovo, čini mi se, biti bolje od prethodnog rešenja jer do sada imamo samo nešto manje od 150.000 registrovanih donora. Ja se iskreno nadam da će usvajanje ovog zakona podići broj donora i da ćemo u nekom trenutku konačno ući u mrežu Eurotransplant. Hvala.

Zahvaljujem.
Ministre Lončar, izvolite.