Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Belačić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Momčilo Mandić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podnela narodni poslanik Vesna Nikolić Vukajlović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Izvolite.

Srbija je zemlja bolesnih ljudi i žao mi je što nismo u ovom vremenskom periodu iskoristili vreme kada je ministar tu i da stvarno istinski malo sagledamo tu zdravstvenu sliku naših građana.

Ako znamo da je 670 hiljada ljudi bolesno od dijabetesa, ako znamo da je između 400 i 600 hiljada ljudi bolesno od depresije, koja je isključivo posledica stresa i straha od života, ako znamo da imamo preko 200 obolelih zavisnih od psihoaktivnih supstanci odmah puta tri, koliko je to problema u svakoj porodici. Znači, 600 hiljada je pogođeno sa tim problemom.

Ako znamo da imamo 350 hiljada zavisnika od alkohola puta tri, odmah je to milion ljudi. Ako znamo da smo 13-ti u svetu po broju samoubistava, a razlozi su siromaštvo i psihoaktivne supstance, zašto mi o tome nismo razgovarali? Nije problem uopšte da spašavamo 30 ljudi godišnje koji umru zbog nedostatka organa za transplantaciju, znači nije problem, ali vi vidite da imamo preko tri miliona bolesnih ljudi u državi. Znači, više od pola nas je bolesno.

Ako znamo, ovo je sada najozbiljniji primer i najozbiljnije pitanje za ministra i Ministarstvo zdravlja, a to je da preko 50 hiljada ljudi godišnje u Srbiji umre usled moždanog i srčanog udara. Znači, to su naprasne i brze smrti. Nama nije jasno, nama srpskim radikalima, kao ni široj javnosti, koji je to momenat kada se čovek javi u hitnu službu sa ishodom smrti, koji je to momenat kada se on otvara i kada mu se uzimaju organi i ko se kada pita za njega? Hvala.

Na član 4. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Sp. Jovanović.

Da li neko želi reč? (Da.)

Koleginice Jovanović. Izvolite.

Naš poznati hirurg, prof. dr Dušan Šćepanović, kome je i samom transplantirano srce 2006. godine, upozorio vas je pre nekoliko meseci, kada je ovaj zakon bio u formi predloga i došao pred Narodnu skupštinu, da morate da imate u vidu to da građani Srbije treba da znaju izričito šta je pretpostavljena saglasnost, a to znači da nema izričitog odbijanja da neko neće da donira svoj organ. Sada, kako ćete vi, pošto usvojite ovaj zakon, da dođete do situacije da svim građanima, punoletnim građanima Srbije objasnite šta to zapravo znači i kako se i na koji način krše njihova ljudska prava i zbog čega oni, koji uopšte ne žele o tome da razmišljaju, moraju sada po ovom zakonu da razmišljaju i da se javljaju Nacionalnom registru i da izričito, kao što reče prof. dr Šćepanović, kažu da to ne žele, ako ne žele. Zašto ste pribegli tome, to vas pitamo mi srpski radikali, da primenite najgore zakonsko rešenje kada je u pitanju doniranje organa koje postoji bilo gde u svetu?

Na ovako osetljivom pitanju treba da padne ministar zdravlja, pored svih ostalih afera koje je imao, zbog toga što je zakon neustavan i krši se čl. 23. i 25. Ustava Republike Srbije zbog činjenice da rušenjem i atakom na fizički integritet svakog pojedinca u ovoj zemlji, koji neće moći da se odbrani od toga, kao ni članovi njihovih porodica, jer su ljudi neupućeni, vi dovodite u sumnju vaše dobre namere prilikom donošenja ovakvog zakona.

Da li ćete sada, to vas pitam, gospodine Arsiću, vi kao potpredsednik Skupštine, svi vi pojedinačno, jer nije dovoljno dva ili tri dana skupštinske rasprave, da se pojavljujete na medijima i da ovo zagovarate i objašnjavate ljudima šta to zapravo znači? Naravno da nećete, a građani o tome neće imati pojma.

Možda će neko znati, neko neće, a ja sam svoju donorsku karticu potpisao.
(Nataša Sp. Jovanović: Nema više kartica po ovom zakonu.)
Molim, nešto ste se uzbudili, ne znam šta vam je.
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Miljan Damjanović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.
Da li neko želi reč?
Kolega Šešelj, izvolite.

Imali smo prilike danas da čujemo u raspravi u pojedinostima kako se ovim zakonom uređuje dobrovoljno davanje organa. To nije tačno. Ovim zakonom se uređuje obavezno davanje organa tj. doniranje, i to je ono što je problematično i nema veze što postoji bilo koji drugi primer u Evropi da funkcioniše pretpostavljena saglasnost. To ne znači da je to dobro. Pretpostavljena saglasnost u zakonu o transplantaciji organa jeste represija nad građanima i nepoštovanje njihovih ljudskih prava.

Ovaj zakon posmatra građane Srbije kao resurs, ne poštuje njihova prava i njihovu ličnost. Organi nisu stvari, organi nisu predmeti, organi su sastavni deo čovekove ličnosti i kao prema građanima izvršna vlast treba da se ponaša, a ne kao prema nekim potencijalnim resursima, izvorom organa. Pitanje je samo vremena kada ćemo razmišljati o tome da li ovi organi mogu možda da se izvezu negde.

Sa druge strane, ono što je najveća nebuloza u celoj ovoj raspravi jeste da mi tražimo poverenje građana Srbije u zdravstveni sistem i u zakon o transplantaciji. Čuli smo ovde kolege iz vladajuće većine, ima mnogo lekara, svaka čast, pobedili ste na izborima, a zašto onda tražite poverenje građana u zdravstveni sistem, a na mesto ministra zdravlja stavite čoveka kojem je nadimak „doktor smrt“ … (Isključen mikrofon.)

Kolega Šešelj, on je ovde gospodin ministar Lončar, a nadimke izvolite na konferenciji za štampu, pa kažite.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić, po Poslovniku.

Znam gospodine predsedavajući da niste mogli da iskontrolišete šta će ko da izusti dok to i ne uradi, ali član 107, pitanje dostojanstva, mislim da upućuje da bi za ovakve stvari, zbog toga što se rade očigledno namerno, što se ne rade prvi put tokom ove rasprave, trebalo reagovati i trebalo bi izreći opomenu. Rekao sam već da niste mogli da predvidite šta će da se dogodi i zbog toga ne tražim da glasamo o ovome, ali bih zamolio da vodimo računa, jer znamo šta na žalost od nekih jedino možemo da očekujemo.

Neprihvatljivo je na ovaj način vređati ministra, vređati Vladu, vređati Narodnu skupštinu. Koliko god puta lepo, ljudski da kažemo, očigledno to ničemu ne vredi, ničemu ne služi, neki prosto ne žele da čuju i da shvate i da usvoje.

Priča o represiji je takođe uvreda za Narodnu skupštinu. Nije represija, dame i gospodo, ako mi pretpostavljamo da je čovek, da je građanin Srbije po svojoj prirodi, kao podrazumevano, human i velikodušan. Ako vi pretpostavljate, a neki od sebe polaze, da li je tako, da čovek po svojoj prirodi mora da bude sebičan i da je težak greh pretpostaviti suprotno, to je vaša stvar. Ne možete druge vređati, ni prisutnog ministra, ni Narodnu skupštinu, ali što je najvažnije, građane ove zemlje. Zaboravite sve ostalo, zaboravite izbore ako vam se o njima ne priča, pomislite samo na ljude čiji životi zavise od toga da li će ovakva rešenja biti usvojena. Ne tražimo valjda previše. Ako tražimo, obzir i pristojnost po pitanju tih ljudi.

U pravu je gospodin Arsić, kada je danas kazao, bilo bi loše da bilo ko od nas ovde prisutnih, pa i od ovih koji ovakve reči koriste, na primeru svom ili svoje porodice shvati zašto je ovo rešenje ovako važno. Nemojte da dolazimo u situaciju da tek tada neki do pameti dođu. Ozbiljni smo, odgovorni, odrasli ljudi i te stvari možemo da uradimo na vreme, pošteno i korektno. Ako radimo drugačije, gospodine predsedavajući, ti će izbori biti veliko čistilište za one koji jedino drugačije mogu. Hvala vam.

Da li želite da se Skupština u danu za glasanje izjasni? (Ne.)
Kolega Šešelj, po kom osnovu?
(Aleksandar Šešelj: Po Poslovniku.)
Izvolite.

Samo može predsednik, odnosno predsedavajući da se stara o redu na sednici Narodne skupštine. To ne može da bude zamenik ili šef bilo koje poslaničke grupe.

Znate šta, nadimak koji nosi Zlatibor Lončar nisam mu dodelio ja. Dakle, to smo imali prilike da slušamo još od kada je postavljen za ministra, a baš zato što su interesi građana Srbije na prvom mestu i tako treba da bude valjda svim poslanicima. Mi govorimo ovako o ovom zakonu.

Imali smo iskustvo „žute kuće“ tj. građani Republike Srbije, gde se cela jedna nova kriminalna operacija njihovih otimanja, likvidiranja i vađenja organa, prodavanja na crnom tržištu. Kako mi smemo onda da pristupamo temi transplantacije organa ovako nonšalantno, da govorimo kako je to fantastično i kako će to samo da poboljša zdravstveni sistem? Nikakva se kritika ne dopušta. Baš vi koji ste predlagači, koji ćete glasati svi listom za, treba da imate to sve u vidu i da govorite o tome, a ne da vam svaka reč kritike smeta.