Hvala.
Poštovana predsedavajuća, poštovani gosti iz Vlade, poštovane kolege poslanici i građani Srbije, na dnevnom redu današnje sednice vanredne imamo penzije koje su ključno socijalno ekonomsko pitanje, jer imamo preko 1,7 miliona penzionera, od kojih nažalost oko 700.000 prima penziju manju od 25.000 dinara, što je izuzetno nisko i nedostojno života u starosti.
Beležimo već dugo demografski trend starenja stanovništva. Imamo duži životni vek koji produžava vreme korišćenja penzije, koji uz trend iseljavanja mladih podiže prosečnu starost stanovnika i dodatno smanjuje broj osiguranika na broj penzionera za koje sve manji broj lošije plaćenih radnika treba da zaradi te penzije.
Broj stanovnika nam je u padu. Procenjuje se da će nas za 10 godina biti barem, 10% manje. Broj novorođene dece nam je ispod proseka. OEBS procenjuje da ćemo od odliva mozgova pretrpeti štetu od oko devet milijardi evra u vidu tehnološkog i naučnog zaostajanja u inovacijama.
Imamo problem sa nezaposlenošću mladih koja je duplo veća od opšte. Stari i iskusni nam napuštaju tržište rada, mladi ne stiču radno iskustvo i ne zamenjuju ih. Kvalitet obrazovanja nam, nažalost, ne daje preduslove ekonomskog rasta, osim u sektoru informacionih tehnologija, čiji je doprinos, još uvek nažalost, mali i daleko smo ode eventualnih estonskih iskustava.
Nova radna mesta neće ojačati penzioni fond, jer se radi o nisko kvalifikovanim, slabo plaćenim, a usput, i subvencionisanim radnim mestima, čiji su doprinosi iz tako niskih zarada u PIO Fondu mali.
Sve ovo je perspektiva sa kojom se suočava naš penzijski sistem u narednim godinama i decenijama. Sva tehnička, administrativna, operativna poboljšanja koja se propisuju predloženim izmenama i dopunama Zakona, nisu sporna, podržavamo mi to, ali smo skloni izraziti skepsu u pogledu njihove implementacije.
Skoro svi propali IT projekti, digitalizacija javnih uprava i svega ostalog, padaju na implementaciji, a ne na samom projektovanju. Upravljanje tim poslovima će biti problem. Obuka korisnika, komunikacija sa njima, definisanje korisničkih zahteva, predstavljanje poslovnih procesa u upravi i inženjerima, koji će projektovati te sisteme digitalizacije i digitalizovati te poslovne procese. Naravno, biće indikativno budu li se i na ovim poslovima pojavljivale opet jedne te iste kompanije.
Par reči o negativnom mišljenju Fiskalnog saveta, koji je predložio povlačenje ovog zakona. S jedne strane, primedba DRI da je beneficirani radni staž obesmišljen, jer se određuje prema statusu i položaju, a ne prema uslovima i težini posla, okej je, uvažena je, ali rok od 18 meseci smatramo predugim za usklađivanje.
Fiskalni savet je, naravno o tome je bilo reči tokom prepodneva, najveće primedbe stavio na ukidanje formule za usklađivanje penzija, i propisivanja da se iste usklađuju prema propisima koji propisuju budžet i budžetski sistem dok se ne steknu nigde propisani uslovi finansijske održivosti penzionog sistema.
Uvođenje ad hok novčane pomoći koja je propisana da ne bude veća od 0,3% BDP, to na lanjski BDP, po našoj računici, je negde oko 110 miliona evra ili 12,8 milijardi dinara, godišnje. To je lepa mera, ali Fiskalni savet je prigovorio njenoj selektivnosti.
Ako se stvara prostor u budžetu, šta ćemo raditi sa decom, šta ćemo sa mladima, šta ćemo sa obrazovanjem, šta ćemo sa svim ostalim društvenim grupama i svim ostalim funkcijama našeg društva, kojima je potrebna budžetska pomoć?
Fiskalni savet je prigovorio i da je ovo neodgovorna socijalna politika, zato što se nečija socijalna ugroženost ocenjuje samo na osnovu penzija, a ne i na osnovu ukupnog materijalnog statusa domaćinstva. Neko može imati malu penziju, ali živeti u domaćinstvu sa nekim ko ima sasvim solidna primanja, ili vrednu imovinu iz koje vuče alternativne prihode.
Ovo jeste narušavanje tehničkih pretpostavki na kojima počiva sistem, a koje propisuju da su penzije direktno u vezi sa uplaćenim doprinosima, i to su načela aktuarske matematike na kojima počiva svaki penzioni sistem.
Nadalje, nema ni garancije da Vlada u narednom periodu neće ovaj limit od 0,3% BDP podizati i tako dodatno narušavati aktuarske tehničke osnove penzionog sistema, dok ih potpuno ne ugasi i potpuno preuzme na sebe diskreciono pravo da odlučuje o visinama penzija u celosti.
Osnovni problem je što se ovde narušava predvidivost, a time i pravna sigurnost penzionog sistema, i što ta finansijska održivost penzionog sistema kao kriterijum za odlučivanje Vlade nigde eksplicitno nije propisana. Tehnički gledano, finansijska održivost se postiže kada se izbalansiraju doprinosi koji ulaze u Fond i davanja koja iz Fonda izlaze, ali mi to nikada nećemo dostići, praktično.
Sugeriše se da u suštini formula, istorijski gledano, imali smo takve situacije, formula, kombinovana formula koja usklađuje tenzije sa rastom cena na malo, rastom zarada i rastom BDP je u suštini nešto što znamo da je nailazilo na društvenu podršku i šteta je što to se tako lako odbacuje.
Mi navodimo da reforme sprovodimo sa ciljem povećanja pravne sigurnosti penzionera. To je eksplicitno tako izrečeno u obrazloženju, ali nema pravne sigurnosti ako je moguće doneti poseban zakon kojim se metodologija obračuna menja na neko proizvoljno određeno vreme, ako se ukinu tehničke stručne osnove za izračunavanje penzija i ako se penzije umanje diskrecionom odlukom Vlade. To nije pravna sigurnost. Pravna sigurnost penzionog sistema podrazumeva preciznu matematiku na osnovu uplata doprinosa koliku ću penziju od koje godine moći da dobijem.
Ovo što mi imamo nije vladavina prava. Vladavina prava je vladavina zakona, a ne vladavina ljudi, pa makar ti ljudi bili i u vlasti, jer oni su prolazni, smenjivi su, koliko god im se to ne dopadalo, a zakoni ako su dobri oni ostaju.
Još jednu interesantnu stvar je konstatovao Fiskalni savet, a to je da mi zapravo pravimo toliko krupan korak unazad, da smo se vratili u vreme od pre 1922. godine kada je tadašnjim zakonom uspostavljen penzioni sistem po ugledu na praksu zemalja kontinentalne Evrope.
Ja ću biti slobodan pa zapravo interpretirati kako mi to uređujemo ovaj važan elemenat naše države i kako mi zapravo poimamo državu. Država nije sistem u kom po u napred precizno definisanim pravilima po kojima ste sa državom napravili opšti društveni ugovor vi dobijate svoj novac, nego je naša država nešto što smo imali u 19. veku gde neki vlastelin samoinicijativno odluči kada će po nekim svojim kriterijumima kome pare dati kada se njemu prohte i kada on proceni da je zgodno. Pa kaže – Tri hiljade za gospođu, dve hiljade za gospodina, a mali da se javi u ponedeljak na posao u opštinu.
Ovde ne mislim na ministra, nego mislim na gospođinog malog koji je tako eto dobio posao nečijom odlukom, pri čemu mi ne znamo čije su to pare što su se tamo delile. Verovatno su to pare nas svih poreskih obveznika.
Praktično smo svedeni ovim penzionim sistemom na zemlje severne Afrike i zemlje Bliskog istoka, a imali smo još od 1922. godine penzioni sistem sa pravim evropskim tekovinama.
Što se tiče smanjenja penzija koje smo po posebnom zakonu imali u protekle četiri godine, mislim da će se pokazati kao pogrešna procena da su penzioneri društvena grupa koja će se zbog svojih nesporno visokih patriotskih osećanja lako medijski obraditi i neće se buniti kada im se zađe u imovinu, odnosno kada im se penzije kao forma imovine smanje, delimično oduzmu.
Sindikat penzionera „Nezavisnost“ je najavio tužbu Strazburu i ja apelujem na državu da spreči sudske troškove postizanjem društvenog dogovora sa sindikatima penzionera o načinu vraćanja penzija, jer je inače sindikat penzionera „Nezavisnost“ tražio da se ukidanje ovog posebnog zakona kojim su penzije četiri godine smanjivane, proprati donošenjem posebnog zakona. Dakle, da to bude posebnim zakonom regulisano.
Mi smo predlog tog posebnog zakona danas podneli Narodnoj skupštini. Dakle, podneli smo zakon kojim predlažemo da se svi iznosi svih umanjenih penzija za svo vreme trajanja Zakona o privremenom načinu obračuna penzija proglase javnim dugom Republike Srbije, da se na sve te iznose za proteklo vreme od dana umanjenja do 1. januara 2019. godine primeni kamata od 3% godišnje, da se svedu na vrednost 1. januara 2019. godine kamatom od 3% godišnje i da se onda izvrši emisija amortizacionih obveznica sa dospećem od pet godina i sa unapred obračunatom kamatom od 3% godišnje koje bi se penzionerima isplaćivale u novcu u deset šestomesečnih rata, zaključno sa 31. decembrom 2023. godine.
To je model koji je u našem društvu poznat. Obveznicama stare devizne štednje je vraćana stara devizna štednja, a mi smo nedavno ovde usvojili i zakon kojim vraćamo obveznice stare devizne štednje građanima bivše Jugoslavije. Mislim da će penzioneri razumeti kako funkcioniše ta vrsta imovine koja se obveznica, da će shvatiti da im država kroz tu vrstu imovine vraća na rate u pet godina pozajmljeni novac, sa sve pripadajućom kamatom od 3% godišnje kako bi se očuvala vremenska vrednost novca, jer 100 evra uzetih penzioneru u decembru 2014. godine danas ne vredi 100 evra, vredi više. Cena tog novca je ta kamata.
Mi mislimo da je ovakav model fiskalno rasterećen, razvučen. Predlažemo da se razmisli o tome da li je prihvatljiv, ako nije da vidimo zašto. Možda je pet godina kratko, možda predstavlja preveliko opterećenje za budžet, pa da vidimo, možda šest, možda sedam, možda deset godina. Cenimo da to nije više od 90 milijardi, odnosno oko 18 milijardi godišnje, ako je to na pet godina. To je vrlo, vrlo, kako bih rekao, precenjeno, čini nam se, po podacima sa kojima smo mi baratali. Neka država nađe prostora u budžetu kroz razno-razne uštede.
Zaboga, mi imamo 18 milijardi budžetirano za kazne i penale i naknadu štete koju su treća lica pretrpela od strane državnih organa. Jula ove godine je Vlada donela odluku da iz budžetske rezerve 400 miliona isplati sudovima da obeštete one građane kojima je uskraćeno pravo na suđenje u razumnom roku. Ajmo više, reformišimo pravosuđe da ne kasni, da pravo na suđenje u razumnom roku nikome ne bude uskraćeno, pa da ne mora država da mu plaća odštetu zbog toga.
Preko 87 milijardi subvencija, okej, tu je poljoprivreda, to je stvar koja se ne dira, ali i to može da se racionalizuje. „Er Srbija“, evo čitam „Insajder“ serijal o tome kako su sve bacane pare, po kojim parama su rentirali „Er basove“ avione po četiri puta većem satu održavanja itd. Sve fakture, sve se to vidi tamo. Mi ih subvencionišemo, masno, 120, 130 miliona evra.
U krajnjoj liniji, kada se penzioni sistem reformiše i kada se digitalizuje, verujem da će moći precizno da iskaže svaku ratu umanjenja za svakog penzionera, za svaki mesec važenja Zakona o privremenom načinu obračuna penzija, da na svaku ratu srazmerno broju proteklih meseci od dana umanjenja do 1. januara 2019. godine obračuna kamatu po stopi od 3% godišnje i da kreira jedan fajl u kojem će pisati koliko svaki penzioner po ovom osnovu od države potražuje, da se na osnovu tog fajla izvrši emisija obveznica. To se lepo prenese Centralnom registru za hartije od vrednosti, koji sve lepo elektronski evidentira i upiše svakom penzioneru obveznicu u umanjenom iznosu i penzioner s tom obveznicom može da raspolaže kao i sa svakom drugom svojom imovinom. Može, ako mu treba novca, da je proda, dobiće nešto manje para diskontovano, jer je prodaje pre dospeća, naravno, može da čeka prvu ratu, drugu, pa tako redom do desete i konačno o dospeću da dobije adekvatan ekonomski pravičan, ukamaćen iznos novca koji je država od njega uzimala i koristila tokom četiri godine trajanja ovog privremenog načina obračuna penzija.
Konačno, kada pričamo o vladavini prava, juče smo na odboru čuli stav predstavnika Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje u pogledu vraćanja umanjenih penzija i namere Vlade da te iznose vrati, jer su se predstavnici Fonda PIO eksplicitno pozvali na član 4. Zakona o privremenom načinu utvrđivanja penzija i rekli u članu 4. piše – isplata se smatra konačnom. Dobro je da je to juče jasno izgovoreno, da penzioneri to jasno čuju, tako da ne možete ove mere i ove izmene zakona nazivati vraćanjem penzija, jer vi zapravo samo prestajete da ih dalje uzimate, ali do sada uzeto ne vraćate, ni dinar.
Trebalo bi pažljivo pročitati mišljenje Ustavnog suda od 24. septembra 2014. godine sa dan ranije održane sednice na kojoj je Ustavni sud okončao razmatranje ustavnosti Zakona o privremenom načinu izračunavanja penzija. Ustavni sud je tada zauzeo stav da penzija jeste imovina, te da je njeno umanjenje isto kao da vam neko oduzme jednu sobu u stanu, ili recimo kuhinju, ili kupatilo. Treba mu privremeno, pa vam uzme i posle kaže – smatra se konačnim, neću da vratim.
Ustavni sud je, takođe, konstatovao da zakon nije neustavan po dva precizno navedena uslova: da je smanjenje penzija privremeno, to je bio razlog zašto im je ovo zadiranje u imovinu bilo prihvatljivo i u okviru Ustava, eksplicitno su to napisali, može da se pogleda saopštenje na sajtu Ustavnog suda, to je bio prvi uslov, dakle privremenost; i da se ovo umanjenje imovine penzionera sprovodi u uslovima krize. Konkretno su rekli i koje vrste krize – ugrožavanje redovnosti isplate penzija.
Ako se Vlada hvali ekonomskim dostignućima, onda zaključujemo da više ne postoje krizni uslovi. Sam čin prestanka važenja Zakona o privremenom načinu obračunavanju penzija govori da Vlada smatra da su krizni uslovi prestali da postoje, te više ne postoji krizno opravdanje za umanjivanje penzija. U redu je što ono nadalje prestaje, ali ono neće biti privremeno nego će zadobiti trajni karakter ukoliko se uzeto ne vrati i u tom slučaju će ovo sve biti neustavno. Zato ćemo insistirati na vraćanju uzetih penzija po zakonu koji smo danas predložili, sa sve pripadajućom kamatom, i to je ono što smatramo da bi bilo pravično prema penzionerima, jer smatramo da većina njih je stava da oni taj novac jesu zajmili, ali nisu poklonili. Hvala vam na pažnji.