Hvala vam.
Reč ima ministar Siniša Mali. Izvolite, ministre.

Ne znam da li smo se vi i ja razumeli, dakle, nije oduzeto penzionerima ono što ste vi uništili i ono što ste vi izgubili neodgovornom politikom od 2008. godine do 2013. godine. Dakle, ako sam vam malo pre rekao da u budžetu nije bilo novca i ako sam vam rekao malo pre da 11, odnosno 13,4% BDP je odlazilo na penzije, da penzije nisu imale odakle da se isplate, a to je bila vaša politika, onda pitajte sami sebe odakle ćete to vratiti penzionerima što ste im uzeli.
A mi smo odgovornom politikom uspeli da stabilizujemo naše javne finansije i da iz realnih izvora, na realan način ljudima kažemo imamo ovoliko, tolike će biti penzije, kako bude bolje, biće još viće. Penzije će u Srbiji, da vam kažem, biti sve veće i veće, zato što je situacija sve bolja i bolja. Želim da se naviknete na visoke stope rasta naše ekonomije, da zaboravimo vaših 3,1% iz 2009. godine negativne stope rasta, pada naše ekonomije, a naviknite se naših 4,9% u prvih šest meseci, a te stope rasta onda vode i većim prilivima investicija, manjom nezaposlenošću, većim prilivom u budžet i većim penzijama i platama u javnom sektoru. Hvala vam puno.

Hvala vam ministre Mali.
Poštovani narodni poslanici u skladu sa članom 87. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine sada određujem pauzu u trajanju od jednog časa i sa radom nastavljamo u 15 časova i 15 minuta. Hvala vam.
(Posle pauze )

Dame i gospodo, nastavljamo sa radom.
Da li predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Ivan Bauer. Izvolite.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Uvaženi ministre, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa SDPS podržaće sve zakone koji se nalaze na dnevnom redu današnje sednice.

Fokusiraću se na Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, odnosno na njegove izmene i dopune, kao verovatno najvažniji zakon iz ove oblasti socijalno-ekonomskih zakona, da tako kažem.

Izmene i dopune ovog Zakona su brojne i, kako reče ministar, sve su pozitivne, ali rekao bih da je verovatno najvažnija, a u svakom slučaju je privuklo najveću pažnju javnosti, a rekao bih najpre penzionera, ukidanje Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija.

Započeću svoju diskusiju i veći deo nje ću bazirati upravo na razlozima za ukidanje ovog zakona, ali i generalnom stanju u našem Fondu PIO, ali i u našim javnim finansijama koje su prouzrokovale potrebu da se jedan ovakav zakon donese.

Mi i dalje kao predominantan imamo takozvani sistem penzijski sistem „pay-as-you-go“, odnosno sistem međugeneracijske solidarnosti, koji podrazumeva da se penzije današnjim penzionerima isplaćuju iz tekućih doprinosa, odnosno doprinosa koji uplaćuju građani koji su danas zaposleni.

Stvari se, naravno, mogu posmatrati na drugačiji način, odnosno iz drugog ugla, koji je, verujem, penzionerima, daleko bliži, a podjednako ispravan, a to bi bilo da, u suštini, penzioneri sami finansiraju svoje penzije time što su uplaćivali čitavog svog radnog veka novac u Fond PIO.

Šta je problem sa ovom drugog logikom, odnosno šta je generalni problem našeg sistema penzijskog i invalidskog osiguranja? Na prvom mestu to što je naš Fond PIO počeo da se urušava još osamdesetih godina prošlog veka, odnosno njegova finansijska pozicija, njegova imovina ili, ako hoćete, njegova aktiva je počela drastično da se smanjuje još osamdesetih godina prošlog veka, a devedesetih godina, za vreme sankcija i ratova, je njegova aktiva gotovo potpuno opustošena.

Za to, naravno, nisu krivi današnji penzioneri koji su snosili posledice tog stanja, ali sasvim sigurno nisu krivi ni ljudi koji su danas zaposleni, a koji pune taj Fond PIO i, ako hoćete, plaćaju poreze iz kojih se nakon toga, odnosno iz budžeta taj Fond dotira, pošto Fond PIO beleži svake godine ogroman deficit.

Kada se na tako loše stanje u Fondu PIO doda i vrlo loš odnos, odnosno nepovoljan odnos broja penzionera i broja zaposlenih i stalni trend pogoršanja tog odnosa, pa mi imamo danas situaciju da je taj odnos 1: 1,5 onda je jasno da je Fond PIO vremenom išao ka potpunoj finansijskoj neodrživosti i postojao sve veće opterećenje za republički budžet.

Da ne govorim o tome da u ne tako davnim vremenima su penzije u nekim periodima, potpuno iracionalno, bez ikakve ekonomske logike, bez ikakvih ekonomskih osnova, povećavane, da su ljudi slati masovno u prevremene penzije i da su, da tako kažem, izvinićete me što se kolokvijalno izražavam, šakom i kapom deljene invalidske penzije kada za njih nije bilo zakonskih osnova.

Drugo ne manje važno jeste to što je ovako uređen sistem PIO, odnosno taj „Pay-as-you-go“ sistem, vreme pregazilo i što je on danas potpuno anahron i ekonomski neodrživ.

Ovaj sistem je svoju punu funkcionalnost pokazao u vreme nakon tzv. „bejbi buma“, kada je broj mladih, odnosno broj zaposlenih daleko nadmašivao broj starih, odnosno broj korisnika usluga PIO, odnosno broj penzionera.

Međutim, u međuvremenu, demografski trendovi su se dramatično promenili i broj rođene dece se značajno smanjivao, odnosno smanjivao se broj onih koji su uplaćivali novac u Fond PIO, a istovremeno se produžavao životni vek građana, što će reći, povećavao se broj korisnika usluga Fonda PIO.

Ovaj trend je u razvijenom svetu, odnosno u razvijenim zemljama na vreme uočen i oni su krenuli reforme penzijskog sistema, uvođenjem tzv. drugog i trećeg stuba penzijskog osiguranja, koji su trebali da vremenom preuzmu makar jedan deo, ako ne i veći deo uloge prvog stuba, odnosno stuba „Pay-as-you-go“ sistema.

Mi smo, naravno, po običaju i sa tim reformama kasnili i dok smo ih sproveli u potpunosti finansijska situacija, odnosno finansijski položaj građana u zemlji je već bio toliko loš da taj drugi i treći stub nisu imali velike šanse da na ozbiljan način zažive.

Naravno, ne samo iz tih razloga, ali, izemđu ostalog, i zbog toga mi smo se pre nekoliko godina našli gotovo na rubu propasti, odnosno rubu potpunog finansijskog kolapsa, kada smo bili prinuđeni da pribegnemo vrlo teškim bolnim i krajnje nepopularnim merama fiskalne konsolidacije, među kojima i jeste ova mera o kojoj govorimo, odnosno mera smanjenja penzija sa ciljem da ozdravimo naš finansijski sistem, da ga postavimo na zdrave temelje i da učinimo u krajnjem slučaju i penzije sadašnjih i budućih penzionera sigurnim.

Ja znam da veliki broj građana ne razume i, u krajnjem slučaju, nije ni posao svakom građaninu da u potpunosti razume modele ekonomska kretanja, da ne razume da smo mi 2012. odnosno 2013. godine bili bukvalno na korak od ambisa, odnosno da smo se nalazili u situaciji da vrlo brzo smo mogli da uđemo u jedan „cirsulus vitiosus“, sprirlu zaduživanja, koja bi nas odvela u dužničko ropstvo, a kako izgleda dužničko ropstvo ne moramo mnogo daleko da gledamo. Mislim da je dovoljno da pogledamo primer naše prijateljske i do pre dvadesetak godina susedne zemlje Grčke, koja se suočila sa tim problemom i koja je zbog toga bila prinuđena da nekoliko puta smanjuje penzije građanima i to drastično, daleko više nego što smo to učinili mi.

Dakle, iz tih razloga mi smo, kao što rekoh, bili prinuđeni da primenimo određene bolne krajnje nepopularne mere, među kojima jeste i ova koja se ovim zakonom ukida, odnosno mera smanjenja penzija.

Bez obzira na to što je ta mera krajnje neprijatna i nepopularna, ona nije doneta kao neka ishitrena mera, niti je ona nekakav nepromišljen potez ili politički hir, a još manje je potez koji je ekonomski neosnovan, o čemu svedoči i podrška koju je ova mera imala kako od domaće, tako i od međunarodne ekonomske javnosti, ovo liči jednom Fiskalnom savetu i MMF, već je to bila jedna od nekoliko mera koje smo u tom trenutku jedine imali na raspolaganju u pokušaju da tu krizu koja se, da tako kažem, razbuktavala, odnosno taj požar koji se razbuktavao, pokušamo da ugasimo.

Znam da je bilo i nekih drugih ideja i predloga kako da se reši problem fiskalne konsolidacije, odnosno na koji način da se smanje rashodi i povećaju prihodi, ali moram da kažem da ljudi koji se elementarno razumeju u ekonomsku teoriju i praksu, znaju da bilo kakva poreska reforma bilo kakva reforma javnih preduzeća, jeste mera koja ima tzv. vremensko kašnjenje, odnosno mera koja daje rezultate odloženo i da se za rezultate takvih mera mora čekati najmanje tri do šest meseci, vrlo verovatno i duže. Pri tome je veliki znak pitanja da li će rezultati biti onakvi kakve smo planirali.

Na žalost našu, jedine mere koje daju trenutne rezultate jesu one mere koje su i najneprijatnije za građane, ali da se razumemo najneprijatnije i za političku elitu koja mora da donese jednu takvu nepopularnu odluku i da time smanji svoju političku popularnost, a to su mere smanjenja plata i penzija.

Da ne bi bilo nesporazuma, ovo nije neka mera koju smo mi izmislili, niti je ovo neka mera koju nam je neko sa strane nametnuo. Teoretičari znaju da će reći - MMF, da bi na nama uvežbavao nekakve ekonomske modele ili da bi nas koristio kao zamorčiće. Ovo je mera koja je prethodno već u nekim drugim zemljama dala rezultate i zbog toga smo je primenili.

Kao primer zemlje u kojoj je ova mera dala rezultate, reći ću vam primer jedne male otvorene ekonomije kakva je i Srbija, a reč je o Letoniji, koja je još 2008, 2009. godine uočila krajnje nepovoljna ekonomska kretanja u svojoj zemlji, uočila da se njihov budžet kreće ka ozbiljnom deficitu i istog momenta reagovala drastičnim linearnim smanjenjem i plata i penzija za 20%, bez ikakve socijalne zaštite najugroženijih, odnosno onih sa najmanjim primanjima.

Podsetiću vas da smo mi, kada smo uvodili mere smanjenja penzija, te mere učinili vrlo socijalno odgovornim, odnosno da smo zaštitili one koji imaju najmanja primanja.

Za nekih, otprilike dve godine, Letonija je u potpunosti stabilizovala svoje javne finansije i ukinula, naravno, sve mere, odnosno ukinuli su i meru smanjenja penzija, ali Letonija je zemlja koja je uvek vodila ekstremno odgovornu fiskalnu politiku o čemu svedoči podatak da je to jedna od zemalja EU, ako ne i broj jedan zemlja EU, po najmanjem učešću javnog duga u BDP, ali to zato što vode odgovornu fiskalnu politiku godinama.

Neko će, naravno, pitati sad - dobro pošto je Letonija posle dve godine ukinula meru smanjenja penzija, zašto nama treba tri i po godine ili malo više od tri i po godine da ukinemo tu meru? Zato što u vreme kada su oni preventivno 2008, 2009. godine u sam osvit svetske ekonomske krize, smanjivali plate i penzije. Mi smo tada pričali o velikim šansama koje svetske ekonomske krize pružaju Srbiji i mi smo upravo u tom periodu potpuno iracionalno, bez ikakve ekonomske logike, povećavali penzije.

Kada vodiš godinama u vreme svetske ekonomske krize neodgovornu fiskalnu politiku, onda jednog dana kada rešiš da počneš da vodiš odgovornu fiskalnu politiku, kada primeniš bolne mere fiskalne konsolidacije onda moraš da platiš cenu. Nažalost tu cenu su platili svi građani, kako penzioneri, tako i ostali građani kojima su smanjene plate, ali nažalost ta mera je morala da traje duže, dokle god nismo uspostavili stabilno stanje u našem budžetu, a stabilno stanje u našem budžetu smo uspeli da uspostavimo prošle i ove godine. Sada, već drugu godinu za redom beležimo fiskalni suficit, odnosno imamo više sredstava u budžetu, više prihodujemo u budžetu nego što trošimo novca iz budžeta.

Još neke stvari su se u međuvremenu promenile i one daju razloga za optimizam kada je u pitanju kretanje penzija odnosno njihov rast, bolje rečeno, u budućnosti. Daću vam samo nekoliko parametara koji nisu nikakva tajna. To su podaci koji se nalaze na sajtu Republičkog zavoda za statistiku. U prvom i drugom kvartalu ove godine međugodišnji rast BDP u Srbiji je bio 4,9% i 4,8% restriktivno. Istovremeno, međugodišnja inflacija u avgustu mesecu je 2,6%.

U drugom kvartalu ove godine zabeležili smo, rekao bih, istorijski minimum kada je u pitanju stopa nezaposlenosti ili barem istorijski minimum prema podacima koji postoje na sajtu Republičkog zavoda za statistiku. Ja sam ih pogledao 20 godina unazad, koliko postoje, nikad nismo imali nižu stopu nezaposlenosti, a reći ću vam da je u Vojvodini ta stopa samo 10%, dakle još niža od ove na republičkom nivou.

U isto vreme, stopa zaposlenosti je najviša u poslednjih 15 godina, dakle od 2003. godine na ovamo nismo ni imali nikada veću stopu zaposlenosti. Zašto je to važno i zašto bi interesovalo penzionere odnosno zašto bi penzionere zanimao ovaj podatak? Zato što visoke stope rasta znače bolje punjenje budžeta, odnosno više sredstava u budžetu, a samim tim i više prostora za povećanje penzija.

Kada su stope rasta BDP značajno veće od inflacije, kao što je sada slučaj, gotovo duplo veći, onda ima više prostora da se penzije povećaju nego kada bismo penzije usklađivali sa rastom troškova života, što je bio ranije slučaj, a to smo upravo predvideli ovim zakonom, dakle otvorili smo prostor da penzije povećavamo i više.

Kada imate vrlo nisku stopu nezaposlenosti i visoku stopu zaposlenosti, to znači da su prihodi budžeta po ovom osnovu, dakle doprinosi koji se uplaćuju, vrlo visoki, odnosno da se Fond penzijskog i invalidskog osiguranja mnogo bolje puni nego ranije, samim tim će biti stabilniji i sigurniji u budućnosti, samim tim će njegov deficit biti manji, odnosno manje će biti potrebno transferisati iz sredstava budžeta u Fond PIO.

Dakle, to su sve pretpostavke koje uz jednu odgovornu fiskalnu politiku koju vodimo poslednjih nekoliko godina i čvrstu, kako se to kaže – restriktivnu; kako god hoćete, daje sigurnost penzionerima i sadašnjim ali i budućim.

Pošto imam još malo vremena, hteo bih da kažem još samo nekoliko stvari, mada je o tome već bilo reči i verujem da će danas biti još reči, o najvažnijim stvarima koje se ovim zakonom menjaju, pored ovoga što verujem da je najvažnije. Dakle, stvaraju se zakonske pretpostavke, o tome smo govorili da se drastično smanji broj privremenih rešenja o penzijama, što je stvaralo veliku neizvesnost za naše penzionere, ali isto tako i pravilo veliki, izvinite što ću da kažem tako. uzaludan posao za Fond PIO.

Dakle, oni su svakih nekoliko meseci morali ponovo da izdaju jedna te ista rešenja. To je posao koji se ponavlja, a koji je potpuno bespotreban. Pri tome je, kažem, stvaralo neizvesnost za penzionere, jer oni nikada nisu znali dokle god ne dobiju konačno rešenje kolika je njihova konačna penzija. Dešavalo se prvo da čekaju godinama na konačno rešenje, a onda da to konačno rešenje se ispostavi, odnosno da se konačnim rešenjem ispostavi da su im penzije preplaćene, odnosno da treba da vraćaju jedan deo penzija koje su primali.

To je potpuno nedopustivo za penzionere ali i za njihov standard i zato je jako važno da se ova stvar promeni i da smanjimo broj privremenih rešenja, odnosno da u perspektivi taj problem trajno i konačno rešimo.

Dobra vest postoji i za lica sa beneficiranim radnim stažom koja će nakon ovih, nadam se, usvajanja izmena i dopuna zakona moći da idu u penziju sa 50 godina napunjenih života, naravno kada ispune ostale zakonske uslove koji postoje, ali ta dobra vest je i za one koji su među njima otišli u prevremenu penziju, jer će im se sada smanjiti taj gep, odnosno ta razdaljina između godina sa kojima su otišli u penziju i roka od 50 godina, samim tim će im se povećati penzije, što je svakako za njih pozitivna vest.

Na daleko pravičniji način će se rešenjem koje se predlaže u ovom zakonu rešavati i pitanje obračuna penzija za raseljena lica i vojne osiguranike za koje ne postoje potpuni podaci o uplati doprinosa za sve godine staža koje evidentno imaju.

Do sada se kao osnovica za te godine koristila minimalna osnovica, što nije pravedno, a sada se formula menja i menja se naravno u njihovu korist, njihove penzije će biti u budućnosti veće.

Takođe, jedna vrlo važna stvar, a u skladu sa našom strategijom digitalizacije, povećanja konkurentnosti, i ako hoćete daljeg napredovanja na svim referentnim listama, kao što je recimo „Duing biznis lista“, jeste stvaranje zakonskih pretpostavki za jednostavniju elektronsku razmenu podataka između Fonda PIO i drugih državnih institucija, ali i između Fonda PIO i svih njegovih korisnika, u koje spadaju, naravno, i poslodavci, ali isto tako i penzioneri.

Istovremeno se ukida veliki broj obrazaca i čuveni M4 obrazac, što će smanjiti administraciju, što će ponovo smanjiti posao Fonda PIO. Važno je da smanjimo opterećenje Fonda PIO bespotrebnim poslovima, dakle, da se oni fokusiraju na poslove koji su važni, a ne da rade repetitivno neke poslove koji su potpuno besmisleni. Toliko za sada. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Pošto smo slušali pohvale ovog Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, hajde da krenemo i, naravno, ja ću govoriti o onim lošim stranama ovog zakona, o jednoj stvari, recimo, koja nigde nije rečena i ne uklapa se u ono što je ministar u dva sata, koliko nam je ovde govorio o ovom i o raznim drugim tačkama dnevnog reda, ali najviše o ovom zakonu, govorio sav ushićen, kako kaže, predlaže zakon koji nosi samo dobre vesti za penzionere. Pa, evo jedne loše vesti. Sakrili ste, ministre, u član 45. ovog zakona, to je da će se od sada dostava penzija na kućnu adresu naplaćivati korisnicima penzije.

(Zoran Bojanić: I do sad se naplaćivalo…)

Jel u redu to „kretenu“? To je u redu. Nema problema.

Dakle, 426 hiljada penzionera prima penzije na ruke, na kućnu adresu donosi im poštar i pre godinu i po dana je to bilo u planu da se ukine, zato što to, kako je rečeno, Fond košta 811 miliona dinara godišnje. Sada će taj iznos, znači nekih dve hiljade dinara godišnje da plaćaju korisnici penzija. Penzije koje donosi poštar najčešće primaju penzioneri koji žive u malim mestima, selima, koji nemaju u blizini banku, bankomat, ne umeju da koriste ono što mi danas smatramo sasvim normalnim i taj mali trošak za državu mislim da je morao da ostane na Fondu PIO.

Stvar oko koje se ovde vodila polemika, gde nam je ministar u odgovoru koleginici citirao pismo u kojem odgovara Fiskalnom savetu, je takođe jedna neistina. Prvo, kaže ministar, mi smo odgovorili Fiskalnom savetu da nije tačno da Vlada donosi zakone, nego da zakone donosi Skupština. I to jeste, kada pročitate Ustav, to jeste tako. Ali, šta je praksa ovog doma, mi poslanici ovde najbolje znamo. Koji je to zakon koji je usvojila Skupština, a da nije došao od Vlade Srbije?

Ali, ono što je zanimljivo, ovu izmenu sada, kojom, kako ste sami rekli u tom odgovoru, nastavljate ono što postoji već četiri godine, a to je da se neće usklađivati penzije u skladu sa članom 80. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Prethodni član koji je to definisao, koji sada ukidate, kaže ovako - za vreme primene Zakona o privremenom uređenju načina isplate penzija, penzije se mogu povećavati samo u skladu sa zakonom kojim se uređuje budžetski sistem i zakonom kojim se uređuje budžet. Znači, zakon. A, šta sada predlažete da stoji? Kažete - izuzetno od člana 80. ovog zakona, do dostizanja finansijske održivosti sistema penzijskog i invalidskog osiguranja, penzije će se usklađivati, ne povećavati, nego usklađivati na način utvrđen propisima kojima se uređuje budžet i budžetskih sistem. Znači, ne zakonom, nego propisima. Šta su propisi kojima se utvrđuje budžet i budžetski sistem?

(Aleksandar Martinović: Pa, zakon.)

Pored zakona, može još nešto da bude, doktore Martinoviću.

(Aleksandar Martinović: Ne može.)

Može još nešto da bude. Može, jer da ste hteli, onda ste mogli da napišete zakon kako je stajalo i do sada. Zašto ste promenili da umesto zakon stoji propis?

Šta znači dostizanje finansijske održivosti sistema penzionog i invalidskog osiguranja? Šta je to, kojim je to propisom, zakonom, Ustavom, čime god definisano? Gde piše šta je održivost? Jel to tih 11% BDP-a? To nismo dostigli ni sada. Nismo dostigli ni sada posle četiri godine.

Zato ovo uvodi arbitrarnost u buduće usklađivanje penzija. Zato smo protiv da se penzije u budućnosti usklađuju na ovakav način. Tražimo da se vrati ono što piše u članu 80. zakona, ili nađite neku drugu formu.

U onome što nam je ministar ovde čitao, istoriju kako su se menjali zakoni, a bilo je raznih modela usklađivanja samo sa rastom cena, pa se pravila kombinacija između rasta cena na malo i rasta zarada, pa se uključivao i rast eventualno BDP-a. Nađite neku formu koja je jasna, koja je stvar društvenog konsenzusa, a ne odluke koja će se utvrđivati, kako ovde predlažete, propisima kojima se uređuje budžet i budžetski sistem.

Zašto je to važno? Šta ćemo imati u narednom periodu? Evo, to smo mogli da čujemo danas, ko je pažljivo slušao. Rekao je ministar finansija – sada će penzije, kad se usvoji ovaj zakon, on je ovako rekao, sada će penzije biti veće u odnosu na penzije isplaćene u oktobru 2014. godine između 8,8% i 13%.

Pa, kako je moguće da nelinearno rastu penzije? Kako je to moguće? Jel to nije po zakonu? To je ono što smo ovde mogli da protumačimo. I neće rasti penzije. Penzije će rasti svima isto, ali imamo ovo novo, dodatak, novčani dodatak na penzije. I to je druga stvar zbog koje smatramo da je ovo loše.

Nema nikakvih jasnih merila kome, kako, zašto se uvodi taj dodatak, u kom iznosu, koliko će se isplaćivati. Postoji samo jedna stvar u ovom predlogu zakona, koliki je maksimum na nivou godine, koliko se može za to potrošiti, 0,3% od ukupnog BDP-a.

Ali, ovo što ste vi napisali i što danas predlažete Skupštini nije reforma penzionog sistema. To je ta zamerka i Fiskalnog saveta, koji znaju da pročitaju ono što piše u predlozima zakona.

Mogli ste da kažete – idemo na sistem minimalne penzije, iz budžeta će se isplaćivati u nekom trenutku u budućnosti samo minimalne penzije. Ko hoće veću penziju, taj će morati na neki drugi način da obezbedi sebi ta primanja. Ali, ovo nije to. Ovo je jedna vrlo jednostavna stvar, politička stvar. Za onih 61% penzionera, kako ste ovde govorili, koji zakonom, koji se sada ukida, Zakon o privremenom uređivanju isplate penzija, tih 61% vi nastavljate da nagrađujete. Pravite podelu među penzionerima u Srbiji na bogate i siromašne.

Ne znam kako ste došli i to odredili da je, ne znam, penzija od 25.000, preko 25.000 dinara pre četiri godine bogatstvo i da treba da se smanji, a sada izgleda određujete da je 32.000 siromaštvo, pa ćemo nagrađivati one ispod toga, koji primaju penzije manje od toga.

Mere socijalne politike ne mogu na ovaj način da se vode kroz penzioni sistem. Ako želite, a što je obaveza države, socijalna odgovornost, onda treba ciljano, sa jasnim parametrima, podržati one najugroženije. To ovaj zakon ne donosi. On donosi to da će se pojavljivati predsednik Republike, kome to nije po Ustavu stvar u kojoj on može da se meša, predsednik, u ovom slučaju predsednica Vlade, ministri, i onda se razbacivati procentima koliko će penzije u nekom trenutku biti povećane u budućnosti, a da niko neće znati koliko i zašto se to dešava. Zato smo protiv ovih stvari koje pišu u ovom zakonu.

Jedina dobra stvar je ukidanje, konačno, posle četiri godine, Zakona o privremenoj isplati penzija. Posle četiri godine, iako, kada sam došao u ovaj parlament, rekli ste da će biti tri, a možda i ranije. Pa, evo, dočekali smo da bude ne dve i po, kako jedan kolega reče, nego pune četiri godine i manje mesec dana.

Ovakav način uređenja isplate penzija postaje glavni generator sive ekonomije u Srbiji. Koji zaposleni sa ovakvim uređenim penzionim sistemom ima motiv da uplaćuje više od minimuma svoje penziono osiguranje? Šta mu je garancija da će dočekati da mu penzija bude obračunata i u budućnosti uvećavana tako da ima smisla da on uplaćuje više od minimuma?

Vrlo dobro znate da brojni zaposleni u Srbiji primaju jedan deo svojih zarada na ruke, bez da se uplaćuju porezi i doprinosi u budžet. I ovaj i ovakav predlog zakona će samo da pospeši i da da opravdanje ljudima, moralno opravdanje, da ne poštuju državu i njene zakone. Jer, ovako država pokazuje nepoštovanje njih.

Građenje penzionog sistema je trajalo jako dugo u ovoj zemlji. Krenulo je i uvedeno je na osnovu velikog društvenog konsenzusa i čuli smo kako se menjalo. Čuli smo ovde da je nekad penzija bila jedan evro. Čuli smo da je nekad bilo kašnjenje u isplati penzija. Rekao je ministar da je 2001. godine bilo kašnjenje jedne i po penzije, poljoprivrednicima 18. To je namireno i do 2012. godine, a i danas, naravno, do dan danas. Penzija ni jednog jedinog trenutka nije kasnila. Nije postojala mogućnost da se penzije ne isplate. Vi ste krenuli da plašite narod ovde izmišljanjem nekog ambisa, neke rupe, kraja sveta, bankrota. Toga nije bilo.

Ono čega nema u ovom zakonu je ono što smo mi predlagali poslednje tri godine, a to je da se penzionerima koji su bili obuhvaćeni ovim zakonom nadoknadi ono što im je uzeto. Čuli smo od ministra da je to 800 miliona evra za ove četiri godine. Znači, pola miliona penzionera, od njih je uzeto 1.600 evra, svakome od njih, nekome mnogo više, nekome manje, ali pola miliona ljudi, ne svi penzioneri kojima se vi zahvaljujete, nego pola miliona ljudi su platili cenu vaših reformi. I umesto da im se sad nadoknadi, ako je tako sjajno stanje, a duga je priča, a ja, nažalost, imam 20 minuta, u finansijama Srbije i u budžetu, onda prvo treba tim ljudima nadoknaditi ono što su dali, pa onda graditi jarbol, gondole, pokrivati dugove „Železare“, ER Srbije, sve ono što smo gledali prethodnih godina, na šta su se trošile nemilosrdno pare iz budžeta Republike Srbije. Toga nema i zato ovaj zakon ne može da ima našu podršku.

Nažalost, ne mogu da govorim i o drugim zakonima, govoriću nešto samo vezano za izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju.

Prva stvar, kada sam gledao šta piše u ovom zakonu i pripremao se za diskusiju, jeste činjenica da imamo ministra koji danas predlaže ovaj zakon a koji ne govori istinu. Ministar je 6. aprila ove godine izjavio – nema promene zakona, nema produženje roka, baš me briga što je nekoliko hiljada ljudi potpisalo peticiju. Rekli ste da imaju rok do 30. septembra. Došli ste danas, 21. septembra i tražite da se taj rok produži za još godinu dana. Kako mi vama, ministre, da verujemo, kad ste vi izjavili pre tri meseca nešto sasvim drugačije? Jel ovo poslednja izmena?

Prošle godine, kad smo usvajali Zakon o visokom obrazovanju i produžavali rok za godinu dana, isto ste rekli da neće biti više. Ponovili ste to u aprilu, a evo ga sada i septembar, gde smo, šta je, novi rok. To mnogo govori o ovoj Vladi i njenim članovima i na koji način misle da mogu tako neodgovorno da se ponašaju i da pričaju jednog dana jedno, drugog dana drugo, kao da ništa prethodno nisu izjavili.

Kako da vam verujemo, ministre, da vi, recimo, nemate nikakve veze sa uvođenjem e-dnevnika u škole u Srbiji, nemate veze sa svojim bivšim poslovnim partnerom sa kojim ste izlazili zajedno i promovisali elektronski dnevnik u svojoj privatnoj školi, a koji je sada dobio posao o 1,6 miliona evra da uvede elektronske dnevnike do početka školske godine, jer je uslov na tenderu bio pet dana za uvođenje? Uslov koji je eliminisao sve druge ponuđače, pa je prošlo ne pet, nego 50 dana od završetka tog tendera, a sad čujemo – biće možda do kraja godine elektronski dnevnici. Sada mi treba da verujemo vama da vi nemate veze sa tim.

Ministre, ja vam ne verujem. Ne verujem ni da iza namere da se priznaju diplome svima koji, sada se stavlja ta odredba u zakon, znači, priznaće se diploma svima koji nisu imali uslov da upišu odgovarajući stepen kada su upisivali. Šta to znači? Neko je bez srednje škole upisao fakultet, pa onda kažete – nećemo mi da on snosi, nije njegova odgovornost, nije odgovornost ako je neko pre nego što je završio fakultet upisao magistarske ili doktorske studije. Odgovornost je ustanove koja je to uradila.

Na šta to liči? Koliko lažnih diploma ćemo na ovaj način uvesti u obrazovni sistem Srbije? Kako je moguće da uopšte dođete sa ovakvim predlogom u Republičku skupštinu? Vi ćete oformiti komisiju koja će onda sve one koji nisu mogli da upišu određeni stepen studija ako su, kako kaže zakon, ispunili sve obaveze studijskog programa biće im priznata diploma. Ja ne znam koji je studijski program dva sata slušanja ministra Đorđevića. Da li ja sad mogu da dobijem neku diplomu?

Ista stvar vezana za doktorate, nema veze što nije mogao fakultet da upiše nekoga na doktorske studije zato što tehnički nešto nije urađeno.

Vi u vašoj Vladi imate ljude za koje se otvoreno sumnja i postoje vrlo jaki dokazi, da ne budem ja onaj koji presuđuje ovde, da su falsifikovali svoje diplome i sada ćemo sve to zakonski pokriti i abolirati i niko neće da ulazi u meritum stvari da vidi da li su ti doktorati dobri ili nisu dobri, da li su prepisani ili nisu prepisani. Ne, nećemo mi time da se bavimo. Nije to nadležnost Ministarstva. Odmah kreću priče, to će da uradi senator, to će da uradi ovaj, to će da uradi onaj i to traje godinama.

Pogledajte u svetu kako se te stvari dešavaju. Na prvu izraženu sumnju, ministar ili o kome se god već o visokom funkcioneru države radi, podnosi ostavku. Predsednik Nemačke je tako podneo ostavku. Sada španskoj vladi nekoliko ministara. A koji je odgovor u Srbiji? Smeh u lice. Smeh u lice, bahaćenje.

I poslednja stvar, ovaj zakon uvodi menadžere, pored menadžera na univerzitetima, menadžere na akademije strukovnih studija i visoke škole. Ja ću samo da kažem kako su u Mađarskoj menadžeri postali bič Vlade kojima se disciplinuju univerziteti, bič Vlade i to je očigledno san ove Vlade da na taj model disciplinuje univerzitete i onemogući svaku kritiku ove vlasti.

Zahvaljujem.

Vidim da ste spremili da mi prekinete, da mi oduzmete reč. Hvala.

Ne nisam se spremio da vam oduzmem reč, već da sačekam da privedete misao kraju i da vam kažem da ste potrošili vreme koje pripada vama kao predsedniku poslaničke grupe.
Reč ima predstavnik predlagača, ministar Zoran Đorđević. Izvolite.