Zahvaljujem, potpredsedniče.
Uvaženi ministre, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa SDPS podržaće sve zakone koji se nalaze na dnevnom redu današnje sednice.
Fokusiraću se na Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, odnosno na njegove izmene i dopune, kao verovatno najvažniji zakon iz ove oblasti socijalno-ekonomskih zakona, da tako kažem.
Izmene i dopune ovog Zakona su brojne i, kako reče ministar, sve su pozitivne, ali rekao bih da je verovatno najvažnija, a u svakom slučaju je privuklo najveću pažnju javnosti, a rekao bih najpre penzionera, ukidanje Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija.
Započeću svoju diskusiju i veći deo nje ću bazirati upravo na razlozima za ukidanje ovog zakona, ali i generalnom stanju u našem Fondu PIO, ali i u našim javnim finansijama koje su prouzrokovale potrebu da se jedan ovakav zakon donese.
Mi i dalje kao predominantan imamo takozvani sistem penzijski sistem „pay-as-you-go“, odnosno sistem međugeneracijske solidarnosti, koji podrazumeva da se penzije današnjim penzionerima isplaćuju iz tekućih doprinosa, odnosno doprinosa koji uplaćuju građani koji su danas zaposleni.
Stvari se, naravno, mogu posmatrati na drugačiji način, odnosno iz drugog ugla, koji je, verujem, penzionerima, daleko bliži, a podjednako ispravan, a to bi bilo da, u suštini, penzioneri sami finansiraju svoje penzije time što su uplaćivali čitavog svog radnog veka novac u Fond PIO.
Šta je problem sa ovom drugog logikom, odnosno šta je generalni problem našeg sistema penzijskog i invalidskog osiguranja? Na prvom mestu to što je naš Fond PIO počeo da se urušava još osamdesetih godina prošlog veka, odnosno njegova finansijska pozicija, njegova imovina ili, ako hoćete, njegova aktiva je počela drastično da se smanjuje još osamdesetih godina prošlog veka, a devedesetih godina, za vreme sankcija i ratova, je njegova aktiva gotovo potpuno opustošena.
Za to, naravno, nisu krivi današnji penzioneri koji su snosili posledice tog stanja, ali sasvim sigurno nisu krivi ni ljudi koji su danas zaposleni, a koji pune taj Fond PIO i, ako hoćete, plaćaju poreze iz kojih se nakon toga, odnosno iz budžeta taj Fond dotira, pošto Fond PIO beleži svake godine ogroman deficit.
Kada se na tako loše stanje u Fondu PIO doda i vrlo loš odnos, odnosno nepovoljan odnos broja penzionera i broja zaposlenih i stalni trend pogoršanja tog odnosa, pa mi imamo danas situaciju da je taj odnos 1: 1,5 onda je jasno da je Fond PIO vremenom išao ka potpunoj finansijskoj neodrživosti i postojao sve veće opterećenje za republički budžet.
Da ne govorim o tome da u ne tako davnim vremenima su penzije u nekim periodima, potpuno iracionalno, bez ikakve ekonomske logike, bez ikakvih ekonomskih osnova, povećavane, da su ljudi slati masovno u prevremene penzije i da su, da tako kažem, izvinićete me što se kolokvijalno izražavam, šakom i kapom deljene invalidske penzije kada za njih nije bilo zakonskih osnova.
Drugo ne manje važno jeste to što je ovako uređen sistem PIO, odnosno taj „Pay-as-you-go“ sistem, vreme pregazilo i što je on danas potpuno anahron i ekonomski neodrživ.
Ovaj sistem je svoju punu funkcionalnost pokazao u vreme nakon tzv. „bejbi buma“, kada je broj mladih, odnosno broj zaposlenih daleko nadmašivao broj starih, odnosno broj korisnika usluga PIO, odnosno broj penzionera.
Međutim, u međuvremenu, demografski trendovi su se dramatično promenili i broj rođene dece se značajno smanjivao, odnosno smanjivao se broj onih koji su uplaćivali novac u Fond PIO, a istovremeno se produžavao životni vek građana, što će reći, povećavao se broj korisnika usluga Fonda PIO.
Ovaj trend je u razvijenom svetu, odnosno u razvijenim zemljama na vreme uočen i oni su krenuli reforme penzijskog sistema, uvođenjem tzv. drugog i trećeg stuba penzijskog osiguranja, koji su trebali da vremenom preuzmu makar jedan deo, ako ne i veći deo uloge prvog stuba, odnosno stuba „Pay-as-you-go“ sistema.
Mi smo, naravno, po običaju i sa tim reformama kasnili i dok smo ih sproveli u potpunosti finansijska situacija, odnosno finansijski položaj građana u zemlji je već bio toliko loš da taj drugi i treći stub nisu imali velike šanse da na ozbiljan način zažive.
Naravno, ne samo iz tih razloga, ali, izemđu ostalog, i zbog toga mi smo se pre nekoliko godina našli gotovo na rubu propasti, odnosno rubu potpunog finansijskog kolapsa, kada smo bili prinuđeni da pribegnemo vrlo teškim bolnim i krajnje nepopularnim merama fiskalne konsolidacije, među kojima i jeste ova mera o kojoj govorimo, odnosno mera smanjenja penzija sa ciljem da ozdravimo naš finansijski sistem, da ga postavimo na zdrave temelje i da učinimo u krajnjem slučaju i penzije sadašnjih i budućih penzionera sigurnim.
Ja znam da veliki broj građana ne razume i, u krajnjem slučaju, nije ni posao svakom građaninu da u potpunosti razume modele ekonomska kretanja, da ne razume da smo mi 2012. odnosno 2013. godine bili bukvalno na korak od ambisa, odnosno da smo se nalazili u situaciji da vrlo brzo smo mogli da uđemo u jedan „cirsulus vitiosus“, sprirlu zaduživanja, koja bi nas odvela u dužničko ropstvo, a kako izgleda dužničko ropstvo ne moramo mnogo daleko da gledamo. Mislim da je dovoljno da pogledamo primer naše prijateljske i do pre dvadesetak godina susedne zemlje Grčke, koja se suočila sa tim problemom i koja je zbog toga bila prinuđena da nekoliko puta smanjuje penzije građanima i to drastično, daleko više nego što smo to učinili mi.
Dakle, iz tih razloga mi smo, kao što rekoh, bili prinuđeni da primenimo određene bolne krajnje nepopularne mere, među kojima jeste i ova koja se ovim zakonom ukida, odnosno mera smanjenja penzija.
Bez obzira na to što je ta mera krajnje neprijatna i nepopularna, ona nije doneta kao neka ishitrena mera, niti je ona nekakav nepromišljen potez ili politički hir, a još manje je potez koji je ekonomski neosnovan, o čemu svedoči i podrška koju je ova mera imala kako od domaće, tako i od međunarodne ekonomske javnosti, ovo liči jednom Fiskalnom savetu i MMF, već je to bila jedna od nekoliko mera koje smo u tom trenutku jedine imali na raspolaganju u pokušaju da tu krizu koja se, da tako kažem, razbuktavala, odnosno taj požar koji se razbuktavao, pokušamo da ugasimo.
Znam da je bilo i nekih drugih ideja i predloga kako da se reši problem fiskalne konsolidacije, odnosno na koji način da se smanje rashodi i povećaju prihodi, ali moram da kažem da ljudi koji se elementarno razumeju u ekonomsku teoriju i praksu, znaju da bilo kakva poreska reforma bilo kakva reforma javnih preduzeća, jeste mera koja ima tzv. vremensko kašnjenje, odnosno mera koja daje rezultate odloženo i da se za rezultate takvih mera mora čekati najmanje tri do šest meseci, vrlo verovatno i duže. Pri tome je veliki znak pitanja da li će rezultati biti onakvi kakve smo planirali.
Na žalost našu, jedine mere koje daju trenutne rezultate jesu one mere koje su i najneprijatnije za građane, ali da se razumemo najneprijatnije i za političku elitu koja mora da donese jednu takvu nepopularnu odluku i da time smanji svoju političku popularnost, a to su mere smanjenja plata i penzija.
Da ne bi bilo nesporazuma, ovo nije neka mera koju smo mi izmislili, niti je ovo neka mera koju nam je neko sa strane nametnuo. Teoretičari znaju da će reći - MMF, da bi na nama uvežbavao nekakve ekonomske modele ili da bi nas koristio kao zamorčiće. Ovo je mera koja je prethodno već u nekim drugim zemljama dala rezultate i zbog toga smo je primenili.
Kao primer zemlje u kojoj je ova mera dala rezultate, reći ću vam primer jedne male otvorene ekonomije kakva je i Srbija, a reč je o Letoniji, koja je još 2008, 2009. godine uočila krajnje nepovoljna ekonomska kretanja u svojoj zemlji, uočila da se njihov budžet kreće ka ozbiljnom deficitu i istog momenta reagovala drastičnim linearnim smanjenjem i plata i penzija za 20%, bez ikakve socijalne zaštite najugroženijih, odnosno onih sa najmanjim primanjima.
Podsetiću vas da smo mi, kada smo uvodili mere smanjenja penzija, te mere učinili vrlo socijalno odgovornim, odnosno da smo zaštitili one koji imaju najmanja primanja.
Za nekih, otprilike dve godine, Letonija je u potpunosti stabilizovala svoje javne finansije i ukinula, naravno, sve mere, odnosno ukinuli su i meru smanjenja penzija, ali Letonija je zemlja koja je uvek vodila ekstremno odgovornu fiskalnu politiku o čemu svedoči podatak da je to jedna od zemalja EU, ako ne i broj jedan zemlja EU, po najmanjem učešću javnog duga u BDP, ali to zato što vode odgovornu fiskalnu politiku godinama.
Neko će, naravno, pitati sad - dobro pošto je Letonija posle dve godine ukinula meru smanjenja penzija, zašto nama treba tri i po godine ili malo više od tri i po godine da ukinemo tu meru? Zato što u vreme kada su oni preventivno 2008, 2009. godine u sam osvit svetske ekonomske krize, smanjivali plate i penzije. Mi smo tada pričali o velikim šansama koje svetske ekonomske krize pružaju Srbiji i mi smo upravo u tom periodu potpuno iracionalno, bez ikakve ekonomske logike, povećavali penzije.
Kada vodiš godinama u vreme svetske ekonomske krize neodgovornu fiskalnu politiku, onda jednog dana kada rešiš da počneš da vodiš odgovornu fiskalnu politiku, kada primeniš bolne mere fiskalne konsolidacije onda moraš da platiš cenu. Nažalost tu cenu su platili svi građani, kako penzioneri, tako i ostali građani kojima su smanjene plate, ali nažalost ta mera je morala da traje duže, dokle god nismo uspostavili stabilno stanje u našem budžetu, a stabilno stanje u našem budžetu smo uspeli da uspostavimo prošle i ove godine. Sada, već drugu godinu za redom beležimo fiskalni suficit, odnosno imamo više sredstava u budžetu, više prihodujemo u budžetu nego što trošimo novca iz budžeta.
Još neke stvari su se u međuvremenu promenile i one daju razloga za optimizam kada je u pitanju kretanje penzija odnosno njihov rast, bolje rečeno, u budućnosti. Daću vam samo nekoliko parametara koji nisu nikakva tajna. To su podaci koji se nalaze na sajtu Republičkog zavoda za statistiku. U prvom i drugom kvartalu ove godine međugodišnji rast BDP u Srbiji je bio 4,9% i 4,8% restriktivno. Istovremeno, međugodišnja inflacija u avgustu mesecu je 2,6%.
U drugom kvartalu ove godine zabeležili smo, rekao bih, istorijski minimum kada je u pitanju stopa nezaposlenosti ili barem istorijski minimum prema podacima koji postoje na sajtu Republičkog zavoda za statistiku. Ja sam ih pogledao 20 godina unazad, koliko postoje, nikad nismo imali nižu stopu nezaposlenosti, a reći ću vam da je u Vojvodini ta stopa samo 10%, dakle još niža od ove na republičkom nivou.
U isto vreme, stopa zaposlenosti je najviša u poslednjih 15 godina, dakle od 2003. godine na ovamo nismo ni imali nikada veću stopu zaposlenosti. Zašto je to važno i zašto bi interesovalo penzionere odnosno zašto bi penzionere zanimao ovaj podatak? Zato što visoke stope rasta znače bolje punjenje budžeta, odnosno više sredstava u budžetu, a samim tim i više prostora za povećanje penzija.
Kada su stope rasta BDP značajno veće od inflacije, kao što je sada slučaj, gotovo duplo veći, onda ima više prostora da se penzije povećaju nego kada bismo penzije usklađivali sa rastom troškova života, što je bio ranije slučaj, a to smo upravo predvideli ovim zakonom, dakle otvorili smo prostor da penzije povećavamo i više.
Kada imate vrlo nisku stopu nezaposlenosti i visoku stopu zaposlenosti, to znači da su prihodi budžeta po ovom osnovu, dakle doprinosi koji se uplaćuju, vrlo visoki, odnosno da se Fond penzijskog i invalidskog osiguranja mnogo bolje puni nego ranije, samim tim će biti stabilniji i sigurniji u budućnosti, samim tim će njegov deficit biti manji, odnosno manje će biti potrebno transferisati iz sredstava budžeta u Fond PIO.
Dakle, to su sve pretpostavke koje uz jednu odgovornu fiskalnu politiku koju vodimo poslednjih nekoliko godina i čvrstu, kako se to kaže – restriktivnu; kako god hoćete, daje sigurnost penzionerima i sadašnjim ali i budućim.
Pošto imam još malo vremena, hteo bih da kažem još samo nekoliko stvari, mada je o tome već bilo reči i verujem da će danas biti još reči, o najvažnijim stvarima koje se ovim zakonom menjaju, pored ovoga što verujem da je najvažnije. Dakle, stvaraju se zakonske pretpostavke, o tome smo govorili da se drastično smanji broj privremenih rešenja o penzijama, što je stvaralo veliku neizvesnost za naše penzionere, ali isto tako i pravilo veliki, izvinite što ću da kažem tako. uzaludan posao za Fond PIO.
Dakle, oni su svakih nekoliko meseci morali ponovo da izdaju jedna te ista rešenja. To je posao koji se ponavlja, a koji je potpuno bespotreban. Pri tome je, kažem, stvaralo neizvesnost za penzionere, jer oni nikada nisu znali dokle god ne dobiju konačno rešenje kolika je njihova konačna penzija. Dešavalo se prvo da čekaju godinama na konačno rešenje, a onda da to konačno rešenje se ispostavi, odnosno da se konačnim rešenjem ispostavi da su im penzije preplaćene, odnosno da treba da vraćaju jedan deo penzija koje su primali.
To je potpuno nedopustivo za penzionere ali i za njihov standard i zato je jako važno da se ova stvar promeni i da smanjimo broj privremenih rešenja, odnosno da u perspektivi taj problem trajno i konačno rešimo.
Dobra vest postoji i za lica sa beneficiranim radnim stažom koja će nakon ovih, nadam se, usvajanja izmena i dopuna zakona moći da idu u penziju sa 50 godina napunjenih života, naravno kada ispune ostale zakonske uslove koji postoje, ali ta dobra vest je i za one koji su među njima otišli u prevremenu penziju, jer će im se sada smanjiti taj gep, odnosno ta razdaljina između godina sa kojima su otišli u penziju i roka od 50 godina, samim tim će im se povećati penzije, što je svakako za njih pozitivna vest.
Na daleko pravičniji način će se rešenjem koje se predlaže u ovom zakonu rešavati i pitanje obračuna penzija za raseljena lica i vojne osiguranike za koje ne postoje potpuni podaci o uplati doprinosa za sve godine staža koje evidentno imaju.
Do sada se kao osnovica za te godine koristila minimalna osnovica, što nije pravedno, a sada se formula menja i menja se naravno u njihovu korist, njihove penzije će biti u budućnosti veće.
Takođe, jedna vrlo važna stvar, a u skladu sa našom strategijom digitalizacije, povećanja konkurentnosti, i ako hoćete daljeg napredovanja na svim referentnim listama, kao što je recimo „Duing biznis lista“, jeste stvaranje zakonskih pretpostavki za jednostavniju elektronsku razmenu podataka između Fonda PIO i drugih državnih institucija, ali i između Fonda PIO i svih njegovih korisnika, u koje spadaju, naravno, i poslodavci, ali isto tako i penzioneri.
Istovremeno se ukida veliki broj obrazaca i čuveni M4 obrazac, što će smanjiti administraciju, što će ponovo smanjiti posao Fonda PIO. Važno je da smanjimo opterećenje Fonda PIO bespotrebnim poslovima, dakle, da se oni fokusiraju na poslove koji su važni, a ne da rade repetitivno neke poslove koji su potpuno besmisleni. Toliko za sada. Zahvaljujem.