Poštovani predsedavajući, poštovani gosti, poštovani narodni poslanici, da ne bih ponavljao, ali to se stalno radi, ne vidim nikakvu logiku da se spoji dnevni red na ovakav način i zaista je vrlo teško voditi misaonu diskusiju oko ovoliko različitih tačaka od kojih neke nisu beznačajne, čak neke od njih su vrlo važne.
Pokušaću da budem sasvim kratak. Ministar Đorđević je govorio o čitavom nizu sporazuma međunarodnih i razumem da je on ovlašćen od strane Vlade, Vlada može da ovlasti bilo kog svog člana da zastupa njene interese ovde i da govori o bilo čemu, to nije sporno. Ali ipak mislim kada se govori o tim sporazumima, potrebno je bilo da bude ministar spoljnih poslova, to pripada njemu, njegovom resoru. Koliko znam, on je na službenom putu, nije u zemlji, to mogu da shvatim. Reći ću vam zbog čega.
Uzgred da kažem, vi ste govorili skoro dva sata, nisam protiv toga da vi vrlo iscrpno govorite o svakom od tih sporazuma, to je čak dobro, ali bilo bi bolje da ste taj tekst koji ste pročitali dali svima nama poslanicima, bio bi bolji razgovor jer bi svako mogao jasnije da pročita ono što piše i onda bi imali, ako mogu tako da kažem, nadam se bar neki kvalitetniji razgovor.
Vraćam se na ono što sam rekao zašto bi bio potreban ministar spoljnih poslova. Mislim da naša javnost ne zna, a verovatno ni većina ljudi ovde, nisam siguran vi, ne znam stvarno, možda jeste, mi smo kada smo dobili sporazum o ukidanju šengena potpisali jedan sporazum, dogovor u kome piše da ćemo se konsultovati sa šengenskim zemljama oko svakog ukidanja viza koje vrši Republika Srbija. Ovde pominje Kirkiz itd. Niko nije protiv toga da što više zemalja ukine vize, da ljudi lakše putuju, turistički, privredno, porodično, kako god. Znači, nije to sporno. Nije sporan ni suverenitet zemlje. Ali mi smo to potpisali. To pitanje se Evropi vrlo snažno otvorilo kada smo ukinuli vize Iranu. Ne verujem da će EU, iskreno ne verujem, ići daleko da nam suspenduje taj sporazum, ali ima zemalja koje su upozorile Srbiju da ona direktno krši sporazum koji je prihvatila, da se konsultuje sa šengenskim zemljama onda kada ona ukida vize nekim trećim zemljama. Znači, bar da se konsultuje, da čuje njihovo mišljenje. Niko ne spori suverenitet države Srbije, ali je ona prihvatila tu obavezu.
Mislim da je taj primer o kome je ministar Dačić vrlo lapidarno govorio, nije se mnogo na njega osvrnuo, izazvao dosta nervoze jer, kao što znate, ta migrantska kriza je otvorila pitanje iz kojih zemalja ljudi i kako dolaze u Evropu. Kao što znate, naš region je Evropa. Otvorilo se pitanje, ministar LJajić je dao dosta razuman odgovor, rekao da je relativno mali broj Iranaca koji je ostao, koji je tražio ovaj azil, vrlo mali broj, on je izneo jednu dosta nisku cifru, pretpostavka je da nije veliki broj njih pokušao ilegalno da produži za Evropu. Nezavisno od toga, reakcija Evrope, koja je očigledno preosetljiva na imigrantsku krizu, naročito neke zemlje, bila je snažna. Zato je meni bio potreban ministar. Kada se ovi sporazumi ovde iznose koje je Srbija potpisala, još jednom, ja nisam protiv, onda bi trebalo odgovoriti da li je to usklađeno sa nekom našom, ovde je bila jedna azijska zemlja, da li je to usklađeno. Ako je usklađeno, onda je to u redu.
Pitanje za ministra Šarčevića. Ministre, ja se sa vama ne slažem. Naveli ste primer da ne treba kažnjavati nekoga ko je, u ovom slučaju, hajde da uzmemo taj konkretan primer, nebitna je ličnost, upisao postdiplomske i nije diplomirao. Znate šta, bili ste student vi, bio sam i ja, svako živ ko je upisao studije zna da mora da diplomira. U stara vremena prvi čovek koji je rešio da kažnjava, zamrzao je cene, evo, zamislite čuda, bio je imperator Dioklecijan, to je istorijska činjenica. NJemu je prvo palo na pamet da zamrzne cene, ali onda je doneo jedan zakon koji je bio vrlo zanimljiv. On nije kažnjavao samo prodavce koji prodaju po većim cenama, nego je kažnjavao i kupce koji kupuju po tim cenama.
Vi nama kažete – kriva je institucija. Ja sam saglasan sa vama, njena odgovornost je primarna. Ali, meni je kriv i onaj ko je to uradio. Vi ne možete da kažete – on nema nikakve … On je uradio jednu nepoštenu stvar. Ako postoji lopovluk u privredi, ako postoji lopovluk, postoji, izvinite, i u obrazovanju, pa i u visokom obrazovanju. On je morao znati, ta osoba koja ide na veće zvanje, upisuje postdiplomske, master, magistarske studije, doktorat, da ne ispunjava uslove i on to radi svesno. Ne znam zašto bi mi abolirali to. Naravno, razumem vašu logiku. Kažete – on je validan doktorat, master rad uradio, magistarski rad, šta ćemo sada da radimo. Ali, on je išao jednim nepoštenim putem.
Ako hoćete moj odgovor, na većini institucija starih, uglednih, mi imamo univerzitete neke u Evropi, Bolonja, Prag i drugi koji su stari stotinama godina bukvalno, njemu bi bilo poništeno to zvanje zato što se koristio nepoštenjem. To je jedan način, ne kažem da vi to namerno radite, ja radim vaš motiv, nije on zao, ali nama se stalno erodiraju moralni principi u visokom obrazovanju. Ovde je naveden primer nemačkog predsednika. Evo, navešću primer mađarskog predsednika, i to onoga koga je Orban izabrao, kod njih predsednika bira parlament. Inače je doktorirao sport, neka grana sporta, dokazano je da je on trećinu toga prepisao, zapamtio sam, bilo mi je zanimljivo, od nekog rumunskog takođe stručnjaka, doktora nauka, profesora na njihovom fakultetu za fizičku kulturu i on je odmah dao ostavku.
Drugim rečima, u svetu kada se pokrene pitanje relevantnosti diploma, ljudi daju ostavke na određene funkcije. To nije vezano sada za ovo o čemu sam malopre govorio. Kod nas se ljudi prave i to je ta erozija nečega što bih teško drugačije nazvao nego moralnim načelima ovoga društva. Znači, vi kažete – on je u međuvremenu doktorirao, doktorat je validan, master. Verujem, komisija je procenila, ali on je inicijalno nepošteno radio. Bio sam na uglednim univerzitetima, kada student prepisuje, njega izbace sa fakulteta, verujte mi, izbace ga sa fakulteta. Na velikim univerzitetima profesor da pitanje, izađe iz sale, ja sam to mojim studentima govorio, oni su me uvek gledali. Vi znate kao kod nas, sedite kao policijski službenik i nadgledate. To se ne radi. Veruje se u čestitost, da su ti ljudi budući, jer to i jesu najobrazovaniji ljudi u jednom društvu i oni će imati najvažnije funkcije u privredi i svemu.
Zato mislim da je ovde možda trebalo neku drugu odluku doneti. Sada ćete vi mene pitati – koju i koja je zakonska osnova? Ne znam i ne umem da vam odgovorim, ali očajan sam od erozije moralnih načela za koje niste vi lično odgovorni, ali moraćemo u jednom trenutku da počnemo to da sankcionišemo.
Da kažem nešto o tom čuvenom zakonu. Dobro je, naravno, da se ukida to privremeno ograničenje, privreda jača, očigledno, odnosno budžet se puni. Međutim, hajde da kažemo, ja nisam pravnik, ovde se način govora, čuli smo i od poslanika, jedna teška demagogija, ljudima se izdvaja od plate za penzioni fond, to nije milostinja, gospodo, penzije su ljudi zaslužili. Došli smo do dva apsurda. Prvi je da se kaže da su velike penzije, koje uzgred nisu velike, čak ni po nekim našim kriterijumima, ali velike su odnosu na opšti standard stanovnika i najniže penzije, da treba njima uzimati i dati, oni su više izdvajali. Onda zaista donesite odluku da se svima izdvaja jednako, ako ćete ići ka tome da se penzije sabijaju.
Da ne bude neke zabune šta sam ja rekao ovde. Ja jesam za to da se minimalna penzija održava i da se povećava i ona je najčešća. Vrlo mali broj ljudi u Srbiji ima visoke penzije, ali ne možete ovde predlagati kineski sistem, da oni koji su više izdvajali imaju pravo, oni su izdvajali, ja sam uzgred star, pa sam izdvajao i za stambenu izgradnju i ovakve stvari, naravno, nikada u životu stan nisam dobio. Bilo pa prošlo. Ali, izdvajano je više. Onda vi kažete – ne, pa vi ne možete. Pa, nije to milostinja.
Sada ministar Siniša Mali iznosi podatke tačne, ali znate, gospodine ministre, mi sad moramo da se vratimo u 1993. godinu kada je bila jedna od najvećih inflacija u istoriji Evrope, vi ste mlađi čovek, pa ne znam da li se uopšte toga sećate, ja se naravno odlično sećam, kada su penzioneri imali jedan euro, odnosno izvinite nemačka marka je tada bila, kad su ljudi gladovali, kada je dolazio kamion na Terazije sa svežim hlebom i bacali su hlebove, pa su ih penzioneri tukli i uzimali taj hleb. znači, ako ćemo se vraćati u prošlost, a od devedesete je ovde navodno demokratija i višepartijski sistem od 1990. godine, nemojte se stalno fiksirati na 2000. godinu, mogu ja vama da vratim i u devedesete, pa da vidimo kakve su onda penzije bile i kolika je inflacija bila i šta su ljudi faktički dobijali?
Znači, pozivati se na prošlost ima smisla ako nešto govori o sadašnjosti. Vi kažete, i to naravno svako u ovoj zemlji zna, da su penzije potrošene, ti fondovi. Norveška država je možda jedna od najvećih investitora danas u svetu, jer oni meni kažu, Norvežani, ova nafta neće dugo trajati u severnom moru i Norveška država, mi nismo takav narod, prosto naš natalitet nije takav. Oni ulažu, ulažu, kažu da bi bukvalno, oni to meni kažu, da bi naši potomci jednog dana imali mnogo uloženih para u ove državne obveznice u velike firme, pa da od toga imaju pare da bi mogli penzije plaćati, itd.
Mi to smo sve spiskali i to nije odgovornost vaša, to je odgovornost generacija političara od 1990. godine, pre svega, kroz rat je to spiskano, uništeno, itd. Ali, onda to treba i otvoreno reći – vi ste napravili jedan sistem. Znate, podseća me na onaj stari vic kad dečko dođe u Batajnicu, u samoposlugu pa ima samo malo para, pa kaže – dajte mi mešane bombone, a on kaže – evo, ti dve bombone, pa ih mešaj koliko hoćeš. Vi kažete – mi ne možemo da isplatimo ono što nemamo. Slažem se. Ne možemo da rušimo budžet, zato što je neko rekao da penzija mora da bude ovolika. Ali, ovde se ipak sasvim otvoreno kaže, bez obzira što je to verbalno, zakonski, zakukuljeno, zamumuljeno ili nije ali je malo skriveno. Vi kažete, faktički, penzije će vam biti onolike ukoliko bude bolje. E, tu unosite nešto što, vi se sad možete pozvati, pa evo prethodnih godina su penzije varirale, inflacija jela, niko nije uzimao u obzir usklađivanje realno, itd. Ali, vi unosite jedan elemenat koji bih nazvao elementu izvesnih nesigurnosti.
Sa stanovišta ekonomije i budžeta i oni koji vode ovu zemlju, on je logičan, ali stanovišta nekoga ko je u penziji, on unosi izvesnu dozu njemu nesigurnosti. Ranije je on imao iznos penzije, ona je bila usklađivana, vi kažete ostaće takva, pa ne baš sasvim. On će faktički moći doći u situaciju da neće biti tih povećanja. Vi ga stalno vezujete za stanje privrede. Nemam ništa protiv, ali to je jedno priznanje da mi u stvari nemamo više fondove, vi ste sami rekli da je iz budžeta uzimano, ja to odlično znam, to je rađeno i 2001. godine, ista ta priča je bila.
Razumem šta ste vi rekli i to je neka, hajde da kažem, ekonomska nužnost, ali se unosi nešto u taj čitav penzijski sistem što će većinu penzionera jako teško da primi. Ovde je rečeno, ljudi su penzionisani lako invalidski. Mnogi su terani u penziju. Znate šta, ali neki od nas su radili pošteno svojih 40 godina i izdvajano je svih 40 godina i onda vi dođete, kaže mi neko – velika ti penzija! Na osnovu čega on to kaže, ako je moja penzija zaslužena. Znači, penzioneri nisu prosjaci, oni su ljudi koji su radili ceo svoj život. Oni nisu krivi što se neodgovorne vlasti, nemojte da ih vređamo, ima ih mnogo, možda i moja ili i moja, mada moja je najmanje za to odgovorna zato što je ona zatekla sve uništeno, pa tek onda dizala taj sistem, isplaćivala Dafinu, isplaćivala Jezdu, da sve smo to vratili, čak i Jezdinu štednju, a on nije imao ni dozvolu od Narodne banke da rade, Dafina je imala, čak je i Jezdina štednja je vraćena, a da bi bili moralni prema ljudima, jer je režim otpustio tu banku da radi, inače po zakonima smo mogli da nikome ne isplatimo Jezdinu koja je manja mnogo od Dafine. Dakle, mi smo se trudili da se država pokaže odgovorno.
Vi kažete država je odgovorna, završavam. Pa, jeste, ali s druge strane ste uneli ipak…Nisam ja, vi ćete reći iz političkih razloga, ja sam poslednji koji to radi, ali penzioner neće biti sasvim siguran kakva će mu biti zapravo penzija, jer on će sad morati da gleda neprekidno stanje budžeta, stanje kako bi rekao ekonomskog razvoja, a to donosi nešto što u drugim zemljama realno ipak na ovakav način ne postoji.
Vi ste našli jedno rešenje koje verovatno ekonomski je logično, koje je, hajde da kažemo, nekako u skladu sa nekom ekonomskom logikom vaše Vlade, ali moram da kažem ja se osećam, kako bih rekao, ne osećam se naročito prijatno, a posebno kada čujem da neko ima preveliku penziju. A ko to određuje da je prevelika penzija? Na osnovu čega je on to odredio? Koji kriterijum? Znate u Kini su svi nosili iste uniforme, od Mao Cedunga, pa sam onda pitao, znate Kinezi su imali u vojsci uniforme, a nije bilo čina. Pa, sam ja onda pitao jednog Kineza – pa, dobro ja sam bio vojnik, pa kako vi znate? Pa, znamo mi čin. Nisu uopšte imali činove, imali su svojevremeno iste uniforme svi Kinezi, oficiri. To je sistem koji mi ne možemo da branimo i taj sistem jako lepo zvuči i vrlo je demagoška poruka građanima, e, pa dobro, mi ćemo imati svi iste penzije, ali nismo bili u jednakom položaju kada smo radili. Nismo imali istu odgovornost na radnom mestu, nismo imali isto obrazovanje, ali još jednom i završavam, slažem se da minimalne penzije budu takve da ljudi mogu od njih da žive, za to jesam, ali nemojte ono ostalo sad odjednom… Rečeno je prilično demagoški, to je zakon od pre četiri godine, mi ćemo najviše uzeti više penzija. Pa, znate šta, što mi to niste rekli na početku kada sam počeo da radim i onda ću ja uplaćivati, pa reći fakultetu, pa uplaćuj onda malo. Nemoj ništa da uplaćuje jer onda nema veze koja penzija, kad završiš radni vek, sa time koliko si uplaćivao. Znači, nemojmo da se pravimo da ljudi ipak nisu uplaćivali u taj fond koji je danas straćeni, a za koje ljudi zaista nisu odgovorni, nego su odgovorni oni koji su sukcesivne vlade vodile, ne svaka jednako, ali vrlo mnogo njih na prilično neodgovornu politiku u odnosu na penzionere zato što su naravno penzioneri vrlo veliko biračko telo.
Eto toliko od mene. Još jednom ministre Šarčeviću, ipak bi trebalo sankcionisati one koji su vrlo svesno lagali i varali, a ne samo fakultet koji je to uradio. Kao što je Dioklecijan pametno rekao, nije kriv samo onaj koji diže cene nego i onaj koji kupuje po tim cenama. Drugim rečima, ako je kriva institucija prosvete visokog obrazovanja, ali i taj pojedinac je i te kako kriv i možda je trebalo, kako bih rekao, sada je trenutak da se donese neka izmena u zakonu. To bi verovatno bio Krivični zakon, on to može da reguliše. U Krivičnom da lepo piše da ta vrsta prevare koja ima posledice jer on dobija bolje radno mesto, veću platu, postaje šef, a u stvari je slagao, falsifikovao, da se faktički nagradi. Toliko.
