Govorim o članu 107, o dostojanstvu Narodne skupštine i o tome da na sednici nije dozvoljeno direktno obraćanje.
Dakle, meni se gospođa direktno obratila, pričala o nekakvom šarmu. Da li sam ja trebao njen šarm da primetim, pa zbog toga sada kuka, ja zaista ne znam. Ali, pričala je o mnogo ozbiljnijim stvarima. Pričala je o tome kako neko nekoga nečim ucenjuje. Hajde da vidimo ko koga. Ja sam potpuno otvoren za to. Izvolite, vi ste silni, imate vlast, imate sve na svom raspolaganju, dajte da vidimo. Pa, jel moguće da vas neko iz opozicije može da ucenjuje, vas tako moćne, silne, pametne, stručne? Jel to moguće? Ja mislim da nije. Znate, treba čovek da ima dovoljno pameti, dovoljno mudrosti, pa i da zna kada je neku političku borbu izgubio, a nekada insistirate, nije dovoljno to što ste izgubili, nego hoćete još da nastavljate.
Nemate vi o čemu sa mnom da diskutujete. Ja ono što sam rekao, iza tih reči stojim. Uvredio nikoga nisam. Vaš kolega se žalio da je govorio otežano i da je bio dekoncentrisan, ja sam mu priznao da i meni tako deluje. Šta je tu sporno? Jel to uvreda? Naravno da nije. To je moje pravo kao poslanika da i ja imam takvo mišljenje i da ga ja tako doživim. Ja nijednu uvredu izgovorio nisam, a vi pokušajte, gospođo ili gospođice, da se držite zakona i ako imate neki argument da ga onda iznesete, a vezano za zakon.