Pravo na repliku, narodni poslanik Vladimir Orlić.

Hajmo unazad, prvo ovo što je bilo poslednje. Šta bismo mi imali ili ne bismo imali pre mesec dana. Evo, ja da govorim čoveku koji nije narodni poslanik pa te stvari možda ne prati precizno, razumeo bih da ne razume i ne zna. Ali, da objašnjavam narodnom poslaniku da je u ovoj Skupštini, u ovoj sali pre izveštaja Evropske komisije imao, beše, na primer, samo jedan primer, raspravu o Zakonu o Glavnom gradu, jel tako bilo? Jesmo imali jednu tačku dnevnog reda, jednu raspravu, jedan zakon? Takvih slučajeva ima.

Nije uopšte pitanje da se mi sada ovde takmičimo ko će čega prvi da se seti. Vi mesecima niste imali one stvari na koje sada ukazujete kao neki problem, mesecima, a kada je bio taj izveštaj? Morate da odlučite, jel se sa tim izveštajem slažete ili se ne slažete? Da li smatrate da Evropska komisija važna ili nije? Ne, kad dođu ovde, kažete gospodinu Fabriciju – u pravu ste vi, treba mi da dobijemo mesto predsednika odbora nekog. Onda kada on ode kažete nama – ne, nisu u pravu, mi se ne slažemo sa Evropskom komisijom. Dakle, to vi morate da odlučite. Sećate li se šta je bilo pre mesec dana ili se ne sećate? Jel uvažavate njih ili ne uvažavate? Dakle, to su dileme koje nisu toliko moje koliko su vaše.

Što se tiče onih stvari koje su ukinute. Još jednom, rekao sam vam za izveštaj, pitajte ljude da li dolaze svake godine? Sada se slažete da dolaze i kažete da je važno, oko toga smo se razumeli. Evo, pitajte ih šta je sve u ovoj zemlji ukinuto, a što je opterećivalo privredu ili privredne subjekte.

Za neke stvari ćete se možda složiti sa njima da je važno što je ukinuto, za neke ćete se složiti da nije važno. Mislim da vi za parafiskalne namete različite ste imali zvanično mišljenje. Jesu mnogi ukidani, ali vi niste zadovoljni efektima. Ali, da nije rađeno na tome, e to će biti teško.

Na samom kraju, te plate i te penzije. Koliko je prosečna plata danas, a koliko je bila 2012. ili 2014. godine? Koliko je prosečna penzija danas, a koliko je bila 2014. godine? Kažite to. Evo, da uporedimo, pa ćemo vrlo jasno iz odgovora biti šta je veće, šta je manje i kada je to. Ja vam kažem, sada vam kažem, za platu ćete moći samo da konstatujete da je veća danas nego što je bila u vreme kada su se drugi, nažalost, starali o njoj. I penzija je prosečno veća danas nego što je bila pre onih mera koje kritikujete često.

O minimalnoj plati da ne govorimo, o pokrivenosti minimalne potrošačke korpe minimalnom platom onda i danas, da ne govorimo. Dakle, to su činjenice. Dajte brojeve, pa se uverite sami ako vam moje reči nisu dovoljne, kroz svoje reči se uverite.

Ono od čega ste počeli, sa tim ću ja da završim, tu ste bili potpuno iskreni. Ova problematika, ovi izveštaji i ono što se eventualno spočitava nama, bili ste potpuno iskreni kada ste rekli da vas to ne zanima.

Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Mislim da parlamentarizam i rad Narodne skupštine u Srbiji se od sada deli na pre Fabricija i posle Fabricija. Dakle, pre Fabricija mogli smo da pričamo ovde o svemu i svačemu, o 60 tačaka dnevnog reda. To su sve činjenice, to nisu moji stavovi.

Dakle, to su sve činjenice. Kada je predsednik Republike na sednici nevladine organizacije rekao da će se promeniti rad u Narodnoj skupštini, a mi ako je neko ukazivao na probleme u delovanju Narodne skupštine, onda su to bili srpski radikali, za sve. Znate, nisu srpski radikali doveli Fabricija u Skupštinu da nam drži predavanje, nego vladajuća većina. To je tek skandalozno. Da moraju poslanici u Skupštini Srbije da nose slušalice u Narodnoj skupštini, jer pošto, zaboga, nije valjda samo srpski zvanični jezik, možemo mi ovde da razgovaramo i na engleskom jeziku.

Ja sve što sam rekao, rekao sam dobronamerno. To je moje mišljenje, bio sam iskren u svemu. Dakle, obrazlagao sam stranačke stavove, ali nemojmo, ponavljam, da radimo bilo šta zarad nekog drugog, kao što već 19 godine Srbija radi zarad, tj. zbog pritiska iz inostranstva. Nemojte da se pravimo da to ne znamo, jer nije takav slučaj.

Pravo na repliku, narodni poslanik Vladimir Orlić.

Uvažavam ja svačije pravo da iznosi političke stavove, Bogu hvala zato smo svi ovde.

Dakle, da li Srbija nešto radi zbog toga što je izložena strašnom pritisku iz inostranstva ili zato što je to za nju korisno, a da pričamo o ovom stvarima za koje ste rekli da vas ne zanimaju? Ja mislim da nas treba, kao narodne poslanike, veoma da zanimaju. Da li obezbeđujemo strane investicije zato što smo na to naterani ili zato što je to za nas korisno? Korisno je naravno. Da nije korisno, zašto bi se države bukvalno otimale za to da investicije dođu kod njih i zašto bi danas svi sa izvesnom zavišću, tako ću ipak reći, gledali u Srbiju u čitavom regionu, samo zbog činjenice da je Srbija toliko uspešna da tih stranih investicija privlači više, više nego svi ostali zajedno.

Zašto nije dobro da se čovek zaposli, ako posao nije imao? Zašto nije dobro da tom čoveku koji se zaposlio plata postaje veća? Jel su to rezultati nekih strašnih pritisaka koji nas lome ili naše želje da te stvari obezbedimo? Odgovor je jasan. Jel nas neko tera da želimo veću penziju? Ja mislim da ne, i to ne moram nikome da objašnjavam. Ta pitanja, dame i gospodo, moraju svakoga da zanimaju. Dovoljno je biti samo korektan i reći – ovo je dobro, sve je u redu, kapa dole, politički stav moj i moje stranke, nije važno, ali što je dobro, dobro je. Oko nekih stvari koje mogu da budu predmet diskusije, da diskutujemo, nikada mi od toga nismo bežali, ali nemojte da diskutujemo oko stvari koje su elementarno jasne.

Na samom kraju, Dom Narodne skupštine je mesto koje jeste svojevrsno svetilište, tako ste rekli, demokratije, tako i treba da bude, i to je mesto dobrih domaćina, dobrih domaćina koji poštuju goste koje pozovu ili ugoste ovde. Da li je problem što se neko obrati na svom jeziku? Ja bih rekao da nije, ali neka bude mera ozbiljnosti svega onoga što ste rekli činjenica da ste, da vas parafraziram, onda ispada uvaženog gosta ih Kine pre nekoliko meseci slušali bez slušalica. Da li jeste ili niste, nek to bude pokazatelj ozbiljnosti svega drugog što ste rekli. Hvala.

Sada određujem pauzu u trajanju od tri minuta, u skladu sa članom 112.
(Posle pauze.)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa daljim radom.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Marinković. Izvolite.

Hvala, uvaženi potpredsedniče Arsiću.

Poštovani predsedniče Fiskalnog saveta, članovi Fiskalnog saveta, dame i gospodo narodni poslanici, bilo je jako zanimljivo slušati ovu polemiku koja se tiče praćenja i merenja zaposlenosti, dakle, polemiku o anketi radne snage i metodologiji merenja zaposlenosti i nezaposlenosti u Republici Srbiji.

Ono što mogu da kažem po tom pitanju je da su tu stvari vrlo jasne. Svi ovi podaci kojima mi raspolažemo i ovde u Narodnoj skupštini, a i sa kojima može da raspolaže javnost koji se promovišu putem Zavoda za statistiku Republike Srbije su oni podaci i ona metodologija koje je odobrio Eurostat i u skladu sa standardima Eurostata, dakle, sa najvišim mogućim standardima Evropske unije i organizacije koja radi pod pokroviteljstvom Evropske unije i koja je zadužena upravo za to da oceni i da definiše metodologiju kako zemalja koje su članice Evropske unije, tako i onih koje su kandidati i druge zemlje treba da mere nivo, odnosno procenat zaposlenosti i nezaposlenosti.

Pokušaću tu malo da polemišem sa kolegama iz Fiskalnog saveta, iz razloga što smatram da su ovde stvari čiste, da su podaci čisti, iako Fiskalni savet u Izveštaju za 2018. godinu govori i izražava sumnju na tu činjenicu, na povećanje zaposlenosti, odnosno na to drastično smanjenje nezaposlenosti, upoređujući to sa tom činjenicom da relativno rast bruto domaćeg proizvoda mora da prati i zaposlenost i da je rast bruto domaćeg proizvoda nesrazmerna sa podacima koje predstavlja Zavod za statistiku Republike Srbije i da on faktički nije tačan. Mislim da oko ovoga ne treba biti neke spektakularne polemike, iz razloga što smo mi 2016. godine uveli snimanje zaposlenosti pod pokroviteljstvom Eurostata, i to kroz funkcionisanje i rad Centralnog registra za socijalne osiguranike.

Da bi javnosti i da bi kolegama možda bilo jasnije, važno je napomenuti da postoje dve varijante merenja zaposlenosti, odnosno ankete, to je formalna i registrovana anketa. Vrlo je lako doći do tih podataka koliki je u stvari nivo zaposlenosti i koliko je u stvari podignut nivo zaposlenosti u odnosu na ono što imamo kao podatak registrovane i formalne ankete o radnoj snazi.

O tome je više puta govorio, po mom ličnom mišljenju, i prof. dr Miladin Kovačević, koji je i direktor Zavoda za statistiku Republike Srbije, kao zasigurno najveći i vrhovni autoritet kada je u pitanju oblast statistike u našoj zemlji a i šire, smatram i u regionu, ali ono što je isto tako jako bitno, Eurostat i njegova metodologija po kojoj naša zemlja radi i po kojoj Zavod za statistiku u našoj zemlji radi.

Ono što mi možemo da uradimo i da polemišemo o tome da li je ta metodologija dobra i da li nam ona odgovara, ali ona jeste takva, mi smo nju prihvatili još 2008. godine i u skladu sa tom metodologijom merimo nivo zaposlenosti, odnosno u skladu sa ove dve ankete formalne i registrovane i mislim da oko toga ne bi trebalo da bude neke dodatne polemike.

Dalje, želim da kažem nešto i o nekim stvarima sa kojima se slažem u ovom izveštaju. Odnosi se na rasterećenje zarada zaposlenih i odnosi se na smanjenje opterećenja na zarade. Smatram da su ova dva predloga, koje je Fiskalni savet ponudio, dobra. Jedan predlog i jedna varijanta odnosi se na to da se doprinosi za socijalno osiguranje za poslodavca umanje sa 17,6% na 16% i druga varijanta je da se rasterećenje uopšte linearno smanji sa 63% na 60% da bi se na taj način domaća privreda i proizvodnja stimulisale sa oko nekih 200 miliona evra ukupno. Smatram to vrlo, vrlo dobrim predlogom koji Vlada i parlament treba da razmotre i da razmišljaju u tom cilju.

S obzirom, na činjenicu, mislim u stvari na domaće preduzetništvo, domaću privredu, domaća preduzeća u svakom slučaju mogu da se razvijaju u narednom periodu, da pokušaju da dostignu strane investitore po nivou tehnološkog razvoja, po nivou razvoja ljudskih resursa, novih tehnologija, novih znanja, menadžmenta. Upravo kroz tu opciju da se rasterete zarade i da se kroz to rasterećenje zarada obezbedi prostor za nove investicije u radnu snagu u ljudske resurse, u nove tehnologije, u opremu, ono što bi im dalo mogućnost da one budu konkurentne ne samo kod nas u zemlji, nego da budu i konkurentni i u regionu, a obzirom da se spremamo da uđemo u EU i da nam je strateški cilj naše zemlje punopravno članstvo u EU da budemo konkurentni i da naše kompanije bude konkurentne u odnosu na preduzeća iz EU.

Zapamtio sam ono što je profesor Petrović rekao, a tiče se stranih direktnih investicija i da je samo malo nešto veći nivo ulaganja, odnosno nivo stranih direktnih investicija u Srbiju, nego u druge zemlje zapadnog Balkana.

Smatram da je tu profesor Petrović bio onako dosta rezervisan. Moram da ponovim tu činjenicu, kao neko ko je član većine u parlamentu i ko podržava Vladu Republike Srbije, ono što stvarno jeste, da je taj nivo stranih direktnih investicija u 2018. godini bio 3,3 milijarde evra i da jeste definitivno veći iznos investicija u Srbiji bio nego u sve zemlje zapadnog, tzv. zapadnog Balkana. To jeste činjenica. To jeste dobro. To znači da imamo dobar model i dobar ambijent za privlačenje stranih direktnih investicija, ali isto tako se slažem da moramo da pronađemo način da ubrzamo i da razvoj domaćih preduzeća, pogotovo start-ap biznisa bude mnogo dinamičniji, bude mnogo bolji, mnogo veći i mnogo raznovrsniji, da njihov portfolio bude veći i da oni zapošljavaju više ljudi i da njihove profitne stope budu veće.

Mi tu moramo da otvorimo prostor i mogućnosti za nove vrste finansiranja, nove mogućnosti investicija u nove tehnologije i u sve ono što nam je potrebno u zapošljavanje radne snage, visokokvalifikovane radne snage i visokoobrazovane snage, jer to je ono što nam rešava na kraju krajeva i demografski problem, a to je velike migracije upravo tih najobrazovanijih i najkvalifikovanijih ljudi koji bi pored opcije da se zapošljavaju u stranim preduzećima i multinacionalnim kompanijama imale priliku u narednom periodu i da se zapošljavaju u domaćim firmama.

Međutim, ono što izveštaj prikazuje i ono na čemu država treba i mora mnogo više da radi, i mi svi zajedno da pomognemo u tome, i ono što se meni lično ne sviđa kao nekom ko promoviše privatno preduzetništvo, privatnu inicijativu, to je taj odnos između zarada u državnom sektoru, odnosno u javnom sektoru i u privatnom sektoru.

Nije logično, a na kraju krajeva, nije ni dobro, iako ima puno ljudi, stotine hiljada ljudi su zaposleni u javnom i državnom sektoru, nije dobro, niti je logično, niti je to standard razvijenih zemalja da zarade u privatnom sektoru budu niže, nego zarade u javnom sektoru. Mi taj problem moramo da prevaziđemo tako što ćemo na sve načine pokušati da podstaknemo domaća mikro mala i srednja preduzeća da se razvijaju, da svoj portfolio usavršavaju, unapređuju i na taj način dođemo do mogućnosti da zapošljavaju što više ljudi, da budu konkurentniji. Naravno ono što je cilj naše države, a i nas svih ovde koji sede u sali nadam se, da što više izvozimo, da podstičemo izvoz, jer on je u svakom slučaju ono što i jeste motor razvoja jedne ekonomije, jedne države i smatram da smo napravili takav ambijent i da imamo šansu da napravimo i tu vrstu razvoja i da napravimo taj iskorak kako bi napravili najbolji mogući ambijent za razvoj domaćih preduzeća.

Profesor Petrović je govorio o tome da je investicijama u ekologiju, u zaštitu životne sredine i rekao je da nije bilo dovoljno javnih investicija sa čime mogu da se složim i sigurno da ima prostora za više ulaganja i više javnih investicija, da taj procenata sa 4% uvećamo na 4,5% ili na 5%, ali profesore Petroviću, svetska globalna realnost, geopolitička realnost je takva da mi ne smemo da prenebregnemo investiciju i ulaganje u našu bezbednosnu infrastrukturu, i u policiju, i u našu vojsku, i u naoružanje, i u investiciju u sajber bezbednost i zaštitu našeg sajber prostora, što je u svakom slučaju u 21 veku jedna od ključnih aspekata, odnosno stubova zaštite ekonomije, zaštite jednog ekonomskog poretka razvoja i prosperiteta jedne zemlje. Zamislite, uvaženi profesore da jednom Izraelu kažemo, pa mnogo ulažete u naoružanje, mnogo ulažete u odbranu. Naravno, nije ista situacija, ne može baš da se napravi jasna komparacija između nas i Izraela, iako bih ja voleo da Srbija u ekonomskom, vojnom, političkom i u svakom drugom smislu bar dostigne jedan nivo koji je Izrael dostigao razvijajući u proteklih nekoliko decenija svoju ekonomiju, svoje nove tehnologije, infrastrukturu u obrazovanju i nauci, ali on to ne bi mogao da uradi bez velikog ulaganja u naoružanje, u opremu, u svoju vojsku i u bezbednost svoje zemlje.

Nije slučajno da se nekada ugledamo, i dobro je, na SAD, da je njihov budžet za naoružanje negde oko 700 milijardi dolara. Nije to slučajno i mi u svakom slučaju smatramo da treba da pratimo te trendove i da ulažemo u bezbednost naše zemlje, ne samo u vojsku i policiju, nego i u ove druge vrste novih tehnologija, zaštite informacija, korporativnu bezbednost i sajber bezbednost koje su jako bitne danas i vezane su za razvoj i uspešnost naše ekonomije.

Isto tako, prokomentarisao bih deo iz izveštaja koji se tiče reforme javnih preduzeća. Vaša zabrinutost za MSK, za „Azotaru“, za „Petrohemiju“ jeste realna i dobro je što ste bili realni kada ste u izveštaju naveli da su „Železnice“ sprovele jednu dobru reformu, da su smanjile broj zaposlenih sa 17 na 11 hiljada, da su svoju kompaniju korporativizovali i definisali tri celine: prevoz putnika, infrastruktura i železnica „Kargo“, i da to u narednu, sigurno jednu deceniju, recimo, ako bude dovoljno investicija, dovoljno ulaganja i projekata može da postane jedna respektabilna kompanija koja može čak da, uz taj infrastrukturni značaj za jednu zemlju, za značaj za investicije, prevoz roba, prevoz putnika, interkonekciju sa zemljama u regionu i sa zemljama u Evropi, može čak u tom nekom periodu ako se bude vodila na domaćinski način, ako bude njom upravljao kao sada jedan dobar profesionalni menadžment, to preduzeće može da bude i profitabilno.

Ono što je važno da kažem za MSK i za „Azotaru“ je da moramo da budemo strpljivi. Ja razumem sa tog ekonomskog aspekta i pozicije da ono što nije dobro ne ostvaruje profit, stvara ogromne gubitke, da teorijski i na neki način može da se razmišlja o tome da to ode u stečaj, da ako postoje tržišni uslovi ili svi drugi koji su potrebni da te kompanije opstanu, ako ne postoje da se ugase, ali primeri „Železare“, RTB Bora, PKB, govore jasno o tome da je moguće uz jednu strpljivu politiku, uz jednu diplomatsku, političku, naravno i ofanzivu koja se tiče stvaranja jednog kvalitetnog okvira i dobrog poslovnog ambijenta, gde je moguće na globalnom nivou pronaći partnere koji će uložiti u ta preduzeća i koji vide, i koji imaju viziju budućnosti, koji imaju strategiju za ta preduzeća i smatram da je ta logika i ta politika koju je do sada sprovodio predsednik Aleksandar Vučić dala odlične rezultate.

Hajde da se vratimo u 2013, 2014. godinu, ja bih, naravno, pre da gledamo u budućnost šta ćemo da radimo i da razgovaramo o tome, i dobro je da smo danas svi zajedno ovde, o rastu od 5, 6, 7%, kako da dosegnemo taj nivo, šta treba da popravimo. Dobro je što imamo danas takav brejn storming. Ali, 2013. i 2014. godine kada ste nekom pomenuli PKB, ako nekome pomenete „Železaru“ to su bila izgubljena preduzeća. I mnogi, većina teoretičara, ekonomista, koje jako poštujemo su govorili – to treba oterati u stečaj, to treba odseći, to je kancerogena noga, ona ne može, ona će nam stvarati samo gubitke i probleme.

Ali takvom politikom, strpljivom politikom, marljivom politikom, stvaranjem dobrih političkih savezništava, kao što je to savezništvo naše zemlje koje je predsednik Vučić napravio sa predsednikom Šije je dovelo do toga da kineska kompanija investira u RTB Bor, da kineska kompanija „Hestil“ investira u „Železaru“, zadrži 5.000 radnih mesta i obezbedi život u Smederevu i u celokupnom regionu i obezbedi da Srbiji ne padne BDP za, ja mislim, negde oko jednog do 1,2% kada ta „Železara“ ne bi radila. To znači da je moguće, samo je pitanje rada, pitanje posvećenosti, pitanje jednog minimuma konsenzusa koji treba da napravimo između sebe kada je u pitanju ekonomski razvoj naše zemlje.

Ne sumnjam da bilo ko u ovoj sali ima nešto protiv toga i da bilo ko ne veruje u to da Srbija treba da beleži 5%, 6%. Ovde je samo pitanje kako ćemo da dođemo do tog privrednog rasta, da se državi pomogne oko toga, ali i da se država i oni koji donose odluke obodre da to rade.

Neki od mojih kolega iz opozicije govorili su o investicijama. Pa, je li moguće da nijedna investicija ne valja? Je li moguće da Beograd na vodi ne valja? Evo, kažu, smeju se gondoli. Neka odu negde da vide. Evo, ja sam se vratio iz Njujorka prošle nedelje, ista gondola, identična, spaja Ist River sa Kvinsom. Jesu li ti Amerikanci glupi? Ne znaju šta treba da naprave? Ne znaju koji je projekat dobar? Ne bih to rekao. Onda podržavaju one koji dođu, koji su protiv investicija, koji su ne znam za šta, prekidajući radove na gradilištima, ne dozvoljavajući da radnici privatnih kompanija rade svoj posao i zarađuju hleb na tim gradilištima.

Zato ja tražim od vas malo samo veću, ne blanko podršku, naravno, nego samo malo više bodrenja i zajedničkog rada na tome da iskoristimo potencijal ove zemlje. Ako smo prošle godine dostigli 4,1%, ispravite me ako grešim, i bili drugi iza Poljske po nivou rasta BDP u celoj Evropi, pa to znači da možemo da dođemo i do 5, i do 6% sa jasnom strategijom, jasnom vizijom i idejama.

Mi smo, ljudi, podigli čitave sektore u proteklih nekoliko godina sa novim investicijama. Nama je umrla tekstilna industrija pre 15, 20 godina, upropaštena je, uništena, sada imate desetine turskih investitora i domaćih investitora koji rade, koji zapošljavaju ljude, koji šiju ovde u našoj zemlji, koji izvoze proizvode.

Znači digli smo tu industriju, podigli smo energetiku, imamo puno kompanija koje zahtevaju i visoko obrazovano i visoko kvalifikovanu radnu snagu, imamo i „Svarovski“, imamo i ZF, imamo kompanije iz oblasti automobilske industrije.

Čitave industrije smo podigli na noge, to znači da možemo. Pa hajde zajedno da podignemo i da vidimo kako ćemo da podstičemo IT sektor, da imamo, za dve ili tri godine, dve milijarde evra od tog IT sektora u odnosu na sadašnjih milijardu, da od turizma imamo dve milijarde.

Na taj način mi možemo da dođemo do te magične cifre od nekih 55 milijardi BDP-a koji bi nam obezbedio našim građanima veće blagostanje i mnogo bolji život.

Ali vi znate sami, realnost je mnogo drugačija, put jedne investicije, put od razmišljanja biznis plana do radnog mesta je dug. Duga je procedura i verujte i neka veruju građani Republike Srbije, svi mi, i na čelu sa predsednikom Vučićem se borimo za svako to radno mesto, za svakog čoveka da bi radio, da bi mogao da zaradi svoj hleb i ono što nam je najvažnije, da njegova porodica ostane ovde da radi, da živi i da imamo što više dece i da ispravljamo tu demografsku anomaliju koja nas je zadesila u proteklih 30 godina. Zato smanjujemo nezaposlenost i zato nam je opsesija novo radno mesto i smanjivanje nezaposlenosti.

Završavam, potpredsedniče Arsiću, sa time da smo mi dostigli sigurno taj nivo, garantujem da je u Beogradu moguće da imamo nezaposlenost od 3 do 4% u roku od nekoliko godinama, i u velikim gradovima, kao što su Niš, Novi Sad. Ovde ima posla, ima ambijenta, mi moramo da popravimo dosta toga u regionalnom razvoju i u razvoju regiona i u sektoru poljoprivrede, kako bi imali taj rast, razvoj i kako bi zadržali naše ljude u našoj zemlji.

Hvala vam i izvinite što sam malo odužio. Hvala vam, Arsiću.

Zahvaljujem.
Reč ima Pavle Petrović. Izvolite.