Hvala vam, gospodine Marinkoviću.
Nadam se da ćete i vi pokazati isto tako jedan demokratski potencijal za diskusiju u Parlamentu, kao što je malopre vaš kolega Arsić šokirao celu salu kako je dobro vodio sednicu Skupštine.
Što se tiče današnjeg dnevnog reda, tj. teme o kojoj govorimo, mi smo kao društvo i kao država doživeli u proteklih 19 godina jednu ozbiljnu pošast, jednu veoma veliku i tragičnu nesreću, koja se zove G17 plus, tj. grupa, formirana kao neka grupa ekonomskih eksperata podržanih iz inostranstva od strane institucija, tzv. Vašingtonskog konsenzusa, koja je trebala da dovede Srbiju u red da srpska privreda stane na noge, da konačno rešimo višegodišnje probleme koje smo imali u ekonomiji i da prebrodimo, tzv. tranziciju.
Od 2000. do 2014. godine zvanično i institucionalno je ta grupacija hohštaplera i prevaranata učestvovala u sprovođenju politike sa pozicije vlasti u Srbiji i Miroljub Labus, i Mlađan Dinkić i svi ostali, i na lokalnom, i na pokrajinskom i na republičkom nivou. Korupcija je u Srbiji od tada bila na neki način legitimisana. Bila je ozakonjena. Korupcija je u Srbiji postala pravilo, a ne izuzetak, a od 2014. godine isti ljudi u drugim strankama, na drugim pozicijama rade to isto što su radili i pre 2014. godine.
Vidite samo Mlađana Dinkića. Koliko sam ja obavešten, i dalje je jedan od savetnika predsednika Republike za ekonomska pitanja, čovek koji je ojadio i unazadio srpsku privredu, koji je sinonim za kriminal i korupciju u Srbiji, ali protiv njega nema nikakve optužnice, nema nikakvog procesa, ništa.
Kao jedan od predstavnika Vlade koji se veoma često pojavljuje u javnosti, koja je u više navrata osramotila našu zemlju, narušila odnose sa prijateljskim državama, kao što su Narodna Republika Kina i Ruska Federacija, vređa Srpsku pravoslavnu crkvu, danas je ta osoba Zorana Mihajlović, jedini poznati recidiv u Vladi Republike Srbije G17 plus. Ona je nekad bila u kabinetu Miroljuba Labusa. I danas isto to radi kao što je i radila u vreme dok je G17 plus harao Srbijom.
Protekle nedelje smo pričali, to jest diskusija je bila o tome da se utvrđuje nacionalni, to jest javni interes za izgradnju tzv. Moravskog koridora ili autoputa Preljina-Pojate, koji treba da spoji dva koridora, a iz javnosti, to jest iz sredstava masovnog informisanja mogli smo da saznamo da je već potpisan protokol između Vlade i američke firme „Behtel“ koji treba da bude izvođač tih radova, a podizvođač turske kompanije koji su podizvođači „Behtelu“, za cenu od oko 800 miliona evra.
Dakle, bez tendera, bez konkursa, bez ikakve mogućnosti da mi imamo neke druge kompanije koje su možda jeftinije, povoljnije, sa povoljnijim kreditima, sa mogućnošću da naše firme budu podizvođači, ako već ne možemo da sami to uradimo, ne, nego dekretom „Behtel“ i mora da bude „Behtel“, američka firma, iako smo možda imali azerbejdžanske, kinenske i neke druge koje su mogle da budu i mnogo jeftinije, čak možda i 50% jeftinije. Eto, dakle, to je slika i prilika stanja u našem društvu, da mi to shvatamo ne samo kao Narodna skupština, nego uopšte, kao i cela informisana javnost, kao da je to nešto što je sasvim normalno.
Dakle, normalno je da se zaobiđu sve zakonske procedure i da se jedan tako veliki posao poveri, voljom ministra, nekoj tamo firmi, u ovom slučaju američkoj, bez tendera, bez ičega i za mnogo veće pare nego što to realno vredi i što bi moglo da se potroši, tj. da se plati manje.
Eto, to je sad stanje na polju borbe protiv korupcije. Šta više od toga? To je sve dovoljno. Dok imamo takvo ponašanje u vrhu izvršne vlasti, o čemu mi pričamo? To što su u Požegi uhapšeni, između ostalih, i predsednik opštine i ne znam ko tačno od funkcionera, ne može sa tim da se pravda borba protiv korupcije.
Ako imamo ministra u Vladi koji je 300 miliona evra državnog novca, novca poreskih obveznika, poklanja američkoj firmi i sve to aminuje američki ambasador, to je činjenica, kako mi onda možemo da pričamo o napretku, o pohvalama iz EU, Saveta Evrope, OEBS-a, GREKO, FATF ili ovaj, ili onaj ili bilo ko? Ne treba uopšte da pričamo o tome. Ako tako jedan identifikovani problem nismo u stanju da rešimo, o kakvoj borbi protiv korupcije mi pričamo?
Druge sfere su isto tako tu kritične, to jest alarmantne – zdravstvo. Predsednik Republike je pre nekoliko godina kritikovao stanje u zdravstvu, pre godinu i po dana, čini mi se, zato što je za KC u Nišu potrošeno skoro milion evra više nego što je bilo planirano i odvojeno i, po njegovim rečima, niko ne zna gde su te pare otišlo i zašto se toliko produžilo i sad predsednik Republike tako nešto izjavi, a ministar na to nema odgovor, nikom ništa, Zlatibor Lončar i dalje ministar, niko ga ništa ne pita. Gde je milion evra nestalo, nema veze.
Nedavno je predsednik Republike Aleksandar Vučić isto tako rekao na televiziji jednoj, čini mi se prilikom konferencije za štampu, od svih opredeljenih sredstava za zdravstvo, 20% mi nismo u stanju da utvrdimo gde ide i njegove reči su – ako mene pitate, ja stvarno nemam poima. Tu niko ne vidi problem i Zlatibor Lončar je i dalje ministar i to uspešan ministar? Kako to? Kako se mi borimo protiv korupcije?
Meni se čini da, kao što je situacija sa postojanjem nekih drugih institucija i tela koje je formirala Republika Srbija, kao što je Fiskalni savet, kao što je Komisija za zaštitu konkurencije, nama je ovde dovoljno samo da ispunimo formu. Postoji agencija, postoji savet, postoji komisija, a to da li se nešto konkretno menja na tom planu, nema nikakve veze. Dakle, nemamo nikakav sadržaj, ali imamo oblik, to jest formu. Tako je isto i sa Agencijom za borbu protiv korupcije.
Gospođa Kuburović je ovde prilikom diskusije o tzv. Tijaninom zakonu više puta navela, pošto je bilo spajanja tačaka dnevnog reda, a gde je jedna od izmena bila vezana za krivično delo neprijavljivanja imovine, kako je to dobar korak ka sprečavanju korupcije u Srbiji, neprijavljivanje imovine koje se kažnjava do pet godina zatvora. Da li to ima smisla? To za odraslu osobu nema smisla. Neprijavljivanje imovine je borba protiv korupcije? To su nebuloze.
Moram da kažem da ne pričamo mi o „Behtelu“ i o ovoj celoj aferi i Zorani Mihajlović zato što mi nju mrzimo. Mi nju ne mrzimo, ne želimo da imamo ništa sa njom, ali ukazujemo na sve što ona radi. Osim svega ovoga, ona je više puta u javnosti vređala naše tradicionalne i iskrene prijatelje, naše saveznike u našoj borbi za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije, a to su firme iz Kine koje su učestvovale na velikim infrastrukturnim projektima u Srbiji i to su firme iz Rusije koje učestvuju na izgradnji pruga, prvenstveno pruge Beograd – Budimpešta.
Sve je tako u javnosti, a onda imamo s druge strane da vidimo da na njenu slavu dolaze američki ambasadori, da ona stoji pored američkog ambasadora kada on na konferenciji za štampu kaže da je Kosovo nezavisna država, a ministar u Vladi, koja valjda treba, bar načelno, a to je tako, da se bori za očuvanje Kosova i Metohije u granicama Srbije, stoji i to mirno posmatra, bez ikakvog komentara, neslaganja, bilo čega drugog. Meni to ne može ništa drugo da govori osim da se ta gospođa slaže sa tom izjavom.
I ne možemo mi da budemo, kao što su malopređašnji govornici u prethodnoj raspravi govorili… To zato što smo protiv Zorane Mihajlović, protiv izgradnje Moravskog koridora, ne, to je potreba, pogotovo za stanovnike iz tih mesta u Srbiji kroz koje će taj autoput da prolazi, i to bi bilo izvanredno i odlično, ali ne možemo valjda da budemo u kriminalu da bismo taj put izgradili.
To je problematično, kao i Beograd na vodi. Beograd na vodi nije loša ideja i loš projekat sam po sebi i slažem se da to treba da bude tamo na tom mestu, na Savi i treba, mnogo izgleda bolje nego što je izgledalo ranije i nisam protiv toga i nikad se nisam zalagao, niti govorio da bi to mi rušili ukoliko bi bili u mogućnosti, to su sve gluposti, ali ne transparentnost postupka izbora investitora je problematična. Isto tako je mogao da se objavi i tender. Nemaju samo stručnjake za projekte iz UAE kompanije ili u ovom slučaju iz Amerike. Ne znaju samo Amerikanci da prave puteve.
Dvadeset prvi vek je. Mi danas imamo situaciju da je 80% najbogatijih i najuspešnijih kompanija na planeti sa spiska tzv. „Fortune 500“ od 500 najmoćnijih registrovano u Šangaju u Kini. To je ekonomski centar sveta, to je ekonomski centar svog biznisa na svetu. Ne može to da bude nešto što je nazadno ako se mi za to zalažemo, za što dublju i što češću saradnju sa tim zemljama.
Ovde je bilo isto tako dileme vezano za neke koalicije na lokalnom nivou. Ja moram da kažem da se slažem sa gospodinom Janjuševićem iz SNS koji je rekao kako treba Srbi sa svojim komšijama da žive u miru u svojim mestima gde postoji većinsko muslimansko stanovništvo i to je tačno. U Prijepolju i u Priboju i u svakom od tih mesta trebaju da žive sa svojim komšijama u bratskoj slozi i miru i ljubavi itd, i to je ono čemu treba da težimo, ali ne može da bude jedan aršin za koalicije sa SDA koji otvoreno pozivaju na separaciju Sandžaka, nazivaju Srbiju fašističkom državom, a ne smeta im da učestvuju u institucijama te iste države za novac, koji govore da je Stefan Nemanja ratni zločinac, da su Srbi počinili genocid u Sandžaku i plus na sve to daju imena ulica u Novom Pazaru po Aliji Izetbegoviću, Aćif-efendiji i kome sve ne. Valjda je isti aršin za sve. Ne može da bude neko ko pravi političke performanse na Trgu Republike gori od nekoga ko poziva na separatizam.
Mi nikada, još samo hoću da kažem, nismo rekli da su Srbi najmoćniji, da ćemo mi da razvalimo EU i NATO, to su sve gluposti. Nikada nismo to pričali. Mi samo realno sagledavamo stanje na terenu, a stanje je takvo da u pregovorima sa EU Srbija može samo da izgubi, može samo da se dodatno ponizi, da doživi dodatni ekonomski kolaps do dana za koji niko ne zna kad bi to moglo da se desi i plus nam otvoreno govore i da se EU neće širiti i da treba da priznamo nezavisnost Kosova da bismo bili članovi.
Mi se zalažemo za integraciju sa Rusijom, ali ne da proglasimo Srbiju federalnom jedinicom u okviru Ruske Federacije, nego da doživimo stepen, tj. da napravimo takav stepen integracije kroz Evroazijsku uniju, kroz uniju i partnerstvo sa zemljama BRIKS, sa zemljama Šangajske organizacije za saradnju, gde možemo da sarađujemo sa trenutno nekim od najmoćnijih zemalja sveta na ravnopravnim osnovama bez ikakvog političkog uslovljavanja. To je smisao naše politike, za to se mi zalažemo.
To nije znak da mi ne pokazujemo brigu za srpski narod koji živi u Republici Srpskoj, Crnoj Gori i današnjoj Hrvatskoj i bilo gde. Ne. Mi smo pokazali brigu za taj narod u vreme naše lokalne vlasti u opštini Zemun 1996. godine kada smo pomogli svim tim Srbima koji su prognani iz Republike Srpske Krajine da se skuće i da nastave svoj život na teritoriji opštine Zemun. Celo jedno naselje Busije, Plavi Horizonti, Altina, Ugrinovci, Batajnica, tadašnji Surčin, koji je ceo bio opština Zemun, a danas je posebna opština. Šta smo mogli da uradimo za te ljude, pomogli smo im, pokazali smo na delu šta treba i kako pomaže našim sunarodnicima.
Mi nismo rekli da mi hoćemo da brojimo mrtve glave. Nikada to nismo rekli. Mi nismo rekli da, ako dođemo na vlast ili doživimo neki veći uspeh na izborima, ćemo da upalimo tenkove i krenemo u Knin ili u Prištinu. Nikada to nismo rekli, ali nismo rekli ni da Knin, ni Priština nisu srpski. I Knin, i Priština, i Cetinje, i Dubrovnik, i Sarajevo mislimo da je srpsko, ali ne mislimo da idemo u rat sa celim svetom, nego mislimo da održimo to u svesti i duhu našeg naroda kada se geopolitičke i istorijske okolnosti, kada budu takve, da Srbi ponovo povrate svoje teritorije, da li će to biti u ovom veku, sledećem, za 200 ili 300 godina, ne treba toga da se odreknemo, kao i Kosova i Metohije. Niko ne poziva na rat.
Izvinite, gospodine Marinkoviću, to sam odgovarao na pređašnju raspravu.
Aleksandar Vučić je išao u Srebrenicu. Slažem se da svaka nevina žrtva zaslužuje da se oda poštovanje, ali ne da se učestvuje u nekrofiličnom političkom performansu kakav je svakog 11. jula u Srebrenici. I ako se odaje počast žrtvama u Srebrenici, muslimanskim, ne treba da se zaboravi Bratunac i Zalazje, gde se odaje počast tragično nastradalim Srbima iz Podrinjskog kraja. Ako Aleksandar Vučić kao predsednik Republike ide u Srebrenicu, onda mora da ide i u Bratunac. Nije ni jedna žrtva važnija od druge, a to što neće biti neke političke koristi sa zapada, ako ne donosi pojavljivanje u Bratuncu ili Zalazju, to je druga stvar. Valjda mi treba, pre svega, da mislimo na nas i na svoje i da se sećamo i nikad ne zaboravimo naše žrtve, žrtve našeg naroda koji je jedan od najstradalnijih naroda u 20. veku posle Rusa i Jevreja. Mi se za to zalažemo. Mi ne udaramo u ratne bubnjeve i nikada nismo to radili. Hvala.