Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, evo ponovo su tri tačke spojene u jednu, mada oni su komplementarne i možda može da se raspravlja kao jedna tačka dnevnog reda, ali bi rasprava bila sigurno kvalitetnija da su odvojene.
Zakon o trgovini, odnosno Predlog zakona o trgovini nije dugo u pravnom saobraćaju u Srbiji, deset godina, nije punih ni deset godina, 2010. godine je donet, 2013. godine su bile izmene i 2018. godine su bile druge izmene ovog zakona. Sad neko od kolega je rekao, to doduše stoji i u ovom obrazloženju ovog zakona da je Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija 2016. godine formiralo Radnu grupu koja će izvršiti analizu svih propisa koji se tiču ovog ministarstva i dati određene predloge za dalje rešavanje. Pa, se ovamo kaže da su izmene i dopune Zakona o upravnom postupku koji je donet 2016. godine i Zakona o inspekcijsko nadzoru 2015. godine uticale da dođe do promene ovog Zakona o trgovini, ali smo imali izmene 2018. godine i to je trebalo uključiti u izmene, a onda se poziva i na Zakon o zaštiti potrošača, što ne bi trebalo da bude osnov za ove izmene i dopune zakona.
Međutim, kada pogledamo detaljno ovaj zakon, mi srpski radikali, smo očekivali da će on ići malo na ruku subjektima i Srbiji i nismo mogli da pronađemo nijedan ozbiljan razlog za izmene i dopune, odnosno one mogu da uslede ali ništa se ne popravlja, ništa se ne čini. Treba imati u vidu da trgovina možda posle oblasti građevinarstva podstiče na indirektan ili direktan način i druge privredne aktivnosti. Činjenica da je oko 19% zaposlenih u Srbiji angažovano u sektoru trgovine, naravno, tu se misli na trgovinu na malo, trgovinu na veliko i popravka automobila koja takođe po ovom zakonu ima tretman trgovine, odnosno ovog zakona. Učešće u stvaranju BDP sa 10%, to ukazuje da je trgovina vrlo ozbiljna oblast i svaki zakon koji reguliše ovakvu jednu živu materiju on je prilično kompleksan.
Samo da se podsetimo da je prva roba sa kojom se trgovalo, istina, tri hiljade godina pre nove ere, bio kremen. Kremen su tadašnji stanovnici planete koristili za paljenje vatre, ali da je ozbiljnija trgovina se pojavljivala, odnosno pojavila se kad su ti stanovnici u to vreme počeli da proizvode stoku i kada je nje bilo viška, a najozbiljnije je krenula sa pojavom novca kao ekvivalenta novo stvorene vrednosti.
U početku su prvi trgovci bili proizvođači, a kasnije se ona definisala kao moderna trgovina i kao učešće trgovaca koji imaju zadatak da povežu proizvođače i krajnje korisnike tih roba, odnosno kupaca. Danas se zato kaže da je mnogo lakše proizvesti nego prodati, i ako je to tako, onda je pristup ovom zakonu, regulisanju ove materije trebao da bude mnogo ozbiljniji nego što vi nudite u ovom predlogu zakona. Mi nismo mogli ni uz najšire tumačenje, uz najbolju želju da potpuno razumemo odredbe ovog zakona da pronađemo želju predlagača da zaštiti domaće proizvođače, pre svega domaće proizvođače, a onda i trgovce.
Nije tako davno bilo kad je prvi objekat „Ikeja“ otvoren u Srbiji i od 9.900 i nešto artikala, koji su se našli u njihovom prodajnom asortimanu, samo tri proizvoda su bila iz Srbije. Ako nemamo jasno definisane zahteve tržišta Srbije i potrebe građana Srbije, onda donošenje zakona ne predstavlja ono što građani očekuju.
Neko od kolega je govorio i o potrebi da se poljoprivredna proizvodnja ozbiljnije tretira kroz Zakon o trgovini. Zbog čega ozbiljnije, kroz ovaj zakon? Zbog toga što najveći broj poljoprivrednih proizvoda ide tržištu i ako ono odlazi na tržište, onda moraju da se definišu neke stvari, da bi se motivisali proizvođači da imaju ozbiljan pristup tome.
Znate, ako u podređenom periodu ne uradi država nešto što je bila dužna i obavezna, onda treba da prođe mnogo vremena da bi se te posledice otklonile. Vidite, sada Kinezi podstiču rađanje više od jednog deteta. Sećate se da samo pre možda jednu deceniju je donet Zakon o ograničenju. Oni su to iskoristili a sada je već problem sa brojem stanovnika koji oni žele da imaju. Pa, i mi zakonskim propisima možemo na najdirektniji način da utičemo i na broj stanovnika i na populacionu politiku.
Za mene, ali to govorim iz razgovora sa građanima Srbije, prodajni objekat, prodavnice ili maloprodaja, to nije samo ono mesto u koje vi uđete, vrata vam se sama otvaraju, uzimate kolica, idete da kupite željenu robu, to je mesto gde se u selima Srbije, ljudi prvo sreću ujutru, mnoge njihove kuće, mnogo naših stanovnika živi udaljeni jedni od drugih i po nekoliko kilometara i dolazak u prodavnicu, u maloprodajni objekat, za njih je početak jednog dana.
Ovamo nisam video, nisam ni prepoznao uopšte da se poklanja pažnja takvima. Ministre, verovatno je trebalo da bude podsticano od strane države, na neki način prodajna vozila. Pominje se ovamo da postoji mogućnost prodaje robe i putem prodajnih vozila, možda i to da bi se izašlo u susret starim licima u Srbiji. To je moguće, znam potrebe u Mačvanskom okrugu, takvih ima dosta sela, gde bi takav vid trgovine dobro došao i nije Mačvanski okrug izuzetak, takvih je u Srbiji sigurno više od pola, ali vi kažete da sa ovakvim zakonom o trgovini uspešno ćemo suzbiti sivu ekonomiju.
Mi srpski radikali jesmo za to da se poštuju svi propisi i ako je obuhvat veći kad je u pitanju finansijsko zahvatanje, odnosno poreske obaveze, onda one mogu da budu pojedinačno manje za svakog učesnika u prometu, ali nemojte da vam osnovni cilj bude balkanski špijun Ilija Čvorović, i slični junaci iz tih serija. Mi imamo problem, odnosno imaćemo problem i kada je u pitanju rad veletržnica i kada je u pitanju rad pijaca, jer ne postoje uslovi…
Neke opštine, kao što je grad Loznica, su na relativno dobar i uspešan način rešile prodaju na zelenoj pijaci, tim što nema više vozila koja su bila van voznog stanja u kojima je držana roba, nego su napravljeni dobri objekti, ali uslovi za držanje takve robe nisu dobri. Naveo sam samo jedan primer, u nekima nema ni takvih uslova, nema ni minimalnih uslova.
Posebno treba imati u vidu da u veletržnicama gde se odvija promet sezonskih proizvoda i uglavnom njihova prodaja ide u dane kada su temperature izuzetno visoke, i oni bi morali da imaju hladnjače, ULO hladnjače ili odgovarajuće hladnjače u kojima bi mogla da se skladišti ta roba. To je prepušteno privatnoj inicijativi, gde se traži isključivo profit, ali to je kroz ovaj zakon moglo da se bar u naznaci vidi.
Negde oko 15 članova je posvećeno kontroli odnosno radu tržišnih inspektora, pa se sad uvodi nadležnost komunalnih inspektora, pa vi to lepo razdvajate, a ako je intervenisao komunalni inspektor, prihod koji on bude obavezao kontrolisano lice da plati biće prihod lokalne samouprave, ako to budu to tržišni inspektori, pošto su oni organizovani i nalaze se u ministarstvu trgovine, onda će to biti prihod centralne države.
Sve u svemu, bez ovog i ovakvog zakona, apsolutno se moglo. Ja ne znam šta je ovde dobro, šta je ovde toliko za pohvalu, zaista sam se trudio da pronađem nešto što bi moglo da se pohvali, ali takvog nema.
Ima mnogo razloga da se ovaj zakon povuče i da se bar neke od sugestija koje smo vam ovde ponudili, a i građani Srbije sigurno, ugradite u takav zakon da bi on mogao da reši neke probleme koji stoje pred građanima Srbije. Hvala vam.