Zahvaljujem predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažavajući da je ovo izraz političkog stava gospodina Mirčića, koji traži da se član 2. briše, ja ipak moram da kažem da sa tim ne mogu da se saglasim, jer član 2. ovako kako je predložen ovim izmenama i dopunama zakona je jednostavno nužan i neophodan.

Naime, Republika Srbija apsolutno pokazuje i ovim zakonom i ovim izmenama i dopunama koje se donose na ovaj zakon, da je ozbiljna, odgovorna i stabilna država, koja sve obaveze koje je sebi postavila uredno, blagovremeno i na odgovoran način ispunjava.

Ovo se za Srbiju nikako ne bi moglo reći u periodu od 2000. do 2012. godine, ali ono čemu danas vodi današnja rasprava i oko ovog zakona i oko ovih amandmana, jasno ukazuje da je očigledno nesporno da od 2012. godine na ovamo Srbija vodi jednu sasvim drugačiju politiku od onoga kakva je politika bila do 2012. godine.

Da smo zadovoljni u celosti postignutim rezultatima, nismo, ali da je ovo što je Srbija uradila tokom prethodnih sedam godina blizu maksimuma koji može da uradi država koja je bila na ivici propasti, u svakom pogledu je činjenica. Da li je moglo nekim drugim putevima da se stigne do ovih rezultata lakšim, možda je nešto i moglo na lakši način da se ostvari, ali da bi Srbija ponovo bila država koju poštuju na odgovarajući način i onako kako mi smatramo da to ona zaslužuje, osim uspešnog podizanja ekonomije, očigledno da je jako važno i podizanje vojne snage i odbrambene moći Republike Srbije.

Činjenica je da u poslednjih nekoliko godina u kojima se intenzivno radi na obnovi Vojske Srbije, njenim osposobljavanjem, podizanjem nivoa i standarda samih vojnika i oficira, podizanjem borbene gotovosti, stavovi Srbije se daleko bolje čuju i u svim onim zemljama sa čijim mi stavom prema tome na koji način rešavati pitanje Kosova i Metohije mi nismo zadovoljni.

Ja se neću složiti sa koleginicom Vjericom Radetom da Kajl Skot ne predstavlja ono što je američka politika u odnosu na Republiku Srbiju. Šta on radi, koga voli i koga ne voli, to je posebna priča, ali dokle god Kajla Skota ne bude opozvao onaj ko je za to ovlašćen, a to je predsednik Sjedinjenih Američkih Država, za mene on ovde apsolutno pokazuje šta je američka politika u odnosu na Republiku Srbiju, a samim tim i na status Kosova i Metohije.

Ako bismo primenili drugačiji princip, onda zaista bismo i svoje prijatelje i saveznike u ovom trenutku doveli u nezgodnu situaciju kad bismo rekli da gospodin Čepurin nije zastupao interese Ruske Federacije na odgovarajući način i njihove stavove kada je u pitanju Republika Srbija ili da tako neće raditi Aleksandar Arkadijevič Harčenko, novi ambasador čije rezultate rada mi željno očekujemo u nekom budućem periodu, ali ne očekujemo nikakvu promenu, jer se nije promenio ni stav Rusije.

Inače, ono što u današnjoj raspravi, a čini mi se ponekad i u gledištima mojih uvaženih kolega koji sede sa moje leve i desne strane, stoji jeste što nekako iz ideoloških razloga očigledno preskaču jedan jako važan period, a to je period od 1945. do 1990. godine. Pozivamo se na Nikolu Pašića, pozivamo se na period od 1941. godine, pozivamo se na današnje dane i stavove i odnos u svemu tome, a nismo spremni da sagledamo ni ono što je dobro iz nekog perioda koji je trajao od 1945. do 1990. godine. Znate, ja znam da ne zaslužuje svako Kuću cveća, ali se slažem da svako ko je izgubio život treba da se zna gde mu je grob.

Moramo tražiti i ono što nije bilo dobro i ono što je dobro, jer znate, ako sa prvog stepenika preskočite na peti, nedostaje vam drugi, treći i četvrti, a onda je pitanje da li idete dobrim putem. Nekada bi se to do 1990. godine zvala aktivna miroljubiva koegzistencija, a aktivnu miroljubivu koegzistenciju je bivša država, iz koje smo svi potekli, mogla da vodi zato što je bila stabilna ekonomski, zato što je bila četvrta vojna sila u Evropi, zato što je bila treći izvoznik oružja u svetu i njen glas se daleko čuo.

Prema tome, ako ne želimo da ratujemo, a niko ovde ne želi da ratuje, onda Vojsku Srbije moramo zaista unaprediti i vratiti joj pun kapacitet, jer se vojska ne sprema da bi ratovala, nego upravo moramo imati snažnu vojsku da nikome ne bi palo više na pamet da nam se desi 1990. godina, a uz privredni rast, snažniju vojsku, stavovi Republike Srbije će kada je u pitanju i Kosovo i Metohija biti daleko bolje primljeni i jasnije definisani i kad su u pitanju oni koji nas ne gledaju blagonaklono i ne idu nam na ruku kad je u pitanju rešavanje statusa Kosova i Metohije.

I da vam kažem, besni smo svi s pravom na sve one koji su bombardovali Republiku Srbiju, od Havijera Solane pa nadalje, ali isto tako nemojte da zaboravimo da treba da budemo besni i na one koji su ukinuli presudu kojom su isti ti koji su rukovodili bombardovanjem ostavili štetu, unakazili nam zemlju, oteli nam Kosovo i Metohiju, oni koji su ukinuli presudu protiv Havijera Solane i svih ostalih. Posledice ukidanja te presude i pritiska od onih koji su to uradili da bi Havijer Solana mogao da dođe u zemlju Srbiju, a ne bude uhapšen na aerodromu nas stižu i osetićemo ih u pravnoj šupljini koja dolazi u nekom budućem periodu i o tome treba da vodimo računa. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Da li neko želi reč?
Izvolite, kolega Periću.

Kolega Komlenski me je podsetio da jedno dve rečenice svom govoru vezano za ovaj amandman ugradim.

Ubeđivali su nas kad su ukidali tu presudu da tako treba, da će država Srbija od toga da ima koristi i sad nas u neke slične stvari pokušavaju ubediti, i možda nije politički korektno, iako ja razumem u žaru borbe da se stavovi predstave na što bolji način ovde parlamentu, nije politički korektno izjednačavati odnos Rusije prema Srbiji i Sjedinjenih Američkih Država, i nije Kajl takav što je skot, nego zato što je Kajl Skot i zato što dolazi iz Sjedinjenih Američkih Država. To mi imamo u vidu.

Ali, ja se sećam, možda neko od prisutnih kolega ovde, bio sam jednom jedan od članova delegacije ove Skupštine u poseti Ambasadi Ruske Federacije kad je Konuzin bio ambasador 2010. godine. Tu delegaciju je predvodila Slavica Đukić Dejanović, kao predsednik Skupštine u to vreme i ambasador Konuzin je bio nezadovoljan odnosom vlasti u Srbiji, kada je u pitanju privatizacija i privredna aktivnost Ruske Federacije.

Onda je bio neki drugi režim, naravno, ali sad mi moramo u ovom teškom momentu, i u pravu je kolega Martinović kada kaže da nije lako voditi Srbiju, da nije lako sad biti vlast u Srbiji, to nije bilo nikad. Ne samo zbog Skota i sličnih, nego i zbog onih naših. Evo, ta Snežana Čongadin, koja kaže da je novinar u državi koja je genocidna. Ima li većeg greha prema svojoj državi? Ne treba ništa drugo uraditi, samo to izjaviti. Sećate se, jedan kolega narodni poslanik pre nekoliko dana došao je da postavi pitanje i zapretio je poslanicima i svim drugim vezano za pominjanje genocida. To su strašne stvari. Mi ne smemo da se povedemo za takvim stvarima.

Sad kada je kolega Martinović rekao ko bi otišao da živi na Kosovu i Metohiji, pa činjenica da mi gradiramo sad ambasadore, ovaj će pomisliti – pa nisam ja još najgori, ja mogu da budem još malo gori, mogu još da stegnem. Mi treba uvek da ističemo Rezoluciju 1244, Kumanovski sporazum, iako SRS jedina tad nije bila za to, ali postoje neke stvari koje nam daju neke šanse i neke nade. Ne smemo mi nikad da kažemo - pa Albanci ili Šiptari imaju pomoć Sjedinjenih Američkih Država i slično, nego da se hvatamo za ono što nam stoji trenutno na raspolaganju.

Ja bih bio ponosan i srećan da je Emanuel Makron rekao da će da preispita odluku svoje države vezano za priznavanje Kosova i Metohije. Znate šta bi to značilo da jedna stalna država članica Saveta bezbednosti kaže da će da povuče takvu odluku? I paralelno treba razvijati i jačati i ekonomske i bezbednosne odnose, gospodine Đorđeviću, vi ste valjda jedan od prvih koji je počeo da reformiše Vojsku, da ne zaboravimo, a ujedno i nam se malo uključili, jer možda vam je postalo i dosadno u ovoj višesatnoj raspravi. Nije, naravno, prati on to budno.

E sad, da se ne bi stekao utisak da SRS jeste protiv ovog zakona koji je donet 2016. godine, gde se država Srbija obavezuje i prihvata za javni dug ono što imaju pravo građani kao staru deviznu štednju, ja ću kolokvijalno, da ne bih govorio konkretno naziv ovog zakona. Neko od kolega je rekao da građani čekaju 18 godina, ne 18, 27. Član 1. ovog zakona kaže – ovim zakonom uređuju se uslovi za one koji su do 27. aprila 1992. godine položili deviznu štednju, naravno, pripisujući kamate do 2016. godine. Mi smatramo da je ovo bilo sasvim dovoljno. Do ovog momenta, odnosno za realizaciju ovog zakona SNS i sadašnji režim ne snose nikakvu odgovornost, ali od 2016. godine kada smo ga imali, on je i menjan 2017. godine, vi snosite odgovornost.

Evo, sad ćemo probati argumentima da kažemo zašto i zbog čega. Zato što vi kažete da država Hrvatska do decembra meseca 2018. godine nije uopšte htela da izdaje potvrde, da nisu realizovana ta potraživanja. Bosna i Hercegovina sa Vladom, odnosno sa Ministarstvom finansija Bosne i Hercegovine tek u aprilu 2019. godine, razgovaralo se o tome, da oni izdaju takve potvrde. Da li vam je garant ako oni od decembra meseca 2018. godine, mislim na Hrvate, su već počeli da izdaju te potvrde, prošlo šest meseci, da će u narednom periodu od šest meseci biti to realizovano? Meni nije. Da se nećete ponovo pojaviti sa sličnim predlogom zakona da produžimo dalje na šest ili već koliko bude trebalo meseci. A ovo što je neko seo i razgovarao sa Ministarstvom finansija Bosne i Hercegovine u aprilu mesecu, to je morao da uradi ranije. Potrebno je pratiti ono što mi insistiramo da uvek treba vršiti neke analize i pratiti sprovođenje zakona. I kad ste videli da nemamo dovoljno dokaza da bi mogli da realizujemo ovaj zakon onda je trebalo još tad intervenisati i možda je moglo bez ovog.

Sad mi ne zlurado, nego prosto kad se to analizira, kažemo da su tri razloga za donošenje ovog zakona o izmeni i dopuni Zakona o regulisanju javnog duga u Republici Srbiji. Jedan je, moram da vam kažem, to prijatno zvuči onima na koje se ovo ne odnosi, oni ne znaju o čemu se radi nego kažu vidi velikodušno ovi hoće da pomognu. To je s jedne strane, odnosno jedan razlog. Drugo, ove obaveze proističu iz nekih međunarodnih faktora međunarodnih želja i ciljeva i tačno je da je taj Sud za ljudska prava koji je uspostavljen 1959. godine kao pilot presudu, rekao kako treba rešiti samo nekoliko konkretnih slučajeva, a onda pošto oni imaju negde imaju kod njih oko 8.000 zahteva ili 1.650 predmeta koje treba spojiti, onda mi to pokušavamo da rešimo na taj način.

Možda najozbiljniji, treći ali možda najozbiljniji razlog, ono što je predviđeno u budžetu Republike Srbije za 2019. godinu to nije dovoljno ako se ukupan iznos potraživanja, odnosno onog što se tretira kao javni dug nije dovoljno za isplatu prve tranše koja je trebala da usledi do 31. avgusta 2019. godine. To nije možda ni deseti deo od onog što je potrebno da se isplati, pa vi onda uzimate sebi vremena da bi to prolongirali i predvideli u budžetu za 2020. godinu da se isplati i taj deo. Mislim da je u pitanju verovatno ovaj treći razlog. Znači, vi ćete sad za šest meseci prolongirati isplatu jedne od 10 do sada predviđenih rata, pa kažete da će biti osam. U konačnom, to će biti možda i pre, odnosno i pre za šest meseci nego što je bilo u prvoj varijanti, ali znate, ponekad dužnici mogu za godinu dana da isplate kompletan dug, ali javni izvršitelji došli danas i traže kad nema mogućnost za tako nešto. Hvala vam.

Pravo na repliku, narodni poslanik Đorđe Komlenski. Izvolite.
Zatim, Vladimir Orlić.

Zahvaljujem predsedavajući.

Verujem da me je gospodin Sreto Perić pogrešno razumeo, ni na kraj pameti mi nije palo da poredim odnos ruskih ambasadora i američkih ambasadora prema Republici Srbiji i ne bih da o tome više diskutujem.

Oko jedne stvari moram da se složim, a to je da je krajnje vreme da Tužilaštvo u Republici Srbiji počne da radi svoj posao. Ovaj dom je doneo Rezoluciju o postojanju zločina u Srebrenici, prema tome, Tužilaštvo je dužno da pokrene krivične postupke protiv svih onih koji na bilo koji način dovode u pitanje stav Republike Srbije zvanični, tvrdeći da je ovo genocidna država, praveći štetu ovoj državi čineći joj zlo i jednostavno njen međunarodni autoritet dovodeći u pitanje, a time podrivaju apsolutno i interese Republike Srbije i Republike Srpske, znači celokupnog srpskog naroda. Hvala.

Zahvaljujem.
Pravo na repliku, narodni poslanik Vladimir Orlić. Izvolite.

Dobro je što se razumemo u onom delu da kada se ozbiljno baviš državom, onda razumeš koliko je samo teško voditi mali srpski brod kroz te tesnace, virove i hridi koji predstavljaju put naše zemlje i koliko je to velika odgovornost. Mi od te odgovornosti ne bežimo niti trenutak, naprotiv, za to se javljam da intervenišem.

Tačno je da to ne shvata samo onaj ko se, poput bivšeg režima, prema toj plovidbi odnosio kao prema nekom raftingu za sopstveno uživanje. I Đilasi i ti Jeremići i kompletno žuto preduzeće koje se ponašalo prema toj plovidbi, što znači dođeš u poziciju da se o nečemu staraš, dođeš na odgovornu državnu funkciju, a ti smatraš da si se popeo na neki tobogan ili rolerkoster u zabavnom parku za pijane milionere. E, tako su se ponašali prema tom pitanju i samo o sebi brinuli, samo o sebi mislili, o sopstvenim firmama, poput Dragana Đilasa, koji je prema njima usmerio stotine miliona evra, o sopstvenoj karijeri, ali opet i džepovima poput Vuka Jeremića, koji je silne milione dobio na poznato vam je koji način, a pri tome se odlično i zabavljao. Čuli ste već one čuvene rečenice kako se zajedno sa svojim prijateljima i poslovnim saradnicima cerekao kako su majku majčinu Srbiji i Crnoj Gori, a verovatno srpskom narodu gde god ga je bilo.

(Aleksandar Martinović: I to mu nije dosta, nego još tuži rođenu državu.)

I sada, ti tužakaju sopstvenu državu, a tu našu muku i taj naš napor ne vrednuju ni najmanje i ne samo to, to sam hteo da vam kažem, i dan danas sabotiraju sopstvenu državu i dan danas svaki uspeh koji napravimo pokušavaju da pokvare.

Mi dovedemo predsednika Francuske da u sred Beograda, na srpskom jeziku govori, da govori, da poruke ljubavi donosi za naš narod i da govori da uvažava srpski interes vezano i za Kosovo i Metohiju, da to više nisu reči onog eksplicitnog stava države, bilo koje države koja smatra da Kosovo nije Srbija, nego kaže, da kompromis da, srpski interes postoji i to svako mora da vidi i razume. A kako nam odgovaraju? Kako pokušavaju to da polome i Đilas i Jeremić i ove njihovi Todorići? Čuli ste danas na koji način najprimitivnijim, onako najprizemniji mogućim uvredama na račun tog Makrona, zluradi, zajedljivi, zlobni zbog toga što je to pošlo tako uspešno po Srbiju, uspešno po Aleksandra Vučića i po Vladu Srbije, nego im je i to malo, evo sada, taj Todorić zastupnik Đilasov a visoki funkcioner Jeremićeve stranke koji se na najprizemniji način izražavao javno preko tog svog Tvitera o seksualnim sklonostima predsednika Makrona, kako on to doživljava. Evo, sad kažem, a to je više nekrofilija. Pokušava sam sebe da nadmaši, kaže više to je nekrofijlija. Isti taj kada Srebrenicu pominjemo, je govorio, taj Todorić na televiziji N1, Srebrenica je genocid i za to je, pazite sad tu rečenicu, odgovorna Srbija, odnosno SRJ. Ti ljudi koji su uvek brinuli samo za sebe ne mogu da podnesu da Srbija pokušava da napravi ne mali rezultat, rekao bih, ogroman rezultat i kada je reč o najtvrđoj mogućoj problematici kao što je razumevanje zapadnih zemalja, ali i kada je reč o fantastičnim uspesima koje mi ostvarujemo i na drugoj strani sveta. Jedan primer ću samo reći, i završavam zaista, mi ćemo početi da radimo, ali zaista u praksi početi da radimo, metro koji je dugo tema u ovoj zemlji. Znate sa kim? Sa kompanijama koje dolaze iz Francuske i iz Kine, sa njima ćemo zajedno napraviti nešto što je danas u Srbiji realnost. Taj je projekat jedan od najvećih simbola neuspeha bivšeg režima tih Đilasa, tih Jeremića, tih Tadića, Stefanovića i tih i takvih Todorića i pokazatelj da Srbija može mnogo bolje nego u njihovo vreme, kad hoće i kad se o njoj staraju ljudi koji je vole.

Zahvaljujem.
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Da li neko želi reč? (Da.)
Izvolite, kolega Rističeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, pljačka devizne štednje većinom su opljačkani siromašniji građani, srednji sloj. Siromaštvo nisu proizveli siromašni, već bogati. Kako su bogati postali bogati? To su dobitnici inflacije i dobitnici tranzicije. To su isti ljudi, to su oni isti ljudi kojima je Milošević dozvolio da se obogate kroz inflaciju.

Setimo se samo da je crni kurs bio 20, 30 puta veći od navodnog zvaničnog kursa. Uticali su na tadašnju postavu, tako što su kupovali recimo devize po zvaničnom kursu za 100 dinara, a na crno na ulici ga prodavali za 1.000 dinara, za 10, 20, 30, 50 puta veći iznos, a onda im to nije bilo dosta. Oni koji su kupovali devize na ulici su za te pare kupovali benzin i cigarete, pa su recimo oni za marku koju su kupili za 10 pfeninga kupovali litar benzina tim istima koji su opljačkali za devize i za deviznu štednju i onu iz slamarice štednju, za te iste pare, taj benzin i dizel prodavali za tri evra. To je bila višestruka pljačka.

Novac od te vrste pljačke, dobijen inflacijom i švercom, je otišao na Kipar i belosvetske banke, a onda su ti isti ljudi postali prijatelji DOS, pa i finansijski direktori, pa su krenuli da budu dobitni tranzicije. Kada smo svi mi gubili sve oni su se bogatili, kupovali su sve. Oni su rešili da naprave tri vrste banaka. Jedne banke su likvidirali, druge su prodali strancima, a treće su opljačkali kao što je „Agrobanka“ u kasnijem periodu i Razvojna banka Vojvodine.

Ovu prvu likvidaciju su izvršili da bi se domogli imovine društvenog kapitala i da bi za onaj novac koji su opljačkali prvi put građane, ovog puta pokupuju njihove firme, ili ga ostave bez posla. Krv na slamčicu su oni njima popili od 1990. do 2010. godine, da bi stekli svoje ogromno bogatstvo, a sa druge strane su proizveli siromaštvo koje je bilo neizdrživo za gledanje. Stotine hiljada slaboplaćenih, nezaposlenih i otpuštenih su proizveli. Mi to ne treba da zaboravimo.

Otuda i devizna štednja je nestala. I moj predlog za vraćanje te devizne štednje, da je to izvodljivo, protokom ovoga vremena bi bio – da država konfiskuje imovinu svih tajkuna, ali ne nepravedno, da sudskim putem ili nekim nekim drugim demokratskim putem, prihvatljivim demokratskim putem, ne streljanjem, kao što su radili njihovi očevi. Sve su to deca komunizma, bivših funkcionera. Zar niste primetili da svi ti dobitnici, na kraju dobitni komunizma i tranzicije su bili tu nešto i da recimo njima nisu simpatične Rusija i Kina, a svi mi koji smo naginjali ravnogorcima, više ljubimo Rusiju i Kinu. Neverovatan paradoks. Ali para može sve.

Moj predlog je sledeći, da sve što su oni dali državi, sav taj novac država njima vrati, sa 5% kamate. Evo i sa 10% kamate godišnje, a sve što im je država dala, znači sve što su oni dali državi da im se vrati sa 10% kamate, a da država sve ono što su oni dobili od države privatizacijom vrati sebi. Mislim da je to pravedno, da njihov novac bude sa 10% kamate, a da se državi bez ikakve kamate vrati zemljište, kombinati, fabrike itd.

Devizna štednja je nestala upravo tako što su oni kupovali za 10%, a na ulici po zvaničnom navodnom kursu, a na ulici su je prodavali sirotinji, od koje su je uzeli, deviznu štednju prodavali i po 10, 20 puta većoj sumi da bi oni kupovali benzin, po tri puta većoj sumi nego što su ga oni kupili u inostranstvu. I to je pljačka koja je vršena. Po meni ona čuvena parola „tačku na pljačku“ koja je od Liberalnog saveza prerasla bila u koaliciju Vojvodine mislim da je trebala da stupi na snagu. Mislim da tu tačku nismo stavili zbog stranog faktora. Multinacionalne kompanije i banke su želele da naše banke nestanu, i ovi su im učinili uslugu.

Finansijsko tržište je potpuno pripalo stranim bankama, protiv kojih je Boško Obradović bio, a sada se druži sa onima koji su strane banke doveli. Neverovatno. Pa je on bio, ne znam protiv tajkuna a druži se sa Đilasom. Strani faktor je to dopustio da bi se domogao i on dela imovine. Uzeli su pivare, cementare, sve što je na ovom tržištu donosilo profite, da se ne bi izlilo na njihova tržišta, da ne bi slučajno u demokratiji i tržišnoj ekonomiji mi zauzeli neko evropsko tržište.

Oni su rešili da uzmu ono što je ovde dobit već donosilo, fabrike cementa, pivare, banke, osiguravajuće kuće, a ovo su namerno ostavili tajkunima, i saglasili se sa ovom vrstom pljačke. Zašto? Zato što su znali da su tajkuni prijatelji DOS i da će uticati na buduće sastave vlade i da će Republika Srbija na takav način izgubiti suverenitet. Zato ja predlažem da ubuduće teško povraćen suverenitet i deo suvereniteta koji smo povratili ponovo ne bi izgubili, da kaznimo te tajkune i da konačno kaznimo one 24 privatizacije. Hvala.

Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Da li neko želi reč?

Izvolite koleginice Jovanović.