Ovde dolazimo do situacije, gospodine ministre, da se terminološki ovaj zakon o elektronskom poslovanju, odnosno trgovini, pokušava da izjednači sa nečim što već postoji u Zakonu o javnom beležništvu. I to je jedan termin oko kojeg se vodila polemika među advokatima, pravnim stručnjacima, profesorima pravnog fakulteta, da li to nešto, tzv. solemnizacija, treba da stoji uopšte u bilo kom zakonu i tada donetom Zakonu o javnom beležništvu, a mi smo inače protiv javnih beležnika, odnosno tog zakona, jer smatramo da je to bespotrebno, da je Srbija trebala da nastavi onako kao što je decenijama rađeno, da se svi ugovori i sve druge overe vrše kod nadležnih sudova.
Sećam se, bila je jedna emisija na ovom tzv. javnom žutom Bujketovom servisu, gostovao je čak i predsednik ove beogradske advokatske komore, mislim da je bio Šoškić, sad se oni menjaju, i, znate da on nije znao da objasni to tumačenje koje stoji, evo, ja sam zapisala - na sajtu ministarstva piše da je solemnizacija potvrđivanje isprave kod javnog beležnika. I onda se postavlja pitanje - a zašto javna isprava mora da se potvrđuje? Evo ovde pravnika, gospodina Martinovića, kao doktora pravnih nauka, gospođe Radete i, znate, to je jedan pravni nonsens.
Nešto što je već kroz ugovorom dve strane verifikovano, odnosno overeno, kao što ja predlažem ovim amandmanom u ime SRS, sad treba neki notar da solemizuje, jel tako, odnosno da kaže – e, to je nešto što ja potvrđujem da je tačno. A, „solemnizejšn“ izvorno, to sam pogledala malo pre na ovom oksfordskom rečniku, gospodine Martinoviću, znači religijski obred, obično kada je u pitanju venčanje. Zaista, ja ne razumem da se solemnizuje nešto što je već ugovorom overeno. Razumem, ajde, ako ste uveli te notare, da oni legalizuju nečiji potpis. Dođe čovek, valjda smo mi, kažem, protiv toga da to rade oni, već da rade sudovi. Ali, ako je već to solemnizovano, molim vas, objasnite mi što to da postoji u ovom zakonu, jer ovde Vlada je obrazložila i kaže – zbog toga što se usklađuje sa Zakonom o javnom beležništvu.
Mi smatramo da treba ipak da stoji, kako smo mi to rekli, overene, odnosno legalizovane, jer to je zaista dovoljno da se potvrdi. Kad je, ja mislim da je još 2004. godine u Srbiji usvojen zakon, tada smo bili isto poslanici u skupštini, Zakon o elektronskom potpisu, kada je on počeo da se primenjuje kod ugovaranja dve strane.
Dosta je to počelo da funkcioniše. To ljudi, naročito kod tih ugovora na daljinu, evo, ovo je trgovina na daljinu, odnosno trgovina sedam dana u nedelji, 365 dana u godini, 24 sata možete onlajn da poručujete robu. Naravno, i tu treba građani da budu oprezni i da vode računa gde to rade.
Sad kad smo kod te solemnizovane kupovine, pod znacima navoda, odnosno overene i ugovorene, htela sam da pohvalim zaista jedan pozitivan primer, a to je poziv, eto, i za sve druge. Ne moraju da budu ljudi iz dijaspore, ali imamo slučaj u Prijepolju, gde se gospodin Varaklić vratio, kao iseljenik ranije u Kanadu, u svoje rodno mesto i formirao je kompaniju koja zapošljava preko pedesetoro mladih ljudi sa tendencijom da ih bude još više. Na tom prostoru, dakle tu, bave se prodajom onlajn. To je neka mreža slična kao „Amazonu“ ili „Ali-babi“, ali je kanadska mreža za onlajn trgovinu, mlade ljude čiji je čak prosek plate, to treba da bude primer za sve vas koji dovodite strane investitore i dajete im subvencije po 10, 11 hiljada evra. Ovaj čovek je zaposlio te ljude i prosek plate, nećete verovati, gospodine ministre, preko 100.000 dinara. Čak neki imaju i 150, 200 hiljada dinara. To je vrlo ozbiljan posao.
Neko da bude operater, u smislu špedicije onlajn, za poznatu kompaniju u svetu, da radi te, kako bi rekli, „fri lens“ poslove, to je odgovorno. Naši mladi ljudi koji su informatičari, evo tu je kolega Orlić koji je i doktor elektronskih nauka, može da vam kaže da je to nešto što iscrpljujuće, u isto vreme odgovorno, ali i dobro plaćeno. Tako da, mi treba tu da naše ljude edukujemo.
Sad je usvojen ovaj zakon, pa, znate, ni je ni dovoljan procenat, odnosno biće, verovatno, insistiramo da malo više obratite pažnju i u danu za glasanje prihvatite ove amandmane. Nije to još ni toliko zaživelo u onoj meri u kojoj bi trebalo da bi pomogli domaće kompanije koje uspešno posluju, da prodaju onlajn svoju robu.
Ali, onda, stvarno, zašto ovakvi izrazi koji su nepotrebni i ove reči i u ovom zakonu, kao i u Zakonu o javnom beležništvu? Jednostavno, ako želite da jedan ovakav zakon koji treba da bude za moderno poslovanje, jer nema danas ni malog deteta koje ne koristi računar i sve više ljudi i u nekim drugim sredinama, a pomaže zaista našim kompanijama, jer opet ćete podstaći one druge ljude, mlade, inforamatičare, da izrađuju ove onlajn platforme, sajtove za kupovine. Svakako, imaće i država od toga koristi. Tu se nalaze i reklame, ne ove kao Đilasove, monopolske, koje koštaju čitavo bogatstvo i brdo para.
Kad smo kod te solemnizacije, gospodine Arsiću, vi ste čuli da je ovaj nesrećni prozapadnjački i antisrpski Savez za promene napravio nekakav ugovor sa narodom. Ugovor bez naroda. I šta ste, gospodine Martinoviću, malo pre govorili – 100, 200 ljudi? Evo, u subotu ih je u Kragujevcu bilo 15. Znate, oni sve hoće, samo njih narod neće, a mi zahtevamo od vas da uradite vaš posao do kraja kao vlast koja ima tu odgovornost i da procesuira sve njih za njihova nedela, odnosno za pljačku Srbije i državnih resursa.
