Zahvaljujem potpredsedniče Marinkoviću.
Pre nego što pređem na član 2. odnosno amandman koji je kolega Rističević podneo na član 2. gospodin ministar je postavio jako dobro pitanje i mi nikako da dobijemo odgovor na to pitanje – kakva prava deca imaju u severnoj Albaniji, a ja ga samo dopunjujem – kakva prava srpska deca imaju u Preševu i u Bujanovcu? Jako je dobro gospodine ministre, da imate konstruktivan pristup i da Srbija i dalje želi da gradi dobrosusedske odnose bez obzira na nerazumevanje drugih.
Što se tiče člana 2. i amandmana koji je kolega Rističević podneo na član 2. on jeste tehničke prirode, ali je smislen i mislim da treba da razmotrite njegovo prihvatanje. Lično ću glasati za taj amandman. Što se tiče pitanja koje je postavio obrazlažući amandman, i ona su potpuno opravdana i naravno da zalužuju odgovor.
Koristiću, naravno vreme predsednika poslaničke grupe, da znate, predsedavajući.
Obzirom da je neko pred početak rasprave, gospodin ministar je rekao da ste vi jedan od ministara Vlade Republike Srbije koji vrlo često boravi u Narodnoj skupštini Republike Srbije i mi to pozdravljamo. Znači da je zakonodavna aktivnost koja je usmerena ka deci, koja je usmerena ka osnovnom, visokom, srednjem obrazovanju jedan od ključnih ciljeva i da jako dobro radite na tome. Imate naravno pohvale poslaničke grupe SPS.
Mi želimo još jednom u nekoliko rečenica da se osvrnemo, jer nema smisla da to ne ponovimo kada je reč o onom pozitivnom, a tiče se konkretno zakonskog predloga o kojem danas govorimo. Pa, kroz to naravno, provući ću i član 2. i još neke članove, jer neću koristiti kasnije vreme tokom rasprave.
Pre svega, kao što smo rekli smatramo da usvajanjem ovog zakona mi, dakle unapređujemo sistem visokog školstva koji omogućava njegovu dalju uspešnu reformu sa ciljem, pre svega, pod jedan - usklađivanje visokog obrazovanja sa potrebama tržišta, odnosno pre svega sa potrebama privrede; pod dva - povećanje praktičnih kompetentnosti i sposobnosti za većinu ljudi koji završavaju visoke škole i fakulteta. Suština zakonskih rešenja sadržanih u ovom zakonu, koji je u skladu sa strategijom Vlade Republike Srbije o visokom obrazovanju, čiji je osnovni cilj obrazovanje za 21. vek.
Specifičnost ovog zakona je u tome što se on realizuje u partnerskom odnosu u tri subjekta i to visoko školske ustanove, poslodavca i studenata. Partnerski odnos sva tri subjekta stvaraju uslove da postojeći ciljevi, ciljevi koji su definisani se i ostvare.
Ciljevi se mogu ostvariti, jer svaki od partnera, tako možemo reći, od njihove primene može imati koristi. Tako recimo visokoškolske ustanove mogu dobiti nove autentične studijske programe ili unaprediti postojeće studijske programe. Svojim studentima pored opštih znanja ovakvim modelom studija omogućiće se praktična znanja i veštine neophodne za njihovu profesiju, a iz odnosa sa poslodavcima visokoškolske ustanove će omogućiti informacije o stvarima u realnom sektoru, pre svega mislim na realni sektor privrede.
Poslodavci ću uspostaviti dobru saradnju sa univerzitetima i imaće uvid u studijske programe univerziteta, moći će na njih da utiču, a steći će uvid u potencijal i sposobnost studenata i njihovim kompanijama gde realizuju ovakav i ovaj vid studija.
Studenti koji studiraju po ovom modelu dobiće veće kompetencije po našem mišljenju koje se odnose pre svega na profesionalnost, koje daje studentima mogućnost za zapošljavanje tamo gde upravo održavaju praksu i pre svega će povećati stručnu kompetentnost, jer model učenja predviđa, kao što je to već više puta bilo reči, realizacijom 50% obima opštih znanja i 50% praktičnih znanja i veština što je veliki zaokret rekao bih u studiranju.
Kada posmatramo konkretno određene članove, pa član i 2. o kojem je govorio gospodin Rističević, ali i član 3. Zakona, postavlja ciljeve, recimo, dualnog modela studiranja o kojima sam već govorio, koji na dobar način doprinosi rešavanju nekih važnih pitanja koji omogućavaju da se ciljevi koji su postavljeni, koji se žele postići ovim zakonom i ostvare.
Znamo da je proces akreditacije studijskih programa ni malo lak, veoma složen, kompleksan i dug, a član 5. ovog zakona omogućava da se ovakav model studija može akreditovati kao samostalni studijski program ili kao jedan od modela u okviru postojećih studijskih programa.
Pozitivno je i to što po ovom zakonu visokoškolska ustanova može da podnese zahtev za davanje saglasnosti za organizaciju modela u okviru akreditovanih studijskih programa. Za njegovu realizaciju po ovakvom modelu, a pozitivno je i to što se saglasnost može doneti u relativno kratkom roku, jer sam maločas napomenu koliko traje sam proces akreditacije.
Recimo, članom 6, isto važan član, važan je jer omogućava da odnos u obimu časova, aktivne nastave i učenja kroz rad kod poslodavaca gde aktivna nastava mora da bude zastupljena najduže 450 časova godišnje i učenje kroz rad sa 450 časova godišnje što je veliki zaokret u sticanju praktičnih veština, ali što je veliki zaokret u sticanju i opštih znanja.
Obaveze visokoškolske ustanove i poslodavaca utvrđene su ugovorom što definiše odgovornost realizacije ovog modela studija. Suština zakonskih rešenja ovog modela je u tome što ovaj oblik studija nije obavezan, već se organizuje kada visokoškolska ustanova i poslodavci imaju interes da se organizuje ovakvo studiranje i u tom smislu poslodavac je dužan da ispuni odgovarajuće uslove za učenje kroz ovaj i ovakav rad. Ti uslovi se odnose na vrstu delatnosti koja omogućava realizaciju studijskog programa, odgovarajući broj mentora koji će raditi sa studentima, odgovarajući prostor, sredstva, opremu, a zatim i zaštitu drugih prava studenata koji uče kod poslodavca.
Važan je član 20. Zakona koji definiše formu ugovora o učenju kroz rad, a zaključuje ga poslodavac i student, i njime se regulišu međusobna prava i obaveze, a posebno bih istakao materijalni efekat, što je definisano članom 31. i članom 32.
Ova rešenja omogućavaju studentima, koji uče kroz rad, da ostvare naknadu koja se kreće u rasponu od 30 do 70% osnovne zarade zaposlenog koji radi na tim poslovima. Materijalna nadoknada je, istakao bih, takođe bitan faktor koji povećava motivaciju i odgovornost studenata za uspešne studije po ovom modelu.
Na kraju, reč je zaista o dobrom reformskom zakonu, koji unapređuje sistem visokog obrazovanja u našoj zemlji, povećava pre svega profesionalnu kompetentnost mladih ljudi koji završavaju fakultete i osposobljavaju ih za uspešan rad, lakše zapošljavanje u njihovoj ili svojoj profesiji, ali isto tako i nastavak stalnog usavršavanja i izražavanja sposobnosti mladih ljudi koji studiraju po ovom modelu ili se opredele da studiraju po ovom modelu.
Primena ovog zakona je dosta složena i najbolje je da se realizuje putem pozitivnih primera u pojedinim poslovnim oblastima, na primer informacione tehnologije, u kojima će se one ostvariti. Zatim, odgovornost univerziteta i poslodavaca koji imaju interes kada je reč o ovoj vrsti studija.
Sigurni smo da će praksa otvoriti i neka druga pitanja koja će omogućiti da se ovaj koncept dalje usavršava i unapređuje. Važno je sada da počnemo savremeni pristup o obrazovanju koji će se, potpuno smo ubeđeni, shodno zakonodavnoj aktivnosti koje vaše ministarstvo doprinosi, u narednom periodu stalno unapređivati i usavršavati. Zahvaljujem.