Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Stevanović.

Hvala podpredsedniče.

Dame i gospodo, ova današnja prva izmena zakona koja je inače potakla mnogo veće interesovanje javnosti po malo liči na dan mrmota i generalno se ponavlja svakog septembra. Jednom se to čak desilo i u oktobru. Tačno je da postoji jedna solidno velika populacija u Srbiji koja ima problem zbog toga što je upisala neke studije na fakultetu, te studije nije uspela da završi u datom roku. Kada se taj rok koji je zakon predviđao primakao, rok je pomeran prvo za jednu, pa za još jednu, pa za dve godine i verovatno će i za dve godine neki drugi saziv sa nekim drugim poslanicima, nekim istim i nekim novim najverovatnije raspravljati na ovu istu temu ako se princip koji se svodi na to da se rok produži za godinu ili dve dana ne promeni.

U osnovi svega, mi danas kada razgovaramo o toj temi nismo sigurni ko su tačno sve studenti, koliko ih ima i u kakvoj su oni situaciji. Jedan prvi, zaista dobar korak bi bio da svaki fakultet, koliko god to bilo mrsko utvrdi koji su to studenti, koji su od njih definitivno odustali od toga da završe fakultet, jer većina verovatno jeste odustala, neki su se odselili, neki imaju karijere i da oni koji kažu da nemaju nikakvog interesa da završe fakultet jednostavno ne budu vođeni na tim listama. To nije neki preterani problem, sa ljudima se lako stupa u kontakt i dolazi se do podataka koji nam onda omogućavaju da znamo ko su tačno ti ljudi koji nisu završili fakultet.

Nakon toga, osim što se kaže sada imate još dve godine i ako ne završite za dve godine, onda ćemo biti jako strogi, neće biti produženja, na šta će vam neki odgovoriti da će onda biti žalbi Ustavnom sudu i slično i verovatno ćemo se naći u sličnoj poziciji, postavlja se osnovno u pitanje u celoj toj stvari – šta treba da učinimo da ljudi koji se izjasne da žele da završe fakultet to zaista i učine?

U principu to nisu briljantni studenti jer briljantni studenti ne studiraju decenijama. To su studenti koji su mahom naučili neka znanja koja su u međuvremenu kao zastarela, tako da je veliko pitanje koje je konačno očekivanje od toga kada ti ljudi završe fakultet i da li treba pronaći fleksibilne načine da tim ljudima ne bude bačen deo rada koji su uložili.

Pitanje je da li je dobro rešenje ljudima ponuditi stepenovanje, pa ko je upisao fakultet da dobije ako ima određenu razliku zvanje visokih škola, što je bolje nego da imate srednju školu. Da li je neko ko se zaglavio na prvoj godini uopšte kandidat o kome vredi raspravljati posle svih godina ili na drugoj. Očigledno je to jedan prilično veliki zaostatak.

Da li u svetlu toga dovodimo dualno obrazovanje, može se doći do toga da se deo obaveza, recimo za neko stepenovanje diplome uradi tako što će se deo prakse odraditi u sistemu dualnog obrazovanja. Konačno, fakulteti bi verovatno trebalo sa svakim od kandidata da naprave neki plan kako misle da završe fakultet, kako misle da steknu zvanje na drugom mestu, kako misle da steknu zvanje delimično završavajući na fakultetu, delimično završavajući na primeru dualnog sistema.

To su sve opcije i ako samo donesemo ovaj zakon, a ne bude ga pratila jedna velika rešenost da se sa tim ljudima radi, bojim se da će za dve godine ovde biti jedna potpuno ista tema, pa ko bude pričao, ko bude posmatrao, koga uopšte ne bude interesovalo.

Ono što je suština je i da je rešenje koje je loše i rešenje koje je dobro su bolja od rešenja koje je limbo, a u suštini ako samo produžimo rok, a ništa od okruženja u kojima ti ljudi žive i ne donose odluku da završe fakultet u praksi se ne promeni, teško je verovati da će tu biti neke značajnije razlike.

Za naše društvo je šteta da izgubi bilo koje znanje, da ne iskoristi bilo koje znanje koje su neki ljudi stekli. Imajući u vidu koliko godina traje studiranje tih ljudi koji su predmet ovog zakona, svaka godina koja se odloži i kojom se daje nova prilika da urade nešto što većina ne namerava, nužno dovodi do zastarevanja tih znanja koja imaju i suštinski opadanja tržišne vrednosti tih ljudi iako završe taj fakultet nekada po starom programu.

Zato je moje mišljenje da ako zaista želimo da pomognemo tim ljudima, jer nismo država koja se opredelila da je visoko obrazovanje isključivo individualna investiciona odluka i da država sa time nema ništa, što isto nije loš princip, ali kako smo se opredelili za jedan drugi princip, bilo bi dobro i da ministarstvo pomogne fakultetima. Naravno, ne kršeći njihovu autonomiju ni na koji način, a i da se samim fakultetima da impuls da nešto urade sa tim ljudima u obliku pravljenja individualnog programa koji će tim ljudima pomoći da u ovom roku koji predviđa zakon zaista i završe te fakultete. Hvala.

Hvala gospodine Stevanoviću.

Sada reč ima narodni poslanik Ljubinko Rakonjac.

Hvala gospodine predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre sa saradnikom, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici znamo da je od 2005. godine u naš sistem visokog obrazovanja uveden bolonjski model koji je osmišljen u cilju integrisanja evropskih zemalja i postavljanju standarda u visokoškolskom obrazovanju među zemljama potpisnicama. Bolonjska deklaracija teži da uspostavi sistem u kome bi nestale granice i gde bi se negovao kolektivni duh, zajedništvo i solidarnost.

Neke od osnovnih karakteristika Bolonje su autonomija univerziteta, međunarodna konkurentnost i mobilnost, u smislu slobode kretanja studenata, profesora i naučnih istraživača, što je ujedno i jedan od glavnih ciljeva.

Do uvođenja bolonjskog modela studenti su ispite mogli da polažu u manje ispitnih rokova, dok je obim ispitne materije bio veći. Bolonjski sistem omogućuje određene olakšice, više ispitnih rokova i kontinuiranu podelu obaveza tokom cele školske godine. U tom smislu, Zakon o visokom obrazovanju obavezuje profesora i fakultete da obaveze na predmetu raspodele u toku cele godine.

Početkom primene bolonjskog modela, ostali su na univerzitetu studenti koji su studije upisali po starom planu i programu. Oni su imali zakonsko pravo da u određenom roku okončaju svoje studije po tom starom programu. Iz različitih razloga, rokove za završetak studija, tzv. starih studenata, pomerali smo više puta. Ovi studenti su u svojim zahtevima za produženje studija isticali da nisu loši studenti, da ne očekuju da im se diploma pokloni i da su mnogi od njih zaposleni i izdržavaju svoje porodice. Velikom broju studenata ostao je jedan do dva ispita do diplomiranja, koje nisu u prilici da polože zbog nepodudarnosti studijskih programa.

Danas raspravljamo o još jednom produženju roka za završetak studija studentima osnovnih studija, doktorskih studija, koji su fakultete upisali pre uvođenja bolonjskog sistema i rok se produžava na još dve godine.

Verujem da će i studenti i fakulteti učiniti sve napore da se okončaju studije po starom programu na njihovim fakultetima. Ovo je važno za studente, kako bi mogli da što pre koriste znanje i dobiju odgovarajuće poslove u skladu sa visokom stručnom spremom.

Za fakultete je bitno da učine napor i organizuju polaganje ovih ispita, kako bi što pre izašli iz brojnih problema sa kojima se u prethodnih 14 godina sreću, organizujući istovremeno i nastavu po starom programu i nastavu po bolonjskom modelu, a dobro nam je iz proteklog perioda poznato kakvi su i koliki to problemi za univerzitet, od nedostatka predavača, udžbenika, pa do nedostatka prostora.

Podržavam ovo produženje roka, jer sam uveren da će ovu šansu, da ne kažem poslednju, iskoristiti svi koji su stvarno motivisani da okončaju svoje studije.

Poslanička grupa SPS će u danu za glasanje podržati Predlog zakona o izmenama Zakona o visokom obrazovanju. Hvala.

Hvala, kolega Rakonjac.
Sada reč ima Danica Bukvić. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnikom, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, danas razmatramo izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, koji se odnose na produženje roka za završetak studija studentima "predbolonjcima", odnosno studentima koji su upisali studije pre 10. septembra 2005. godine. Dakle, po starom programu. Da podsetim da je bolonjski model visokog obrazovanja uveden te školske 2005/2006 godine.

Cilj ovog obrazovnog sistema je da se skrati vreme studiranja i poveća prolaznost sa jedne godine studija u narednu, uvođenje na svakom predmetu predispitnih obaveza koje dajete u toku godine i tako završavate obaveze vezane za jedan predmet i ostvarujete ESPB kredit. Smanjen je broj studenata u grupama, povećan je broj kolokvijuma, testova i domaćih zadataka i sve to tera studente da uče u kontinuitetu.

Stari model obrazovanja je do danas paralelno funkcionisao, jer je neka procena da još oko pet hiljada studenata još uvek studira po starom modelu.

Naravno da nije jednostavno ni za fakultete, niti za studente koji su svoje fakultete upisali pre 15 do 20 godina. Naprotiv, komplikovano je, i zbog promena u studijskim programima, nedostatku učenika, prolongiranju rokova. Ali, evo, Vlada Republike Srbije, uvažavajući sve razloge, kao što su programske razlike, dodatni diferencijalni ispiti, moguće vraćanje na neku nižu studijsku godinu, nemogućnost aktivnost učestvovanja u nastavi, potencijalno veliki troškovi administrativne obrade transfera i drugo, dakle, Vlada je pružila još jednu šansu studentima po starom programu. A verujem da će studenti ovoga puta iskoristiti ovu šansu da svoje studije okončaju.

Iskreno, kao lekar i kao naučni radnik, iz iskustva znam da mnoga znanja zastarevaju. Nauka je fluidna. Velike se promene dešavaju, i na polju obrazovanja, i na polju naučno-istraživačkog rada, tako da je dobro da studenti osnovnih studija, a posebno magistranti i doktoranti, po starom programu okončaju što pre studije, kako bi znanja koja stiču po starom programu mogli da primene, odnosno kako to njihovo istraživanje ne bi izgubilo smisao i značenje.

Primer za to jesu svakako studije medicine. Verujem da će mojim kolegama koji studiraju po starom programu biti teže da se bave medicinom, jer su se u oblasti medicine desile mnoge naučne promene, dostignuća, novi operativni modeli i zato apelujem na sve studente da što pre okončaju svoje studije, da bi imali upotrebljiva znanja koja će moći da koriste i koja će im omogućiti da se zaposle.

Za sprovođenje ovog zakona u naredne dve godine i fakultetima će biti potrebna i sredstva i naučni resursi. Poznato je iz ranijih godina, u kojima smo takođe pomerali i produžavali rokove, da postoje problemi u organizovanju ispita, koji više ne postoje, profesora koji više ne ispituju te predmete, kao i dodatne ispite koje studenti moraju da polažu jer imamo razliku u ispitima.

Takođe je značajno, kao što smo čuli, da se produžava i rok za studente koji studiraju po bolonjskom sistemu.

Zbog svih ovih razloga i argumenata koji su izneti i koji su na strani studenata, ali i na strani fakulteta, pozdravljam napor Vlade da još jednom produži rok i omogući studentima da po starom programu okončaju ove studije.

Iz svih ovih razloga, poslanička grupa SPS će u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala.

Hvala, koleginice Bukvić.
Reč ima Jelena Vujić Obradović. Izvolite.

Hvala, poštovani predsedavajući.

Uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, poštovani ministre, poslanička grupa Jedinstvena Srbija - Dragana Markovića Palme, podržaće predlog izmena i visokom obrazovanju.

Ali, kada govorimo o starim studentima, ja ih ne bih nazvala stari studenti. To su apsolventi. To su gotovo studenti koji su završili svoje studije, odslušali sve programe i kojima je ostao jedan, dva ili nekolicina ispita da bi diplomirali.

Upravo zato hvala vam, u ime poslaničke grupe i svih studenata, a bilo je preko tri hiljade mejlova koje su poslali na sajt parlamenta i nas kao poslanika, u molbi da završe svoje školovanje i da svoje studije privedu kraju.

Poslanička grupa Jedinstvene Srbije - Dragana Markovića Palme smatra da treba podržati studente, da treba podržati obrazovanje, naročito u ovom trenutku kada nam veliki broj mladih ljudi odlazi iz zemlje, kada imamo nedostatak u stručnim kadrovima, kada se borimo protiv bele kuge i kada nam je jako bitno da što više intelektualaca ostane u našoj zemlji, ostane da radi i da imamo što više osposobljenog i stručnog kadra.

Poslanici Jedinstvene Srbije veruju da postoji dobra volja predlagača i da ovim mladim ljudima treba dati šansu, da će biti pozitivan ishod ovog zakona i koristan, da će ovi apsolventi i naše društvo imati koristi ukoliko im omogućimo ovih dodatnih dve godine da završe svoje studije. Hvala vam što ste uspeli da nadglasate brojne stručnjake oko vas koji su vam savetovali drugačije i gde ste bili kategorični da ovi studenti treba da pređu da studiraju, ukoliko žele da završe studije po Bolonji i da ste ipak dali šansu, verovatno i dovoljno uvereni da nećemo za dve godine ponovo razmatrati ovaj predlog i da oni koji žele da iskoriste šansu, da će je i iskoristiti.

U trenutku kada su studenti upisivali studije važio je tadašnji Zakon o Univerzitetu i nije postojao rok završetka studija. Na kraju krajeva, imamo i primere iz brojnih, da kažemo, stranih zemalja, kao i kada ih pročitamo prosto se zadivimo da je neka osoba u starijim godinama završila studije posle toliko i toliko prošlih godina kada je odslušao taj studijski program.

Takođe, ono što želim da kažem, poštovani ministre, u ovom momentu je da je to produženje roka jako racionalno rešenje, jer je u interesu ovih studenata i tu problematiku i vi, a i mi kao poslanici sagledali smo sa svih strana, ali isto tako i da fakulteti moraju, u stvari, da i vi na neki način utičete na fakultete da i tehnički i organizaciono stvore uslove da ovi studenti mogu u ovom roku da privedu studije kraju. Tačan broj ovih studenata koji studiraju po starom programu nemamo, kreće se, da kažem, ta sistematika između 3.000 i 10.000 studenata, znaćemo kada bude jedinstveni broj kada su u pitanju đaci i studenti koliko je zaista u pitanju ovih studenata.

Iz svega gore navedenog poslanička grupa JS Dragana Markovića Palme na ovaj način odgovara zahtevima velikog broja studenata koji su uputili molbe i mejlove, jer smatramo da apsolutno zašto ne dati nekome mogućnost da završi započeto i zašto mu ne dati šansu kada je već došao do kraja. Zahvaljujem.

Hvala.
Sada reč ima prof. Dubravko Bojić.
Izvolite, profesore.

Hvala, gospodine Marinkoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, dobro je što je obrazovanje česta tema u Narodnoj skupštini, bez obzira na današnji dnevni red i naš stav prema ovom predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Ovo je prilika da iznesemo naše viđenje i mišljenje o ovoj delatnosti, jer obrazovanje kao delatnost je širokog i velikog multi-disciplinarnog sadržaja i kao takvo ne može i ne sme biti proizvod samo jedne ideje, jednog koncepta, ono ipak traži visok stepen intelektualne, etičke, vrednosne i svake druge samostalnosti. Ono mora biti svakodnevna briga, ako se želi uspeh, zato što obrazovanje ima presudni uticaj na oblikovanje naše svesti, na stil i način života.

Problemi srpskog visokog obrazovanja se nalaze u unutrašnjem sistemu. Programi, udžbenici, profesori, metode rada, ocenjivanje, upravljanje, ali još više u socijalnom okruženju, društvo, država, mediji, globalizacija. Da li naučna svest može biti jači faktor demokratizacije društva i koliko obrazovanje ima ulogu u kontekstu preobražaja privrede, politike, kulture, svakodnevnice i standarda ljudi i da li je znanje kao proizvod obrazovanja roba za tržište? Odmah da kažem – nije, jer mnoga fundamentalna i eksperimentalna istraživanja su isplativa, a ne naplativa su.

Šta je sa biznisom u nauci? Kad će taj vid partnerstva dobiti krila? Školarina na pojedinim privatnim fakultetima je veća nego na državnim. Obratno, izvinjavam se, veća je na državnim, nego na privatnim. Istraživački dinar će postati deo numizmatičkih zbirki, ne samo da se izlizao, već ga jednostavno nema. Društvo se orijentiše prema profitu, a država – ključno je pitanje finansiranja, koji koncept državno ili privatno, besplatno ili plaćeno.

Kako adekvatno iskoristiti društveno – intelektualni kapital? Modernost u nastavi, šta je to? Mobilnost? Lako prelaženje nastavnika sa univerziteta na univerzitet, sa fakulteta na fakultet, sa fakulteta na institut? Da li će i kada pitanje lakih diploma postati samo ružna i tužna prošlost?

Dame i gospodo narodni poslanici, još uvek ima primera da privatno političko dopadanje ili ne dopadanje igra značajnu ulogu u promociji profesionalne orjentacije. Ovo su samo neka od pitanja i problema visokog obrazovanja, a to nisu, da li će studentima upisanim do 10. septembra 2010. godine na svim akademskim nivoima biti omogućeno još dve godine da završe studije po započetom planu i programu i uslovima i pravilima studija. Stav SRS je da se bez ograničavanja ovog roka omogući svima koji potpadaju pod ovu kategoriju da to urade kad mogu, žele i uopšte ako hoće.

Eto, potegli smo da ozakonimo nečiju potrebu za neodgovorno ponašanje prema sebi i prema društvu. Ovo ponašanje ne košta ništa državu, ali se uzdiže do nivoa koji ne zaslužuje dugogodišnji tretman. U ovom kontekstu bih naveo jedan primer izvesne Italijanke sa Sicilije ili Sardinije, pre desetak godina, da je završila fakultet u 91. godini. Na pitanje novinara zašto to čini, koji su joj motivi da u tim godinama odluči se za tako nešto, rekla je – dok je studirala shvatila da je studentsko doba, da su studentske godine najlepše godine u životu čovekovom i jednostavno je htela da uživa svoj život u tom statusu.

Dame i gospodo, jedan od problema visokog obrazovanja je svakako Bolonja. Srbija je pristupila bolonjskom procesu 2003. godine. To je bio jedan čisto dosovski zakon, a dosovski zakoni su zakoni kratkog daha, što pokazuju i bukvalno svakogodišnje, svake godine su vršene izmene i dopune ovih zakona. Bolonja se nije snašla, ni uklopila na našem visoko obrazovnom prostoru, čak je unela mnogo zabuna i nejasnoća sa svojim evropskim sistemom prenošenja bodova i akreditacijom studijskih programa i ustanova i učinila je naš visoko obrazovni sistem veoma neefikasnim.

Zatim, ugled nastavnog kadra koji radi na svim nivoima obrazovanja je ispod nivoa i zahteva trenutka i potrebe društva koje želi da se ubrzano razvija. Ranije radne navike i moral su iščilili sa pojavom profita, pa su umesto profesionalnih odlika isplivale neke druge, recimo tezgaroške i korupcionaške.

U ovom kontekstu moram da podsetim da su političke podele u društvu reflektovale se i na obrazovanje. Evo, aktuelni slučaj okupacije Rektorata i okupacije odnosno narušavanja autonomije univerziteta. Ideal kome težimo je svakako praktično razlikovanje stručne kompetencije od političkog opredeljenja nastavnika. Privatni fakulteti su priča za sebe, svako na svoj način, centrale su jedno, a odeljenja drugo.

Cilj je geografski osvojiti prostor, a ne obrazovno sadržinski kvalitetno nastavnički. Visoke škole i fakulteti su se olako otvarali, ali i zatvarale, svako naselje veće imalo je crkvu i neku višu školu. Šta je ostalo od onih koji su pohađali te škole? Ćirilica i srpski jezik u zemlji Srbiji postade bolno pitanje, kao da se nešto urotilo protiv nas, a nije. Mi nismo samo dovoljno oprezni, lakomisleni smo, a pritisci na naš jezik i ćirilicu se vrše svakodnevno, dolaze sa više strana i potiskuju nešto što je samo naše, tim pre treba da nam bude mnogo važnije da nam više znači ideja, uvođenje srpskog jezika na sve fakultete, koje ima smisla i potrebe. Strani jezik nam treba kao sredstvo, kao pomagalo, a srpski jezik da se ne razobličimo, ne odnarodimo, da se ne otuđimo od svog izraza, smisla i identiteta.

U svakoj struci, u svakoj javnoj službi ima ljudi sa lepljivim prstima. Ako je usluga jednokratna tu je šteta manja, ali je šteta kroz kupljenu diplomu, i ne samo dugoročna, već je veća po ugledu obrazovanja kao primarne društvene delatnosti nenadoknadiva, jer nosi trajni beleg. Sistem može da bude sistem tek onda kada ne pravi neopravdane ustupke, u protivnom, slabi svoju poziciju i ugled.

Uvažene kolege, imali smo prošle nedelje zakone o zaštiti intelektualne svojine, pa pitanju plagijata, apelujem na princip akademske čestitosti, koji se zasniva na samostalnoj izradi naučnih radova i poštovanju tuđih autorskih prava, u cilju očuvanja dostojanstva profesije, razvijanju i podizanju moralno-etičkih vrednosti, zaštiti i vrednovanju znanja.

Dame i gospodo narodni poslanici, sve ove intervencije u smislu izmena i dopuna zakonskih predloga neće unaprediti visoko-obrazovni sistem u Srbiji, neće ni doprineti njegovom unapređenju, sve dok ključno pitanje visokog obrazovanja ne bude rešeno, a to je problem nedovoljne relevantnosti visokog obrazovanja, tj. njegove usaglašenosti sa potrebama tržišta rada, što pokazuju i liste čekanja na posao.

Zato nam najproduktivniji deo populacije u svakom smislu, i biološkom, intelektualnom, stručno i naučnom, odlazi iz zemlje, a zemlja Srbija svake godine ostaje bez oko 40.000 ljudi.

Uvažene kolege, važno je da bespogovorno slušamo evropske direktive i usaglašavamo naše propise sa evropskim, ali čak i kada nešto usaglašavate treba vam malo više samopoštovanja.

Uvažene kolege, sumirajući svoju diskusiju na ovu temu, reći ću samo što se tiče i upisne politike, kao jedne bitne stavke u sistemu obrazovanja da je stav SRS da jedan od kriterijuma upisne politike bude dužina čekanja posla na birou, kao i povećanje, ili smanjenje pojedinih kvota za određene profile. Prekoračio sam. Hvala.