Član 112. gospodine predsedavajući, koji ujedno nudi moguću soluciju da se završi sa očiglednom željom da se malo bude u prvom planu, ali vidim da je ta želja u međuvremenu prestala, pošto je izašao iz sale poslanik koji je došao samo da se javi dok je bio u šetnji.
Tragično je, znate, kada narodni poslanik neke jednostavne stvari ne želi da prihvati, samo zato što ne želi. Iz nekog dubljeg, obziljnijeg razloga ja bih mogao da razumem takvo ponašanje, ali prosto da hoće da se inati, da pokaže koliko je strašan, opasan i glasan, eto, to ne mogu da razumem nikada, pa se, kad se tako postupa i prave greške.
Između ostalog, pomeša se Šumadijski i Moravski koridor, je li tako? Eto, igrom slučaja, mi baš kad pričamo o tom Moravskom, to se tiče i ovog rebalansa ovde. I kad god neko iznese zamerku a zašto ovaj koridor, a zašto ne onaj koridor, a zašto ovoliko para, zašto ne onoliko para, mora da se vrati na dve stvari. Prva je da ko god je mislio da to može nešto drugačije, bolje, efikasnije, jeftinije i brže, šta god da je mislio, trebalo je da ga uradi tako kako je mislio.
Sad kad je dopalo nama da rešavamo a mi rešavamo, nema smisla da se ljuti oko toga što rešavamo. Nema smisla bilo ko da se ljuti na nas što ispunjavamo decenijske snove, što ono što se čekalo u ovoj zemlji 70 godina, sad pretvaramo u realnost.
Druga stvar na koju obavezno mora da se vrati svako ko hoće da se tim stvarima bavi, dame i gospodo, danas Srbija ne samo da ne mora da bira da li hoće koridore ili kako je neko rekao penzije. Danas Srbija, evo ovim rebalansom kaže – da, imamo i za koridore i za penzije i za pomoć zaduženim u švajcarskim francima i za nova ulaganja i jedno i drugo i treće i četvrto, sve što vam padne na pamet i što vam do sada na pamet nije palo.
Mi evo danas radimo zato što danas Srbija to može i ne uzima niko nikome ništa, nego danas ljudi imaju mnogo više poverenja u svoju državu, pa zbog toga hoće više porez da plaćaju. Danas ljudi mnogo više rade u ovoj državi jer imaju uslove za to, pa je taj porez veći. Pogledajte koliko je ljudi angažovano danas, koliko imamo prihoda samo po tom osnovu.
To su stvari zbog kojih svaki čovek, pošten, pristojan građanin može samo zadovoljan da bude i da kaže – pa drago mi je. Drago mi je što sam u zemlji koja se uspravila na svoje noge, koja drži kičmu pravo. Drago mi je što sam u zemlji koja ima kvalitetan put da ne moram da kažem – vidi šta imaju Nemci, ja neću imati nikada. Drago mi je što sam u zemlji koja ima i za kliničke centre i za vrtiće i za škole i koja će, kada smo već kod onih čuvenih digitrona koje koriste Ćulibrci i kojekakvi, da ima prosečnu platu 500 evra za mesec i po od danas.
Onda će taj čovek da kaže – zadovoljan sam što sam u ovakvoj državi iako sam nekada grešio što sam se pouzdao u neke čudne tuđe računice. Ipak neću da budem toliko nekorektan pa da kažem – nije dobro, nego ću da kažem – svaka čast, pa možda čak i da učestvujem u naporima da bude sutra još bolje. Ko to neće, može u šetnju kao onaj malo pre, sve je u redu.