Hvala, potpredsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre sa saradnicima, nema ništa preko noći. To znaju ljudi u Srbiji i zato veruju današnjoj većini i njenom delu koji se ponosi što ima srce na levoj strani i najviše iskustva.
Ovako sam komentarisao poslednji rebalans budžeta Republike Srbije, a prošlo je već dosta vode Dunavom i Savom, Ibrom i Drimom od tada.
Još neke delove ću pročitati, šta sam tada rekao. Rebalans budžeta je neophodan, jer je naša stvarnost drugačija od projekcije sa početka godine, a mere koje predlaže Vlada su teške, gorke, ali u ovom trenutku potrebne i predstavljaju samo deo mozaika reformi koje će promeni našu zemlju na bolje. Ako se zaustavimo samo na fascinaciji brojevima u budžetu i isticanjem da prvo moramo da rešimo javne finansije, a da u međuvremenu ne možemo načeti ostale izvore problema, nećemo nikuda stići. Međutim, svima je jasno da znamo gde želimo stići i da se mora mnogo toga promeniti.
Stigli smo gde smo naumili. Mere koje predlažemo više nisu gorke, a ostvareni rezultati odišu nadom. Više ne diskutujem o tome kako ugasiti požar, nego da li je budžet dovoljno razvojan, naklonjen rastu, socijalan ili konzervativan. Kako bilo, više ne diskutujemo da li će penzije biti redovne, država na ivici bankrota, diskutujemo o tome kako sa istim nivoom poreskih opterećenja podeliti ili investirati budžetski suficit.
Gotovo kao da smo u zelji čuda. Znate, to je zemlja bez inflacije, sa stabilnim rastom BDP, sa stabilnim javnim finansijama. To je zemlja koja ide napred, a ide i zato što shvata većinu stvari o kojima socijalisti govore godinama.
Bez neke posebne želje, da izbegnem da me neke od neprisutne političke opcije, koje nezadrživo idu na put da ih neće naći ni najveći statističari, optuže da sebe plagiram, ponoviću još neke stvari koje sam rekao kada smo poslednji put radili rebalans i rešavali probleme jedne velike fiskalne neodgovornosti koja je trajala godinama.
Bitka se vodi na mnogo frontova, a zbog bolne vidljivosti deficita, čak i iskusni ekonomisti su skloni poverovati da je on samo nešto što se ispravlja tehničkim merama, bilo da su to smanjenje rashoda ili povećanje poreza, bilo boljom naplatom ili pažljivom emisijom prava, i to je tačno samo u roku od nekoliko meseci, ali se to mora uraditi i to ne može biti popularno.
Dobro je što su svi svesni da je ovo što radimo prinudno i privremeno, iznad svega, da je ovo samo preduslov, a ne lek koji rešava sve. Mi se sada bavimo posledicama, jer od delovanja na uzorke do rezultata takvog delovanja mora da prođe vreme.
Mi smo ušli u bitku sa uzrocima problema. Doneseni su reformski zakoni, a novi tek čekaju ovaj saziv. Čeka nas pretresanje javnih preduzeća, čeka nas regulatorna reforma, čekaju nas preduzeća u restrukturiranju, čeka nas poreska reforma koja će postepeno smanjivati opterećenja, a istovremeno i smanjivati toleranciju na beg u sivu ekonomiju. Čeka nas mnogo toga i ne bežimo od toga, ali nećemo reći da to daje rezultate odmah.
Za sve treba vreme da bi dalo plodove, a nešto se mora uraditi odmah. Ne može prvo da nam bude dobro, a onda da menjamo. Moramo biti realni, situacija nije dobra na prvi pogled, a imamo razloga da verujemo da može biti bolje ako se bude hrabro i odlučno radilo na rešavanju uzroka problema.
Na tom putu ćemo, naravno, sami sebi naći prepreke, jer ako mi podbacimo, posledice će biti jako loše. Došli smo naravno na kraj jednog puta i sad smo na početku novog. Put starim, makadamskim je bio težak, a sada smo stigli na jedan lep magistralni put i gradićemo autoputeve fiskalne ekonomije. Putevi koji donose više plate, veće stope BDP, nisku nezaposlenost i, naravno, lepši život.
Da izbegnemo hvalisanje, jer je to toliko slatko, toplo, opijajuće, toliko neodgovorno, ali nema bez zrna opreza. Ušli smo u zonu malog deficita koji je bio predviđen projekcijom, a potom uveliko zamenjen suficitom deficit koji ne podiže učešće javnog duga u BDP već ga smanjuje. Koristimo staro pogonsko gorivo, dozvoljeni doping, i to je znak da smo stigli gde smo naumili i da nam je test za budućnost da li ćemo znati da koristimo ovog prijatelja rasta da nas greje, a ne da nas spali, kao pre jednu deceniju. Kreditni rejting je sve bolji i na nama je da nastavimo sa reformama.
Povećavamo plate u javnom sektoru i time se konačno ljudi, koji su podneli teret reformi, sada kada ima uslova nagrađuju za sve što su dali našoj zemlji. Ne može se kukati da nam odlaze lekari, profesori, naučnici, a istovremeno ne ulagati u njih. Možda bi bilo bolje da se sredstva usmeravaju preciznije, ali to jeste izazov za naredne godine, ide na bolje, rasprava se usmerava na to da li će biti baš dobro ili samo dobro.
Dame i gospodo narodni poslanici, za razliku od mnogih koji su i osrednje rezultate usmeravali u povećanje plata, a na infrastrukturu zaboravljali, mi nismo zaboravili javne investicije, Srbija je zemlja gde se ne mašta o infrastrukturi, već zemlja gde se gradi i za ovaj rebalans možemo da kažemo da je investicioni.
Naša jedina briga je apsorpcija, a ne manjak sredstava. Znamo da je novost da rebalans nije kresanje troškova ili novo zaduženje, a valja se naviknuti na dobro. Dobro je dobro koje nije posledica vizionarske pljačkaške privatizacije ili trošenja prihoda koje svako zna jednokratno da namakne. Mislimo da nije potrebno reći da li ćemo podržati plodove našeg rada, niti da ćemo nastaviti još bolje da radimo. Zahvaljujem se na pažnji.