Hvala, gospodine Komlenski.

Reč ima Aleksandar Šešelj. Izvolite.

Zahvaljujući vama, gospodine Marinkoviću, i vašoj nekorektnosti, ja sam sad zaboravio sve što je gospođa Čarapić pričala pre gospodina Komlenskog.

Što se tiče tih iskustava Češke, Mađarske, Poljske itd, jesu tamo plate veće, ali te zemlje su prezadužene, te zemlje su periferija EU. Evropska unija, kao što je gledala šta je najvrednije u Srbiji da otme, tj. investitori iz EU, tako isto pre toga u Mađarskoj i Češkoj. Monopol evropskih banka u obe te zemlje, banaka iz zapadne Evrope, „Rajfajzen“, „Erste“, itd. Monopol nad svim industrijskim pogonima i te zemlje su danas tri puta više zadužene nego što su bile pre nego što su ušle u EU, a nisu ni u evrozoni. Zašto bi te zemlje opterećivale Evropsku centralnu banku u Frankfurtu, ti neki koji nisu dovoljno razvijeni?

U EU jednakost postoji samo na papiru, neke su zemlje jednakije od drugih. Čak ni to nije dovoljno da se mi sa njima poredimo. Mi moramo da se poredimo sa Rumunima i Bugarima, koji su isti kao mi. Rumunija ima skoro tri puta više stanovnika nego Srbija, a imamo rumunske radnike u Banatu, nadničare koji dolaze da rade u Srbiji. Ista situacija i u Bugarskoj. Te zemlje čak nisu ni u šengenu. Iseljavanje svakih 10 godina, minimum 10% stanovništva se iseli iz tih zemalja. To je ta EU. To su efekti na Balkanu, balkanskim zemljama.

Mi taj nemački standard, kako imamo privredni rast veći nego Nemačka, mislim, to možemo da pričamo koliko god hoćemo, ali to jednostavno nije istina, imajući u vidu da kad nemačka privreda poraste 1%, to je i dalje 10, 20, 30 puta više nego što kad poraste srpska privreda za 1%.

Tako da, imajući u vidu iskustva naših prvih komšija, treba trezvenije, racionalnije da donosimo odluke, a ne da budemo opijeni tim bajkama i lažnim obećanjima o nekim evropskim fondovima i tome slično.

Hvala, gospodine Šešelj.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, povreda Poslovnika. Izvolite.

Član 107, predsedavajući.

Kada pričamo o zemljama koje su nama prijateljske, iznosimo tačne podatke. Ja ću sada da kažem tačan podatak iz 2018. za 2019. godinu. Nema javnog duga Češke, 32,7%, daleko ispod Mastrihta. Da kažem, Slovačke, 48,9, i on je ispod Mastrihta. Jedino mađarski 70%, blizu 71%, ali imaju stabilan rast, pa im se to može.

Još uvek ne razumem tu toliku zaslepljenost da, ako neko dođe da investira novac u Srbiju, mi na svaki mogući način to treba da mu zabranimo. Ne samo da mu zabranimo, nego ne smemo ni da mu pomažemo da započne, bez obzira da li je on domaći investitor ili strani.

Država više nije poslodavac, i to smo raščistili kada smo skinuli pionirske kape i marame, valjda! Tad smo to raščistili. Ja sam se nadam da je konačno tako neko to shvatio.

Druga stvar, ne znam šta ima neko protiv da „Folksvagen“ dođe u Srbiju?

Treća stvar, za koga mi izdvajamo sredstva, ako ne za naše građane? Za koga izdvajamo sredstva? Za naše građane. Šta ćemo, da čuvamo šikare, da čuvamo livade, šta, zbog čega, koje niko ne koristi? Da li je bolje da se napravi fabrika ili da to čuvamo i da tvrdimo stalno – to je naše, to je naše, to je naše? Imamo li neku korist od toga? Nit ide, nit se vodi.

Do sada je bila priča oko EU. Kažu – oni će da dođu, pa šta ako odu? Dobro. Da li sarađujemo samo sa jednom stranom? Da li sarađujemo samo sa jednom zemljom? Ne, sarađujemo i sa Ruskom Federacijom. Drugi investitor u Srbiji je Narodna Republika Kina. Prve su zemlje evrozone. Sarađujemo sa svima. Ne odlučuju oni o tome, politički, kada će da dođu i kada će da odu. Odlučuju na osnovu njihovog sopstvenog ekonomskog interesa. Svi, ne samo evrozona, nego i Ruska Federacija i Narodna Republika Kina. Neki su nam prijatelji malo više, pa će taj standard za njihove ekonomske interese da bude nešto niži, ali to je tako. To je svet u kome živimo i koji nije baš uvek prijatan i lagan.

Zaboravite više to, preživeli smo to vreme kada je država bila poslodavac, prevazišli smo. Ne možemo da se uhvatimo u korak sa drugim tehnologijama. Ne možemo da budemo konkurentni na tržištu, pa vidite da i ova preduzeća, domaća, javna preduzeća, koja posluju na tržištu, ne mogu da se takmiče sa konkurentima koji obavljaju istu delatnost, jer država traži da se sprovodi Zakon o javnim nabavkama. Da li „Telenoru“ treba Zakon o javnim nabavkama? Ne. Sprovodiće ga na osnovu svojih iskustava. Da li je to otežavajuća okolnost za „Telekom“ da posluje kao mobilni operater? Jeste.

Zamislite da imate čitavu privredu tako, pa da vidim kako bi to izgledalo i da li bi bili uspešni? Ne samo na domaćem tržištu, nego i van Srbije, kako bi izvozili? Baš bih voleo da vidim, ako bismo… Ranije se to zvalo, mislim, planirana…

(Aleksandar Šešelj: Planska.)

…planska proizvodnja.

(Aleksandar Šešelj: Vidiš kako ja znam.)

Vi znate, vi pratite tu ideologiju. Ja bih radije da poslujemo tržišno, da zaista koliko vredimo, toliko novca dobijamo, a ne na osnovu nekih imaginarnih vrednosti.

(Predsedavajući: Hvala.)

Zamolio bih kolegu, kolega Marinkoviću, da još jednom obrati pažnju da se ne iznose netačni podaci za zemlje koje su nama prijateljske.

Hvala, kolega Arsiću, na ovoj elaboraciji.

Da li želite da se Narodna skupština izjasni? (Ne.)

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Šešelj, povreda Poslovnika. Izvolite.

Član 108. gospodine Marinkoviću.

Gospodin Arsić veoma banalizuje ono što sam ja rekao. Dakle, gospodin Arsić je dugo vremena bio član SRS. On, pretpostavljam, poznaje ekonomski program SRS. Nije se to mnogo promenilo. To se sada samo modernizovalo. Mi nismo preuzeli program DS i mi se zalažemo za privatizaciju i mi se zalažemo za slobodno tržište, ali jedno je pljačka, a drugo je privatizacija. Dakle, te dve stvari nisu isto.

Jedno je sa političkim pritiscima kad dolazi neki investitor da ovde nešto kupi, nekog će da zaposli, naravno, itd, a sasvim je drugo kada se nama kaže da smo obavezni da neko dođe iz zapadne Evrope ili sa zapada da ovde bude investitor i na sve to taj naš aranžman, koji podrazumeva 10.000 evra po radnom mestu, sve te dozvole besplatno i zemljište besplatno. Dakle, mi smo protiv toga. Mi to, jednostavno ne možemo da odobrimo.

Mi smo protiv političkih pritisaka koje imaju posle uticaj na naše finansije i našu privredu. Mi smo protiv da jedna kompanija iz Amerike koja je dobila posao lek specijalisom gradi Moravski koridor Preljina – Pojate po ceni, koju smo sada čuli, da će biti i više od 800 miliona evra, a kinske kompanije su taj isti put mogle da na naprave za 500. Mi smo protiv pljačke. Mi smo protiv korupcije. Nismo mi protiv autoputa. Kako je moguće da je kineska kompanija nama dobra za ponos zapadne Srbije Autoput „Miloš Veliki“, a nije nam dobra za Moravski koridor? Gde je tu logika?

Mi samo želimo da prekinemo da shvatamo nešto što dolazi iz Evrope kao nešto sveto, to isto tako može da se kritikuje i sve što dolazi ovde iz EU dolazi zato što je u interesu EU, a ne zato što je u interesu Srbije.

Hvala kolega Šešelj.

Da li želite da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje? (Ne.)

Hvala vam.

Reč ima Veroljub Arsić po Poslovniku.

Izvolite.

Član 27. predsedavajući.

Da raščistimo. Verovatno bi kineska kompanija dobila posao oko izgradnje autoputa da su oni procenili da je to u njihovom ekonomskom interesu i da su se prijavili. Međutim, nisu. Šta da radimo? To je njihovo pravo. Ne možemo mi nikoga da nateramo ni na šta, pogotovo Narodnu Republiku Kinu. Oni su rekli - mi ćemo u nekim drugim projektima da učestvujemo, u ovom nećemo. Nama je taj autoput potreban, pa prema tome taj autoput će da se pravi.

Voleo bih da me zaista neko ubedi da „Folksvagen“ politički traži od Republike Srbije, znači političkim pritiskom, preko političkog rukovodstva Nemačke 10.000 evra da bi otvorio fabriku u Srbiji. To kada me neko ubedi, ja ću da ga kandidujem za Nobelovu nagradu. Tog istog trenutka. Tražiću da dobije Nobelovu nagradu, ako me u to ubedi.

Stvarno, zaista, nemojte takve stvari da pričate. Kažite koji je to investitor došao u Srbiju da je politički ucenjivao rukovodstvo subvencijama? Mi smo se za svakog investitora borili. Za svakog. Molili ih da dođu. Zaboravite više te priče. Niko ne dolazi u Srbiji da ne ostvari svoj ekonomski interes. Naš cilj je da i mi ostvarimo svoj ekonomski interes. Naš ekonomski interes je da se naši ljudi zaposle. Naš ekonomski interes je da naši ljudi ostanu ovde. Naš ekonomski interes je da se rađaju, da se žene, da se udaju, da školuju decu. To je naš ekonomski interes.

Ako ćemo da čuvamo livade, onda će morati da dođe neki drugi narod za 20, 30 godina koji će da čuva livade po tom programu koji nudite. Neki drugi, verovatno možda ih Rumunije, možda iz Bugarske, zato što Srba više ovde neće biti, jer ćemo uporno da čuvamo livade koje su zarasle u korov, šikare. I tako uvek bez obzira na to šta drugi rade i koliko drugi napreduju, mi ćemo da tapkamo u mestu zbog neke valjda ideologije. Meni ne pada napamet u tome da učestvujem.

Hvala, kolega Arsiću.

Da li želite da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje? (Ne.)

Reč ima Aleksandar Šešelj, povreda Poslovnika, opet.

Izvolite.

Dostojanstvo Narodne skupštine, gospodine Marinkoviću.

Prvo, mi ne prodajemo livade. Mi prodajemo naše stare pogone. Drugo, prodali smo IMR sada tri puta ispod cene da bi tamo bili stanovi, parkinzi i šoping molovi. To je najskoriji primer. Za milijardu dinara, a vredi tri milijarde. Da li je tako bilo? To je bilo pre nekoliko dana.

Ono što je problem kod tog Moravskog koridora jeste što je taj javni poziv bio pisan tako da samo „Behtel“ na njemu može da prođe, a godinu dana pre toga sa „Behtelom“ Ministarstvo saobraćaja i Zorana Mijalović potpisuje protokol o razumevanju. Oni su godinu dana imali ovde prednost u odnosu na bilo koju drugu kompaniju pre nego što su dobili taj posao zvanično i to putem leks specijalisa o utvrđivanju javnog interesa, ako se ne varam.

Naravno, da nigde u zakonu ne piše „Behtel“, ali to je jasno, može svako da protumači, pogotovo što mi znamo, opšte je poznato u Srbiji, uticaj taj koji Američka ambasada ima na Vladu Republike Srbije je preko Zorane Mihajlović. To je ta veza. Zato je „Behtel“ u Srbiji. „Behtel“ je radio i negde kod nas u regionu. U Hrvatskoj je ministar ekonomije morao da podnese ostavku zato što je „Behtel“ prošao na tenderu za autoput Split-Karlovac. Jel tako? Zato što su to neke cene koje su mnogo veće nego što su realne, a to je zato što na kraju neko zbog veza sa Američkom ambasadom taj ostatak para deli. To je korupcija.

To je ono o čemu sam pričao, a ne o livadama, gospodine Arsiću. Nikada nisam isto tako bio komunista. Možda ste me sa nekim pomešali.