Hvala lepo.

U nekoliko rečenica. Dakle, kad je reč o mini hidrocentralama mi smo u našem društvu obavili temeljnu, rekao bih, javnu raspravu o tome kakav one uticaj, pozitivan i negativan imaju na našu životnu sredinu.

Ono što se u međuvremenu dogodilo i to je bilo jako važno, to je da je naš predsednik primio delegaciju ljudi koji smatraju da mini hidrocentrale nisu poželjne, po njihovom mišljenju u zaštićenim dobrima, pre svega, i razume se da su oko toga negde imali priliku da porazgovaraju. Sada je procedura u toku.

Dakle, ja i dalje mislim da mini hidrocentrale nisu poželjne u zaštićenim dobrima. Za sada mislim da treba da se ograničimo na zaštićena dobra. Mi imamo svoje obaveze prema svim konvencijama koje smo potpisali prema obnovljivim izvorima energije, tu je ministar Antić koji to jako dobro radi, i to je jedan segment koji moramo takođe, i treba da popunimo u pogledu pitanja kada je energija u pitanju.

Dakle, mi ćemo sada raditi na tome da predložimo takvu vrstu rešenja u dogovoru sa kabinetom predsednika, a bitno je da se na terenu i više nego jasno vidi kakav je uticaj tih mini hidrocentrala.

Što se tiče automobila, treba razvijati bilo kakve dileme. Dakle, našim građanima niko neće oduzimati automobile, niko neće praviti nikakve probleme kada je u pitanje njihovo posedovanje automobila sa Euro3, Euro4 motorima. Dakle, svi koji poseduju to, naravno mogu koristiti i nadalje.

Ono o čemu se razgovara je samo da li ćemo u budućnosti dozvoliti da se ti automobili sa najlošijim sagorevanjem uvoze. To je tema ne samo za Ministarstvo životne sredine, nego i za Ministarstvo trgovine i ostale koji se bave saobraćajem. Time ćemo se baviti početkom sledeće godine.

Ono što je vaše pitanje, ono se zapravo, kao treće odnosi zapravo na urbane sredine. Moramo napraviti razliku između zagađivanja životne sredine u urbanim i ruralnim delovima, jer je stvar prilično različita.

Mi smo, zapravo, pod najvećim udarom u urbanim sredinama, ali izvori zagađivanja su zapravo višestruki, vi ste ih i sami pomenuli. Teško je sada tačno odrediti liniju da li je veći zagađivač saobraćaj ili veći zagađivač zapravo loženje na sve one energente koji su nekad bolji, nekad malo lošiji, a zapravo svi zagađuju životnu sredinu.

To je sada naša borba kao ljudi koji se bavimo životnom sredinom da poboljšamo uslove života našim ljudima na različite načine, ali će svako od nas i kao građanin morati da učini deo napora da nam životna sredina, razume se, bude bolja.

U ovim danima koje smo imali u proteklih mesec dana gde smo imali vrlo sunčano vreme, gde su bile visoke temperature, gde nije bilo kiše, gde nije bilo vetra, gde nije bilo grejanja, sasvim je jasno da je saobraćaj bio jedna od najvećih zagađivača.

Zbog toga smo mi pričali tu priču uopšte, o motorima i svemu ostalom. Razume se da je grejanje, pa i hlađenje na drugi način, izvor različitih vrsta zagađivanja, i time ćemo se razume se, baviti na način da ne ugrozimo svoju zemlju, a istovremeno štitimo svoje građane.

Jedan od najvažnijih metoda za čuvanje naše životne sredine bilo bi uputstvo lokalnim samoupravama da se intenzivno, godinama bave gašenjem tih individualnih kotlarnica koje lože. Oni koji su vlasnici tih kotlarnica od guma, do različitih vrsta ulja, što je zapravo, katastrofalno i kancerogeno i ovo je prilika da građane upozorimo i za ih zamolim da to nikako ne rade.

Dakle, nemojte ložiti svoje individualne kotlarnice ničim što nije predviđeno za te namene, budući da je to zaista štetno i za vas same. Država će to pomagati, Beograd već godinama sprovodi tu vrstu politike i Beograd može služiti kao primer da je to način da se borimo za dobar kvalitet vazduha, a ono što su recimo, elektrane koje greju naše gradove, treba polako da prelaze na neke čistije izvore. U Beogradu se sasvim vidi jasna razlika, recimo kada se grejemo na gas, ili recimo na neke druge izvore energije.

Dakle, puno se bavimo svim pitanjima koje ste spomenuli, sva ćemo ta pitanja tokom sledeće godine sigurno rešavati. Hvala.

Izvolite.
Reč ima predsednica Ana Brnabić.
Izvolite.

Hvala.

Samo jedan detalj u vezi sa vašim prvim pitanjem, a to je proizvodnja struje iz malih hidroelektrana. Dakle, ja u potpunosti razumem potrebu za zaštitu životne sredine i apsolutno sam za to. Ali, mislim da mi ponovo u Srbiji idemo u ekstreme sa nekim problemima, posebno zato što tako volimo da politizujemo neke teme koje nemaju nikakve veze sa politikom, pa ko je sada dozvolio izgradnju malih hidroelektrana, pa kakva je tu bula korupcija, pa šta se desilo, pa smo došli, naravno, korak po korak do toga da bi trebalo potpuno zabraniti izgradnju malih hidroelektrana, a ne samo u zaštićenim područjima, kao što ste vi sada pomenuli.

Dakle, moram da vam kažem da je to u potpunosti besmisleno i ako pogledate šta se danas dešava u Evropi, pa i u samoj EU, ali da kažemo u celoj Evropi, dakle u 2018. godini je ponovo povećana količina električne energije proizvedena u hidroelektranama, najvećim delom u mini hidroelektranama. Dakle, zemlje koje mnogo više od nas vode računa o zaštiti životne sredine, nažalost imaju mnogo dužu tradiciju i očuvanja o njihovih lokalnih zajednica, brige prema lokalnim zajednicama, nastavljaju da grade male hidroelektrane.

Reći ću vam da je u 2018. godini, ako se ne varam, u Evropi dodatnih 2,2 gigavata struje stvoreno iz hidroelektrana. Tu je najviše što se tiče van EU, tu je najviše, preko 1.000 megavata u Turskoj i oko 419 megavata u Norveškoj, ja mislim smo u 2018. godini. Mi toliko u Srbiji nemamo ukupno, sa svim ovim protestima što imamo, sa svom politizacijom ovog pitanja, mi ukupno nemamo 400 megavata, ja mislim u ovom trenutku, iz malih hidroelektrana, imamo 100 megavata iz malih hidroeletrana.

Sada za građane Srbije, samo da razumete do koje mere se politizuje ovo pitanje. Molim vas da ne idemo u ekstrem, da ne budemo zaista toliko neozbiljna zemlja gde će reći okej i ako postoji, a zaista sam otvorena da prihvatam da sigurno postoji negde problem, da kažemo da zbog jednog ili dva problema, hajde u potpunosti da zabranimo male hidroelektrane. Dakle, mislim da je to potpuno besmisleno.

Što se tiče multiple skleroze, prvo meni je zaista drago da mi danas razgovaramo o ovoj temi. Ono što mi se čini da sve više razgovaramo o temama u oblasti zdravstva. Ja ne mogu da se setim da smo ikada ranije toliko pričali o zdravstvu, pa koliko se izdvaja za lečenje dece u inostranstvu. Naravno da nismo ni pričali kada nije ni bilo fonda za lečenje dece u inostranstvu. Ti koji nas danas kritikuju što se podrška skuplja preko SMS poruka, u tom trenutku nisu imali ni fond za to, nikad im nije palo na pamet. Dakle, bili smo kritikovani za to, čini mi se da sada nismo zato što smo objasnili koliko se sredstava ulaže, kako se ulaže svake godine više i koliko je urađeno kroz sam fond koji je registrovan.

Isto je tako i sa multipla sklerozom koja je zaista strašna bolest koja pogađa, uglavnom mlade ljude. Ja sam primila predstavnike jednog od udruženja da čujem problem jer sam zaista zainteresovana za to, posebno što je bolest koja se uglavnom javlja kod mladih ljudi, ja mislim između 20 i 40 godina. Pogledala sam malo, zajedno sa Ministarstvom zdravlja i Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje i statistiku. Dakle, imamo dva problema. Prvi je svakako što se leči samo 13% od ukupno obolelih kojih ima oko 9.000. Drugi problem je što je ta terapija izuzetno skupa. Ali kada uđete u problematiku malo više, vi ćete videti da se 2009. godine, od ukupnog broja pacijenata lečilo samo 460 pacijenata, ali to tada niko nije pominjao.

To tada nije bila nikakva tema. To tada nije bila kritika ni tog Ministarstva zdravlja, ni te Vlade, jednostavno, zato što se o tome nije pričalo.

O ovome je počelo da se priča kada sam se ja videla sa tim ljudima. Aktivirao se ministar Lončar kada smo počeli da pričamo i sa nekim određenim proizvođačima inovativnih lekova i razmatrali modalitete kako da povećamo budžet i za ovo, uz stalno povećanje budžeta i za sve ostale stvari, jako skupih terapija za lečenje retkih oboljenja, dece i odraslih u inostranstvu, za lečenje kancera. Izdvojili smo i za gama nož i za iks nož. Dakle, sve te stvari morate nekako da budžetirate.

Između 2009. i 2018. godine broj pacijenata koji se leči se povećao nešto više od dva i po puta. To je značajno izdvajanje iz budžeta. Godine 2018. lečilo se ukupno 1.083 pacijenata. Mi smo svake godine u odnosu na prošlu godinu značajno povećavali budžet za lečenje bolesnih od multipla skleroze. Godine 2015. u odnosu na 2014. godine, dakle to je ona prva godina kada smo… i dalje su bile izuzetno striktne mere fiskalne konsolidacije i ušteda, ali smo mi te godine za 18% povećali obim lečenja i budžet nego u 2014. godini, pa 11,40% u 2016. godini, 15% u 2017. godini i dodatnih 29% u 2018. godini. Sada smo ponovo odlučili da povećamo budžet, s tim što pregovaramo i sa proizvođačima da uvedemo neke inovativne terapije.

Ne mislim da je ovo dovoljno, ali ovo je izuzetno, izuzetno skupa terapija. Pri tome, molim vas da svi razumeju da pokušavamo da usaglasimo sredstva koja su nam na raspolaganju između novih terapija za obolele od raka, za dodatna lečenja dece u inostranstvu, za retke bolesti, sada za ovo. Dakle, to je jedan, nažalost, limitiran budžet koji vi morate i trudite se da ga trošite najodgovornije što možete.

Mi ćemo i dalje da vodimo u potpunosti transparentnu politiku, da razgovaramo sa tim ljudima, da im objašnjavamo šta mi radimo, da se dogovaramo šta dodatno možemo da uradimo, ali, molim vas, dakle, kada je to bio ogroman problem i kada smo mi bili na samom začelju ili ispod toga, niko o tome nije govorio. Dakle, hajde da probamo da nađemo teme, a posebno vi kao poslanik opozicije, odnosno poslanik koji ne podržava ovu Vladu, da nađemo teme kojima se Vlada već ne bavi, odnosno teme na koje vam nije već Vlada sama ukazala da su problematične i da pokušavamo da ih rešimo. Čini mi se da je to nekako zadatak opozicije u Skupštini. Hvala.

Hvala, predsednice Vlade.
Pravo na još jedno pitanje ima gospodin Vukadinović. Izvolite.

Drago mi je što sam čuo relativno konkretne i iskrene odgovore koji, između ostalog, uključuju i to da nema toliko para i nije toliko sjajna situacija u budžetu. Slušajući neke diskusije ovde, mislio sam da smo u zlatnom dobu.

Dakle, ja poštujem napore koji se preduzimaju, ali recimo da smo uštedeli, a da ste sklonili iz budžeta nacionalni stadion i neke slične stvari, uštedeli biste dosta novca za, recimo, lečenje retkih bolesti i još više novca ili za širi procenat onih koji primaju terapiju za multipla sklerozu.

Što se tiče ovih mini hidroelektrana, to što je mali procenat i tako mali procenat energije koji se dobija iz uopšte obnovljivih izvora energije, a pogotovo iz mini hidroelektrana u Srbiji, pa to je za mene dodatni argument da se prosto mnogo više problema i štete proizvodi, a jako je mala korist u energetskom smislu.

Ali, idemo na teža i malo kompleksnija pitanja. To je bilo pitanje možda za gospodina Malog ili Ružića, ali ih nema i zato moram vas pitati, gospođo Brnabić, zašto se ponovo odlaže uvođenje platnih razreda? Znači, dve, tri godine od kada smo mi ovde u Skupštini, stalno se za novu godinu, za 1. januar to najavljuje i onda otkazuje.

Takođe, čuli ste juče i prekjuče gospodina Mustafu iz Preševa koji je rekao i tražio da se obnovi ili realizuju rezultati njihovog referenduma iz maja 1992. godine na teritoriji Medveđe, Preševa i Bujanovca o prisajedinjenju Kosovu.

Gospodin Mustafa je rekao da traži da Albanci na jugu Srbije dobiju sve ono što Srbija traži sa međunarodnim garancijama za Srbe na Kosovu i Metohiji.

Nije li to, gospođo Brnabić, upravo jedan od primera kako ove spekulacije sa razgraničenjem, razmenom teritorije i slično zapravo povećavaju aspiracije na deo teritorije Republike Srbije i razne apetite koji su bili skoro ugasili ili su bili splasnuli, ponovo oživljava? Dakle, sama priča o tome u našoj javnosti o tim stvarima je ponovo obnovila zahteve, poput gospodina Mustafe.

Napokon, pitanje za gospodina Nebojšu Stefanovića. Mi bismo mogli ovde dva sata raspravljati, ali da li biste bili skloni da podržite, gospodine Stefanoviću, ideju koja možda zvuči radikalno, ali ja je predlažem ovde u Skupštini, može da se malo i modifikuje i šta mislite uopšte o tome da se zbog ovih silnih afera koje se pominju u namenskoj industriji, u proizvodnji oružja, pre svega afera "Krušik", ali i druge, da se do daljnjeg ili ispita ili stavi moratorijum na privatne posrednike u izvozu oružja iz Republike Srbije, a da to rade državni proizvođači i državna firma koja se time bavi? To bi bilo to. Hvala.

Hvala, gospodine Vukadionoviću.
Za reč se javio dr Zlatibor Lončar.
Izvolite, dr Lončar.

Gospodine Vukadinoviću, ja pretpostavljam da to zvuči za nekoga možda prihvatljivo kada vi kažete - znate, što novac od stadiona niste dali ovamo. Prvo, vi dobro znate, samo ne znam zašto to nećete… ne postoji nijedna zemlja na svetu koja sav novac koji ima troši na lekove i na lečenje. Znači, takav primer ne postoji na svetu. To je jedna stvar.
Druga stvar, mislim da smo dokazali da smo jedna izuzetno odgovorna Vlada i bio bi red da kažete - ljudi, ja vas ne simpatišem, nisam pristalica, ali mnogo više ste uložili i mnogo više ulažete i mnogo više radite nego što se radilo i mnoge stvari ste popravili koje nisu bile.
Da vas podsetim kako je to funkcionisalo do 2014. godine. Predsednica Vlade nam je rekla da smo imali isto obolelo 1000 ljudi od multipla skreloze, od retkih bolesti, od raznih karcinoma i od svega, ali to nije bila tema nigde. A da li znate zašto nije bila tema nigde? Nije bila tema zato što je određen deo budžeta iz Ministarstva zdravlja išao u medije, odnosno u te agencije, novine i televizije, gde su one navodno plaćale zdravstvene ustanove. Da li možete da zamislite? Recimo, Klinički centar plaća novinama da ga reklamira. Imate jedan jedini Klinički centar Srbije, a onda on daje ogroman novac novinama da ga reklamira i to je tako funkcionisalo. Niti su oni reklamirali Klinički centar, niti je postojala veća ustanova i tada i danas od Kliničkog centra Srbije, niti je to imalo ikakve potrebe, niti je to imalo ikakve svrhe, niti je taj novac išao za to. Ne, taj novac je išao da se ne priča o problemima. Policija je sklanjala udruženja ako slučajno priđu ministru zdravlja ili nekom iz Vlade. Ako hoće da priđu, onda bude kordon policije da skloni, da se ne čuje tema, da ne kažu da se ništa ne leči. Molim vas da me demantujete da to tako nije bilo i da me demantujete da se nekad više ulagalo i da se više pomagalo i deci i svima. Molim vas, evo ovde me demantujte pred svima da je to tako bilo.
Da li ste čuli za prevenciju? Da li ste čuli da je nama mnogo bolje da decu ne ostavimo na ulici, nego neka idu na te stadione, neka idu u sportske objekte, neka se bave sportom? Da li ste čuli da se nikada veće nagrade nisu davale za medalje i za ostalo da bi motivisali decu? Da li je prevencija najbolja stvar? Da li će manje dece da oboli ako se bavi sportom, ako živi taj sportski život, nego ona deca koja jedu brzu hranu i koja se ugoje i koja žive neki drugi način života, a ne daj Bože, završe da se drogiraju, da im prodaju drogu i slično? Retko imate da decu koja se bave sportom i koja pređu taj put, da odu u drugu stranu.
Budite samo malo realni. Nema nikakvih problema. Znači, ja vas samo molim za to, ništa drugo.
Da li postoji zemlja koja je rešila sve probleme i može da izdvoji novac za sve lekove koji se pojave? Ne postoji, apsolutno ne postoji. Proverite, evo, videćete, ne postoji.
Sistemi sa kojima nas upoređuju, nemojte me vući za jezik da pričam kako to izgleda, ne vide lekara. Do lekara specijaliste ne mogu da dođu, vide ga samo na televiziji. Da ne pričamo o listama čekanja u drugim zemljama.
Što se tiče leka za multipla sklerozu, lek je izašao, ovaj što će biti od početka sledeće godine za naše pacijente. Pre godinu, godinu i nešto dana je tek registrovan u Americi. Pa, da li vi možete da zamislite da ćemo mi isti taj lek imati ovde? A, kad je to bilo? I ne da ćemo ga imati, nego proizvodi se u Srbiji. Uspeli smo da ubedimo te ljude, taj lek se proizvodi u Srbiji. Pregovaramo da ga dobijemo po najpovoljnijoj ceni i plus da imamo rabat da oni preuzmu jedan broj pacijenata, da im daju, da im poklone taj lek, da se leče, jer neće proći ovaj ovde obavezni deo, a to je kada imamo, kada se dolazi sa novim lekovima, godinu dana da oni preuzmu određen broj pacijenata i da leče.
Što, da li je neko više vodio računa o tome? Da li je nekada bilo transparentnije? Da li se ukrao neki dinar? Da li imate podatak da je jedan dinar ukraden iz zdravstva? Recite ga, recite kada je bilo bolje. Recite kada se više ulagalo. Samo nas podsetite, samo recite. Eto, molim vas samo za tu korektnost.

Hvala, dr Lončar.
Reč ima predsednica Vlade, gospođa Ana Brnabić.
Izvolite.

Hvala.
Dakle, proverila sam sada. U zemljama regiona koje su članice EU, tipa Mađarske, Poljske i Bugarske, obuhvat pacijenata koji dobijaju terapiju protiv multipla skleroze je između 12% i 30%, dakle, ne mnogo drugačije od Srbije.
U mnogo, mnogo bogatijim zemljama, neke EU, neke van EU, tipa Engleska, Danska i Norveška, taj obuhvat je između 40% i 50%. Za onog ko mi kaže da je obuhvat 100% u regionu, tipa Crna Gora i Hrvatska, ja ih pitam koliko je ljudi dijagnostifikovano i kakav je standard da se dijagnostifikuju, jer ako imate takve standarde da se umesto devet hiljada dijagnoza da za dve hiljade ljudi i onda kažete - pa 100% je obuhvat, pa možemo i tako, ali čini mi se da je bolje da zaista dijagnoziramo sve koji su oboleli, pa da vidimo šta ćemo onda da radimo. Dakle, i u zemljama koje su mnogo, mnogo, mnogo bogatije od Srbije obuhvat je između 40% i 50%.
Sada sam, dok je minisar Lončar pričao, proverila još jednu stvar. Dakle, evo, Engleska je između 40% i 50%. Proverila sam koliko se stadiona u ovom trenutku gradi ili je u najavi u izgradnji u Engleskoj i našla sam osam najmanje: „Bradford plimunt“, „Stivinedž“, „Fulam“, „Vimbldon“, „Jork siti“, „Boston junajted“, „Aberding“ i „Gloster“. Ali, to je samo početak.
Dakle, ja bih pretpostavila, ne znam zašto sada u engleskom parlamentu neko ne kritikuje vladu zašto oni uopšte ulažu u te stadione, nego ne ulože sve u lekove?
Znate, to je dobra zamisao, ali svakako ne funkcioniše dugoročno, zato što vi gradite neke stvari i radite neke stvari, zato što će vam u budućnosti te stvari na jedan, drugi ili treći način doneti neki dodatni prihod u budžet koji će vam omogućiti da vi kontinuirano u godinama pred vama izdvajate potpuno održivo novac za ovakve prilike.
Ako imate sada u budžetu 100 miliona evra, najlakše i najlepše, politički najviše oportuno da uzmete i tih 100 miliona evra, podelite ljudima kojima su potrebni i pomognete jednoj generaciji ljudi ili jednoj grupi ljudi u jednoj godini i svi su srećni. I šta uradite sledeće godine?
Dakle, ako mene pitate, ja nacionalni stadion gledam kao investiciju, infrastrukturnu investiciju, koja će pored rezultata koje će imati kada bude izgrađena, takođe proizvesti i neke rezultate dok se gradi, zato što je značajna, velika investicija. Zaposliće neke ljude, uposliće neke firme za izgradnju. Te firme će platiti porez. Platiće i porez na te ljude koji rade. Od tog stadiona generisaće novi BDP, odnosno generisaće rast u BDP, kao svaki infrastrukturni projekat, a sam projekat će onda nama omogućiti da promovišemo Srbiju time što ćemo moći da dovodimo neka evropska svetska prvenstva ovde. LJudi će moći da dolaze ovde kao turisti da gledaju ta prvenstva. Oni će generisati ponovo neku ekonomsku aktivnost, preko restorana, prodaje pića, kupovine neke opreme, kupovine nekih stvari.
Dakle, možete da ne gradite ništa i da date sve sada za jednokratnu upotrebu za lečenje nekog, koliko god to pohvalno bilo, ali to, jednostavno, nije održiva ekonomska politika i neće obezbediti da, nažalost, ljudi koji u budućnosti budu dijagnozirani, dijagnostifikovani sa nekim drugim oboljenjima ili ovim oboljenjem, imaju sutra održiv budžet da se leče. Ako to vama nije jasno, sva sreća da vi niste zaduženi za vođenje ekonomske i socijalne politike ove zemlje, zato što bi onda sve potrošili ove godine, pa sledeće godine ko zna, šta bude bilo biće.
Što se tiče ovog poziva jedne određene političke grupacije Preševu i Bujanovcu nekih albanskih partija, ja sam sigurna da vi znate da ovo nije novo i da ovakvi pozivi od određenih političkih lidera u Preševu i u Bujanovcu na otcepljenje od Srbije i pripajanje tzv. Kosovu ili velikoj Albaniji, što je potpuno ideja koja je rezultat jedne, pa rekla bih, prilično poremećenog shvatanja geopolitičke situacije u ovom trenutku, a i u svetu, nije nova stvar. Licemerno je od vas da optužujete predsednika Vučića ili ovu Vladu da zato što pokušavaju da nađu rešenje za jedno viševekovno pitanje, doveli smo do toga da se neke političke elite u Preševu i u Bujanovcu pozivaju na otcepljenje.
Dakle, evo, sada sam našla. Prva deklaracija o pripajanju tzv. Kosovu, koju sam ja našla i za koju sam ja čula, bila je 1992. godine. Tad je održan tzv. referendum. Jedan od zaključaka referenduma iz te 1992. godine, koji su organizovale albanske političke partije, je rekla da skupština svih albanskih odbornika opština Preševo, Bujanovac i Medveđa donela je deklaraciju kojom se traži priključenje Kosovu mesta u kojima žive Albanci.
Vi znate da je to tema od tada. Ovo nije nova tema, nije tema koja je rezultat teških razgovora koje mi vodimo, pre svega, da bi osigurali da Srbi ostanu na teritoriji Kosova i Metohije, bezbednost Srba na Kosovu i Metohiji, bolji položaj Republike Srbije i sve ono što konačno odgovornom politikom vodimo, nego je to rezultat nekog politikanstva i nekog političkog oportunizma nekih albanskih lidera iz Preševa i Bujanovca u decenijama koje su prethodile nama, i vi to jako dobro znate.
Dakle, licemerno je, neozbiljno je i zaista mislim dosta jeftin pokušaj da plasirate ovu vest kao da ima bilo kakve veze sa našim naporima da nađemo rešenje koje će doneti dugoročno održiv mir, ne samo u Republici Srbiji, nego na celom Balkanu.
Zato što smo suprotno onome za šta ste vi, a to je zato što vi nemate političku hrabrost da rešavate neke probleme. Ostavljate te probleme nekim generacijama koje dolaze iza nas da ih oni rešavaju. Ne, mi ćemo rešavati probleme. Ako možemo daćemo sve od sebe da rešavamo probleme i da te probleme ne ostavljamo generacijama koje dolaze posle nas. Hvala.

Hvala, predsednice Vlade.
Reč ima dr Zlatibor Lončar. Izvolite.